KNJIŽICA

 

Moj otac, po kome nosi ime moj sin, zvao se Aleksandar. Bio je komunista i bio je ponosan na to. Mene je vaspitao od malena da znam koje sam vere, u našoj kući krsna slava je bila Sveti Jovan, preslava je bila gradska, Mala Gospojina (Šabački vašar), i, naravno, slavio se Božić. Sećam se da me je još u petoj, šestoj godini budio da ustajem rano ujutru kako bih peške odneo žito u šabačku crkvu, nekih 4-5 kilometara od kuće. Kasnije me je deo učenika u školi zavitlavao zbog toga, tako da mi nije bilo baš svejedno, pogotovo što mi je učiteljica bila kćer narodnog heroja i funkcioner u Partiji, a većina njihovih roditelja  nije slavila.

Leca, kako su mog oca Aleksandra od milja zvali, nastavio je uprkos partijskim kritikama da slavi, a čim je kuća bila uslovna u goste je pozivao tadašnje visoke funkcionere GRO “Dumača“ gde je radio. Oni su ga punih usta pečenja i špricera do kasno u noć uveravali kako je njegovo ponašanje pogrešno i nespojivo sa likom i delom pravog komuniste. Nekada tako slikovito da je kiselina od ispovraćanih slajdova dugo nagrizala vinas-pločice u dnevnom boravku. U svanuće bi ih otac i majka ispraćali sa “Niste trebali“ plećkama i butovima, pa uz “Takav je običaj“ odlazili polomljeni na posao, a drugovi funcioneri na zaslužen odmor jer tu obavezu nisu imali. Ali su nakon trežnjenja imali obavezu da ga odmah sledeći dan na poslu prijave predsedniku partijske organizacije u preduzeću da je slavio. Otac je to teško podnosio i trudio se da u inat bude još bolji radnik i komunista, sledeće godine praveći još bogatiju slavu, da drugovi mogu još bolje da se ispovraćaju.

U školi sam kod učiteljice imao stalno trojke u knjižici, iako skoro nijednu trojku nisam imao u sveskama, većinom četvorke i petice. Leca je jedan dan otišao u školu, ne sećam se da li je to bilo pri kraju prvog ili drugog razreda i pitao učiteljicu, ćerku narodnog heroja, zašto imam sve trojke. Znam da mi je rekao da sačekam na ulici ispred škole, dok su učiteljica i on pričali na stepenicama. Gledao sam oca u šoferskoj kožnoj jakni (tada je bio na mestu vozača utovarivača) i učiteljicu elegantno obučenu iznad njega kako sa smeškom pokušava nešto da mu objasni. Očigledno je bilo da se nisu slagali u mišljenjima i jednog trenutka učiteljica se jednostavno okrenula i ušla u školu. Otac mi je kupio pogačicu preko puta kod Trpka u poslastičarnici i u povratku kući nije ništa progovorio. Videlo se da je bio besan. Kada smo došli kući majci je rekao da je učiteljica rekla da sam veoma bistro dete, ali da sam KAMPANJAC i da ona želi svojim metodama da me primora da redovno učim jer je svesna da znam za više, ali ako mi da petice izgubiću volju za učenjem. U to vreme su majka i otac počeli da rade u firmama, van posla su radili oko nedovršene kuće, ili bi, što je bilo najčešće, išli u selo da obrade ono malo zemlje u Kormanu, odakle je otac bio rodom. Vodila se borba za opstanak, tako da niko nije imao vremena da još sa mnom sedi i kontroliše koliko sam naučio, pogotovo što sam u sveskama imao dobre ocene. Majka je jednostavno pitala “Pa što mu onda daje petice?“ Otac je razočarano širio ruke ne shvatajući moderne pedagoške metode stvaranja mladog komuniste. Nisam znao šta znači KAMPANJAC, ali mora da je bilo nešto mnogo ružno zbog čega me je učiteljica kažnjavala manjim zaključnim ocenama od onih koje je davala u sveske. Otac nikada više nije otišao u školu, uvek je majka išla na roditeljske sastanke. Kasnije mu je bilo drago kada sam išao na skoro sva takmičenja i na nekima osvajao nagrade, pa mi je pred regionalno takmičenje iz matematike u šestom razredu kupio akten-tašnu u “Radio-centru“ (mešovita radnja) sa dva mala ključa. Na unutrašnju stranu sam zalepio izrezanu sliku Natali Vud sa naslovne strane prašnjave “Ilustrovane politike“ iz 1968. koju sam našao kod komšije kad smo ga selili, i ta aktovka me je ubuduće pratila na svim takmičenjima.

