Медаља

Подели

 

До те 1985. нисам никада ушао у касарну ,,Маршал Тито“ у Загребу, иако сам био већ две године био у на неколико километара од ње као питомац Војнотехничке академије. Када сам у септембру у пратњи једног од војника са пријавнице кренуо према јединици у коју сам распоређен на стажирање тек тада сам видео колико је касарна велика. Војник ме је довео до командира чете у коју сам био распоређен. Након војничког представљања капетан Хајрић Бахрудин убрзо нареди да се построји чета, како би ме представио испред строја.

Писта огромна, чета постројена, неки од старешина је предао рапорт, а капетан Хајро, како га је војска звала, је представио мене као новог командира 3.вода. Стојим ја као питомац-водник у униформи М77 испред строја, кад одједном из строја неко викну:
– Где си Бунар…
Реакција капетана Хајре била је муњевита:
– Ко је то рекао?
Тишина. Тај надимак је могао да зна само неко ко је из Шапца, јер сам га добио у шестом основне, када сам са гласом први мутирао у одељењу.
– Ко је рекао?-поновио је љутито Хајро.
Из друге врсте се јавио мој некадашњи другар из одељења Дејан Иванковић, који је након регионализације после четвртог разреда прешао у другу основну школу. Тада смо у четвртом били на првом такмичењу из математике, када ми је шапнуо како се рачуна површина базена у једном задатку. Знали смо се из града, јер је и он био ,,несташан“ као и ја. Негде у другој години средње је због прецизности у игри ,,Пут око света“ на кошаркашком терену добио надимак Нинџа, иако није био баш спортски тип.
– Друже капетане, војник Дејан Иванковић, ја сам рекао, пошто ми је то школски друг…
– Није он теби школски друг-прекиде га Хајро-он је за тебе старешина и имаш тако да се понашаш. Десетару води га и спреми га за рапорт, чекајте ме испред канцеларије.
Ја забезекнут, нисам ни стигао ништа да кажем. Када је капетан отишао на брзака сам нешто издеклемовао војницима свог вода око плана и програма обуке и пожурио до Хајре, да видим да ли се нешто може спасти. Међутим, док сам ја дошао, Хајро је већ изрекао неку казну забране изласка у град или нешто слично због невојничког понашања (добацивања из строја), па смо школски и ја могли на миру да се испричамо. Тада сам сазнао да није са нашом генерацијом служио војску, јер је опет због неких ,,несташлука“ пред сам крај треће године истеран из школе, па је ту годину морао да понавља. Када се наша школска генерација враћала из војске он је дошао на одслужење војног рока.

Спавао сам у касарни и ујутро носио Хајри на оверу подсетник за наставу тог дана. Чета је била у саставу батаљона који је некада био пешадијски, па механизовани, а тада моторизовани (касније батаљон за интервенције), тако да је и план и програм био прилагођен томе. Нинџа је био нишанџија на митраљезу М53, популарном ,,шарцу“, у једном од четири одељења 2.вода. Свако митраљеско одељење је имало по две посаде, које су чинили нишанџија, помоћник и доносилац.

Једна од тема је била и чета у нападу и одбрани, за шта су сви командири водова спремали своје водове, па тако и ја. У склопу обуке су се користили и топовски удари и димне бомбе, као и неизбежна, војницима посебно омиљена, маневарска муниција. Спремим ја све, нацртам црвеног и мрског плавог, издам наређење командирима одељења и на полигону Јакушевац чекам ракету за почетак вежбе. Севне ракета, претрчава војска, пуца се на све стране, грувају топовски удари и негде на пола вежбе зачује се команда ,,Отрови“, на шта је војска морала да стави заштитне маске. ,,Црвени“ и даље претрчава, кад у сред тог дима мој друг Нинџа стоји наслоњен на свој ,,шарац“ и видим хоће да изда’не. Био је већ страствени пушач, тако да га је трчање са 12 кила тешким оружјем дотерало до граница физичке издржљивости. Приђем му и кажем да издржи још десетак метара, на шта је он подигао маску и рекао да не може да дише. Видим да није заборавио да скине чеп са цедила, нема шта да му физички смета за дисање. Подигне митраљез, крене, после пар метара стане. Опет избацује зној из маске и удише ,,фалш“ ваздух. Кажем му да отвори гумени вентил, на који се издисало, који је већина војника на вежбама скидала, чиме бу умногоме побољшали циркулацију ваздуха, наравно све док не би упали у прави сузавац, када би видели колико им тај вентил значи. Каже да га је већ извадио. Покуша још неколико метара да трчи, стане, скине маску и баци је о земљу. Да ли због тога или због нечег другог, углавном се зачула команда ,,ОСТАВ“, што је значило да се јединице враћају на почетне положаје и вежба понавља од почетка. Нинџа тај други пут успео некако да издржи. Срећом није био распоређен на место помоћника митраљесца, који је осим личног наоружања носио постоље за митраљез тешко 21 килограм, вероватно би га вратили у лименом сандуку из ЈНА. Када смо се вратили у објекат његова СМБ униформа била је бела од зноја. Јеби га, ил’ си нинџа, ил’ си минџа…

