Medalja

 

Do te 1985. nisam nikada ušao u kasarnu ,,Maršal Tito” u Zagrebu, iako sam bio već dve godine bio u na nekoliko kilometara od nje kao pitomac Vojnotehničke akademije. Kada sam u septembru u pratnji jednog od vojnika sa prijavnice krenuo prema jedinici u koju sam raspoređen na stažiranje tek tada sam video koliko je kasarna velika. Vojnik me je doveo do komandira čete u koju sam bio raspoređen. Nakon vojničkog predstavljanja kapetan Hajrić Bahrudin ubrzo naredi da se postroji četa, kako bi me predstavio ispred stroja.

Pista ogromna, četa postrojena, neki od starešina je predao raport, a kapetan Hajro, kako ga je vojska zvala, je predstavio mene kao novog komandira 3.voda. Stojim ja kao pitomac-vodnik u uniformi M77 ispred stroja, kad odjednom iz stroja neko viknu:
– Gde si Bunar…
Reakcija kapetana Hajre bila je munjevita:
– Ko je to rekao?
Tišina. Taj nadimak je mogao da zna samo neko ko je iz Šapca, jer sam ga dobio u šestom osnovne, kada sam sa glasom prvi mutirao u odeljenju.
– Ko je rekao?-ponovio je ljutito Hajro.
Iz druge vrste se javio moj nekadašnji drugar iz odeljenja Dejan Ivanković, koji je nakon regionalizacije posle četvrtog razreda prešao u drugu osnovnu školu. Tada smo u četvrtom bili na prvom takmičenju iz matematike, kada mi je šapnuo kako se računa površina bazena u jednom zadatku. Znali smo se iz grada, jer je i on bio ,,nestašan” kao i ja. Negde u drugoj godini srednje je zbog preciznosti u igri ,,Put oko sveta” na košarkaškom terenu dobio nadimak Nindža, iako nije bio baš sportski tip.
– Druže kapetane, vojnik Dejan Ivanković, ja sam rekao, pošto mi je to školski drug…
– Nije on tebi školski drug-prekide ga Hajro-on je za tebe starešina i imaš tako da se ponašaš. Desetaru vodi ga i spremi ga za raport, čekajte me ispred kancelarije.
Ja zabezeknut, nisam ni stigao ništa da kažem. Kada je kapetan otišao na brzaka sam nešto izdeklemovao vojnicima svog voda oko plana i programa obuke i požurio do Hajre, da vidim da li se nešto može spasti. Međutim, dok sam ja došao, Hajro je već izrekao neku kaznu zabrane izlaska u grad ili nešto slično zbog nevojničkog ponašanja (dobacivanja iz stroja), pa smo školski i ja mogli na miru da se ispričamo. Tada sam saznao da nije sa našom generacijom služio vojsku, jer je opet zbog nekih ,,nestašluka” pred sam kraj treće godine isteran iz škole, pa je tu godinu morao da ponavlja. Kada se naša školska generacija vraćala iz vojske on je došao na odsluženje vojnog roka.

Spavao sam u kasarni i ujutro nosio Hajri na overu podsetnik za nastavu tog dana. Četa je bila u sastavu bataljona koji je nekada bio pešadijski, pa mehanizovani, a tada motorizovani (kasnije bataljon za intervencije), tako da je i plan i program bio prilagođen tome. Nindža je bio nišandžija na mitraljezu M53, popularnom ,,šarcu”, u jednom od četiri odeljenja 2.voda. Svako mitraljesko odeljenje je imalo po dve posade, koje su činili nišandžija, pomoćnik i donosilac.

Jedna od tema je bila i četa u napadu i odbrani, za šta su svi komandiri vodova spremali svoje vodove, pa tako i ja. U sklopu obuke su se koristili i topovski udari i dimne bombe, kao i neizbežna, vojnicima posebno omiljena, manevarska municija. Spremim ja sve, nacrtam crvenog i mrskog plavog, izdam naređenje komandirima odeljenja i na poligonu Jakuševac čekam raketu za početak vežbe. Sevne raketa, pretrčava vojska, puca se na sve strane, gruvaju topovski udari i negde na pola vežbe začuje se komanda ,,Otrovi”, na šta je vojska morala da stavi zaštitne maske. ,,Crveni” i dalje pretrčava, kad u sred tog dima moj drug Nindža stoji naslonjen na svoj ,,šarac” i vidim hoće da izda’ne. Bio je već strastveni pušač, tako da ga je trčanje sa 12 kila teškim oružjem doteralo do granica fizičke izdržljivosti. Priđem mu i kažem da izdrži još desetak metara, na šta je on podigao masku i rekao da ne može da diše. Vidim da nije zaboravio da skine čep sa cedila, nema šta da mu fizički smeta za disanje. Podigne mitraljez, krene, posle par metara stane. Opet izbacuje znoj iz maske i udiše ,,falš” vazduh. Kažem mu da otvori gumeni ventil, na koji se izdisalo, koji je većina vojnika na vežbama skidala, čime bu umnogome poboljšali cirkulaciju vazduha, naravno sve dok ne bi upali u pravi suzavac, kada bi videli koliko im taj ventil znači. Kaže da ga je već izvadio. Pokuša još nekoliko metara da trči, stane, skine masku i baci je o zemlju. Da li zbog toga ili zbog nečeg drugog, uglavnom se začula komanda ,,OSTAV”, što je značilo da se jedinice vraćaju na početne položaje i vežba ponavlja od početka. Nindža taj drugi put uspeo nekako da izdrži. Srećom nije bio raspoređen na mesto pomoćnika mitraljesca, koji je osim ličnog naoružanja nosio postolje za mitraljez teško 21 kilogram, verovatno bi ga vratili u limenom sanduku iz JNA. Kada smo se vratili u objekat njegova SMB uniforma bila je bela od znoja. Jebi ga, il’ si nindža, il’ si mindža…

