MENTALNA DERATIZACIJA (SUĐENJE)

Prošla je pored mene tog 6.7.2012. ne pogledavši me, a da ne govorimo o nekom javljanju. Nisam obratio pažnju jer nisam ni znao kako izgleda. Pitao sam advokata “Je li to ona?“ Otišao je do njih troje, porazgovarao minut i vratio se rekavši “Jeste.“ Iako je u hodniku na prvom spratu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici zbog svetlarnika na krovu zgrade bilo kao u mikrotalasnoj, mene je odjednom oblio hladan znoj umesto onog koji je potocima liptao dok smo čekali ispred sudnice broj 8.

Nije to bio znoj, to je bio ZNOJ! Onaj znoj kada se mučite, onaj znoj koji vas iznenada prelije kao talas zaspalog turistu na obali, znoj izmešanih osećanja kada pokušavate da rešite situaciju kojoj niste dorasli, znoj kojim sprečavate sebe da podlegnete iskonskom osećanju osvete i uzmete pravdu u svoje ruke, znoj koji vas obliva jer pokušavate ostati čovek, znoj kojim pokušavate da nađete u sebi snagu da oprostite nekom što je vama i najbližima oko vas isključivo svojom bahatošću uništio život.

– Krivični postupak broj taj i taj, pozivaju se….-najzad poče daktilografkinja da proziva posle 45 minuta kašnjenja (“Izvinjavamo se, bili su neki zatvorenici u postupku, pa se odužilo…“). I taman sam počeo sa štakama da se pridižem kad izađe mlađi, ćelavi sudija i reče “Sedite vi, pozvaćemo vas, da ne bi ste ulazili i izlazili, jer ionako ne možete prisustvovati njenom ispitivanju.“ Sedoh. Po novom ZKP (Zakon o krivičnom postupku) ja kao oštećeni NE SMEM da prisustvujem njenom ispitivanju, a ona kao optužena je OBAVEZNA da prisustvuje davanju moje izjave. Nešto mi tu baš i nije logično, al’ ‘ajde…
Nakon nekih pola sata pozva me daktilografkinja da uđem. Srećom, u sudnici je bila klima, jer sam već potrošio sve papirnate maramice. Sedoh gde mi je rečeno, i nakon čitanja sudije zakleh se da ću govoriti istinu.
– Da li ostajete kod vaše izjave od 5.12.2011.?
– Da, ali bih hteo da dodam još neke pojedinosti kojih se tada nisam sećao.
– Recite nam onda kako ste nastradali?
– Dana 27.3.2011. između 17 i 17.30 časova kretao sam se svojim motociklom od Rumske raskrsnice prema Šapcu. U mestu Jarak vozilo kojim je upravljala ova žena kreće u preticanje kolone sa suprotne strane. Žena VOZI mojom stranom i daje gas kao da ja nisam na putu, iako je dnevna svetlost i iako sam ja na motociklu sa upaljenim farom veličine preko 20cm. Videvši da ona nema nameru da učini ništa kako bi se bezbedno mimoišli, bežim prema ivici puta i izbacujem levu ruku pokazujući joj da se pomeri prema svojoj traci jer je širina puta još uvek dozvoljavala da se mimoiđemo. Tog trenutka gospođa NAMERNO okreće volan u levo i u mimoilaženju me udara u levu nogu i ruku. To je jedino i istinito objašnjenje, što pokazuju i materijalni dokazi na licu mesta: položaj i oštećenje njenog vozila, oštećenja kojih skoro i nema na motoru jer sam u mimoilženju već bio van njene putanje kretanja, moje povrede (rukavica sa ruke može da spadne samo ako je ruka ispružena, nikako drugačije ako je na motoru, tako je ruka polomljena o stub na njenoj šoferšajbni i tako je, usled naglog zavrtanja ruke unazad, nastala povreda radijalnog živca koja mi pravi tolike probleme). Nakon udara ja slećem u kanal, gde su mi drugi vozači pokušali da pruže pomoć, dok nije prišla doktorica iz Bogatića koja me je održavala u životu do dolaska hitne pomoći iz Sremske Mitrovice. Prema izjavama ljudi koji su mi pomogli, ova žena se nije udostojila ni da priđe meni kao povređenom, a kamoli da pokuša da pruži pomoć. Znači, do nesreće je došlo ISKLJUČIVOM bahatošću optužene kao vozača svog motornog vozila, jer nijednog trenutka nije preduzela ništa da do nesreće ne dođe, za šta kao svedoka predlažem Tog i Tog, sa adresom stanovanja….
– Dooobroo, razvuče sudija, ovako…-i izdiktira daktilografkinji skraćenu verziju ove ionako kratke izjave. Da li imate još nešto da izjavite?
– Želeo bih da napomenem da se optužena sve ovo vreme nije interesovala na bilo koji način za moje zdravlje, niti me ikada posetila tokom oporavka.
– NIJE ISTINA-poče da sikće ova bez prava na reč-moj muž je bio sa njegovom majkom!
– Čekaj-poče muž-on tada nije bio svestan, možda i ne zna…
– DODAJTE-malo agilnije nastupi sudija da bi prekinuo priču-da po mojim saznanjima (u moje ime diktira izjavu) optužena nije iskazala nikakvo interesovanje za moje zdravstveno stanje.
(Ta žena je nakon uviđaja došla u hitnu pomoć u Mitrovici i izlupetala se mojoj majci kako će ona sve uraditi, kako će mi decu školovati, kako će sve nabaviti…i nakon te večeri se nikada više nije javila. Muž je došao posle par dana na VMA 30.3. kada je konzilijum lekara donosio odluku o amputaciji noge, porazgovarao kratko sa mojom majkom, takođe obećavajući brda i doline, i ni on se više nikada nije pojavio, niti nazvao. Ako se za petnaest meseci mog oporavka TO može nazvati interesovanjem za nečije zdravlje, eto ja se u startu izvinjavam.)
I onda…Onda, kako to u mom životu biva, sledi POBEDA. Sudija je rekao:
– Ako nike nema više šta da kaže izjave veštaka saobraćajne struke se neće čitati, suđenje se odlaže za 13.9. ZBOG DERATIZACIJE.

