С небеским миром, сједињени с Богом,
По староме друму креће се колона..
Са крстом на челу, у миру са собом,
На светоме путу до небеског трона.
Отац, мајка, стриц, унук и деда
Кроз снег газе под тробојком славном.
Уздигнута чела, поносна погледа,
Сложно, на путу Божијем и главном.
Васкрс’о је феникс из пепела и сна
И пробудио крв мојковачких потомака.
Крст Острога светли, са врха и с дна
Показује пут јунаштвом предака.
Без сабљи, мускета, тиху битку бију,
За опстанак у ова зла времена,
Шетњом и песмом кроз бесмртну литију,
Бране част и кости својега племена.
Док изродске хијене крволочно реже,
У Србина вера снажнија је и јача.
Његошев аманет још нас јаче веже,
Да будемо чвршћи од душманског мача.
Тихо, поносно, тече река људи.
Од Таре и Дрине до сињега мора.
Смерна и презрена, са молитвом из груди,
Кроз литију устала је српска Црна Гора.
Милован Бајагић
