КОМЕНТАР

Пре неки дан један од пријатеља са Фејсбука послао ми је линк од чланка из листа “Гардијан“ (The Guardian), уз напомену да ми не шаље због самог чланка јер слично “обојених“ чланака у ово време има у свим западним новинама, већ због коментара који је неким чудом преживео цензуру. Тај коментар је сиво обојен испод чланка и доста говори о томе колико су зло Енглези у свету и како се на овим просторима ништа не догађа случајно. Да би и они заговорници геноцида у Сребреници поразмислили о томе шта је узрок, а шта су последице, комплетан текст овог занимљивог коментара доносим у преводу моје пријатељице Александре Николић.

Повремени читалац  одељка Европа часописа “Гардијан“ може се запитати: зашто Сребреницa? Зашто сада? Шта је-осим тога што је још једна годишњица, којa je дошла и прошла много пута скоро неприметно-изазвало налет неочекиваног интересовања за овај историјски  догађај, а, што се политичких кругова тиче, нису се баш забринули над  тужном судбином масакрираних муслимана другде (Ирак, Сирија, Јемен и Газа падају на памет)? Камеронова влада се није толико поистоветила са пароксизмом неподношљиве жалости над избеглицама из Либије или  грађанским ратовима у Сирији. У ствари, британска влада је предложила бомбардовање избегличких бродова или враћања избеглица што би водило у сигурну смрт. Дакле, зашто? Зашто изненадан и потпуно неочекиван излив  великог хуманизма и саосећања за босанске муслимане (Бошњаке) убијене пре 20 година од стране званичног Лондона ? Изненадна прекретница? Јако мало вероватно.

Скоро десет година, британска влада је држала одлуку Трибунала о Сребреници као „фактор изненађења“ у својим европским нацртима и планирала је да активира “геноцид – кеца у рукаву“ у правом тренутку. Тај тренутак је, како Вестминстер верује, сада.

Зашто САДА, могли бисте се запитати?

Ево зашто: Торијевска влада се безнадежно, готово трагично, нашла у небраном грожђу. Њихови „специјални рођаци“ преко баре су им скоро сви  поручили да могу да умру, Немачка влада је више непријатељски настројена сада него што је била 1940. године; Шкотска се скоро отцепила (са или без деволуције ), Папа сада диктира  принцу Чарлсу мото заштите животне средине  (хвала, Папа!), земља је у економском расулу (лажне  владине статистике о  наводном економском „опоравку “ упркос свему), грчки фијаско прети да поквари целу британску банкарску Понзијеву шему (шема за брзо богаћење), руски стратешки бомбардери круже око Бакингемске палате, а и Њено височанство се жалио да је слика коју је добила од немачког председника погрешна боје и нијансе. Док ова Влада на тако сјајан начин води земљу, тунел испод Ламанша је препун избеглица, штрајкача и паљевине, проповедника исламскe мржње, заговорника и агитатора глобалног убијања и хаоса који слободно изражавају своје мишљење са говорнице “угла говорника“ у Хајд парку, хиљаде британских ученика се придружио ИСИС-у, британским војницима одрубљују главе и лево и десно, енглески туристи добровољно одлазе ка својим крвницима, а принц Чарлс је превише заузет лобирањем Саудијског двора да купују више британског оружја  којима би се убијали држављани Јемена.

Дакле, какве  све то везе има са Сребреницом, можете питати?

Ево какве:
Званични Лондон је био потпуно неутешан када се Немачка ујединила и покушали су да спрече уједињење свим силама (да се разумемо, не би уједињена Немачка ни била неки узор). Пошто није успео, званични Лондон-прво Маргарет Тачер, а затим целу Торијевски/Блеровски зоо-врт која је уследио-покушао је другачији тактику: ако не можемо да контролишемо Европу, ми ћемо испоручити разрушенији и крвавији континент Немцима.

И тако је рођен југословенски-касније босански-грађански рат. И Украјина. И Грчка.

Две странке деле заједнички циљ у почетку: Немци су хтели да скроје Хрватску према својим жељама  да би без проблема спроводили своје планове (и успели су у томе ), док је МИ-6 желео да посеје отровно семе етничког рата у суседној Босни, који би спречио да се Немачка (и, по аналогији, ЕУ) шири даље на исток. Каква је то дивна синергија  била. 20 година касније, два бивша савезника су на два супротна краја, на корак до отвореног непријатељства.

Срби, Муслимани и Хрвати у Босни су лизали своје ране и успели да макар мало поправе  своје односе.  Босна–колико год  нефункционална-сада живи у миру. Поплаве широм Балкана 2014.године откриле су дубоку солидарности и емпатију свих словенских народа у бившој Југославији коју и даље осећају једни за друге и указале на пут до будуће коегзистенције. А то је-авај-најгори сценарио за Вестминстер. Избијање мира на Балкану мора да се спречи по сваку цену (као што је спречено 1993. године, када је амерички амбасадор у Југославији обећао муслиманима  реке млека и меда ако изаберу рат а не мир, који су ови послушно прихватили), и етничке тензије се морају поново погоршати до максимума, што би идеално  довело до наставка етничког крвопролића у Босни. Шта је лоше за ЕУ то је добро за Вестминстер, они верују. Босанци, Грци, Украјинци ко вас шиша!

То је разлог зашто Вестминстер сада представља невероватно подлу, историјски и чињенично нетачну и гротескно пристрасну резолуцију у СБ УН да се осуди ЦЕО српски народ–СВИ а не само Ратко Младић-за геноцид у Босни, упркос чињеници да је Хашки трибунал и Међународни суд правде ДВА пута ослободио Србију оптужнице за геноцид у Босни и Хрватској. Етничке тензије у Босни морају се  распирити  по сваку цену, док не експлодирају у нов рат.

Читаoче пази: овде постоји поверљиви подтекст . Оно што  мислите да читате је само врх потопљеног и веома, веома мрачног леденог брега.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.