Da, rođaci, zbog deratizacije. 15 meseci čekanja i nespavanja, 15 meseci bolova, ne znam da li više duševnih ili fizičkih, 15 meseci razmišljanja o tome šta će ona reći…I ja sam sedeo ne verujući svojim ušima, kao što vi sada, verovatno, ne verujete svojim očima. Ponovo nema skrivene kamere, na žalost, ponovo je stvarnost. Najzad dočekaš trenutak da vidiš kako izgleda taj neko ko ti je u deliću sekunde uništio život, najzad pomisliš da ćeš nešto čuti zbog čega ćeš moći da oprostiš i da pokušaš da se više ne budiš noću nekoliko puta, najzad pomisliš da ta država možda i postoji i da će pravda jednog dana biti zadovoljena… PRC, sve se odlaže zbog proklete deratizacije koja nikako nije mogla da se radi u vanradno vreme, ne, mora u radno vreme, zaboga, bube će pojesti one predmete koji nisu rešeni po 10 godina, pa šta ćemo onda? Šta ćemo onda da radimo do penzije? Zato je odlučujući momenat baš sad, neće našu pravnu državu da glodaju buba-švabe, buba-rusi i ostali buba-strani elementi od štetočina. I zato su morali brzom i odlučnom akcijom da deluju protiv znatno brojnijeg neprijatelja kako bi očuvali savršenstvo našeg pravnog sistema, gde postupci traju duže od života.
– Potvrde za putne troškove uzmite od daktilografkinje, ali troškove podignite sledeći put, jer je pisarnica već deratizovana.
Sedeo sam i gledao u ljude koji su polako izlazili iz sudnice. Nisam verovao šta se događa.
– Šta sad?-upitah advokata.
– Sad ništa…Uzmi potvrdu i idemo.
Kao u bunilu sam ustao i krenuo iz sudnice. Dok smo silazili drugar koji me je vozio na suđenje na brzaka mi ispriča da je ona priznala da je kriva, “ali ne u potpunosti“, nakon čega se izlupetala o tome da je ispred nje neki auto skretao naglo u desno (tu ne postoji nikakav put, osim traktorski put u šumu) i da je ona, da bi izbegla njega izletela na moju stranu i da se ne seća da li je meni svetlo bilo upaljeno ili nije, ali da je videla kacigu, jer ona prvo primeti kacigu kod motorista (pa kakve veze onda ima svetlo???)….

