Ko je Srbima zabranio sećanje?

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

 

Grom je retko kada grmeo na Svetog Savu. Možda zadnji put pred Prvi srpski ustanak. Svetosavski udari groma danas su drugačiji. Drugačije se čuju i odjekuju. Munja koja im prethodi je munja bliceva fotoaparata i kamera. Zvukovi koji se čuju,uglavnom odzvanjaju sa TV-a.

Za 27.01. većinu nas vežu lepe uspomene – kada smo se posle školske priredbe, recitacija, hora i čitanja sastava posle škole grudvali, sankali i listali Mikijev zabavnik. Nažalost danas ni školskih priredbi nema usled pošasti. Međutim gora pošast je pošast zaborava i srpski ,,Damnatio memoriae”  tj. zabrana sećanja u smislu ,,proterivanja iz javne uspomene”, a sve na lukav, perfidan i vešto isplaniran način.

U Evropi i svetu, a samim tim i kod nas, slavi se dan sećanja na Holokaust. Na današnji dan jedinice herojske Crvene Armije oslobodile su najveću fabriku smrti u svetu – zloglasni logor Aušvic. Užas koji su Staljinove trupe zatekle prilikom ulaska u logor teško je rečima opisati. Na hiljade knjiga je napisano, na stotine filmova snimljeno o tome. Dok na TV-u u jutarnjem programu slušam intervju sa izraelskom istoričarkom i najavu RTS za večerašnji film o Holokaustu, uz neprestano ponavljanje ,,kako se Srbija seća”, prelistah novine i kanale i vidim da se nigde ne spominje (sem par sekundi na RTS kao sporedna vest)  raspuštanje jednog drugog logora – ,,Sarajevskog Aušvica”-koncentracionog logora ,,Silos” u Tarčinu u Sarajevu. Da je Dante živeo u vremenu logora u BiH i Hrvatskoj njegov ,,Pakao” ne bi imao devet, imao bi deset krugova.

Srbi su jedan od naroda koji velikim silama služi kao moneta za potkusurivanje. Mi ništa drugo nismo do žetona za ulog na velikom kockarskom stolu geopolitike. To što smo žetoni, a ne igrači, najveći krivci smo upravo mi. Ovo nepominjanje je samo jedan od mnogobrojnih dokaza za to, jer istorija se ponavlja onome ko se odlučio da je se ne seća. Opraštanjem dželatima drugi put ubijamo žrtve, a njihovim zaboravom sejemo korov sa dubokim korenom po njihovim grobovima.

Logor ,,Silos” je bio koncentracioni logor za Srbe kojim je upravljala muslimanska tzv. Armija BiH od 1992. do 1996., a nalazio se u predratnom žitnom silosu u naselju Tarčin. Zatvoren je pod pritiskom međunarodne zajednice 27.01. 1996., dva meseca nakon parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma, simbolično-baš na dan oslobođenja Aušvica. O uslovima u logoru, metodama mučenja (normalnom čoveku nezamislive), neću pisati dragi čitaoče, jer postoje priče na internetu i knjige preživelih logoraša. Pročitaj i seti se da i ti ne bi sadio korov zaborava svojoj deci.

Najveći logor na prostoru nesrećne, lepe i proklete bivše SFRJ bio je grad Sarajevo. Milivoje Ivanišević ima dokumentovano u knjizi ,,Dosije Sarajevo” 7428 imena Srba, ratnih žrtava u Sarajevu, imena njihovih egzekutora, svedočenja o tome kako su ljudi mučeni, silovani, ispitivani…Ko te žrtve spominje danas? Na svakom koraku slušamo o ,,opsadi Sarajeva”, bombardovanju, zločinima par srpskih bitangi na Grbavici (koji su osuđeni i u zatvoru, kao npr. Veselin Vlahović Batko). Pogledajte procenat zločina i broj zločinaca na svakoj strani pa uporedite. U Srebrenici je bio ratni zločin (još nije utvrđeno ko je isti režirao, kolika je bila uloga stranih službi i koliko je muslimanskih vojnika streljano, što jedino spada u zločin) ali skoro niko ne pominje da je u Sarajevu, drugom gradu po broju Srba u SFRJ, počinjen GENOCID nad Srbima. Genocid koji se u Srbiji ne spominje i namerno se zaboravlja, pa se ni dan zatvaranja ,,Sarajevskog Aušvica” ne sme pomenuti. Da ne spominjem ,,Kazane”, ,,Hotel Evropu” i desetine ostalih stratišta, logora i mučilišta za Srbe širom Sarajeva.