На једном од часова сам објашњавао како се постављају противпешадијске и противтенковске мине. Када сам дошао до противтенковске мине ТММ-1, школске наравно, објаснио сам да се упаљач активира на притисак од преко 200 килограма, тако да је просечан војник и ако стане на њу не може активирати. Како бих то и показао ставио сам димни уложак који је фигурирао оригинални упаљач и стао на њега, односно на поклопац мине. Рекао сам им да то не значи да се не може активирати ако скачете по њему, што сам и урадио. Иако сам то више пута радио на вежбама које смо имали на академији, сада се димни уложак није хтео активирати. Помислио сам да можда нисам равно наскочио, па сам то урадио још једном. Поново се ништа није дешавало. И још једном, са истим резултатом. Извадио сам уложак из мине желећи да га видим да ли је упаљач поломљен, али је тог тренутка кроз рупицу почео да шишти жути дим, односно прах под притиском, који ми је офарбао десно уво и десну страну лица. Пошто се тај прах није могао опрати неколико дана војска ме је прозвала Кинез.

Након једног ,,дриблања“, како је војска звала та увежбавања са претрчавањима и залегањима на полигону, један од војника, Словенац по националности, назвао ме је иза леђа ,,српском свињом“. Ја то нисам чуо, али  Нинџа јесте, увече га је сачекао у ходнику и свиштио му шамар. Наравно да би ,,Кекец“ много горе прошао да сам то чуо на време, јер је ујутру већ био ,,заштићени сведок“ код Хајре, да би га други дан после тога без икаквог поступка отпустили из војске. Није било ни дисциплинског, а камоли кривичног поступка, на који би за такав националистички испад у супротном смеру неки Србин сигурно био послат. Како? Па све је лако ако ти је баба Пепца Кардељ, супруга Едварда Кардеља, некадашње Титове десне руке (иначе главног идеолога Голог отока). Тако је то господо било: док су нас тровали братством и јединством ,,Јанези“ су се увелико спремали за сецесију од СФРЈ, да би неколико година касније за распад заједничке државе окривили Србију.

После пар недеља касније ишло се на гађање у Петрињу. Армијско аутоматско стрелиште, гађа читав батаљон, наша чета чека свој ред. Док чекамо кажем Нинџи да не стиска много окидач, јер ће остати без муниције до последње мете. Митраљесци су гађали, ако се добро сећам, на 100, 200, 400 и 650 метара. Прве три су групе мета су биле на обарање, а последња је била на гашење, пошто су упаљене изигравале митраљеска гнезда.