Na jednom od časova sam objašnjavao kako se postavljaju protivpešadijske i protivtenkovske mine. Kada sam došao do protivtenkovske mine TMM-1, školske naravno, objasnio sam da se upaljač aktivira na pritisak od preko 200 kilograma, tako da je prosečan vojnik i ako stane na nju ne može aktivirati. Kako bih to i pokazao stavio sam dimni uložak koji je figurirao originalni upaljač i stao na njega, odnosno na poklopac mine. Rekao sam im da to ne znači da se ne može aktivirati ako skačete po njemu, što sam i uradio. Iako sam to više puta radio na vežbama koje smo imali na akademiji, sada se dimni uložak nije hteo aktivirati. Pomislio sam da možda nisam ravno naskočio, pa sam to uradio još jednom. Ponovo se ništa nije dešavalo. I još jednom, sa istim rezultatom. Izvadio sam uložak iz mine želeći da ga vidim da li je upaljač polomljen, ali je tog trenutka kroz rupicu počeo da šišti žuti dim, odnosno prah pod pritiskom, koji mi je ofarbao desno uvo i desnu stranu lica. Pošto se taj prah nije mogao oprati nekoliko dana vojska me je prozvala Kinez.

Nakon jednog ,,driblanja”, kako je vojska zvala ta uvežbavanja sa pretrčavanjima i zaleganjima na poligonu, jedan od vojnika, Slovenac po nacionalnosti, nazvao me je iza leđa ,,srpskom svinjom”. Ja to nisam čuo, ali  Nindža jeste, uveče ga je sačekao u hodniku i svištio mu šamar. Naravno da bi ,,Kekec” mnogo gore prošao da sam to čuo na vreme, jer je ujutru već bio ,,zaštićeni svedok” kod Hajre, da bi ga drugi dan posle toga bez ikakvog postupka otpustili iz vojske. Nije bilo ni disciplinskog, a kamoli krivičnog postupka, na koji bi za takav nacionalistički ispad u suprotnom smeru neki Srbin sigurno bio poslat. Kako? Pa sve je lako ako ti je baba Pepca Kardelj, supruga Edvarda Kardelja, nekadašnje Titove desne ruke (inače glavnog ideologa Golog otoka). Tako je to gospodo bilo: dok su nas trovali bratstvom i jedinstvom ,,Janezi” su se uveliko spremali za secesiju od SFRJ, da bi nekoliko godina kasnije za raspad zajedničke države okrivili Srbiju.

Posle par nedelja kasnije išlo se na gađanje u Petrinju. Armijsko automatsko strelište, gađa čitav bataljon, naša četa čeka svoj red. Dok čekamo kažem Nindži da ne stiska mnogo okidač, jer će ostati bez municije do poslednje mete. Mitraljesci su gađali, ako se dobro sećam, na 100, 200, 400 i 650 metara. Prve tri su grupe meta su bile na obaranje, a poslednja je bila na gašenje, pošto su upaljene izigravale mitraljeska gnezda.

Kao jedan od rukovaoca gađanja šetao sam po liniji gađanja i upozoravao nišandžije da ne pucaju preduge rafale, da se smire, da imaju dovoljno vremena da nanišane metu i da se koncentrišu na pritisak na okidaču. Došao je red i na odeljenje gde je bio Nindža. Komandovao sam paljbu i stajao iznad njega u rovu. Čulo se samo trt, trt, rafali od po 2-3 metka, kako smo i pričali. Malo je mašao, ali je skoro sve mete do 400 metara skinuo. Na mete na 650 metara se pucalo ,,košenjem”, odnosno dugim rafalima po horizontali. Podigao je grivnu nišana i počeo zdesna na levo. Prvi meci su se zabili u zemljište ispod meta i ja sam mu viknuo ,,Digni”, na šta je on podigao nišansku tačku i počeo da gasi svetla na mrskom neprijatelju. Ne mogu da se setim koliko je meta bilo, mislim negde oko dvadesetak u redu. Do tada je najbolji rezultat bio oko 5-6 ugašenih meta, dok sam kod Nindže prestao da brojim posle 10. Bio sam ponosan na svog druga i zemljaka, jer sam i ja u svojoj klasi na akademiji bio među najboljim strelcima. Prema meni je dolazio Hajro, što je moglo da znači samo jedno posle takvog gađanja: šapnuo sam Nindži da će reći ,,Vrlo dobro vojniče”, na šta je on po pravilu trebao da odgovori ,,Služimo narodu”. I zaista, Hajro je došao, stao pored mene (na liniji gađanja se ne pozdravlja) i rekao sa visine ,,Vrlo dobro vojniče”. Nindža se okrenuo u rovu i gledao bez reči u njega. Na kraju je ipak nešto rekao, čini mi se ,,razumem”, ali ,,služimo narodu” sigurno nije. Hajri su brkovi počeli da poigravaju, ali se samo okrenuo i otišao.

