Ludi Žare

 

Od malena je to nosio u sebi, taj osećaj za nepravdu. Nije dao na sebe, niti je dao da u njegovoj blizini jači tlači slabijeg. U školi je od starijih dobijao batine, ali dok ne bi pao, ne bi popuštao, a to se poštovalo. Poštovao je i on starije kada je borba bila fer, jedan na jedan, ali par puta je doživeo da su se u tuču umešali i drugi. Čim bi se od zadobijenih povreda oporavio, sačekivao je u mraku jednog po jednog i bez skrupula ih štanglom ili ciglom udarao u glavu. Nisu mogli da dokažu da je on, ali je bez obzira na to u školi dobio nadimak Ludi Žare.

Naslućujući moguće probleme u njegovom odrastanju, otac mu je nakon osnovne prikupio dokumente i poslao na konkurs u srednju vojnu školu. Posle završenih pregleda i testova Žare je primljen. Nije se po uspehu izdvajao, ali je ponovo imao problema sa disciplinom jer nije voleo cinkaroše. Kako su oni prošli  psihotestove i bili primljeni u vojnu školu nije mu bilo jasno: kada bi ih napali navijači prvi su bežali, a u internatu bi samo čekali da nekoga od drugova prijave. Kapetan, načelnik klase, jednog jutra je našao svog omiljenog ,,tastera” vezanog za jarbol na koji se dizala zastava. Postrojena je čitava klasa i traženo da se javi ili da neko prijavi onoga ko je to uradio, ali niko nije znao. Čak i vezani nije sa sigurnošću mogao da potvrdi šta se desilo, osim da se sve desilo iznenada. Ili su možda svi znali, ali su se bojali šta bi Ludi Žare mogao njima da uradi. Sa solidnim uspehom, ali stalno na ivici isključenja, Žare je završio srednju vojnu školu.

Hteo je da produži na vojnu akademiju, ali upravo od cinkaroša i poltrona sa vezama za njega nije bilo mesta. Počeo je da radi u malom mestu u Hrvatskoj gde je bilo više vojnika nego stanovnika. Uvežbavao je vojsku do besvesti. Učio ih je i veštinama van plana obuke. Učio ih je kako da vole svoju zemlju, kako da poštuju i štite jedni druge. U početku ga vojnici nisu voleli, ali su sa poboljšanjem fizičke kondicije i sticanjem novih znanja počeli da ga cene. Ubrzo su njegov vod zvali Žaretovi specijalci. Sa druge strane, opet je imao problem sa autoritetima jer nije podnosio iživljavanja pretpostavljenih samo zato što imaju više zvezdica na ramenima.

Jednom prilikom je nenajavljeno u garnizon došla Generalna inspekcija narodne armije, popularno zvana GINA. Nakon uzbune u ranim jutarnjim časovima i izlaska na položaje pristupilo se kontroli redovnih aktivnosti i organizaciji taktičke vežbe. Najteži zadatak komandant je poverio Žaretu: njegov vod je trebalo da upadne i osvoji skladište municije koje je imalo meki pojas zemljanog obezbeđenja, prvi pojas stražara, ,,mrtvu stražu” (drugi pojas stražara koji su pucali bez upozorenja) i plus pse čuvare. Prema zadatku Žare i njegovi specijalci su imali nalepnice ,,UNIŠTENO” koje su mogli da zalepe na stražarske kućice u slučaju da ih stražar nije primetio, nakon čega stražari nisu smeli da reaguju. Ako bi stražar opalio (za tu priliku manevarski) metak značilo bi da zadatak nije izvršen. Da li su to bile pretpostavke iz taktičke vežbe ili mu je komandant namerno smestio, Žare nije mogao da utvrdi, ali je znao da niko nikada ranije nije dobio takav zadatak.

