КРИСТОФЕР

Подели

 

У среду сам поново ишао у фирму ,,Ортоејд“ (“Orthoaid“) у Београд ради израде новог лежишта за протезу, јер је старо већ одавно почело да спада и ствара проблеме. И, наравно, видео сам мог друга Кристофера. Први пут смо се срели у децембру 2011. када ми је узет отисак ради израде лежишта за прву, привремену протезу. Нисам у почетку обраћао пажњу на њега, али смо се због мојих све чешћих долазака у ту фирму почели и дружити, и тако, мало по мало, постадосмо другари.

У соби за гипсање само он и ја, повремено уђу протетичари. Овај пут их је био двојица, због мене је специјално био позван још један који је некада радио за ,,Ото Бок“ у Нишу, а сада је у представништву ,,Рудо“ у Подгорици. Загипсали су ме пластичним гипсом уместо оним обичним гипсаним тракама, како је то овај из ,,Ортоејда“ радио. Нешто ми тај поступак због брзине није уливао поверење, али су ми рекли ,,да је то будућност“. Након гипсања, после којег ми први пут нису загипсане и гаће, отишли су да раде гипсани калуп, преко којег би након обраде наливала пластика и обрађивало лежиште. То је посао од пар сати, па ми рекоше да дођем око 1.

Време сам утрошио у пријатном разговору са Мићком Кузмановићем, некадашњим комшијом из Шапца и одличним пријатељем, којег ретко виђам од када је у Београду.

Када сам се вратио, ново лежиште ме је чекало. Међутим, било је урађено од другачије пластике него претходно и на први поглед ми се није свидело. А, Бога ми, ни на други. Било је изузетно неудобно и усецало се оштрим ивицама у ионако истањену кожу на левој препони. Још када ме је тај Нишлија уштинуо између ногу покушавајући да га намести, рекао сам да га скину и да ја то немам намеру да носим. Покушали су да га додатно обраде, али и после пар загревања феном нису успели да добију вакуум-лежиште би само склизнуло са патрљка. Одлучили су да раде друго, али од друге врсте материјала. Значи још неких сат, сат и по. Толико о будућности.

Када смо остали сами у том собичку од пет квадрата Кристофер је видео да сам изнервиран и није ништа рекао. Иначе није пуно причао, више је био слушалац. Знао је да слуша сатима, можда некада и није разумео о чему сам причао, али увек је покушавао да помогне. Навикао је на тешке приче, али какве друге би могао да чује ту где долазе осакаћени. Оне најцрње је просто извлачио из мене, јер их овде нисам ни имао коме другом рећи.

Причао сам му колико сам огорчен одлуком Апелационог суда у Новом Саду да не прихвати моју жалбу у потпуности и врати поступак на првостепени суд, већ су само повећали условну казну оптуженој са две на три године. Наводно су ,,правилно и потпуно утврђене околности незгоде“, а свакоме осим суда је по физичким траговима јасно да се незгода није могла десити на начин како је то описао саобраћајни вештак. Зна он колико сам задњих месеци провео у дописивању са Већем јавних тужилаца у Новом Саду, Републичким јавним тужилаштом у Београду, Комисијом за праћење правосуђа…Колико времена и колико живаца ни за шта. Правда одавно више не станује овде.

Рекао сам му и за ситуацију са парницом покренутом против осигурања, колико ме ту још понижавања очекује. Поступак који нема нејасних детаља, поступак који већ има осуђеног кривца, трајаће ко зна колико, јер би по старом добром обичају ја требао да будем тај који ће први пробити лимит оне бедне осигуране суме, ако се то уопште деси. Само у овој земљи се правни факултет завршава како би судије знале да у пресуди образложе зашто оштећеном нису додељена његова права.

Трећи поступак који се води против државе је за неку разлику у плати, коју према тадашњим законима никада као старешина нисам примао. Неколико десетина хиљада старешина је тужило, тужио сам и ја. Шта се десило? Када је то дошло до Уставног суда и тај суд пресудио у нашу корист, појави се неки Динкић и каже да то не сме да се исплати јер би то оборило монетарни систем земље. Ајде??? Па ако личне дохотке нисте исплаћивали према законима које сте сами доносили тада, онда разлику платите са каматама сада. Шта је ту спорно нико не разуме…Осим можда Кристофера.

Појавише се протетичари са другим лежиштем. Оно је било од истог материјала као и оно старо са којим сам дошао. Силикон лајнер, или тако некако га зову, мекше од овог првог. Поставили смо га на електронско колено и прошетао сам пар кругова по ходнику, није лоше, али некако боли. Ваљда је сувише узано. Сад, постоји могућност да се патрљак после неког времена прилагоди том облику и да контрола кретања буде боља, али сада је болело. Онда Нишлија рече да има у гепеку таблу најновије ,,лабаве“ пластике и да могу да покушају са њом, али да из његовог искуства не одговара кратким патрљцима. Одговорио сам му да ако никоме са кратким патрљком није одговарало одговараће мени, јер сам ја изгледа са контра навојем. Насмејаше се и рекоше да ће да пробају. Значи опет сат, сат и по…

Сада сам већ био бесан. Уместо неких лепих ствари, као што су да је оперисана рука све боље, да су деца одлична у школи, да сервис аутоматског мењача на ауту неће коштати 450 евра колико је било највљено него 150, и да сам за разлику купио бицикл какав никада раније нисам видео…изашло је огорчење што су ми пре петнаестак дана ови из ,,Паркинг сервиса“ поново испред Гимназије написали казну за паркирање, иако сам им пре неколико месеци послао допис да реше на који начин да се паркирам испред установа од јавног значаја, као што су музеј и библиотека, где нема обележеног паркинг места за инвалиде. Наравно да ми на тај допис нису ни одговорили. У Гимназију сам ишао ради хуманитарне акције коју су покренули ученици како би скупили средства за оболелу другарицу, а затекла ме је доказана хуманост радника ,,Паркинга“. Ако добијем позив од судије за прекршаје највероватније ћу га са остављеном признаницим упутити председнику општине на плаћање.

