Marlena

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

 

Rekoh da u ovoj kategoriji nema nekog posebnog redosleda, već će biti pisana kako nađem vreme i materijal. Iako sam vreme našao, nažalost materijal za blog o Marleni nisam, jer je većina njenih savremenika odavno pod zemljom. Zato ću napisati ono što sam znao i što sam uspeo da saznam, a ako neko ima još zanimljivih informacija može da napiše u komentaru pa ću ih kasnije ubaciti u tekst.

Ono što je većina građana Šapca znala, to je da je Marlena bila ćerka cirkuske primadone i da je iz Dortmunda izbegla u Šabac negde pred drugi svetski rat, bežeći od nacista i njihovih rasnih zakona. Njeni su držali cirkus i ostali su u Srbiji, imala je nekoliko braće i sestara, a kažu da je majka bila grofica i da je govorila šest jezika.

Po pričama starijih, Marlena je kao mlada bila lepa i lepo je pevala. O tom periodu nisam uspeo puno da saznam, ali evo jedne slike iz 1955.godine, koju sam uspeo da nabavim preko mog drugara Saše Glavonje, čisto da imate određenu vizuelnu sliku. Kažu da je u to vreme pevala u popularnoj šabačkoj kafani ,,Šaran”.
I malo uvećana:

Ono što ja znam je da su roditelji decu plašili Marlenom. Tih sedamdesetih godina prošlog veka, kada je moja generacija polazila u školu, kolale su priče kako Cigani nose decu, a Marlena je umela da iznenada drekne i preplaši sve u staroj robnoj kući, gde smo se u vratima sklanjali od zime dok smo čekali autobus koji je stajao naspram pošte, tako da se od toga lako napravila pretnja da će nekoga ko nije dobar odneti Marlena. To u praksi nije imalo veze sa istinom, jer je Marlena volela decu, a viknula bi kada bi neko preterao sa provokacijama. Umela je nekada da nosi žaru i da ožari one koji bi joj ,,ostali dužni”.

Jednom, od ona dva puta kada je moj otac otišao u školu za vreme mog školovanja, Marlena je po običaju išla po ulici i tražila novac. Nije to bilo prošenje, više je bilo žicanje, jer bi prišla i pitala ,,Imaš li koju kintu?” ili ,,Daj neku kintu”. Neki bi davali, neki ne, a neki bi se sa njom zavitlavali, kao moj otac. Na njen zahtev ,,Daj kintu” otac je rekao ,,Daj ti meni”, na šta je ona zavukla ruku u džep i izvadila punu šaku sitnih novčanica. Rekla mu je da uzme koliko ga nije sramota, na šta je moj otac počeo nešto na ciganskom, pa je sa strane gledano izgledalo kao da se svađaju, da bi na kraju Marlena oca kroz smeh nazvala ,,belim ciganinom”, što je obično značilo da se ne da prevariti, na šta joj je otac dao pare, ali da nešto otpeva. To je bio čest slučaj u gradu, pa sam joj i ja kasnije, kada sam je viđao po raznim kafanama, pretečama društvenih mreža, davao novac da nešto otpeva. Nekada bi to bilo suvislo i lepo, nekada na nemačkom, nekada usled alkohola nesuvislo, ali u svakom slučaju zabavno. Bila je duhovita i znala je da uzvrati na zajebanciju. Psovala je koliko na srpskom, toliko i na nemačkom, slabo sam je čuo na ciganskom (otac me naučio par psovki).

Jednog od drugara je na ulici zagledala i zbunjeno upitala: ,,Mladiću, je l’ to nosiš naočare što ne vidiš?” Kad je on odgovorio potvrdno, tužno je zavrtela glavom i sa setom u glasu rekla: ,,Eh, tako mlad, a već ne vidi…”

Kafane su joj bile omiljena destinacija, jer su je tu većinom znali, a i znala je da su unutra bolje raspoloženi i darežljiviji ljudi nego napolju. Poznata je scena kada je na nemačkom razgovarala sa poznatim slikarom Milićem od Mačve. Gosti su je čašćavali, ali je kasnije, kada je već bila u godinama, bilo i scena kada je bez pitanja uzimala piće sa stola. Nije bila škrtica i umela je da uzvrati turu. Ko bi se požalio da nema para, delila bi ono što je imala. Kad je išla i nosila vruć hleb, poznanike bi pitala ,,’Oćeš vruća leba?”.

Bila je redovan posetilac venčanja pred opštinom, zajedno sa Dragišom (Cvrlom) violinistom. Kupila bi sitniš koji bi kumovi bacali sa stepenica, a dešavalo se da joj lično daju i poveće novčanice.

