MENTALNA DERATIZACIJA (FOND PIO)

Dok sam nakon saobraćajne nezgode 2011. ležao na VMA, supruga od jednog potpukovnika koji je bio sa mnom u sobi rekla mi je u julu da imam pravo na dodatak koji se zove pomoć drugog lica i završila mi papirologiju u vezi toga. Na pregled sam otišao u novembru na VMC Karaburma gde se nalazila Viša vojnolekarska kimisija. Ušao, komisija od 7 doktora je pregledala ranije dostavljenu dokumentaciju, predsednik komisije rekao da će rešenje o odobrenju poslati na kućnu adresu, pitao ostale da li se slažu, specijalisti svojih struka nakon pregledane dokumentacije i vizuelnog uvida u stanje rekli da se slažu i sve je bilo gotovo za petnaestak minuta. Rešenje mi je došlo nakon nekoliko dana i priznata mi je pomoć drugog lica od juna 2011. u iznosu od 14000 dinara. Nije nešto, ali nije ni da nije, pogotovo u situaciji kada više nisam mogao da radim klima uređaje, čime sam se bavio od kada sam u penziji. To rešenje je važilo do juna 2012. kada sam trebao da idem na kontrolni pregled kako bi se produžilo, ili ukinulo, zavisno od mog zdravstvenog stanja.

Međutim, kao pripadnik jedne od generacija koju ništa nije moglo da obiđe, tako je mene uhvatilo ukidanje vojnog socijalnog (Fond SOVO) i nakon višegodišnjih priprema najavljeno pripajanje civilnom socijalnom osiguranju (Fond PIO). Taj značajni događaj je počeo da važi od 1.1.2012. godine, tako da sam ja negde u junu podneo zahtev socijalnom u Šapcu za kontrolni pregled. Poziv za taj pregled dobio sam u julu, za 8.8., na kom je doslovce pisalo da se “imenovani poziva da DONESE original medicinsku dokumentaciju ili overene kopije“. I tako ti ja navedenog datuma odem na štakama u socijalno, jer mi je čvrsto ležište proteze odralo dekubitni ožiljak na levom guzu, noseći i originale medicinske dokumentacije, i kopije, doduše neoverene, za svaki slučaj. Posle nekih pola sata u odnosu na zakazano vreme prozove me neka gospođa i ja uđem u kancelariju, očekujući lekarsku komisiju kako je na pozivu i pisalo.

U prostoriji se nalazila samo jedna ženska osoba koja kao da je izašla iz dokumentarca o Jasenovcu, činilo mi se da nije imala ni 40 kilograma. Taj utisak je pojačavala neka bluza kao atlet majica koja je još više isticala mršavost.

– Dobar dan-učtivo rekoh.

– Sedite…-izusti ona, kao preko one stvari.

Nakon krakog gledanja dokumentacije upita:

– Gde vam je proteza?

– Kući.

– Zašto je ne nosite?

– Ležište mi je odralo dekubitnin ožiljak i dermatolog mi je rekao da ne nosim protezu dok se to ne sanira, imate tu nalaz.

– Pokažite mi.

Ustanem i spustim bermude, pokazujući joj ožiljke na guzu, koje je ležište od pleksiglasa odralo usled znojenja na velikim temperaturama tih dana.

– Nije to dekubit.

– Molim?

– Nije to dekubit.

– Nego šta je?

– Nije to dekubit.

Dekubitni ožiljci su se pojavili usled dugotrajnog ležanja na leđima nakon nezgode, nisu bili veliki i srećom su zarasli bez neke posebne nege. Na tom delu tela nije vršena nikakva intervencija tako da nisu mogli biti ni od čega drugog, a to je i u otpusnim listama mogla videti. Ali, doktorica je bila uporna i verovatno bi mi kao papagaj i dan danas ponavljala tu negaciju. Iako to ni za šta nije bilo važno, ni ja nisam hteo da popustim.

– Pa dobro, ako nije dekubit, ŠTA JE?

– Paa…dermatitis, lepo vam je doktorica napisala.

Nisam mogao da verujem kakvu je glupost govorila “komisija“! Naravno da je dermatitis (upala kože), ali se nalazi baš na dekubitnom ožiljku, jer je površinski sloj kože odran sa ožiljka usled trenja o ležište proteze, što je bilo i vidljivo, a to je valjda i pisalo: “dermatitis e contactu…“ (upala zbog kontakta). Ne treba biti doktor da bi se toliko razumelo sa nalaza, ali ono što nisam razumeo je to zašto je toliko zapenila oko toga kada to u ovom slučaju uopšte nije bitno. Ono što je bilo bitno je da nisam mogao da nosim protezu neko vreme, što je dermatolog i napisao, a ne da sam došao bez proteze da bih kod nje izazvao sažaljenje. Iako je izgledala kao logoraš, karakterno mi je više ličila na upravnika.

