Марлена

Подели

 

Рекох да у овој категорији нема неког посебног редоследа, већ ће бити писана како нађем време и материјал. Иако сам време нашао, нажалост материјал за блог о Марлени нисам, јер је већина њених савременика одавно под земљом. Зато ћу написати оно што сам знао и што сам успео да сазнам, а ако неко има још занимљивих информација може да напише у коментару па ћу их касније убацити у текст.

Оно што је већина грађана Шапца знала, то је да је Марлена била ћерка циркуске примадоне и да је из Дортмунда избегла у Шабац негде пред други светски рат, бежећи од нациста и њихових расних закона. Њени су држали циркус и остали су у Србији, имала је неколико браће и сестара, а кажу да је мајка била грофица и да је говорила шест језика.

По причама старијих, Марлена је као млада била лепа и лепо је певала. О том периоду нисам успео пуно да сазнам, али ево једне слике из 1955.године, коју сам успео да набавим преко мог другара Саше Главоње, чисто да имате одређену визуелну слику. Кажу да је у то време певала у популарној шабачкој кафани ,,Шаран“.
И мало увећана:

Оно што ја знам је да су родитељи децу плашили Марленом. Тих седамдесетих година прошлог века, када је моја генерација полазила у школу, колале су приче како Цигани носе децу, а Марлена је умела да изненада дрекне и преплаши све у старој робној кући, где смо се у вратима склањали од зиме док смо чекали аутобус који је стајао наспрам поште, тако да се од тога лако направила претња да ће некога ко није добар однети Марлена. То у пракси није имало везе са истином, јер је Марлена волела децу, а викнула би када би неко претерао са провокацијама. Умела је некада да носи жару и да ожари оне који би јој ,,остали дужни“.

Једном, од она два пута када је мој отац отишао у школу за време мог школовања, Марлена је по обичају ишла по улици и тражила новац. Није то било прошење, више је било жицање, јер би пришла и питала ,,Имаш ли коју кинту?“ или ,,Дај неку кинту“. Неки би давали, неки не, а неки би се са њом завитлавали, као мој отац. На њен захтев ,,Дај кинту“ отац је рекао ,,Дај ти мени“, на шта је она завукла руку у џеп и извадила пуну шаку ситних новчаница. Рекла му је да узме колико га није срамота, на шта је мој отац почео нешто на циганском, па је са стране гледано изгледало као да се свађају, да би на крају Марлена оца кроз смех назвала ,,белим циганином“, што је обично значило да се не да преварити, на шта јој је отац дао паре, али да нешто отпева. То је био чест случај у граду, па сам јој и ја касније, када сам је виђао по разним кафанама, претечама друштвених мрежа, давао новац да нешто отпева. Некада би то било сувисло и лепо, некада на немачком, некада услед алкохола несувисло, али у сваком случају забавно. Била је духовита и знала је да узврати на зајебанцију. Псовала је колико на српском, толико и на немачком, слабо сам је чуо на циганском (отац ме научио пар псовки).

Једног од другара је на улици загледала и збуњено упитала: ,,Младићу, је л’ то носиш наочаре што не видиш?“ Кад је он одговорио потврдно, тужно је завртела главом и са сетом у гласу рекла: ,,Ех, тако млад, а већ не види…“

Кафане су јој биле омиљена дестинација, јер су је ту већином знали, а и знала је да су унутра боље расположени и дарежљивији људи него напољу. Позната је сцена када је на немачком разговарала са познатим сликаром Милићем од Мачве. Гости су је чашћавали, али је касније, када је већ била у годинама, било и сцена када је без питања узимала пиће са стола. Није била шкртица и умела је да узврати туру. Ко би се пожалио да нема пара, делила би оно што је имала. Кад је ишла и носила врућ хлеб, познанике би питала ,,’Оћеш врућа леба?“.