Od tridesetak vojnika izabrao je deset i sa njima otišao van kasarne. Nikom nije rekao gde. Skladište minicije se nalazilo dvadesetak kilometara od grada, na vrhu brda, usred guste šume. Napravljeno je tako da mu je bilo nemoguće prići, osim uzanim putem kuda je dolazila straža i vozilo za hranu. Kada je vežba počela inspektori GINA-e koji su došli u skladište mogli su da utvrde da su preko noći nalepnice ,,UNIŠTENO” izlepljene na sva stražarska mesta, od prijavnice pa do kućica za pse. Mislili su da se neko šalio i da je to dogovoreno sa komandirom straže, ali kada je ovaj rekao da nije napuštao stražaru, a da je i na njegov sto zalepljena nalepnica shvatili su da je situacija veoma ozbiljna. Pozvali su Žareta da objasni kako je to uradio. Prihvatio je pod uslovom da to otkrije samo inspektorima. Na analizi vežbe načelnik skladišta je smenjen, komandir straže ražalovan na manji, a Žare unapređen u viši čin. Iako je vežba uspela, a jedinica dobila visoku ocenu od inspekcije, komandant mu to nikada nije oprostio. Žare ponovo nije shvatao šta je loše uradio.

Upisao je vanredno višu školu i završio pre roka. Oženio se iz rodnog mesta, žena mu je bila trudna i želeo je da je prebaci kod njega, ali kad god je u garnizonu bila podela stanova njegova molba nije bila kompletna. Sve dok jednog jutra predsednik stambene komisije nije našao svoj Mercedes bez točkova. Žare je ekspresno dobio stan koji je počeo da priprema za dolazak žene i deteta. Sa završenom višom školom i par kurseva prešao je u oficire i dobio čin potporučnika, postavljen je na više formacijsko mesto i sve kockice prema njegovom planu za miran porodični život su se sklopile. Onda je počeo rat.

Posle krvavog Uskrsa na Plitvicama i sukoba u Borovom selu komandant kasarne je sazvao sastanak kompletnog aktivnog sastava, od vojnika po ugovoru, preko civilnih lica, pa do podoficira i oficira. Izneo je situaciju sa paravojnim formacijama i mere koje će se preduzeti, nakon čega je upitao da li ima nekih pitanja. Žare je digao ruku i komandant mu je dao reč. Ustao je i pitao ,,Koja budala je naredila da se seku topole između stambenog dela i parka motornih vozila?”. U prvom momentu tišina je bila stravična, da bi posle nekoliko trenutaka sto sedamdeset ljudi u sali grohotom prasnulo u smeh. Topole stare šezdeset, sedamdeset godina su bile jedini zaklon gde su se vojnici mogli skloniti u slučaju napada na kasarnu kada bi iz stambenog dela trebalo da dođu do vozila i nikako mu nije bilo jasno šta je tu smešno. Sve dok komandant pomodreo od besa nije rekao ”Ja sam naredio”. Kada se smeh primirio dodao je još ”Vi zaista niste normalni”, aludirajući na nadimak koji je Žare nosio od detinjstva. ”Vi niste kompetentni da kažete da li sam normalan ili nisam, zato ovog trenutka idem da uzmem uput za psihijatra kako bismo videli ko je normalan, a ko ne”, bio je Žaretov odgovor. Otišao je, uzeo uput i posle nekoliko dana došao na psihijatriju VMA.

Nekoliko dana je rešavao testove, crtao crteže koje je posle objašnjavao nezalečenim alkoholičarima u grupi i pričao konzilujumu zašto je tu, da bi jedan dan na televiziji video kako u Sloveniji ubijaju golobrade vojnike. Rekao je da mora da ide i da mu daju otpusnu listu. Odbili su, pod izgovorom da moraju da obave još neka ispitivanja. Pokušao je doktoru koji ga je vodio da objasni da mora da ide, jer je rat i mora da bude sa svojim vojnicima.
– Ne mogu da vas pustim-odgovorio mu je doktor.
– Doktore, ako me ne pustite moraću da pobegnem.
– Da li ste svesni da smo mi na četrnaestom spratu i da nemate gde pobeći?-nasmejao se doktor.
– A da li ste VI svesni da ludaci ne znaju šta je to četrnaesti sprat?
– Vi biste to stvarno uradili?
– Dajem Vam pola sata za otpusnu listu, a onda me samo gledajte.
U polje za dijagnozu doktor je upisao ,,neuroza”, misleći u sebi ,,Ovaj je stvarno lud: svi beže sa ratišta, a on trči da se vrati”.