U osnovnoj školi nije bilo puno cimanja oko partije, osim što smo za Dan mladosti uvežbavali slet i pravili Titove slike tehnikom intarzije ili šapirografima (nisam siguran da mlađe generacije uopšte znaju šta je to). Jednom sam čak bio u pratnji štafete nekoliko stotina metara kada je prolazila kroz Šabac. Fotografija našeg odeljenja je bila na  opštinskom ili regionalnom plakatu za neki referendum, što je roditelje činilo izuzetno ponosnim jer je plakat bio izlepljen po čitavom gradu.

I onda je došao 4.maj 1980.  Ležao sam u dnevnom boravku i gledao sam film “Poni ekspres“ kada je u 15.05 prekinut program radi saopštenja da je umro Drug Tito, najveći sin naših naroda i narodnosti. Taj trenutak je bio sličan onome u “Matriksu“ kada Neo izbegava metke agenta Smita:  Bufalo Bil je iza spikera RTS ostao zaleđen u skoku sa diližanse na Indijanca…moglo se videti formiranje suza u očevim očima…svaki uzdah je trajao kao longplejka … “Ooo—deee  ćooo—paaa“…majka je nešto ispustila i to je ostalo u vazduhu ne padajući na pod… sve se činilo da stoji… Čitava zemlja je uletela u vremenski procep.

Komšije, obučene u bele štirkane košulje, prebačenih sakoa preko leđa kao crnogorski nosioci partizanskih spomenica, okupljale su se konspirativno spuštenih glava oko stola u dnevnom boravku iščekujući da li će prvo da nas napadnu ovi sa istoka ili oni sa zapada, prolivajući “Za pokoj duše“ po malo rakije na želudačnom kiselinom već nagrižene pločice. Kao najveći autoritet u komšiluku moj Leca je preuzeo odgovornost na sebe da smiri široke narodne mase i tada izgovorio čuvenu istorijsku rečenicu “SAD SMO NAJEBALI…“

Dve godine kasnije, u srednjoj školi, desio se jedan događaj koji je opisan u priči Drugo jedan, koju možete da pročitate pre nastavka ove, pošto su vezane.

Prilikom dolaska na vojnu akademiju u Zagreb jedno od pitanja koje se popunjavalo odmah prvog dana, bilo je: “Da li ste član Saveza Komunista?“ Odgovorio sam da nisam. Čini mi se da sam od tog trenutka dobio komisiju za praćenje. Komisije za praćenje su se određivale od ostalih pitomaca da bi “pratile“ dotičnog i na kraju semestra dale predlog za prijem u SK. To se većinom svodilo na to da uredno daješ ispite i budeš primljen u Partiju. Ali, naslućujete, to nije važilo i za mene, jer sam ja morao da napravim neku glupost baš pred izveštaj komisije: ili bih se zakačio sa nekim Iračaninom (a bilo ih je 50 u klasi), ili bih pobegao kući, ili se ne bih na vreme vratio iz grada…ili..pa bilo je puno stvari koje nisu smele da se rade ako želiš da budeš ”drug ČLAN”. I tako bi na tom sastanku SK, kome sam morao da prisustvujem iako nisam bio član (pored sastanaka omladinske organizacije, kojima sam morao da prisustvujem jer sam bio član po direktivi), ustao moj neki drugar koga su odredili za predsednika komisije i izdeklemovao već unapred pripremljen tekst od strane “nekog odozgo“ da ”Drug Pantelić u prethodnom periodu nije zadovoljio moralne kriterijume za prijem u Savez Komunista, jer….(pa sad nešto od gorenavedenog, nekada i više odgovora, zavisno za šta su me na’vatali)”. I tako svih pet godina. Sve to vreme je u mom dosijeu stajala blanko crvena knjižica sa mojim potpisom, jer je “bilo samo pitanje trenutka kada ću biti primljen“. Kako nijedna komisija za praćenje nije mogla dati pozitivno mišljenje za mene, partijska organizacija je odlučila da krajem pete, završne godine, primi sve koji nisu bili članovi. Ali, po običaju, ”drug Pantelić” se pobrinuo za zaplet koji ni Karpenter i Hičkok zajedno ne bi uspeli da izrežiraju.