– Gospođo, ja ne mogu da nosim protezu dok ne saniram tu povredu, zvali je vi ovako ili onako.

– Dobro. Ustanite.

Ustanem.

– Ispružite ruke.

Podupirući se potpazušnim štakama ispružim ruke ispred sebe. Doktorica se zakači za vrhove prstiju svojim šakama i pokušava da me povuče. Na levoj ruci joj to zbog nedostatka radijalnog živca samo delimično uspeva jer sam na toj ruci još nosio ortozu koja je učvršćivala “padajuću šaku“.

– Dobro je to.

– Na šta mislite?

– Ruka. Možete da se služite.

Ostadoh zapanjen.

– Kako da je koristim kada vidite da ortoza pridržava šaku koja visi? Ne mogu da hvatam i držim stvari.

– Možete da se pripomažete.

– Gospođo, pomoć drugog lica mi je dodeljena baš zbog toga što ne mogu još uvek da radim stvari neophodne za normalan život, kao što je kuvanje, kao što je uspremanje stana, kao što je snabdevanje namirnicama, a to sve plaćam. Možete li da donesete privremeno rešenje na godinu dana, pa ćemo posle operacija ruke koje me čekaju videti kako će se ruka oporaviti?

I onda je tu počelo predavanje:

– Molim??? Šta da produžim još godinu dana? To je možda moglo kod VAS u vojsci (sa posebnim naglaskom na VAS), MI ili dajemo ili ne dajemo (A koji smo to MI da biste vi bili VI?). To je sve bila greška…još od 1974., kada su razdvojili civilno i vojno socijalno. E pa sada to više ne može. Ta greška je ispravljena i sada se radi kako treba.

Pakujući dokumenta, vrlo osorno, kao da sam ja lično izvršio to razdvajanje socijalanih 1974., reče:

– Dobićete rešenje na kućnu adresu.

– Mogu li dobiti svoja dokumenta?

– Ne, ona ostaju kod nas.

– Gospođo, to su originali i ne mogu ostati kod vas.

– Molim? U pozivu vam je pisalo da donesete originale ili overene kopije.

– Jeste, pisalo je DONETI, i ja sam doneo, nije pisalo DOSTAVITI.

– Pa to se podrazumeva.

– Možda se kod vas podrazumeva, ali vas molim da mi originale vratite, a uzmite kopije.

– Kopije nisu overene.

– Gospođo, kopije su verne originalu, možete se uveriti na licu mesta i overiti vašim potpisom i pečatom, a i vidite u kakvom sam stanju, nemam šta da krijem.

– Ne mislite valjda da ću ja da pregledam ovolike papire?

– Dovoljno je pregledati samo tri otpusne liste, sve ostalo proističe iz njih.

– NE, originalna dokumentacija ostaje kod nas, a kopije me ne interesuju, pisalo vam je šta treba da donesete.

Poznat po strpljenju umilnim glasom sam ruknuo:

– To što sam DONEO, to ću i da ODNESEM, a vi drugi put napišite DOSTAVITI, pa ću da vam ih OSTAVIM.

Videvši da je blizu da proguta štaku, reče da će vratiti dokumenta odmah nakon donošenja rešenja.

– Nadam se samo da  nećete  nešto izgubiti.

Gledala me je besno.

– Nemojte da me učite kako da radim svoj posao. I nemojte me više zadržavati, ima još ljudi koji čekaju. SLEDEĆI!!!

Izašao sam iznerviran, skidajući joj sve sa nebesa. Kakva komisija, kakvi bakrači, u odnosu na vojnu komisiju ovaj pregled je smejurija. Kasnije sam saznao da je gospođa vaskularni hirurg i ne potcenjujem njenu stručnost, ali ako su povrede iz domena ortopedije, hirurgije, fizijatrije i neurologije, valjda je trebao i neko od tih specijalista a prisustvuje pregledu. Ako je to ta efikasnost koju je pripajanje vojnog civilnom socijalnom trebalo doneti  bolje da to nikada nisu ni radili.

Posle nekih desetak dana sam došao i tražio da mi se dokumenta vrate, na šta su mi dali da popunim zahtev jer su dokumenta u Beogradu (znači pišem zahtev da mi se vrate moja dokumenta koja sam im dao jer oni nisu znali da u pozivu definišu šta treba DOSTAVITI), a posle par dana su me i pozvali da mi ih vrate. Srećom, sve je bilo tu.

Rešenje br.182.4.1-813/12 od 25.8. kojim mi se ukida pomoć drugog lica dobio sam 3.9.2012. sa obrazloženjem da “ne postoji pomoć i potreba za pomoći i negom drugog lica…jer je utvrđeno poboljšanje zdravstvenog stanja“. Mislim, pobogu, pa naravno da je došlo do poboljšanja zdravstvenog stanja, nisam više u životnoj opasnosti, izašao sam iz bolnice, sa četrdesetak kila sam došao do sedamdeset i nešto, oporavak je vidan, ali navedena vrsta pomoći je neophodna jer još uvek nisam mogao u potrebnoj meri da koristim levu ruku u svakodnevnom životu. To sam i napisao u žalbi koju sam socijalnom u Šapcu dostavio 4.9.2012.