Stigavši u kasarnu Žare je bio zaprepašćen: za tih sedam dana koliko je bio odsutan kasarna je bila okružena bunkerima kojima je oružje bilo upereno prema objektima gde su boravili vojnici. Dva bunkera pored ulazne kapije sam je rasturio, išutirao zabezeknute pripadnike Zbora narodne garde i oduzeo im oružje. Odneo je oružje dežurnom oficiru koji je ispod šlema provirivao kroz prozor dežurane, vratio se u kafanu gde je ,,zenge” poslao, platio im par tura pića i rekao im da će pucati bez opomene ako nekoga bude video kako okreće oružje prema kasarni.

U kasarni je bilo pusto: od vrhovne komande je stiglo naređenje da se iskoriste godišnji odmori i pola starešina je brže bolje otišlo iz kasarne. Dobar deo vojnika je bio na odsustvima. Usred rata dolazi naređenje da se koriste godišnji odmori i odsustva? Kada je rekao komandantu da je to izdaja preko noći je sa delom svojih vojnika bio upućen za Sloveniju. Dok je obezbeđivao izvlačenje jedinica iz Slovenije nikako mu nije bilo jasno od čega se tolika sila povlači. Jednom su iz zgrade opštine pucali na stražare. Kada su službenici sutradan došli na posao na svim vratima je pisalo ”Minirano, ne prilazi”. Zvali su komandanta da se žale, komandant je naredio Žaretu da razminira objekat i on je obećao da će naređenje izvršiti, ali kada jedinica bezbedno napusti garnizon ili kada oni koji su pucali predaju oružje. Kada je jedinica napustila Sloveniju, javio je da slobodno mogu da uđu u opštinu jer nije minirana. U Sloveniji je proglašen ratnim zločincem i za njim je izdata poternica. Nije mu bilo jasno kako može bit ratni zločinac kada nijedan metak nije ispalio.

Po ulasku u Hrvatsku dobio je obaveštenje da je njegov matični garnizon predat i da ne postoji mogućnost da se vrati, jer su sva okolna mesta blokirana. Pođoše mu suze pri pomisli na nov krevetac, igračke i ostale stvari koje je kupio za dolazak žene i deteta.

Njegov vod su šetali po ratištu kako je kome trebalo, sve dok jednom prilikom deo jedinice koji ih je snabdevao hranom nije uleteo u zasedu desetak kilometara od logora. Čuvši preko Motorole da je u razmeni vatre bilo ranjenih, našao je vozača, uskočio u prvi BOV (borbeno oklopno vozilo) na stajanci i, ne čekajući posadu, rekao vozaču da vozi direktno na mesto događaja. Stao je za mitraljez na krovu i pod teškom paljbom uspeo da se probije i izvuče ranjene sa bojišta. Po povratku u logor su ga pitali zašto je to uradio ,,kada to nije njegov posao” i ,,kada nema VES*”. Ponovo ništa nije shvatao, jer je mislio da bi to uradio svako kada čuje da je deo jedinice napadnut. Prilikom akcije spasavanja i sam je ranjen, srećom lakše, tako da je posle intervencije u poljskoj bolnici i par dana odmora ponovo bio operativan. Komandant logora ga je predložio za orden za hrabrost, a Žare je rekao da ga neće prihvatiti ako se vojniku vozaču koji je vozio BOV ne da bar značka ,,Primeran vojnik” i 15 dana nagradnog odsustva.

Nakon te akcije zadatke je izvršavao u Vojnoj policiji i sa svojom jedinicom je u pretresu terena od ratnih profitera oduzeo  preko 50 motornih vozila i pun hangar bele tehnike i ostale opreme. Trećina oduzetih vozila bila je nova, još uvek je imala najlon na sedištima. Kada je posle šest meseci krenuo kući da obiđe ženu i dete mogao je da bira kojim vozilom bi želeo da ide. Uzeo je od kolege njegovu polupanu, ali registrovanu Ladu. Po povratku je ustanovio da u sabirnom centru nema nijednog oduzetog vozila, a magacin sa tehnikom je bio prazan. Kolegi je vratio Ladu, na šta se ovaj nasmejao i rekao ,,Koji će mi, gurni je u kanal, uzeo sam sebi nešto mnogo bolje”. Pitao je organa bezbednosti, sa kojim je lično pravio zapisnike o oduzetim stvarima, šta se desilo, na šta mu je ovaj bespomoćno šireći ruke odgovorio:
– Bolje da sam govna jeo do kraja života, nego što sam otišao na kurs za bezbednjake.
Žaretu opet ništa nije bilo jasno: on je sa teritorije Srbije mesecima bez postavljenja razdvajao zaraćene strane i branio srpska ognjišta od povampirenih ustaša, a Srbi su sa tih ognjišta bežali i novcem od pokradenih stvari šepurili se po gradovima u Srbiji. Naravno da je to bila manjina, ali ta manjina je pravila ogromnu razliku između sirotinje koja je ostala da brani svoju zemlju, kojoj je rat bio rat, i profitera, kojima je rat bio brat.

