KRISTOFER

U sredu sam ponovo išao u firmu “Ortoejd“ (“Orthoaid“) u Beograd radi izrade novog ležišta za protezu jer je staro već odavno počelo da spada i stvara probleme. I, naravno, video sam mog druga Kristofera. Prvi put smo se sreli u decembru 2011. kada mi je prvi put i uzet otisak radi izrade ležišta. Nisam u početku obraćao pažnju na njega, ali smo se zbog mojih sve češćih dolazaka u tu firmu počeli i družiti, i tako, malo po malo, postadosmo drugari.

U sobi za gipsanje samo on i ja, povremeno uđu protetičari. Ovaj put ih je bio dvojica, zbog mene je specijalno bio pozvan još jedan koji je nekada radio za “Oto Bok“ u Nišu, a sada je u predstavništvu “Rudo“ u Podgorici. Zagipsali su me plastičnim gipsom umesto onim običnim gipsanim trakama kako je to ovaj iz “Ortoejda“ radio. Nešto mi taj postupak zbog brzine nije ulivao poverenje, ali su mi rekli “da je to budućnost“. Nakon gipsanja, posle kojeg mi prvi put nisu zagipsane i gaće, otišli su da rade gipsani kalup, preko kojeg bi nakon obrade nalivala plastika i obrađivalo ležište. To je posao od par sati, pa mi rekoše da dođem oko 1.

Vreme sam utrošio u prijatnom razgovoru sa Mićkom Kuzmanovićem, nekadašnjim komšijom i odličnim prijateljem, kojeg retko viđam od kada je u Beogradu.

Kada sam se vratio, novo ležište me je čekalo. Međutim, bilo je urađeno od drugačije plastike nego prethodno i na prvi pogled mi se nije svidelo. A, Boga mi, ni na drugi. Bilo je izuzetno neudobno i usecalo se oštrim ivicama u ionako istanjenu kožu. Još kada me je taj Nišlija uštinuo između nogu pokušavajući da ga namesti, rekao sam da ga skinu i da ja to nemam nameru da nosim. Pokušali su da ga dodatno obrade, ali i posle par zagrevanja fenom nisu uspeli da dobiju vakuum. Odlučili su da rade drugo, ali od druge vrste materijala. Znači još nekih sat, sat i po. Toliko o budućnosti.

Kada smo ostali sami u tom sobičku od pet kvadrata Kristofer je video da sam iznerviran i nije ništa rekao. Inače nije puno pričao, više je bio slušalac. Znao je da sluša satima, možda nekada i nije razumeo o čemu sam pričao, ali uvek je pokušavao da pomogne. Navikao je na teške priče, ali kakve druge bi mogao da čuje tu gde dolaze osakaćeni. One najcrnje je prosto izvlačio iz mene jer ih ovde nisam ni imao kome reći.

Pričao sam mu koliko sam ogorčen odlukom Apelacionog suda u Novom Sadu da ne prihvati moju žalbu u potpunosti i vrati postupak na prvostepeni sud, već su samo povećali uslovnu kaznu optuženoj sa dve na tri godine. Navodno su “pravilno i potpuno utvrđene okolnosti nezgode“, a svakome osim suda je po fizičkim tragovima jasno da se nezgoda nije mogla desiti na način kako je to opisao saobraćajni veštak. Zna on koliko sam zadnjih meseci proveo u dopisivanju sa Većem javnih tužilaca u Novom Sadu, Republičkim javnim tužilaštom u Beogradu, Komisijom za praćenje pravosuđa…Koliko vremena i koliko živaca ni za šta. Pravda odavno više ne stanuje ovde.

Rekao sam mu i za situaciju sa parnicom pokrenutom protiv osiguranja, koliko me tu još ponižavanja očekuje. Postupak koji nema nejasnih detalja, postupak koji već ima osuđenog krivca, trajaće ko zna koliko, jer bi po starom dobrom običaju ja trebao da budem taj koji će prvi probiti limit one bedne osigurane sume, ako se to uopšte desi. Samo u ovoj zemlji se pravni fakultet završava kako bi sudije znale da u presudi obrazlože zašto oštećenom nisu dodeljena njegova prava.

