MALI CRNO-BELI PAS

Gledao je kroz prozor kako kiša pada onako dosadno, jesenje. I sve bi to bilo u redu da nije bio kraj marta i da nije već sedam dana zašla u proleće. Beton i asfalt, automobili i poneki kišobran, okupano sivilo koje je bacalo u depresiju.

I onda se pojavio on. Mali čupavi crno-beli pas je mašući repom obilazio malobrojne ljude na ulici. Rase Dodžer (skraćeno od Domaća Obična Džukela) unosio je trčakaranjem veseliji osećaj od kiše. Išao je prema kontejneru koji se nalazio na parkingu ispred zgrade gde mu je često, kao i tog dana, ostavljao ostatke jela. Nekada ga je čekao da se pojavi, ali ga je dočekao samo jednom. Pas se oprezno približio, pružio mu je ruku da onjuši i posle par minuta odmeravanja ga je mazio dok je ovaj jeo pileće kosti od ručka. Nije imao ustaljenu satnicu, valjda zato što nije bio ničiji. Više ga nije čekao, ali ga je sa prozora viđao skoro svakodnevno u kraju i sada je hteo nešto da preduzme. Brzo je otrčao do sobe svog sina i počeo da mu pretura po fiokama. Našao je ono što je tražio produžio do kuhinje, uzeo upaljač, zapalio fitilj i bacio kroz prozor. Detonacija pojačana odbijanjem zvuka između zgrada bila je toliko jaka da su dva komunalna policajca sa priborom za hvatanje pasa lutalica poskočila iza ograde kontejnera gde su malog crno-belog psa čekali u zasedi. Pomisli kako u njegovo vreme petarde nisu tako pucale, ovo ga je više podsećalo na topovske udare tokom vežbi kada je bio u vojsci.

Preplašeni policajci su počeli da psuju gledajući po okolnim zgradama ko im je prekinuo do tada mirno iščekivanje plena. Žena sa drugog sprata zgrade naspram njegove je izašla na terasu:
– Šta to radite? Što bacate petarde?
-proderala se.
– Nismo mi.
– Ne lažite kad sam videla!
– Nismo gospođo mi, šta vam je.
– Pa ko je kad nema nikog osim vas na parkingu? Komunalci su se osvrnuli oko sebe tražeći potvrdu da nisu sami.
– Ma bacio je neko kroz prozor.
– Ne lažite!
-nije odustajala žena po koju je povremeno dolazio privodilac sa psihijatrije. Nije vas sramota da uznemiravate pošten narod! Sad ću da zovem policiju!
– Pa gospođo MI SMO POLICIJA!
– MA KAKVA POLICIJA, ZNAM TI JA MAJKU, IMA SVE DA JOJ KAŽEM! UVEK SI PRAVIO PROBLEME, SRAM TE BILO!
– AMA NEMOJ DA DOĐEM DA VAS UHAPSIM ZBOG NARUŠAVANJA JAVNOG REDA I MIRA!
-oglasio se i stariji koji je mahao nekom motkom sa mrežom na kraju.
– KOGA BRE DA UHAPSIŠ MAJKU TI LOPOVSKU?!-viknula je žena, okrenula se, dohvatila nešto i bacila prema njima. Tegla sa džemom ili ajvarom prsla je u paramparčad, prskajući crvenim sadržajem tamno plave pantalone i čizme. Na prozorima i terasama su počeli da proviruju i ostali stanari. – Kakva je to dreka?-oglasio se jedan.
– LUDACI, BACAJU PETARDE, A SAD HOĆE DA ME HAPSE ŠTO ĆU DA IH PRIJAVIM!-nije odustajala žena sa trećeg.
– AMAN BRE TETKA UĆUTI VEĆ JEDNOM! SAD ĆU STVARNO DA DOĐEM DA TE PRIVEDEM ZBOG NAPADA NA SLUŽBENO LICE!
-proderao se onaj stariji i bacivši motku koju je držau ruci pošao prema ulazu zgrade. Na to su uz povike “Ua žardinjerija…Jebo vas Vučić…“ i obaveznog psovanja majke, prema njemu poletele štipaljke, plastične flaše, papuča, kesa sa đubretom, pa čak i manja saksija sa cvećem-kome je šta od stanara bilo pri ruci.

Brže bolje su se okrenuli i pobegli od unakrsne paljbe dok tetka sa drugog nije dohvatila još teške artiljerije iz špajza. Rešio je da sinu zabrani upotrebu tako jakih petardi dok malo ne poraste. Bilo mu je žao što je toliko preplašio psa, ali ko zna šta bi bilo da su ga odveli u prihvatilište. Ovako je mali čupavi crno-beli pas kroz sitnu, dosadnu kišu pobegao u neko bolje vreme i ostao ničiji. Nikada neće saznati da je bar na trenutak ujedinio Srbe, jer samo oni koji su ničiji to i mogu.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.