U oslobađanju grada uspeo je da uhvati beogradskog kriminalca koji je kao veliki patriota sa svojom ekipom opljačkao i zapalio robnu kuću u centru, dok su se još vodile borbe na periferiji. Vezao ga je za BOV konopcem i dovukao  u logor sa natpisom ”PATRIOTA DO POSLEDNJEG TELEVIZORA” oko vrata. Kapetan, komandir protivterorističke jedinice, sutradan ga je pustio. Kada ga je Žare pitao zašto je to uradio, odgovorio mu je ,,da ne sme da dira sponzore”. Žare nije voleo izdaju, ali je na bahatost bio alergičan, zato je kapetanu polomio nos i vilicu na dva mesta. Posle toga ga je pozvao general i rekao mu da mnogi sa obe strane žele njegovu smrt, zbog čega je bolje da ide za Beograd i traži postavljenje u nekoj drugoj jedinici.

U generalštabu su ga napali zašto se nije ranije javio radi rasporeda i gde je do tada bio. Još ga je personalac nazvao dezerterom. Kada mu je Žare pokazao predlog za orden za hrabrost personalac zamalo da propadne u stolicu od sramote. Dobio je raspored u Bosnu. Rekao je personalcu da ima ženu i malo dete kući, da je ostao bez stana, da mu je dosta rata u Sloveniji i Hrvatskoj i pitao ga zar od svih koji nisu čuli ni kako metak zuji ponovo on mora da ide u ratno područje?
– Pa vi imate iskustva, nećete valjda da pošaljem nekog neiskusnog.
Žare je u maskirnoj uniformi stajao iznad salonske budale u svečanoj, želeći da mu ugura glavu u kompjuter i pokaže da slova i brojevi na ekranu nisu videoigrica, već ljudi sa svojim pričama, osećanjima i porodicama. Upravo su te salonske budale, za koje je rat bio nešto što se dešava na televiziji, zajedno sa korumpiranim političarima, glavni krivci što su starešine i vojnici ginuli širom raspadnute države. Međutim, čak i da je posle svih patnji sebi na trenutak dao oduška ne bi promenio činjenicu da su salonske budale vekovima određivale sudbine ratnika. A svakako time ne bi prehranio ženu i dete.

Dali su mu da iskoristi desetak dana od odmora iz prethodne godine koje je proveo učeći ćerku da hoda i rešavajući nagomilane probleme usled inflacije: njegova plata, koja je pre početka rata bila preko hiljadu nemačkih maraka, bila je manja od sto. Iako se jedva odvojio od ćerke i žene, nekako mu je laknulo kada je krenuo u Bosnu da se javi u novu jedinicu. Valjda mu je bilo lakše da rešava probleme u ratu nego u miru.

Situacija koja ga je dočekala u garnizonu bila je potpuno ista kao i u Sloveniji i Hrvatskoj: oružje je svuda okolo zveckalo, a vojska se ponašala kao da to nju ne interesuje. Pokušao je da objasni komandantu da jedinice treba što pre izmestiti van grada kako između zgrada ne bi izigravali glinene golubove, ali, pukovnik je, više pijan nego trezan, sukao brke i pretio sa prstom u vazduhu:
– Koga da napadnu? Grad ću da im porušim ako samo jedan metak opale na nas, a to sam predsedniku opštine i rekao. Svaki dan smo na vezi, ne brini ništa, ne sme ovde ništa da se desi.
Kada ga je prošla alkoholna hrabrost ipak je poslušao Žareta i ubrzano formirao izdvojeno komandno mesto van grada, gde su počela da se prevoze sredstva i ljudi iz kasarni. Žare je starešinama koji nisu bili muslimani govorio da hitno evakuišu porodice, a oni su mu se smejali ,,jer je u Bosni raja, oni tu žive već 20, 30 godina, znaju se u prste i narod voli vojsku”. Kada su u posla par dana ubili dvojicu vojnika u kafiću dok su igrali bilijar, shvatili su gde su živeli sve to vreme.