Treći postupak koji se vodi protiv države je za neku razliku u plati koju prema tadašnjim zakonima nikada kao starešina nisam primao. Nekoliko desetina hiljada starešina je tužilo, tužio sam i ja. Šta se desilo? Kada je to došlo do Ustavnog suda i taj sud presudio u našu korist, pojavi se neki Dinkić i kaže da to ne sme da se isplati jer bi to oborilo monetarni sistem zemlje. Ajde??? Pa ako lične dohotke niste isplaćivali prema zakonima koje ste sami donosili tada, onda razliku platite sa kamatama sada. Šta je tu sporno niko ne razume…Osim možda Kristofera.

Pojaviše se protetičari sa drugim ležištem. Ono je bilo od istog materijala kao i ono staro sa kojim sam došao. Silikon lajner, ili tako nekako ga zovu, mekše od ovog prvog. Postavili smo ga na elektronsko koleno i prošetao sam par krugova po hodniku, nije loše, ali nekako boli. Valjda je suviše uzano. Sad, postoji mogućnost da se patrljak posle nekog vremena prilagodi tom obliku i da kontrola kretanja bude bolja, ali sada je bolelo. Onda Nišlija reče da ima u gepeku tablu najnovije “labave“ plastike i da mogu da pokušaju sa njom, ali da iz njegovog iskustva ne odgovara kratkim patrljcima. Odgovorio sam mu da ako nikome sa kratkim patrljkom nije odgovaralo odgovaraće meni, jer sam ja, izgleda, sa kontra navojem. Nasmejaše se i rekoše da će da probaju. Znači opet sat, sat i po…

Sada sam već bio besan. Umesto nekih lepih stvari, kao što su da je operisana ruka sve bolje, da su deca odlična u školi, da servis automatskog menjača na autu neće koštati 450 evra koliko je bilo najvljeno nego 150, i da sam za razliku kupio bicikl kakav nikada ranije nisam video…izašlo je ogorčenje što su mi pre petnaestak dana ovi iz “Parking servisa“ ponovo ispred Gimnazije napisali kaznu za parkiranje, iako sam im pre nekoliko meseci poslao dopis da reše na koji način da se parkiram ispred ustanova od javnog značaja, kao što su muzej i biblioteka, gde nema obeleženog parking mesta za invalide. Naravno da mi na taj dopis nisu ni odgovorili. U Gimnaziju sam išao radi humanitarne akcije koju su pokrenuli učenici kako bi skupili sredstva za obolelu drugaricu, a zatekla me je dokazana humanost radnika “Parkinga“. Ako dobijem poziv od sudije za prekršaje najverovatnije ću ga sa ostavljenom priznanicim uputiti predsedniku opštine na plaćanje.

Kristofer je sve to mirno slušao, ništa ne govoreći, mirno čekajući nastavak koji ga je interesovao. Nisam želeo da mu pričam o svom emotivnom životu jer znam da bi odmah rekao “Eto, to ti je pravi razlog svih ostalih frustracija“, i verovatno bi bio u pravu. Mislim, negde u sebi sam i sam to znao, samo nisam o tome želeo da pričam. Od toga su me spasli protetičari.

Novo ležište je bilo providno, a plastika je bila tako mekana da me podsećala na one dečije “ljigavce“. Čim sam navukao protezu zalepila se kao golo dupe za stakleni sto u dnevnom boravku. Šta, ne znate kakav je to osećaj? Pa probajte… Koraknuo sam par koraka i rekao im da ja tu više ništa ne bi’ dir’o. Odgovoriše da ipak skinem da još nešto obruse i doteraju i da su ovo ležište napravili sa tom novom plastikom samo za probu, ali ja sam onako umoran i gladan, što je moja najgora kombinacija, već napolju ulazio u kola. Krenuo sam negde oko pola šest da bih stigao do sedam kada sam imao zakazanu terapiju bioenergijom u komšiluku (kad sam sve probao hajde i to). Negde u sremačkim njivama sam se setio da se nisam ni pozdravio sa Kristoferom. Bilo mi je krivo što sam otišao tako bez pozdrava, ali sam znao da ćemo se uskoro videti kada budu pravili to “pravo“ ležište od ove plastike.