Imala je muža Dragu, a stanovali su u nekadašnjem čardaku u ulici Mike Mitrovića (sadašnja Kralja Aleksandra), koga su i zvali ,,Marlenin čardak”. Imala je dva sina za koje znamo, a kažu da je imala i ćerku. Svi smo znali za Janka, koji je rano otišao u Nemačku, a drugi, Slobodan, nešto se vucarao po domovima u Srbiji, da bi poslednje prebivalište za koje se zna bilo Smederevo. Za ćerku Olgicu nisam ni znao, tako da nikakve podatke o njoj nisam ni prikupio.

Kada su deca otišla svojim putem, a muž oboleo od tuberkuloze, Saša Glavonja je, dok je radio u hitnoj pomoći, sređivao da ih prime u bolnicu, gde bi odležali mesec, dva, dok ne prođe najžešća zima. U ,,Čiviji”, nekadašnjoj kafani u Karađorđevoj ulici, znali su da kad Marlena padne u sneg treba da zovu Glavonju, koji bi sa vozilom hitne došao i na nosilima je odneo u bolnicu. I u Šabačkom pozorištu su je dobro znali, umela je sa glumcima da ostane do kasno, prepričavajući svoje doživljaje.

I, uglavnom, to je to, iako nije bila rođena Šapčanka Marlena je bila jedan od simbola po kojem je grad bio prepoznatljiv. Prema iskustvu pisca ovih redova, bila je onakva kakvi su drugi bili prema njoj: ako si se zavitlavao, zavitlavala bi se i ona, ako si je častio, častila bi i ona, ako si je provocirao, psovala bi te ili bi te ožarila, znači prema dobrom-dobar, prema lošem-još i gore. Možda je u poslednjim godinama života postala namćorasta, možda i vulgarna u nekim situacijama, verovatno i zapuštena, ali mi koji smo je poznavali iz vremena kada je bila uredna i nasmejana, pamtićemo Maru, Maricu, Marlen, Marlenu i kako je već ko zvao, prema osmehu na ovoj slici fotoreportera Jugoslava Radojevića:

Umrla je 2001.godine  u sedamdesetšestoj godini, od posledica udesa, kada je neko vozilom naleteo na nju dok je prelazila ulicu. Sahranjena je na Donjošorskom groblju, parcela 6 (naspram Partizanskog groblja), grobno mesto 109.

 

 


Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Pregledano: 6320 puta

8 komentara na “Marlena”

  1. Za Marlenu me vezuju najgora sećanja. Bila je odvratna, bezobrazna, dosadna, kad joj nisi dao novac znala je da trči za tobom, dere se i viče. Bila je smrdljiva i prljava, uzimala je piće sa stola i ispijala, nakon čega ti je preostajalo da ustaneš i odeš. I još dosta sličnih primera, koji su i opisani u tekstu. Zaista je obeležila jedno vreme, ali nažalost ništa lepo o njoj ne mogu reći.

    1. Ne znam u kom periodu ste to doživeli, ali je verovatno bilo kada je već bila stara. Marlena je bila uredna žena, svako jutro se prala na arterskoj česmi pored ,,čardaka”. Koliko se ja sećam nikada nije smrdela (pričam o sedamdesetim i osamdesetim godinama), a da je bila dosadna to jeste, nekome više, nekome manje.

  2. Gordana.tucic-rod.tomasevic

    Marlena je bila u svoje vreme dama nosila sesir pricala je moja mama. Moja mama joj je davala sapun i pelene za decu kad ih je kupala u ibarama na bairu. Kad bi je videli u gradu i mama pricala sa njom ona bi me poljubila dok sam bila mala. Marlena je bila fina kad je niko nije dirao. Drago mi je da imam sliku sad od nje.

  3. Istina živa!! Brat moj stariji imao je 5 godina88-me 89-te otprilike kad je u društvu dede šetao glavnom a Marlena prosila. Traži ona neki dinar a brat kaže daj ti neki dinar i ona izvadi papirne mu da a sebi ostavi metaliku!!!

  4. Slučajno sam naleteo na ovaj tekst o Marleni. Dok sam ga čitao, osetio sam potrebu da napišem jedno svoje iskustvo sa njom. Bio sam 6 godina učenik i student Pedagoške akademije. Marlena je živela u blizini škole i često sam je viđao. Nisam tada o njoj ništa znao, ali se videlo da je drugačija od svojih sunarodnika i da je posebna. Imala je neku svoju harizmatičnost koja je u meni izazivala poštovanje.

    Jednom me je zaustavila na ulici i zamolila da joj u obližnjoj prodavnici kupim čašu jogurta. Dala mi je novac i ja sam ušao u prodavnicu. Kada sam izašao, dao sam joj jogurt i kusur, a ona. . . ona me je poljubila u ruku i zahvalila se.

    I eto, sada, 30 godina posle tog događaja, morao sam ovo iskustvo da podelim sa vama. Drago mi je da je bilo ljudi koji su joj pomagali. Bila je jedna i neponovljiva.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top