Jedna od kolona koja se, u skladu sa prethodnim dogovorom sa muslimanima, povlačila prema izdvojenom komandnom mestu, bila je napadnuta. Upali su u pripremljenu zasedu i jedino su uspeli da jave da ima dosta poginulih i ranjenih, i da im treba pomoć. Žare je, ne razmišljajući, sa svojom jedinicom i sanitetima krenuo u pomoć. Posle višečasovne borbe uspeo je da deblokira jedinicu i izvuče deo ranjenika. Vukao je jednog ranjenog vojnika u zaklon kada mu je čitav svet eksplodirao pred očima.

Probudio se u bolnici. Medicinska sestra je pokušavala da očisti rane na ramenu, ruci i levoj nozi. Nešto je govorila, ali on ju je jedva čuo. Razumeo je da je imao više rana i da su mu od ekspolzije pukle bubne opne, zbog čega mu je stavljena gaza preko ušiju. Sestra nije sve rane ni očistila kada su upali naoružani ljudi i počeli da ga biju. Pokušao je da se zaštiti, ali opet je pao u nesvest. Probudio se u mraku. Zaudaralo je na krv i mokraću. Sve ga je bolelo, a gde god se pipinuo bio je krvav. Hladnoća betonskog poda nagrizala mu je kosti jer je bio samo u donjem vešu. Vreme je prolazilo, a onda su se vrata otvorila i ušli su neki ljudi koji su bez reči počeli da ga tuku. Leva ruka ga nije slušala kada je pošao da zaštiti glavu. Zašto su ga tukli svaki dan, nekada i po nekoliko puta u toku dana? Iživljavali su se na njegovom izmasakriranom telu: oteli su mu maskirnu uniformu, pljuvali, urinirali po njemu, tukli čime su stigli. Osvešćivali bi ga hladnom vodom i ponovo tukli. Levu nogu nije osećao. Kada bi ga oostavili u mraku da povraća krv iznenada mu se javilo pitanje da li postoji Bog. Ako postoji, zašto dozvoljava da pripadnici istog naroda ratuju jedni protiv drugih samo zato što im je neko sa strane rekao da je njihov Bog bolji od nečijeg drugog. Ili je možda Bog baš zato napustio ove prostore, ne mogavši da shvati zašto se braća kolju? Žare nije bio vernik u čiku zakucanog na krst koji je vaskrsao, ali je verovao da su sva živa bića povezana tom nekom neobjašnjivom vezom. Odakle onda tolika mržnja? Šta su skrivili devetnaestogodišnjaci koji su igrali bilijar? Zašto su u koloni ubijali vojnike koji metka nisu ispalili? Postoji li granica nečoveštva? Ako je ovde toliko zla, gde je to onda zbog ravnoteže toliko lepo? Pitanja bez odgovora su se odbijala od mraka.

Terali su ga da potpiše izjavu da je JNA napala grad i da su oni prvi pucali, odbio je. Nije više mogao da izdrži batine, predao se i želeo da umre. Nije znao ni da li je noć, da li je dan, sve duže je bivao bez svesti. Jedino su ga pomisao na ćerku i ženu održavali u životu. ,,Žare….Žare…” kao da je čuo kako ga dozivaju kroz mrak. ,,Žare…Jeste li Vi Žare?” Otvorio je koliko je mogao jedno oko, drugo mu je bilo zatvoreno od udaraca. ,,Jeste li Vi potporučnik Žare?” ponovo je čuo kroz daljinu. Klimnuo je glavom u znak potvrde. ,,Ja sam Riza, Vaš bivši vojnik, ne brinite, dok sam ja u smeni neću dati da Vas tuku”. Nekadašnji vojnik, koji je bio u plavoj milicijskoj uniformi, pozvao je u sledećoj smeni sestru da mu na brzinu očisti i previje rane. Obukao je Žaretu vojničke pantalone i košulju. Kada bi se tom vojniku završila smena, drugi bi ga opet tukli.