Tačno u 18.32 zazvonio je telefon u liftu. Nisam imao dovoljno ekstremiteta da se javim, pa sam to uradio u stanu. Bivši tast me je zvao da kaže da su ga prilikom praćenja Alekse i njegove mame na more odžeparili spred Sava centra i sa svim ostalim u novčaniku odneli i čekovnu karticu od ovlašćenja sa mog računa i ličnu kartu bivše gospođe. Mašala…

Nazvao sam Poštansku štedionicu i oni su blokirali račun uz napomenu da se što pre javim u njihovu podružnicu (taj pritisak dugmeta za blokiranje računa košta 200 dinara). Promenio sam majicu i po kiši koja je lila otišao odmah da podnesem šta treba, jer je podružnica udaljena par stotina metara. Gospođa koja je radila na šalteru je odštampala brdo papira i dala mi da potpišem, rekavši da mora da se otvori novi tekući račun jer je uz čekovnu ukradena i lična karta od bivše supruge (oko 800 dinara ako sam dobro video u spisku usluga+po 500 za nove kartice starijoj ćerki i bivšoj supruzi). To bi sve trebalo da bude gotovo za nekih petnaestak dana. Pitao sam je zašto tako dugo, ona reče da službena pošta ide tek u ponedeljak i da oni samo taj dan šalju poštu za Beograd. Pitao sam i kako je moguće da pored toliko brzih pošta na tržištu (a imaju i svoj “Post Ekspres) oni to šalju samo jednom nedeljno, na šta je odgovorila da to nju ne pitam jer nije njen deo posla (???). Zamolio sam je onda da mi ostavi karticu do ponedeljka da mogu da naspem plin i dopunim frižider, na šta je ona sa osmehom makazama isekla karticu.

Istračao sam i prevezao se nazad do zgrade, žureći da stignem u strogo zakazano vreme na terapiju. Ušao sam skoro mokar u stan kod gospođe “sa talentom“ tačno u 19.01. Na moje iznenađenje ona je radila neku stariju gospođu, sa kojom su bile još dve žene, ispostavilo se ćerka i unuka. “Mi žene se malo zapričale, sedite.“ Seo sam. “Nadam se da se ne ljutite što ćete malo čekati“, rekla je terapeutkinja. Mirnim glasom, kakav ima samo jedna prijateljica koja bi i Čak Norisa naterala da plače, rekao sam “Ovo je zadnji put da u mom terminu radite nekog drugog.“ Bakutu je odjednom prošla noga koju je ova masirala, skočila je i zapucala na vrata, a za njom, izvinjavajući se, i ćerka i unuka. “Ne kasnimo mnogo…“ prokomentarisala je okrivljena. Na satu je bilo 19.10. Rekao sam joj deo onoga što se dešavalo u Beogradu i napomenuo da sam žurio isključivo da bih došao u zakazano vreme, jer je ona prilikom dogovora rekla da se vreme mora striktno poštovati zbog ostalih pacijenata. Počela je opet priče o tome ko je posle njenog tretmana prohodao, ko progledao, ko progovorio, i nakon nekih pola sata sam joj se zahvalio, platio kao da sam izdržao čitav jednosatni tretman i otišao, ne zakazavši ponovnu terapiju.

Ušao sam u stan, ponovo promenio majicu i upalio komjuter da vidim mejlove, nadajući se da će me neko od ovih koji rade na blogu obradovati porukom da su lajkovi proradili. Kad ono, međutim… Nazvao sam stariju ćerku i rekao joj da sutra ode negde u podružnicu u Novom Sadu i otkaže svoju karticu jer je račuun ionako blokiran. Valjda sam i zaspao kada me je telefon probudio. Ćerka mi je oko ponoći javila da su dedi pronašli novčanik sa dokumentima negde na Novom Beogradu…

Bilo mi je žao što Kistofer nije tu da mu se izjadam. On bi me razumeo. Jedini… Kako sam nekulturan, nisam vas ni upoznao: ovo je Kristofer, moj dobar drug, Kristofere-moji čitaoci…

kristofer

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.