МЕНТАЛНА ДЕРАТИЗАЦИЈА (СУЂЕЊЕ)

Прошла је поред мене тог 6.7.2012. не погледавши ме, а да не говоримо о неком јављању. Нисам обратио пажњу јер нисам ни знао како изгледа. Питао сам адвоката “Је ли то она?“ Отишао је до њих троје, поразговарао минут и вратио се рекавши “Јесте.“ Иако је у ходнику на првом спрату Основног суда у Сремској Митровици због светларника на крову зграде било као у микроталасној, мене је одједном облио хладан зној уместо оног који је потоцима липтао док смо чекали испред суднице број 8.

Није то био зној, то је био ЗНОЈ! Онај зној када се мучите, онај зној који вас изненада прелије као талас заспалог туристу на обали, зној измешаних осећања када покушавате да решите ситуацију којој нисте дорасли, зној којим спречавате себе да подлегнете исконском осећању освете и узмете правду у своје руке, зној који вас облива јер покушавате остати човек, зној којим покушавате да нађете у себи снагу да опростите неком што је вама и најближима око вас искључиво својом бахатошћу уништио живот.

– Кривични поступак број тај и тај, позивају се….-најзад поче дактилографкиња да прозива после 45 минута кашњења (“Извињавамо се, били су неки затвореници у поступку, па се одужило…“). И таман сам почео са штакама да се придижем кад изађе млађи, ћелави судија и рече “Седите ви, позваћемо вас, да не би сте улазили и излазили, јер ионако не можете присуствовати њеном испитивању.“ Седох. По новом ЗКП (Закон о кривичном поступку) ја као оштећени НЕ СМЕМ да присуствујем њеном испитивању, а она као оптужена је ОБАВЕЗНА да присуствује давању моје изјаве. Нешто ми ту баш и није логично, ал’ ‘ајде…
Након неких пола сата позва ме дактилографкиња да уђем. Срећом, у судници је била клима, јер сам већ потрошио све папирнате марамице. Седох где ми је речено, и након читања судије заклех се да ћу говорити истину.
– Да ли остајете код ваше изјаве од 5.12.2011.?
– Да, али бих хтео да додам још неке појединости којих се тада нисам сећао.
– Реците нам онда како сте настрадали?
– Дана 27.3.2011. између 17 и 17.30 часова кретао сам се својим мотоциклом од Румске раскрснице према Шапцу. У месту Јарак возило којим је управљала ова жена креће у претицање колоне са супротне стране. Жена ВОЗИ мојом страном и даје гас као да ја нисам на путу, иако је дневна светлост и иако сам ја на мотоциклу са упаљеним фаром величине преко 20цм. Видевши да она нема намеру да учини ништа како би се безбедно мимоишли, бежим према ивици пута и избацујем леву руку показујући јој да се помери према својој траци јер је ширина пута још увек дозвољавала да се мимоиђемо. Тог тренутка госпођа НАМЕРНО окреће волан у лево и у мимоилажењу ме удара у леву ногу и руку. То је једино и истинито објашњење, што показују и материјални докази на лицу места: положај и оштећење њеног возила, оштећења којих скоро и нема на мотору јер сам у мимоилжењу већ био ван њене путање кретања, моје повреде (рукавица са руке може да спадне само ако је рука испружена, никако другачије ако је на мотору, тако је рука поломљена о стуб на њеној шофершајбни и тако је, услед наглог завртања руке уназад, настала повреда радијалног живца која ми прави толике проблеме). Након удара ја слећем у канал, где су ми други возачи покушали да пруже помоћ, док није пришла докторица из Богатића која ме је одржавала у животу до доласка хитне помоћи из Сремске Митровице. Према изјавама људи који су ми помогли, ова жена се није удостојила ни да приђе мени као повређеном, а камоли да покуша да пружи помоћ. Значи, до несреће је дошло ИСКЉУЧИВОМ бахатошћу оптужене као возача свог моторног возила, јер ниједног тренутка није предузела ништа да до несреће не дође, за шта као сведока предлажем Тог и Тог, са адресом становања….
– Доооброо, развуче судија, овако…-и издиктира дактилографкињи скраћену верзију ове ионако кратке изјаве. Да ли имате још нешто да изјавите?
– Желео бих да напоменем да се оптужена све ово време није интересовала на било који начин за моје здравље, нити ме икада посетила током опоравка.
– НИЈЕ ИСТИНА-поче да сикће ова без права на реч-мој муж је био са његовом мајком!
– Чекај-поче муж-он тада није био свестан, можда и не зна…
– ДОДАЈТЕ-мало агилније наступи судија да би прекинуо причу-да по мојим сазнањима (у моје име диктира изјаву) оптужена није исказала никакво интересовање за моје здравствено стање.
(Та жена је након увиђаја дошла у хитну помоћ у Митровици и излупетала се мојој мајци како ће она све урадити, како ће ми децу школовати, како ће све набавити…и након те вечери се никада више није јавила. Муж је дошао после пар дана на ВМА 30.3. када је конзилијум лекара доносио одлуку о ампутацији ноге, поразговарао кратко са мојом мајком, такође обећавајући брда и долине, и ни он се више никада није појавио, нити назвао. Ако се за петнаест месеци мог опоравка ТО може назвати интересовањем за нечије здравље, ето ја се у старту извињавам.)
И онда…Онда, како то у мом животу бива, следи ПОБЕДА. Судија је рекао:
– Ако нике нема више шта да каже изјаве вештака саобраћајне струке се неће читати, суђење се одлаже за 13.9. ЗБОГ ДЕРАТИЗАЦИЈЕ.