U jednoj od narednih smena Riza mu je rekao da se sprema razmena i da će po druge zarobljenike doći vozilo, verovatno autobus. Čuvši to, Žare je  poslednjim atomima snage pokušao da ustane. Uspeo je da se nekako pridigne i krenuo da korakne, ali je pao. Napolju se čula galama. Lupao  je po vratima. Otvorio mu je Riza i on ga zamoli da mu pomogne da ode do klozeta kako bi obavio nuždu. Dok je oslonjen na svog čuvara skakutao kroz hodnik, ugledao je grupu zarobljenih starešina i vojnika kako se kreću prema izlazu iz zgrade. Znao je da je to jedina šansa koju će ikada imati. Rekao je ,,Hvala ti, ali ja moram da pokušam” i dok se Riza još nije snašao Žare je sa nekoliko skokova uskočio u kolonu. Uhvatio se za prvog kojeg je dohvatio, a ovaj ga je mahinalno prihvatio da ne bi pao. Pošto je bio u vojničkoj uniformi nije se izdvajao od ostalih zarobljenih. Neko ga je uhvatio ispod drugog pazuha i tako je ubrzo stigao do izlaza. Iza sebe je začuo komešanje i topot čizama. U iskonskoj želji da preživi razgrnuo je vojnike koji su ulazili u autobus i bacio se na pod, podvukavši se pod jedno od sedišta. Vojnici su ulazili, sedali na sedišta, galama napolju je bila neopisiva, muslimani su se nadvirivali u autobus i skakali okolo tražeći gde je seo. Zašto autobus ne kreće? Šta se čeka više, uhvatiće ga ponovo i ovaj put sigurno ubiti. Najzad kreće…Olakšanje mu prostruji telom. Gas, gas…Zašto stajemo? Rafal. Neko ga hvata ispod sedišta i vuče, nastaje mrak…

Tama je gusta kao testo. Guši ga. Pada. U stvari leti. Roni kroz beskrajan bol. Nigde ne vidi izlaz. ,,Žare…”, čuje kako ga supruga doziva. Ide prema zvuku, kao da pliva kroz tamu. ,,Žare”…Još samo malo. Taman kad pruži ruke da je dohvati ostaje bez daha. Plače. Mnogo suza. Udiše mrak i umire sa slikom ćerke i žene u mislima. Ali…Oseća suze. Ako je mrtav, kako oseća toplinu koja mu se sliva niz lice? S mukom otvara ono jedno oko. Ugledao je neonsko svetlo i ženu kako plače iznad njega, držeći ćerku u naručju.

Na VMA je sa srpske teritorije prebačen helikopterom u izuzetno teškom stanju. Operisan je nekoliko puta i povađen mu je deo gelera iz tela. Deo nisu smeli da diraju kako ne bi oštetili nerve i tetive. Drugari iz jedinice doneli su mu orden za hrabrost, ali su ga salonske budale proglasile poginulim ili nestalim licem, zbog čega mu je tekući račun bio blokiran. Nije mogao da ga odblokira, jer nije imao nikakvih dokumenata kojima bi dokazao da je živ. Dok je pribavio dokumente inflacija je pojela i ono malo para što je imao na računu. Za vreme oporavka sklapao je Rubikovu kocku sećanja na osnovu pristiglih informacija: dok je vukao ranjenog vojnika njegov BOV je pogođen, deo posade je poginuo, deo je zarobljen. U zarobljeništvu su ga najviše tukle bivše kolege iz kasarne koje su prešle na neprijateljsku stranu. Posle dvanaest dana teškog fizičkog maltretiranja pobegao je tokom razmene i onesvestio se kada je jedan od njegovih vojnika pokušao da ga izvuče ispod i podigne na sedište. Upornim vežbanjem uspeo je da dobar deo funkcija povrati, ali više nije mogao biti u specijalnim jedinicama. Ponudili su mu penziju, odbio je. Nadao se da će se promeniti vojni i politički vrh koji ih je izdao, da će dobiti stan od vojske, da će biti bolje…