Svaki put kada sam išao da vidim šta je sa žalbom na šalteru rekli bi mi da je za to potrebno vreme, čak i nekih 7 do 8 meseci. Prekjuče, tačno nakon godinu dana od podnošenja žalbe, odem po peti put da vidim zašto se ništa ne rešava po žalbi. Sa šaltera me pošalju u pisarnicu, iz pisarnice me odvedu kod pravnika. Mladić tridesetih godina otvara dosije i kaže šta sam to čekao godinu dana:

– Pa oni (u Beogradu) uopšte nisu razmatrali žalbu…

Kažem da sam pre toga dolazio već četiri puta i pitam zašto ranije nisu preduzeli neke mere.

– Evo, odmah ćemo proslediti ponovo vaš zahtev.

– I da ponovo čekam na odgovor godinu dana?

– Ne, tražićemo da reše urgentno…

Urgentno znači oko šest meseci.

Nekih petnaestak dana nakon toga dobio sam ZAKLJUČAK od 12.9. kojim se ispravlja greška u prvostepenom rešenju tako što se gorenavedeni broj rešenja menja u 182.4.1-873/12. Iako je u zaključku postojala pouka o žalbi rekli su mi da ne pišem nikakvu žalbu jer je “postupak za ispravku greške pokrenut po službenoj dužnosti i da nema uticaja na rešavanje po već prethodno dostavljenoj žalbi“. Posle godinu dana Fond PIO ne donosi nikakvo rešenje po žalbi već donosi zaključak da je postojala delovodna greška u prvostepenom rešenju, i to nema nikakve veze sa postupkom? Feno-meno-menalno…

Ruka je posle operacije četvorostruke transpozicije tetiva i rehabilitacije nakon toga mnogo bolje, a nadam se da će biti i bolje.

Zašto sam vas onda gnjavio ovim pisanjem? Pa samo da bih dokazao da me idiotkinja koja me je udarila nije učinila invalidom, ona me je osakatila, invalidom me čini država i njene institucije.

Dopisano 4.9.2014.:

Nažalost, ni posle dve godine od podnošenja žalbe nisam dobio nikakav odgovor, šta vas verovatno i ne čudi. Juče sam ponovo otišao da pitam šta se dešava sa žalbom, ponovo je žena na šalteru bila zapanjena kako nema povratne informacije od 4.9.2012., ponovo je zvala šeficu, ponovo sam čekao, ponovo su me pozvali u pisarnicu i ponovo su mi pokazujući praznu vasciklu dosijea rekli da nikakav odgovor od Fonda PIO iz Beograda nisu dobili čak ni nakon urgencije koja im je upućena prošle godine. Šefica zove šeficu u Beogradu gde joj ova kaže da nije rešavano po žalbi jer su dokumenta vezana za neki sudski postupak pa se nalaze u sudu??? Pitam kakve veze ima sudski postupak koji je pokrenulo pedesetak hiljada starešina zbog neisplaćene razlike u penziji sa žalbom na rešenje o pomoći drugog lica? Šefica iz Šapca pokušava da mi objasni da je to “objedinjen postupak“, na šta joj ponovo kažem da greši, jer postupak ne može biti objedinjen kada se radi o dve pravno sasvim različite stvari. “PA RADI SE O JEDNOM LICU!“- bio je inteligentan odgovor koji sam dobio. Ipak je uzela broj telefona i rekla da će za svaki slučaj PONOVO PROVERITI, pa će javiti.

I javila se, juče u 15.36 i rekla da su nakon provere u Beogradu rekli “DA ĆE IPAK REŠAVATI PO ŽALBI I DA ĆU REŠENJE DOBITI NA KUĆNU ADRESU“, što su mi rekli i svih prethodnih puta kada sam dolazio da se raspitam o toku postupka! Posle dve godine će IPAK rešavati po žalbi?

Da li sada shvatate zašto propadamo? Zato što u državnom aparatu koji se davno otcepio od naroda sede partijski poslušnici zaposleni preko veze koji sa obavljanjem svog posla nemaju veze. Iako sam prošle godine bio pet puta u šabačkoj poslovnici, iako su iz šabačke poslovnice poslali urgenciju za rešavanje postupka nakon godinu dana od podnošenja žalbe, Fond PIO već dve godine ne donosi rešenje po žalbi za koju je rok 30 dana po Zakonu o upravnom postupku! I što je najgore JA TU NE MOGU NIŠTA, osim da pokrenem tužbu zbog ćutanja administracije, što opet ne garantuje da ću tim postupkom uopšte postići nešto.

Eto, zato volim zemlju u kojoj živim, ali državu prezirem.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.