Да, рођаци, због дератизације. 15 месеци чекања и неспавања, 15 месеци болова, не знам да ли више душевних или физичких, 15 месеци размишљања о томе шта ће она рећи…И ја сам седео не верујући својим ушима, као што ви сада, вероватно, не верујете својим очима. Поново нема скривене камере, на жалост, поново је стварност. Најзад дочекаш тренутак да видиш како изгледа тај неко ко ти је у делићу секунде уништио живот, најзад помислиш да ћеш нешто чути због чега ћеш моћи да опростиш и да покушаш да се више не будиш ноћу неколико пута, најзад помислиш да та држава можда и постоји и да ће правда једног дана бити задовољена… ПРЦ, све се одлаже због проклете дератизације која никако није могла да се ради у ванрадно време, не, мора у радно време, забога, бубе ће појести оне предмете који нису решени по 10 година, па шта ћемо онда? Шта ћемо онда да радимо до пензије? Зато је одлучујући моменат баш сад, неће нашу правну државу да глодају буба-швабе, буба-руси и остали буба-страни елементи од штеточина. И зато су морали брзом и одлучном акцијом да делују против знатно бројнијег непријатеља како би очували савршенство нашег правног система, где поступци трају дуже од живота.
– Потврде за путне трошкове узмите од дактилографкиње, али трошкове подигните следећи пут, јер је писарница већ дератизована.
Седео сам и гледао у људе који су полако излазили из суднице. Нисам веровао шта се догађа.
– Шта сад?-упитах адвоката.
– Сад ништа…Узми потврду и идемо.
Као у бунилу сам устао и кренуо из суднице. Док смо силазили другар који ме је возио на суђење на брзака ми исприча да је она признала да је крива, “али не у потпуности“, након чега се излупетала о томе да је испред ње неки ауто скретао нагло у десно (ту не постоји никакав пут, осим тракторски пут у шуму) и да је она, да би избегла њега излетела на моју страну и да се не сећа да ли је мени светло било упаљено или није, али да је видела кацигу, јер она прво примети кацигу код моториста (па какве везе онда има светло???)….

Због количине изречених глупости застао сам на платоу испред суда. Она, муж и њен адвокат силазили су низ степенице. Хтео сам да јој ухватим поглед, али ни тога се није удостојила, сада ме обишавши, за разлику од тог кобног дана. Емоције су ме удариле, умало не падох са штака низ степенице. Емоције када сам после скоро четири месеца боравка на ВМА први пут дошао кући и на вратима видео добродошлицу своје деце и кућицу насликану руком шестогодишњег сина.

md-sudjenje

 

Иако ме је до тада видело сво троје приликом посета, тај цртеж и њихови загрљаји сломили су старог ратника. Покушао сам да скупим нано-честице преостале снаге да се не бих једноставно урушио ту пред њима, али и поред стопљеног рукохвата колица, и поред окрњених зуба, једна суза крену, тешка, мушка, суза беспомоћи да сину вратим шутнуту лопту, суза беспомоћи да са ћеркама отплешем матурски плес, суза беспомоћи над губитком живота какав сам водио…Једна једина суза тешка као све неправде учињене од почетка човечанства…И тада сам помислио просту ствар, а то је да се мојој деци званично уруче жилети и да за сваку сузу коју су пустила за мном, за сваку лопту коју не могу да вратим, за сваки корак који не могу да учиним за њих, засеку дотичну. И тако до краја живота. Не, не мени, ја бих као војник вероватно одмах направио завршни део франшизе Петак 13. све у 3Д технологији , деци, да она не живе у тој беспомоћи од малена гледајући оца којем је неко уништио живот и тај неко се слободно шета под небеском капом. Можда вам звучи глупо, али, ето, то ми је пало на памет, не знам ни сам због чега. Ваљда бар због колике-толике равнотеже у свемиру. Равнотеже, пошто небеска правда очито не постоји. Стајао сам на степеницама и шмичао кроз нос као бик коме тореадор маше црвеним плаштом, гледајући како узрочник читавог овог пакла о коме пишем одлази. Боже, ако смо сви твоја деца, па што неког ниси издркао у океан? Што си морао да направиш и такве скотове? И што њихове злехуде судбине не укршташ са сличним скотовима, зашто судбину таквих скотова укршташ са судбама обичних људи? И ако већ укршташ, што ТИ онда не судиш? Зашто си нас осудио да се још понижавамо по земаљским судовима? Ако ти је понестало цигли због намножених скотова које су ти се отели контроли, јави колико ти треба, у Србији осим слоге свега има, и адресу где треба да се испоруче, није проблем за плаћање, људи смо, договорићемо се…Мислим, ми смо људи, а ти…ниси. Само јави, све што треба обезбедићемо ти, само да већ једном урадиш ту јебену ДЕРАТИЗАЦИЈУ!

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.