Oglašen je ratnim vojnim invalidom i dobio kancelarijsko postavljenje u rodnom gradu, pa je nazad mogao da se posveti porodici. Kao i svi u to vreme, švercovao je benzin, cigarete i sve ostalo što je donosilo zaradu kojom bi prehranio porodicu, jer je oficirska plata spala na manje od 10 nemačkih maraka. Čin potporučnika umesto dve nosio je pet godina, jer mu je jedinica rasformirana, tako da nije imao ko da napiše službenu ocenu i predloži ga za redovno unapređenje. Žare nije shvatao kakva druga ocena treba ako je već dobio orden za hrabrost. Nije shvatao kako su stanove pre dobijali oni koji su jedinice predavali i bežali iz ratnih područja od onih koji su do poslednjeg trenutka bili sa svojim jedinicama. Nije shvatao zašto je godinama morao da se sudi za mizernu ratnu odštetu. Nije shvatao zašto su svi koji su bili na ratištu postali teret svojoj državi. Nije shvatao zašto su njegove kolege i vojnici ginuli kada su na vlasti ostali oni koji su ih izdali.

Uspeo je da zaposli ženu, dok se on usavršavao završavajući kompjuterske kurseve. Počeo je, pored vojnog posla, da servisira računare  i čim se materijalna situacija stabilizovala dobili su blizance. Žare je bio presrećan i život je najzad ušao u svoju kolotečinu. Onda je počelo bombardovanje njegove zemlje.

Žare je dobio zadatak da forimira četu Vojne policije iz rezervnog sastava. Opet je hapsio lopove koji su upadali u tuđe stanove i krali sve što su stigli dok su ljudi bili u skloništima. Zatvarao je kafane gde su se protivavionci opijali. Govorio im je da je vazdušna opasnost, da ugase svetlo i idu u zemunice, a oni bi uperili puške u njega, odbijajući da poslušaju. Sutradan je njihove delove tela skupljao po drveću. Izvlačio je ljude zarobljene u ruševinama, dok su pored njega drugi iz ruševina izvlačili ono čime mogu da se okoriste. Od jedne eksplozije ponovo mu je pukla bubna opna. Dok su drugi spavali u zemunicama, Žare je kroz polja kasetnih bombi pravio prolaze do zarobljenih u zaklonima. Kada je bombardovanje završeno oni koji nisu pomolili nos iz zemunica dobili su ordenje za zasluge u odbrani zemlje, a on je dobio trajno oštećenje sluha. Ništa se nije promenilo još od Arčibalda Rajsa, zaključio je.

Onda je došlo do promena na političkoj sceni, doduše nasilno, ali je najzad dočekao promenu vlasti i promenu vojnog vrha. Kao i svi, nadao se da će biti bolje i da će najzad ostvariti neka davno zakinuta prava. Međutim, ubrzo nakon promena, u kasarnu je, prema državnom sporazumu, došla komisija sačinjena od oficira iz bivših jugoslovenskih republika koja je trebalo da prebroji sva borbena sredstva u jedinici. Žaretu nije bilo jasno koja to država, koja ceni svoju slobodu, prima neprijatelja da se upozna sa formacijom jedinica i brojem borbenih sredstava, kao i mestima njihovog čuvanja? Tokom obilaska u komisiji se oholim odnosom prema starešinama u kasarni naročito isticao predstavnik BiH. Žaretu su se popalili svi alarmi u glavi kada ga je video: bio je to jedan od onih koji su ga zarobljenog najviše tukli. A po nekim informacijama pucnje koje je čuo pre nego što se onesvestio na podu autobusa ispalio je upravo ovaj, ubivši bivšeg vojnika koji je čuvao Žareta. Odmah ga je, i pored obezbeđenja, uhvatio i smestio u vojnički pritvor, naredivši komandiru straže da pucaju ako neko pokuša da uđe. Onda su usledili pozivi od Generalštaba do predsednika, komandant je molio Žareta da ne pravi međunarodni incident, ali Žare je tražio da dođe Tužilac za ratne zločine i preuzme zločinca. Tek kada su posle nekoliko sati stigli specijalci sa predstavnikom Tužioca, Žare je pristao da preda krvnika. Dok je izlazio iz stražare krvnik mu dobaci: ”Mali si ti da bi mene ‘apsio, govno ćetnićko”. Specijalaci su munjeviti reagovali, ali nisu stigli da spreče Žareta da ga nokautira.

