Небојша Јеврић-СВЕСРПСКИ БЕТОН

Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Небојша Јеврић-СВЕСРПСКИ БЕТОН

 

Јесте ли чули за Бетон? Своје ново значење реч је добила за време последњег рата. Кад су бетонске ципелице ликвидираним противницима правили београдски кримоси пре него што ће их бацити у реку.
Од њих га је преузела Идеолошка полиција Бориса Тадића. На тихо су скрајнути из јавног живота сви они који би могли да проговоре. Извођач радова била је новина „Данас”. Из броја у број у спец.додаку „Бетон” доносили су текстове о свима онима који су били против пројекта званог ,,денационализација Србије”. ,,Србија се мора денационализовати” био је бојни поклич аутошовинисичке багре.

Последњи пасјак који је урадио Борис Тадића била је продаја ,,НИН-а”.
Четристо квадрата пословног простора у Цетињској улици, удео у штампарији, Нинова награда – продали су Немцима за осамсто хиљада евра. Залуду је направљен конзорцијум малих српских издавача који су били спремни да купе „Нин”. Борјино наређене се морало остварити.

Један од оних који су међу првима добили „бетонске ципелице” био је Здравко Крстановић. Волим Здравка и сматрам да спада међу најбоље српске песнике. Најбољи који је икад дошао из Хрватске. Некад је живео у Сплиту и међу првима је морао из Спита да бежи. Да сачува живу главу. Простора за њега нема. Али је сам крив. Знате ли зашто Демократе не воле мачке: зато што су то чиста створења која се не дају дресирати. А Здравко Крстановић воли мачке.

Здравко бетонске ципелице носи као да су од сипорекса. (Сипорекс изгледа као бетон, али је лакши од воде и не може потонути) Усамљен и болестан. Прибјеглица. Пише књигу о геноциду у Теслином селу, не очекује Нинову награду. Која се ових дана додељује. А ево шта о тој награди пише Здравко:
„Подигла се велика бука зато што је прошлогодишњу НИН-ову награду добило живо биће Саша Илић. Оно је невино, није се само замесило и није криво због тога што нема ни мрвице талента. Од књижевности је удаљено трилион светлосних година, као и многи добитници славне награде. Шта сте очекивали? Да награду постхумно добије Иво Андрић? Погледајте како изгледају чланови жирија. Платон каже да се ружно не може волети, а и он би се вероватно забезекнуо да је видео бизарног средњошколца, председника жирија Теофила Панчића.

Кад би Србија била права правна држава, члан жирија Иван Миленковић седео би у затвору, јер се лажно представља и тако узима паре. Ако се неко лажно представи као водоинсталатер и баби која му поверује мазне паре, заврши у затвору. А Миленковић (каква структура носа!), узима паре овде и онде, лажно се представљајући као филозоф! НИН-ова награда од почетка до данас чува свој полицијски континуитет бешчашћа и глупости. Навешћу неке лако проверљиве податке, који ће, верујем, бити довољни да покажу да је реч о споменику срамоте, а не о престижном признању. Године 1954. Андрић није добио НИН-ову награду за роман ,,Проклета авлија”, добитник је био Добрица Ћосић.Године 1957, Владан Десница није награђен за роман ,,Прољећа Ивана Галеба”, добитник је био надреални Александар Вучо. Године 1968. Драгослав Михаиловић објавио је роман ,,Кад су цветале тикве”, а награду је добио Слободан Новак, некадашњи сјемеништарац, па комуниста, па србофоб високе категорије. Златна година НИН-ове награде можда је, ипак, 1962., када је изишла друга књига ,,Сеоба” Милоша Црњанског и наравно, награду није добио Црњански, него Мирослав Крлежа за НЕОБЈАВЉЕНИ роман-купусару ,,Заставе”, где се брбља о тзв. хрватском питању, тако важном за европску и светску књижевност. Први део ,,Застава” Крлежа је објавио у свом часопису ,,Форум”, у наставцима, а роман као целина објављен је четрнаест година након награђивања. Не бих се изненадио кад би наредне године НИН-ову награду постхумно добио један о брђанских генерала, Пеко Дапчевић или Вељко Ковачевић. Можда је добије и Анте Павелић за роман ,,Лиепа плавка”. И он је лауреат, као и Петко, не онај из Дефоовог романа, него Петко Војнић Пурчар. Иако се награда додељује за роман, а не за гастрономију, додељена је кувару Владимиру Арсенијевићу. А кухиња из које су и њега лансирали као писца смрдљива је као смрдибуба. Њен оснивач и дугогодишњи шеф био је Борислав Михајловић Михиз, аутор ступидне збирке стихова у којој је Бранка Радичевића послао у партизане. Знаменити бунтовник Михиз реч револуција доследно је писао великим словом, а од његових бесмислица могла би се сачинити књига. Тврдио је, рецимо, да је самоуправни систем у Југославији највећи експеримент у светској историји.”

И сам сам носилац „БЕТОН” признања. За друге не знам, али сам своје поштено заслужио. Конобар, вињак и пиво за мене.

 

Веза према оригиналном тексту: https://www.facebook.com/nebojsa.jevric/posts/10220861892669406

 


Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Прегледано: 647 пута

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top