Zbog količine izrečenih gluposti zastao sam na platou ispred suda. Ona, muž i njen advokat silazili su niz stepenice. Hteo sam da joj uhvatim pogled, ali ni toga se nije udostojila, sada me obišavši, za razliku od tog kobnog dana. Emocije su me udarile, umalo ne padoh sa štaka niz stepenice. Emocije kada sam posle skoro četiri meseca boravka na VMA prvi put došao kući i na vratima video dobrodošlicu svoje dece i kućicu naslikanu rukom šestogodišnjeg sina.

md-sudjenje

 

Iako me je do tada videlo svo troje prilikom poseta, taj crtež i njihovi zagrljaji slomili su starog ratnika. Pokušao sam da skupim nano-čestice preostale snage da se ne bih jednostavno urušio tu pred njima, ali i pored stopljenog rukohvata kolica, i pored okrnjenih zuba, jedna suza krenu, teška, muška, suza bespomoći da sinu vratim šutnutu loptu, suza bespomoći da sa ćerkama otplešem maturski ples, suza bespomoći nad gubitkom života kakav sam vodio…Jedna jedina suza teška kao sve nepravde učinjene od početka čovečanstva…I tada sam pomislio prostu stvar, a to je da se mojoj deci zvanično uruče žileti i da za svaku suzu koju su pustila za mnom, za svaku loptu koju ne mogu da vratim, za svaki korak koji ne mogu da učinim za njih, zaseku dotičnu. I tako do kraja života. Ne, ne meni, ja bih kao vojnik verovatno odmah napravio završni deo franšize Petak 13. sve u 3D tehnologiji , deci, da ona ne žive u toj bespomoći od malena gledajući oca kojem je neko uništio život i taj neko se slobodno šeta pod nebeskom kapom. Možda vam zvuči glupo, ali, eto, to mi je palo na pamet, ne znam ni sam zbog čega. Valjda bar zbog kolike-tolike ravnoteže u svemiru. Ravnoteže, pošto nebeska pravda očito ne postoji. Stajao sam na stepenicama i šmičao kroz nos kao bik kome toreador maše crvenim plaštom, gledajući kako uzročnik čitavog ovog pakla o kome pišem odlazi. Bože, ako smo svi tvoja deca, pa što nekog nisi izdrkao u okean? Što si morao da napraviš i takve skotove? I što njihove zlehude sudbine ne ukrštaš sa sličnim skotovima, zašto sudbinu takvih skotova ukrštaš sa sudbama običnih ljudi? I ako već ukrštaš, što TI onda ne sudiš? Zašto si nas osudio da se još ponižavamo po zemaljskim sudovima? Ako ti je ponestalo cigli zbog namnoženih skotova koje su ti se oteli kontroli, javi koliko ti treba, u Srbiji osim sloge svega ima, i adresu gde treba da se isporuče, nije problem za plaćanje, ljudi smo, dogovorićemo se…Mislim, mi smo ljudi, a ti…nisi. Samo javi, sve što treba obezbedićemo ti, samo da već jednom uradiš tu jebenu DERATIZACIJU!

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.