Po završetku gađanja postrojio je četu i uzeo dnevnik radi analize rezultata gađanja. Stajali smo u slovu ,,P” oko njega dok je pojedinačno čitao najbolje strelce iz raznih vrsta naoružanja. Kada je došao do mitraljezaca pročitao je par imena i rekao da su bili ,,dobri”, dok ime vojnika Dejana Ivankovića nije ni pomenuo. Znao sam da to nije slučajno i da ga nije pročitao iz osvete, jer ovaj nije odgovorio u skladu sa Pravilom službe. Kasnije sam pitao Nindžu zašto nije rekao taj odgovor, na šta mi je odgovorio da nije mogao da prevali preko usta komunističku poštapalicu koja ne znači ništa. Iako je Hajro bio taj koji mi je pisao ocenu  za stažiranje sutradan sam se posvađao s njim zbog nedoslednosti. Rekao sam mu da je morao da pređe preko sujete, jer je po pravilu strelca najboljeg u četi, a koliko se sećam na tom gađanju i u bataljonu, morao da pohvali i nagradi pred svima. To i jeste bila svrha analize gađanja i podele nagrada. Posle toga je Hajro jedva čekao da odem, što je bila obostrana želja, jer sam na akademiji već imao sličnih problema sa svojim pretpostavljenim starešinama.

Nindža je, kao poslednja klasa vojnika u JNA koja je redovni vojni rok služila 15 meseci, na obuci proveo osam meseci. Zbog toga je dobar deo vojnika, među kojima i Nindža, dobio čin desetara, iako nisu završili kurs za komandire odeljenja. Kasnije  je bio u obezbeđenju generala Špegelja u 5.A, kada se potukao sa jednim vojnikom i nehotice laktom udario kapetana koji ih je razvađao. Dobio je pritvor od 60 dana i produžetak vojnog roka od 45 dana, nakon čega je prekomandovan u kaznenu kasarnu u Ilirsku Bistricu, tako da ne samo da nije išao sa svojim godištem u vojsku, već se mesec i po dana kasnije skinuo i od svoje klase u vojsci.

Nindža i ja smo svoje druženje nastavili sve ove godine. Kada je otvorio restoran ,,Enigma” supruga i ja smo bili česti gosti, a kasnije i ćerke, koje su bez obzira na učestalost dolazaka svaki put naručivale po pola bečke šnicle. Kada sam 2011. nastradao u teškoj saobraćajnoj nezgodi otvorio je Fejsbuk stranicu na kojoj se moglo pratiti moje stanje, a sam je tražio i dovozio ljude na VMA za davanje krvi i krvne plazme. Organizovao je više humanitarnih akcija i promocija mladih umetnika.

Jednom prilikom smo u njegovom kafiću ,,Ajriš pab” evocirali uspomene na to vreme kada sam mu bio komandir u vojsci i tada sam mu obećao da ću tu nepravdu u vezi gađanja ispuniti. Na sajtu ,,Kupujem-prodajem” našao sam medalju ,,Odličnom strelcu”, koja se dodeljivala vojnicima na služenju redovnog vojnog roka za odlične rezultate postignute na gađanjima, i kupio je pre nekih 6-7 godina. Sve to vreme smo se dogovarali da napravimo neki ,,performans”, kada bi mu pred masom u svečanoj atmosferi uručio medalju, ali nas je život mleo i godine prođoše u ,,danas ćemo, sutra ćemo”. Kada sam juče video da mu je rođendan izvadio sam svoju uniformu iz najlona posle 17 godina od odlaska u penziju i javio mu da dolazim. Kako je to izgledalo imate na slikama ispod.

Nije bilo mase, nije bilo svečanosti, ali što se mene tiče nepravda od pre 35 godina je ispravljena. Toliko otprilike i traje legenda po kojoj Nindža nije ponavljao samo školu, već je uspeo da ponavlja i vojsku…

 

 

2 Komentara

  1. Aleksandar Savić 5. decembra 2020. Reply
    • BunarAuthor 6. decembra 2020. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.