Koncert

 

Negde na proleće 1991.godine moj kolega i drugar Miloš Petrović koga smo od milja zvali Pera, u to vreme vodnik u autonastavnom centru za obuku vozača u Slavonskoj Požegi, kaže da je čuo da grupa Partibrejkers uskoro ima koncert u Daruvaru. Iako se sa svih strana zveckalo oružjem, i to onim koje je Hrvatska protivzakonito uvezla iz Mađarske, o čemu je SSNO prikazivao film sa gen.Špegeljom i ostalima umesto da ih je hapsio, iako je MUP Hrvatske 1.3.1991. upao i preuzeo kontrolu u milicijskoj stanici u Pakracu kroz koji smo trebali da prođemo, rekao sam mu da proveri tačno kada je koncert kako bi se organizovali. Kada je ustanovio tačan datum ispostavilo se da je tog dana trebao biti pomoćnik dežurnog oficira kasarne, ali je rekao da će svakako i da će do tada srediti neku zamenu.

Neposredno pre koncerta 31.3.1991. dogodio se krvavi Vaskrs na Plitvicama kada je MUP Hrvatske pokušao da zauzme stanicu policije u tada još Titovoj Korenici koju su branili pripadnici milicije SAO Krajine. Tom prilikom su u razmeni vatre poginula dva policajca, po jedan na svakoj strani, i oni se smatraju prvim žrtvama građanskog rata u SFRJ. Iako Vrhovna komanda verujući izjavama Franje Tuđmana davanim u Beogradu ponovo ništa konkretno nije preduzimala da zaštiti ustavni poredak to nas nije pokolebalo da se na dan koncerta u aprilu spremimo i krenemo. Pera nije našao zamenu, ali se valjda dogovorio sa dežurnim oficirom da on bude na dužnosti dok se ne vratimo sa koncerta. Trebao je da ide još jedan vodnik, ali je u poslednjem trenutku odustao ”iz bezbednosnih razloga”. Išli smo mojim Širokom kojeg sam tada vozio, naravno preko Pakraca.

Moja aždaja i ja iz tog vremena
Moja aždaja i ja iz tog vremena

Posle nekih sat vremena vožnje stigli smo u Daruvar. Pošto nismo znali gde se tačno održava koncert na uzbrdici pre centra stao sam naspram grupe mladića i devojaka da pitam.
– Izvinite-obratio sam im se kroz prozor-koncert Partibrejkersa, gde se održava?
Grupa je stala. Iz grupe su se izdvojila dvojica momaka, dok je još njih par polako ostavljalo devojke i spremalo se da krene za njima. Ova dvojica su dolazila sa prednje strane gledajući u registarsku tablicu ŠA=193-93. Otkačio sam sigurnosni pojas i na ”tetejcu” zadenutom iza kaiša povukao  zatvarač u zadnji položaj. Metak je odavno bio u cevi zbog učestalih provokacija koje su počele od pobede HDZ-a 1990. na izborima. I Pera je otkopčao pojas i raskopčao jaknu.
– Čije su ovo table?-pitao je prvi, dok se drugi od one dvojice naslonio na haubu.
– Moje-odgovorio sam gledajući ga pravo u oči sa rukom na dršci pištolja.
– Kojeg grada?-bio je uporan.
– Šapca.
– Šamca?-upitao je, mršteći se.
– Nije ŠaMca nego ŠaPca-odgovorio sam naglašavajući razliku.
– Gdje je to?
Pomislio sam kako se ratovi i započinju zbog neznanja.
– U Srbiji.
Daruvar je bio grad u kom je po popisu baš iz 1991. bio skoro isti broj onih koji su se izjasnili kao Hrvati i onih koji su se izjanili kao Srbi, tako da nismo znali šta da očekujemo.
– Pa vi ste Srbi, što ne kažete!-povika oduševljeno. Samo pravo i sa leve strane imate igralište gde će se održati koncert, a preko puta imate kafe bar (rekao je kako se zove, ali sam zaboravio) gde možemo popiti pivo.
– Naravno, hvala i vidimo se-rekoh dok sam desnu ruku vraćao na volan.