Na samom kraju školovanja, bukvalno na samom kraju jer smo svi iz smera položili ispite i čekali raspored za odbranu diplomskih radova, vreme smo prekraćivali fudbalom (da, postojalo je vreme kad se fudbal igrao uživo, ne na Soni Plejstejšnu). Tokom te zadnje utakmice koju sam odigrao na Akademiji tadašnji cimer me bespotrebno pokosi. Igrali smo zajedno i neke utakmice za “Akademac“ (ekipa u malom fudbalu formirana od pitomaca akademije) gde je bio golman, ali ovaj put je igrao u polju, i to protiv mene. Misleći da je slučajno, digao sam se, dobacio mu standardno “Lakše malo“ i nastavio. Nakon nekoliko minuta još žešći start. Ovaj put me zabolelo, ali ne samo fizički, nego i pomisao da uopšte nije bilo potrebe za tim kad sam ga već prošao. I još mi se učinilo da se tom prilikom cerio i ne pokušavši da se izvini. Pitao sam ga koji mu je i šta igra kao da hoće da mi izvali nogu iz dupeta. Varnice su sevale, ali smo nekako nastavili utakmicu. Iako je moja ekipa vodila, iako je utakmica bila čisto rekreativna, iako nije bilo ama baš nikakve potrebe i iako smo inače bili u odličnim odnosima, on je iz dan danas nepoznatih razloga pošao da me pokosi i treći put. Video sam, i sada se toga sećam, video sam da se zaleteo kao sivonja, loptu koju sam dobio sam odmah prosledio levom nogom ne rizikujući da driblam, ali nisam uspeo da se izmaknem. Digao me je po desnoj, stajnoj nozi, i bukvalno sam leteo do asfalta. Lampice su se pogasile, klapne su popadale i nastao je mrak. Kada sam otvorio oči i počeo da dolazim sebi, ležao sam na asfaltu, dvojica drugara su mi držala ruke, a treći je sedeo na grudima držeći me za glavu jednom rukom a drugom zapetom u pesnicu vičući da će me udariti ako se ne smirim, dok sam se ja ritao i pokušavao da se oslobodim. Nakon nekoliko munuta sam uspeo da razaznam da su me u stvari držali kako bi me razdvojili od cimera kojeg su ošamućenog pokušavali da dignu i odvedu u stacionar. Još uvek u životinjskom nagonu za ubijanjem, jedva sam iz njihove priče shvatao da smo prilikom starta pali, da sam se ja prvi digao, navukao cimera za dres i spucao ga direktno pesnicom u facu (klasičan direkt iz vesterna). Tih detalja se uopšte ne sećam, ali znam da je dežurni klase još dok sam se tuširao došao po mene sa naređenjem da se spremim za raport. Obukao sam “ski-pantalone“ (oficirske pantalone sa suženim nogavicama koje su se koristile samo za svečane situacije i raporte), stavio vazelin u džep, olabavio guzne sfinktere i krenuo. Ono što se od tog trenutka dešavalo zaslužuje posebnu knjigu, a ne priču.