Била је редован посетилац венчања пред општином, заједно са Драгишом (Цврлом) виолинистом. Купила би ситниш који би кумови бацали са степеница, а дешавало се да јој лично дају и повеће новчанице.

Имала је мужа Драгу, а становали су у некадашњем чардаку у улици Мике Митровића (садашња Краља Александра), кога су и звали ,,Марленин чардак“. Имала је два сина за које знамо, а кажу да је имала и ћерку. Сви смо знали за Јанка, који је рано отишао у Немачку, а други, Слободан, нешто се вуцарао по домовима у Србији, да би последње пребивалиште за које се зна било Смедерево. За ћерку Олгицу нисам ни знао, тако да никакве податке о њој нисам ни прикупио.

Када су деца отишла својим путем, а муж оболео од туберкулозе, Саша Главоња је, док је радио у хитној помоћи, сређивао да их приме у болницу, где би одлежали месец, два, док не прође најжешћа зима. У ,,Чивији“, некадашњој кафани у Карађорђевој улици, знали су да кад Марлена падне у снег треба да зову Главоњу, који би са возилом хитне дошао и на носилима је однео у болницу. И у Шабачком позоришту су је добро знали, умела је са глумцима да остане до касно, препричавајући своје доживљаје.

И, углавном, то је то, иако није била рођена Шапчанка Марлена је била један од симбола по којем је град био препознатљив. Према искуству писца ових редова, била је онаква какви су други били према њој: ако си се завитлавао, завитлавала би се и она, ако си је частио, частила би и она, ако си је провоцирао, псовала би те или би те ожарила, значи према добром-добар, према лошем-још и горе. Можда је у последњим годинама живота постала намћораста, можда и вулгарна у неким ситуацијама, вероватно и запуштена, али ми који смо је познавали из времена када је била уредна и насмејана, памтићемо Мару, Марицу, Марлен, Марлену и како је већ ко звао, према осмеху на овој слици фоторепортера Југослава Радојевића:

Умрла је 2001.године  у седамдесетшестој години, од последица удеса, када је неко возилом налетео на њу док је прелазила улицу. Сахрањена је на Доњошорском гробљу, парцела 6 (наспрам Партизанског гробља), гробно место 109.

 

 


Подели

8 thoughts on “Марлена”

  1. За Марлену ме везују најгора сећања. Била је одвратна, безобразна, досадна, кад јој ниси дао новац знала је да трчи за тобом, дере се и виче. Била је смрдљива и прљава, узимала је пиће са стола и испијала, након чега ти је преостајало да устанеш и одеш. И још доста сличних примера, који су и описани у тексту. Заиста је обележила једно време, али нажалост ништа лепо о њој не могу рећи.

    1. Не знам у ком периоду сте то доживели, али је вероватно било када је већ била стара. Марлена је била уредна жена, свако јутро се прала на артерској чесми поред ,,чардака“. Колико се ја сећам никада није смрдела (причам о седамдесетим и осамдесетим годинама), а да је била досадна то јесте, некоме више, некоме мање.

  2. Случајно сам налетео на овај текст о Марлени. Док сам га читао, осетио сам потребу да напишем једно своје искуство са њом. Био сам 6 година ученик и студент Педагошке академије. Марлена је живела у близини школе и често сам је виђао. Нисам тада о њој ништа знао, али се видело да је другачија од својих сународника и да је посебна. Имала је неку своју харизматичност која је у мени изазивала поштовање.

    Једном ме је зауставила на улици и замолила да јој у оближњој продавници купим чашу јогурта. Дала ми је новац и ја сам ушао у продавницу. Када сам изашао, дао сам јој јогурт и кусур, а она. . . она ме је пољубила у руку и захвалила се.

    И ето, сада, 30 година после тог догађаја, морао сам ово искуство да поделим са вама. Драго ми је да је било људи који су јој помагали. Била је једна и непоновљива.

Оставите коментар

Scroll to Top