Prema uputstvima našli smo to igralište, čija je žičana ograda bila izlepljena posterima sa najavom koncerta. U blizini sam parkirao kola, ali ne baš direktno na putu kuda se dolazilo na koncert. Iz bezbednosnih razloga, naravno. Našli smo i taj kafić koji je bio vrlo lepo uređen unutra, gde smo za šankom sačekali one momke koje smo zaustavili i sa njima popili pivo, nakon čega su krenuli na koncert. Jedan od dvojice gostiju koji su sedeli za stolom naspram šanka upita:
– Odakle ste momci?
Pera i ja se pogledasmo u smislu ”nije valjda opet”.
– Ja sam iz Šapca, on je iz Sombora-rekoh odsečno.
– Vidim ja iz razgovora da ste s naših krajeva…
Reč po reč, upoznamo se sa vozačem i jednim od članova ‘Brejkersa. Kažem ja da sam upoznao Cana na nekoj žurci na Novom Beogradu prethodne godine i vozač mi kaže da odem do kombija ako hoću da mu se javim. Krenemo Pera i ja do kombija gde su nam rekli, ali nije to bio putnički kombi nego furgon. Kucnem ja i otvorim. Pre nego što sam uspeo da kažem dobro veče, iz kombija nas je zapahnuo oblak slatkastog dima. Unutra je bilo nekih šest, sedam ljudi koji se ućutaše videvši nepoznate ljude. Ili su ćutali i pre toga. Rekoh da sam došao da pozdravim Caneta, on se javi iz onog dima, ispričam da smo se upoznali na ”toj i toj žurci”, dade mi potpisan plakat, zaželim mu uspešan koncert i odemo ostavivši ih u dimu ”baruta”.

Bina se nalazila na školskom igralištu koje je okolo imalo betonske tribine. Međutim, baš iza bine su vršeni neki radovi i do bine su sa drugog, trećeg reda tribina vodile dve fosne (daske) koje su samo bile postavljene, ali ničim obezbeđene. Jedan od nas dvojice je prokomentarisao da ako neko od onih iz kombija krene tim putem neće ni stići do bine. Zauzeli smo mesta desno od bine na tribinama odakle smo imali odličan pogled na sva dešavanja.

Predgrupa su bili KUD Idijoti, koji su, iako su i oni bili u kombiju, bez problema prešli preko fosni. Pulski pankeri su pržili dok su njihovi ljubimci skakali ispred bine. Nije bilo više od par stotina ljudi, od kojih je većina bila na tribinama, a manji deo na igralištu. To nije smetalo Tusti i ostalima da korektno odsviraju svojih oko sat vremena. Nakon toga je napravljena dramska pauza jer se očekivao glavni gost večeri.

Međutim, pauza se nešto otegla i kada su počele salve zvižduka pomislili smo da je dugotrajan boravak u zadimljenom furgonu ostavio traga. U tim trenucima su članovi Partibrejkersa počeli da prelaze preko fosni dok su dvojica iz obezbeđenja išli ispod njih sa ispruženim rukama prema nebu moleći se da ne padnu. Poslednji je naravno krenuo Cane, koji se toliko klatio da su oni ispod sa strepnjom cupkali levo-desno. Kada se dokopao bine dobio je zasluženi aplauz i ovacije, uzeo mikrofon i rekao: ”DOBRO VEČE BRAĆO SRBI I OSTALI.” Delirijum je bio neopisiv, i na tribinama i na terenu, gde se sada okupilo preko hiljadu ljudi.

U tom trenutku, dok se obezbeđenje još nije popelo na binu, lik u teksas prsluku sa neizostavnim bedževima zatrčava se preko fosni i, kada smo pomislili da će učiniti neko zlo, proleće pored Caneta skočivši lastu sa bine. Verovatno je želeo da ga kao rok-zvezdu u publici dočekaju na ruke, ali njegovi drugari su se samo razmakli tako da se baš čulo kada je gnjeknuo od asfalt. Na trenutak je sve utihnulo jer su svi pomislili da se ozbiljno povredio. Ali, lik je posle par sekundi ustao sav izgreban kao Sijuks u vesternima i okrenuvši se bini onako pijan viknuo ”CANE CAREEE…” Cane ga je gledao belo i rekao nešto u stilu ”Brate, nije ti se otvorio padobran” (ili nešto slično u vezi letenja, ne mogu da se setim), što je izazvalo smeh i odobrovoljilo publiku posle pauze.

Kako se koncert zahuktavao sa sve većim hitovima tako su se kasnije i drugi sa prednje strane penjali na binu i skakali u publiku, na šta se Cane više nije obazirao. Posle sat, sat i po svirke i par izlazaka na bis đuskanje i vrištanje je završeno, a Pera i ja smo se vratili u Slavonsku Požegu.

Iako je zajedničko sviranje hrvatskih i srpskih grupa uz zajedničko đuskanje mladih na njihovu muziku budilo nadu da će se narod opametiti i rat izbeći, samo par nedelja kasnije upadom hrvatske milicije u Borovo selo 1. i 2. maja rat u Hrvatskoj je i zvanično počeo.
Po otpočinjanju rata u Sloveniji u junu 1991. moj drug Miloš Petrović, koga smo od milja zvali Pera, otišao je na izvlačenje jedinica iz Slovenije, a za njim i ja, i više se nikada nismo videli.

Sve do pre neki dan, kada smo se posle 25 godina sreli i u evociranju uspomena prisetilli i tog koncerta Partibrejkersa iz aprila 1991. u Daruvaru.

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.