Autošovinizam postoji u manjoj ili većoj meri kod svih naroda, ali kao što kaže moj drug Bunar, na čijem blogu ovo i pišem-srpski je najbolji na svetu. Ne mislim toliko na Jovana Divjaka, oficira koji je učestvovao u masakru kolone JNA u Dobrovoljačkoj, Slavišu Šućura, koji je kao najbolji tenkista ARBiH granatirao srpske kuće i položaje, snajperistu muslimanskih snaga Gorana, koji se na desetinama snimaka na Youtube hvalio kako sa zadovoljstvom ubija ,,životinje sa druge strane”, beograđanina Mihajla Petrovića, fanatičnog komandanta muslimanskih snaga u Zenici, ustaše Petra Janjića, koji je pušten na razmeni, i desetine drugih, sličnih primera, više mislim na građane Srbije (pogotovo na one koji rade u državnim firmama, odnosno koje mi, građani Srbije, plaćamo), a koji Republiku Srpsku nazivaju genocidnom tvorevinom, prozivaju kako Srbija planira neki vid agresije na Crnu Goru, izmišljaju logore po Srbiji tokom devedesetih, ,,genocid u Srebrenici” im je svaka druga rečenica, itd. Taj nezdravi sloj našeg društva je upravo glavni pokretač zaborava i propasti. Da su svi zločinci, iz svih vojski i naroda, posle Drugog svetskog rata kažnjeni i streljani, rat 45 godina kasnije bi bio mnogo manje krvav, ako bi ga uopšte i bilo. Da je bilo pameti, časti, i poštenja sa svih strana – ko god je počinio zločin trebalo ga je osuditi i streljati – pa ,,kom opanci kom obojci”. Zbog čega mi sada prećutkujemo, zaboravljamo i ne spominjemo logore za Srbe tokom ratova devedesetih? Zbog bratstva i jedinstva? Ko je normalan ljude će ceniti po njihovim karakternim osobinama, a ne nacionalnosti, i to spominjanje neće uticati na njegov rezon. A budala će ostati budala i šovinista šovinista i bez, i sa spominjanjem, jer su to po prirodi glupi i plitki ljudi.  Učimo malo od Jevreja. Koliko je snimljeno filmova o tome, koliko se spominju u obrazovnom sistemu, koliko je pisano o tome? Minimalno ili ništa!

Koliko je ljudi čulo za dr Olgu Draško ili poslušalo njeno svedočenje, za logor Odžak, Čelebiće, Loru, slučajeve stradanja dece Mirjane Dragičević, Slobodana Stojanovića, Petra i Pavla Golubovića iz Konjica, itd., itd.

Nikakva strana direktiva ili sila nam ne može zabraniti da čitamo o tome, slušamo, istražujemo i pričamo o tome, kao što nam ne može zabraniti da ne prljamo okolinu, zagađujemo, itd. Krivi smo mi! Zbog nezainteresovanosti, apatije i jer dozvoljavamo da nam planskom ,,Damnatio memoriae” ispiraju mozak.

Danas je otvaranje spomenika Stefanu Nemanji. I treba. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog autošovinista koji mesecima traže i najmanju sitnicu kako bi se mentalno isfekalisali po monumentalnom zdanju. Ali bio bih mnogo srećniji da se otvara sveobuhvatni muzej genocida nad srpskim narodom u svim periodima i na svim prostorima gde su živeli Srbi, na čijem čelu bio zaista bio neki srpski istoričar, a ne istoričar iz Srbije koji smanjuje broj ubijenih Srba u Jasenovcu jer ,,nema podataka”. Mislite li da bilo ko u svetu sme da smanji cifru od šest miliona pobijenih Jevreja u logorima za vreme Drugog svetskog rata iako ni za to ,,nema podataka”? Naravno da ne sme. Zašto? Jer je takav stav zauzet i takva kultura sećanja im se gaji generacijama.

I zato ljudi čitajte, vodite decu na mesta srpskog stradanja, neka vide Korićku jamu ili ,,Topolu užasa” u Donjoj gradini, ili im bar na internetu pokažite Velebitske jame, slike iz Jasenovca i sa Paga, dajte im da pročitaju knjige logoraša iz Tarčina, odvedite ih da vide vagon u kom su prevoženi logoraši u logor, na kojima se još vide tragovi grebanja noktima, neka osete jezu satkanu od hiljada krikova, koja kao da govori – drugi mogu da zaborave, MI NE SMEMO!

 

Milovan Bajagić

 

 


Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Pregledano: 799 puta

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top