Vest je odjeknula kao bomba. Cimer je po uspehu bio najbolji u smeru i jedan od najboljih u klasi. Član Partije još od Vojne gimnazije koju je završio u Beogradu. Kada sam posle prvih par raporta otišao do stacionara da ga posetim nisam mogao da verujem očima šta sam video: ležao je na krevetu, sa glavom koja je izgledala kao da je spavao u košnici. Oči, samo dve crte, bile su toliko otečene i modre kao da su po njemu kasnije crtali Homera Simpsona. Ispostavilo se da sam mu polomio nos i potrefio neki završetak nerava u korenu zbog čega je bio tako deformisan. Rekao sam mu da mi je žao, ali da nije trebalo onako pogibeljno da startuje. Mora da sam preterao sa čitanjem stripova o Čeličnoj pesnici kad je tako izgledao od jednog udarca.

Raporti su se dalje ređali jedan za drugim. Sastanci smera, voda, klase, omladinske organizacije, partijske organizacije…. Psihološka obrada (psihologičarka zaspala tokom pokušaja hipnoze)…Psihijatrijska obrada (psihijatar napustio kancelariju pošto sam gurao loptu u trouglastu rupu)…Imam utisak da bi me tada najradije streljali da je takva kazna postojala. Hteli su da me isteraju sa Akademije, ali bi po pravilniku morali da mi daju diplomu, jer sam položio sve ispite, što bi opet značilo da ne bih morao da platim petogodišnje školovanje. Tu uslugu mi nisu hteli učiniti i nakon svih mogućih ukora koje sam podobijao na svim nivoima, od upravnika kotlarnice do načelnika VVTŠ (Visokih vojno-tehničkih škola), ostao sam da branim diplomski. Ne bih vas više zadržavao i dešavanjima oko diplomskog, kažem malo je knjiga, uglavnom se nekako završila ta Akademija, nakon čega sam na tradicionalnoj zajedničkoj proslavi svih akademija u Beogradu promovisan u čin poručnika.

Prvo radno mesto mladog poručnika bilo je Slavonska Požega. Nakon nekoliko meseci, kada je prošao “period prilagođavanja“, pita mene major, Pomoćnik komandanta za moral (politički komesar po starom), zašto ne dolazim na sastanke SK. Odgovorim mu da nisam član. On kaže da jesam. Ja da nisam. On pita da li mi se na listiću odbija članarina. Ja kažem da. “Eto vidiš“, slavodobitno će on. “Da te vidim sutra u 13 časova u svečanoj sali Doma JNA“. Šta ću, odem sutra. Puna sala, a meni neka milina krenula posle svih onih sastanaka od pre nekoliko meseci. Od miline sam hteo kao u filmu “Keri“ da zapalim binu sa sve stolom i “predsedništvom“. Seo sam u pozadinu, k’o velim bar ću oddžonjati tih sat i po. Ali, ne lezi vraže, komandant uze reč da predstavi dnevni red i u tome pomenu i nove članove. Sećam se da je rekao “Ovde nema činova, ovde smo svi drugovi i možete da kažete sve što mislite“. Palamuđenje je bilo uvreda za ljudski intelekt. Poltroni su se ređali sa unapred definisanim kvazi-problemima i odgovorima na iste. Negde pred kraj, diže se onaj major i predstavi mene kao novog člana. Ustanem, kažem par reči o sebi, dobijem aplauz i ovacije, izađem na bis, otpevam nešto rodoljubivo, raja u transu…Naravno da kenjam, moram da vam održim koncentraciju kad je tekst dugačak.