I pored Žaretove i izjava ostalih logoraša koje je taj krvnik mučio u zarobljeništvu, i pored izjava očevidaca o streljanju razoružanih vojnika i starešina u koloni, i pored tonskih zapisa sa njegovim naredbama za egzekuciju koji su predati Tužilaštvu, krvnik je posle nekoliko dana pušten, kažu po ličnom naređenju predsednika države. Žare je od strane Vojnog suda zbog napada na službeno lice međunarodne komisije u obavljanju dužnosti osuđen na šest meseci zatvora. Veće kazne i automatskog gubitka službe spasao ga je samo orden za hrabrost. Po izlasku je otišao na procenu sposobnosti po svom zahtevu. Na psihijatriji ga je dočekao doktor od pre skoro deceniju i po. Sad je bio načelnik kabineta. Žare je došao i rekao da hoće da ide u penziju. Doktor je rekao da to ne ide tako, da prvo moraju da se obave ispitivanja, da je još mlad i, želeći da se našali, da to što ga zovu Ludi Žare ne znači da ima dijagnozu potrebnu za penziju.
– Doktore, slušajte ovako: kada ste me davno pitali da li bih pobegao odavde zbog svojih vojnika rekao sam da bih, i to bih i uradio. Zašto? Zato što sam tako vaspitan. Vaspitan sam da volim svoju zemlju, voleo sam i zamalo život dao braneći onu, a bio sam spreman da ga dam braneći ovu. Tako sam vaspitavao sve svoje vojnike, bez obzira na nacionalnost. I zato sam morao da se vratim, znao sam da nikada ne bih mogao živeti sa osećajem da sam postupio drugačije od onoga kako sam ih učio, jer je to izdaja najgore vrste. To nije bio strah od Boga, već od onog karmičkog zakona kojim smo svi povezani i sa kojim se rađamo. Zato sam bio tamo gde neko ni dvogledom nije smeo da pogleda. Zato sam ranjavan i maltretiran, sečen, pljuvan, bešen, ubijan dok su drugi predavali svoje jedinice i bežali ženama pod suknje. Zato sam ostao bez stana sa komplet stvarima, dok su oni koji su dezertirali dobijali nove stanove, polažući pravo i na stare. Zato sam sa ratišta doneo samo ove gelere koje ne mogu da izvade, dok su drugi dovlačili kola, tehniku i sve drugo što su mogli da ponesu. Dali su mi orden za hrabrost, a proglasili me poginulim, pa mi je sav novac na računu pojela inflacija. Ostao sam invalid, a država me sve vreme ponižava, zbog čega se i danas sudim za neostvarena prava. Sve sam izdržao radeći i po nekoliko poslova odjednom. Čekao sam promene i dočekao sam: od tih promena smo pod okupacijom, ukinuli su nam vojsku, pretopili i rasprodali sredstva, u Generalštabu sede zakleti neprijatelji, junake hapsimo, krvnike oslobađamo, Kosovo su izdali, sve koji su bili u ratu guraju iz vojske kako bi ostavili one koji po naredbi stranih gazda skidaju gaće. Lopovi vode državu, predsednici se okolo izvinjavaju za zločine koje nismo počinili, klanjaju se najvećim krvnicima ovog naroda, deci od malena usađuju osećaj krivice učeći ih kako su Srbi okupatori iako nikada nikog nisu napali, prodadoše i izdadoše sve što smo imali. U medijima blud i razvrat na svakom koraku, otvoreno se propagiraju seksualne devijacije kao normalan način ponašanja, čime se uništava porodica kao osnov društva. Svako ko propagira tradicionalne vrednosti i agituje za svoj jezik i pismo biva ismejan kao ,,zatucan i zastareo”. Bez obzira na sve to, učim decu da vole svoju zemlju, jer zemlja nije država u kojoj je najveći uspeh pobeći iz nje, učim ih da vole narod jer političari nisu narod,  umesto sebičnosti i pohlepe učim ih časti i poštenju, učim ih da poštuju druge, ali da nikada ne daju na sebe, a to je uvek put kojim se ređe ide. Da li onda shvatate doktore zašto me zovu Ludi Žare?

Doktor je bez reči napisao predlog da se oglasi nesposobnim za vojnu službu, razmišljajući kako u Srbiji moraš da poludiš da bi bio normalan.

 

 

 

* VES-skraćenica za ”vojno-evidenciona specijalnost” koja je označavala podelu po rodovima i službama.

One Comment

  1. Kelec Djordje 18. marta 2017. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.