Као један од руковаоца гађања шетао сам по линији гађања и упозоравао нишанџије да не пуцају предуге рафале, да се смире, да имају довољно времена да нанишане мету и да се концентришу на притисак на окидачу. Дошао је ред и на одељење где је био Нинџа. Командовао сам паљбу и стајао изнад њега у рову. Чуло се само трт, трт, рафали од по 2-3 метка, како смо и причали. Мало је машао, али је скоро све мете до 400 метара скинуо. На мете на 650 метара се пуцало ,,кошењем“, односно дугим рафалима по хоризонтали. Подигао је гривну нишана и почео здесна на лево. Први меци су се забили у земљиште испод мета и ја сам му викнуо ,,Дигни“, на шта је он подигао нишанску тачку и почео да гаси светла на мрском непријатељу. Не могу да се сетим колико је мета било, мислим негде око двадесетак у реду. До тада је најбољи резултат био око 5-6 угашених мета, док сам код Нинџе престао да бројим после 10. Био сам поносан на свог друга и земљака, јер сам и ја у својој класи на академији био међу најбољим стрелцима. Према мени је долазио Хајро, што је могло да значи само једно после таквог гађања: шапнуо сам Нинџи да ће рећи ,,Врло добро војниче“, на шта је он по правилу требао да одговори ,,Служимо народу“. И заиста, Хајро је дошао, стао поред мене (на линији гађања се не поздравља) и рекао са висине ,,Врло добро војниче“. Нинџа се окренуо у рову и гледао без речи у њега. На крају је ипак нешто рекао, чини ми се ,,разумем“, али ,,служимо народу“ сигурно није. Хајри су бркови почели да поигравају, али се само окренуо и отишао.

По завршетку гађања постројио је чету и узео дневник ради анализе резултата гађања. Стајали смо у слову ,,П“ око њега док је појединачно читао најбоље стрелце из разних врста наоружања. Када је дошао до митраљезаца прочитао је пар имена и рекао да су били ,,добри“, док име војника Дејана Иванковића није ни поменуо. Знао сам да то није случајно и да га није прочитао из освете, јер овај није одговорио у складу са Правилом службе. Касније сам питао Нинџу зашто није рекао тај одговор, на шта ми је одговорио да није могао да превали преко уста комунистичку поштапалицу која не значи ништа. Иако је Хајро био тај који ми је писао оцену  за стажирање сутрадан сам се посвађао с њим због недоследности. Рекао сам му да је морао да пређе преко сујете, јер је по правилу стрелца најбољег у чети, а колико се сећам на том гађању и у батаљону, морао да похвали и награди пред свима. То и јесте била сврха анализе гађања и поделе награда. После тога је Хајро једва чекао да одем, што је била обострана жеља, јер сам на академији већ имао сличних проблема са својим претпостављеним старешинама.

Нинџа је, као последња класа војника у ЈНА која је редовни војни рок служила 15 месеци, на обуци провео осам месеци. Због тога је добар део војника, међу којима и Нинџа, добио чин десетара, иако нису завршили курс за командире одељења. Касније  је био у обезбеђењу генерала Шпегеља у 5.А, када се потукао са једним војником и нехотице лактом ударио капетана који их је развађао. Добио је притвор од 60 дана и продужетак војног рока од 45 дана, након чега је прекомандован у казнену касарну у Илирску Бистрицу, тако да не само да није ишао са својим годиштем у војску, већ се месец и по дана касније скинуо и од своје класе у војсци.

Нинџа и ја смо своје дружење наставили све ове године. Када је отворио ресторан ,,Енигма“ супруга и ја смо били чести гости, а касније и ћерке, које су без обзира на учесталост долазака сваки пут наручивале по пола бечке шницле. Када сам 2011. настрадао у тешкој саобраћајној незгоди отворио је Фејсбук страницу на којој се могло пратити моје стање, а сам је тражио и довозио људе на ВМА за давање крви и крвне плазме. Организовао је више хуманитарних акција и промоција младих уметника.

Једном приликом смо у његовом кафићу ,,Ајриш паб“ евоцирали успомене на то време када сам му био командир у војсци и тада сам му обећао да ћу ту неправду у вези гађања испунити. На сајту ,,Купујем-продајем“ нашао сам медаљу ,,Одличном стрелцу“, која се додељивала војницима на служењу редовног војног рока за одличне резултате постигнуте на гађањима, и купио је пре неких 6-7 година. Све то време смо се договарали да направимо неки ,,перформанс“, када би му пред масом у свечаној атмосфери уручио медаљу, али нас је живот млео и године прођоше у ,,данас ћемо, сутра ћемо“. Када сам јуче видео да му је рођендан извадио сам своју униформу из најлона после 17 година од одласка у пензију и јавио му да долазим. Како је то изгледало имате на сликама испод.

Није било масе, није било свечаности, али што се мене тиче неправда од пре 35 година је исправљена. Толико отприлике и траје легенда по којој Нинџа није понављао само школу, већ је успео да понавља и војску…

 

 


Подели

2 thoughts on “Медаља”

Оставите коментар

Scroll to Top