Кристофер је све то мирно слушао, ништа не говорећи, мирно чекајући наставак који га је интересовао. Нисам желео да му причам о свом емотивном животу, јер знам да би одмах рекао ,,Ето, то ти је прави разлог свих осталих фрустрација“, и вероватно би био у праву. Мислим, негде у себи сам и сам то знао, само нисам о томе желео да причам. Од тога су ме спасли протетичари.

Ново лежиште је било провидно, а пластика је била тако мекана да ме подсећала на оне дечије ,,љигавце“. Чим сам навукао протезу залепила се као голо дупе за стаклени сто у дневном боравку. Шта, не знате какав је то осећај? Па пробајте… Коракнуо сам пар корака и рекао им да ја ту више ништа не би’ дир’о. Одговорише да ипак скинем да још нешто обрусе и дотерају и да су ово лежиште направили са том новом пластиком само за пробу, али ја сам онако уморан и гладан, што је моја најгора комбинација, већ напољу улазио у кола. Кренуо сам негде око пола шест да бих стигао до седам када сам имао заказану терапију биоенергијом у комшилуку (кад сам све пробао хајде и то). Негде у сремачким њивама сам се сетио да се нисам ни поздравио са Кристофером. Било ми је криво што сам отишао тако без поздрава, али сам знао да ћемо се ускоро видети када буду правили то ,,право“ лежиште од ове пластике.

Тачно у 18.32 зазвонио је телефон у лифту. Нисам имао довољно екстремитета да се јавим, па сам то урадио у стану. Бивши таст ме је звао да каже да су га приликом праћења Алексе и његове маме на море оџепарили спред Сава центра и са свим осталим у новчанику однели и чековну картицу од овлашћења са мог рачуна и личну карту бивше госпође. Машала…

Назвао сам Поштанску штедионицу и они су блокирали рачун уз напомену да се што пре јавим у њихову подружницу (тај притисак дугмета за блокирање рачуна кошта 200 динара). Променио сам мајицу и по киши која је лила отишао одмах да поднесем шта треба, јер је подружница удаљена пар стотина метара. Госпођа која је радила на шалтеру одштампала је брдо папира и дала ми да потпишем, рекавши да мора да се отвори нови текући рачун јер је уз чековну украдена и лична карта од бивше супруге (око 800 динара ако сам добро видео у списку услуга+по 500 за нове картице старијој ћерки и бившој супрузи). То би све требало да буде готово за неких петнаестак дана. Питао сам је зашто тако дуго, она рече да службена пошта иде тек у понедељак и да они само тај дан шаљу пошту за Београд. Питао сам и како је могуће да поред толико брзих пошта на тржишту (а имају и свој ,,Пост Експрес) они то шаљу само једном недељно, на шта је одговорила да то њу не питам јер није њен део посла (???). Замолио сам је онда да ми остави картицу до понедељка да могу да наспем плин и допуним фрижидер, на шта је она са осмехом маказама исекла картицу.

Истрачао сам и превезао се назад до зграде, журећи да стигнем у строго заказано време на терапију. Ушао сам скоро мокар у стан код госпође ,,са талентом“ тачно у 19.01. На моје изненађење она је радила неку старију госпођу, са којом су биле још две жене, испоставило се ћерка и унука. ,,Ми жене се мало запричале, седите.“ Сео сам. ,,Надам се да се не љутите што ћете мало чекати“, рекла је биоенергетичарка. Мирним гласом, какав има само једна пријатељица која би и Чак Нориса натерала да плаче, рекао сам ,,Ово је последњи пут да у мом термину радите неког другог.“ Бакуту је одједном прошла нога коју је ова масирала, скочила је и запуцала на врата, а за њом, извињавајући се, и ћерка и унука. ,,Не каснимо много…“ прокоментарисала је окривљена. На сату је било 19.10. Рекао сам јој део онога што се дешавало у Београду и напоменуо да сам журио искључиво да бих дошао у заказано време, јер је она приликом договора рекла да се време мора стриктно поштовати због осталих пацијената. Почела је опет приче о томе ко је после њеног третмана проходао, ко прогледао, ко проговорио, и након неких пола сата сам јој се захвалио, платио као да сам издржао читав једносатни третман и отишао, не заказавши поновну терапију.

Ушао сам у стан, поново променио мајицу и упалио комјутер да видим мејлове, надајући се да ће ме неко од ових који раде на блогу обрадовати поруком да су лајкови прорадили. Кад оно, међутим… Назвао сам старију ћерку и рекао јој да сутра оде негде у подружницу у Новом Саду и откаже своју картицу јер је рачуун ионако блокиран. Ваљда сам и заспао када ме је телефон пробудио. Ћерка ми је око поноћи јавила да су деди пронашли новчаник са документима негде на Новом Београду…

Било ми је жао што Кистофер није ту да му се изјадам. Он би ме разумео. Једини… Како сам некултуран, нисам вас ни упознао: ово је Кристофер, мој добар друг, Кристофере-моји читаоци…

kristofer


Подели

Оставите коментар

Scroll to Top