МАЛИ ЦРНО-БЕЛИ ПАС

Гледао је кроз прозор како киша пада онако досадно, јесење. И све би то било у реду да није био крај марта и да није већ седам дана зашла у пролеће. Бетон и асфалт, аутомобили и понеки кишобран, окупано сивило које је бацало у депресију.

И онда се појавио он. Мали чупави црно-бели пас је машући репом обилазио малобројне људе на улици. Расе Доџер (скраћено од Домаћа Обична Џукела) уносио је трчакарањем веселији осећај од кише. Ишао је према контејнеру који се налазио на паркингу испред зграде где му је често, као и тог дана, остављао остатке јела. Некада га је чекао да се појави, али га је дочекао само једном. Пас се опрезно приближио, пружио му је руку да оњуши и после пар минута одмеравања га је мазио док је овај јео пилеће кости од ручка. Није имао устаљену сатницу, ваљда зато што није био ничији. Више га није чекао, али га је са прозора виђао скоро свакодневно у крају и сада је хтео нешто да предузме. Брзо је отрчао до собе свог сина и почео да му претура по фиокама. Нашао је оно што је тражио продужио до кухиње, узео упаљач, запалио фитиљ и бацио кроз прозор. Детонација појачана одбијањем звука између зграда била је толико јака да су два комунална полицајца са прибором за хватање паса луталица поскочила иза ограде контејнера где су малог црно-белог пса чекали у заседи. Помисли како у његово време петарде нису тако пуцале, ово га је више подсећало на топовске ударе током вежби када је био у војсци.

Преплашени полицајци су почели да псују гледајући по околним зградама ко им је прекинуо до тада мирно ишчекивање плена. Жена са другог спрата зграде наспрам његове је изашла на терасу:
– Шта то радите? Што бацате петарде?
-продерала се.
– Нисмо ми.
– Не лажите кад сам видела!
– Нисмо госпођо ми, шта вам је.
– Па ко је кад нема никог осим вас на паркингу? Комуналци су се осврнули око себе тражећи потврду да нису сами.
– Ма бацио је неко кроз прозор.
– Не лажите!
-није одустајала жена по коју је повремено долазио приводилац са психијатрије. Није вас срамота да узнемиравате поштен народ! Сад ћу да зовем полицију!
– Па госпођо МИ СМО ПОЛИЦИЈА!
– МА КАКВА ПОЛИЦИЈА, ЗНАМ ТИ ЈА МАЈКУ, ИМА СВЕ ДА ЈОЈ КАЖЕМ! УВЕК СИ ПРАВИО ПРОБЛЕМЕ, СРАМ ТЕ БИЛО!
– АМА НЕМОЈ ДА ДОЂЕМ ДА ВАС УХАПСИМ ЗБОГ НАРУШАВАЊА ЈАВНОГ РЕДА И МИРА!
-огласио се и старији који је махао неком мотком са мрежом на крају.
– КОГА БРЕ ДА УХАПСИШ МАЈКУ ТИ ЛОПОВСКУ?!-викнула је жена, окренула се, дохватила нешто и бацила према њима. Тегла са џемом или ајваром прсла је у парампарчад, прскајући црвеним садржајем тамно плаве панталоне и чизме. На прозорима и терасама су почели да провирују и остали станари. – Каква је то дрека?-огласио се један.
– ЛУДАЦИ, БАЦАЈУ ПЕТАРДЕ, А САД ХОЋЕ ДА МЕ ХАПСЕ ШТО ЋУ ДА ИХ ПРИЈАВИМ!-није одустајала жена са трећег.
– АМАН БРЕ ТЕТКА УЋУТИ ВЕЋ ЈЕДНОМ! САД ЋУ СТВАРНО ДА ДОЂЕМ ДА ТЕ ПРИВЕДЕМ ЗБОГ НАПАДА НА СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ!
-продерао се онај старији и бацивши мотку коју је држау руци пошао према улазу зграде. На то су уз повике “Уа жардињерија…Јебо вас Вучић…“ и обавезног псовања мајке, према њему полетеле штипаљке, пластичне флаше, папуча, кеса са ђубретом, па чак и мања саксија са цвећем-коме је шта од станара било при руци.

Брже боље су се окренули и побегли од унакрсне паљбе док тетка са другог није дохватила још тешке артиљерије из шпајза. Решио је да сину забрани употребу тако јаких петарди док мало не порасте. Било му је жао што је толико преплашио пса, али ко зна шта би било да су га одвели у прихватилиште. Овако је мали чупави црно-бели пас кроз ситну, досадну кишу побегао у неко боље време и остао ничији. Никада неће сазнати да је бар на тренутак ујединио Србе, јер само они који су ничији то и могу.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.