Na kraju sastanka, tema Ostalo. Ima li ko šta da kaže? Verovatno pretpostavljate ko je digao ruku. Dobijem reč i opletem “Druže Zarija (tako se zvao komandant, pukovnik)…“ i najebem se keve zbog stanja u kasarni, realno i argumentovano. Tišina, čuju se samo komarci kako grickaju kokice, sa zanimanjem posmatrajući iz ćoškova rasplet u sali. Komandant je pokušao  da nešto odgovori, ali je diplomatski otrpeo i rekao moralisti koji se skupio ispod stola da zapiše pitanja i da ću odgovore dobiti na sledećem sastanku. Čim je komandant izašao počeo je žagor više od sto ljudi u sali, svi su me gledali, neki su čestitali, neki došli da se upoznaju, neki još sedeli zapanjeni. Nije mi baš bilo jasno šta se dešavalo, jer sam znao da je većina mislila kao ja. Sutradan sam saznao. Onaj mrsomud od moraliste je došao u kancelariju i sa puno uvodnih proseravanja pitao gde sam to video da se tako obraća komandantu i da on to nije doživeo za dvadeset godina koliko radi. Ponovio sam ono što je komandant rekao: da nema činova na sastanku SK, nema uniformi, svi smo drugovi i da se svačije mišljenje uvažava. I onda je tu počeo sa demagogijom “da se od tvrdog dobija rak materice“, iz koje sam ja zaključio da su u Partiji svi jednaki, samo su neki jednakiji od drugih. Morao sam da mu obećam da ću ubuduće prvo njega nešto pitati, pa tek onda iznositi na sastanku, što, naravno, nisam ni razmišljao da ispoštujem. Diskusija o mom govoru na  sastanku se vodila dugo i meni posle nekoliko dana u kantini priđe jedan zaća (zastavnik), personalac, i posle plaćenog piva reče da nemam nikakvu obavezu da prisustvujem sastancima SK jer nisam član. Odgovorih mu onom opaskom moraliste da jesam jer mi se odbija članarina. On me odvede u kancelariju i izvadi dosije u kome je stajala moja partijska knjižica sa pristupnicom. Objasni mi da ni knjižica, ni pristupnica nisu overene i nemaju slike, što znači da nisam član SK. I još mi reče da mogu da tužim JNA i da mi se vrate pare. Auu…Auuuuu… Auuuuuuuu…Pa gde ćeš MENI to reći…

Koliko sutradan je otišao zahtev za pokretanje postupka u Vojni sud u Zagreb sa kopijama knjižice, pristupnice i listića od plate. Nakon nekoliko meseci dobio sam rešenje po kome mi se vraćaju sve do tada odbijene uplate za članstvo u SK. Kada se to pročulo ljudi bi sa manje neverice gledali Josipa Broza, najvećeg sina naših naroda i narodnosti, da je ustao iz groba, nego mene. Ej, rođaci, tek ispileli starešina, i to najmalađi u tridesetpetogodišnjoj istoriji Tehničke akademije, NIJE ČLAN SK, pa onda ‘aj što nije član, nego je TUŽIO JNA zbog članarine. I, ono najgore, nezapamćeno, USPEO JE da ostvari svoje pravo. Nije bila stvar u članarini, mislio sam da sam obavezan da je plaćam i ako nisam član, a i sam iznos je bio sitan, tako da ni to nije postojao ni materijalni razlog. Razlog je bio princip: tolike sam torture prošao na Akademiji i nisam postao član, a sada za to još treba i da plaćam-NE MOŽE! Ispostavilo se da je finansista po automatizmu upisao da mi se članarina odbija, jer se podrazumevalo da sam ”drug član”. Najvećim uspehom ipak smatram to što više nisam morao da idem na ispiranja mozga zvana sastanci SK.

Posle ratova koje nismo vodili dočekali su me Veliki Srbi, koji su sad svi slavili, znali su gde je crkva i nije ih bilo sramota da nose žito. To što su slavu birali prema terminu za godišnji odmor i što nisu znali da se pravilno prekrste nema veze. Neki među njima su bili upravo oni koji su mi se u detinjstvu najviše podsmevali. Tapšali su me po leđima sažaljevajući kroz kakve sam sve strahote prošao. Nisam shvatao da ću zbog njihovih novih partijskih knjižica, koje su ponosno virile dva prsta iznad džepa na sakou, prolaziti kroz još veće.

Državni i vojni vrh je mnogo kasnije doneo odluku da se vojska depolitizuje, znači departizuje, a što su svi dočekali sa olakšanjem, jer je to značilo da nema više beskonačnog sastančenja i da svoj glas kao građanin na izborima mogu dati prema svom nahođenju, a ne po direktivi. Ali…

Pred izbore 2000.godine pojavi se neki general sa svitom u Šapcu. Komandant naredi da sav aktivni sastav popodne prisustvuje izlaganju u Domu vojske (nije više JNA, promene rođaci, promene). Bio je tu kompletan garnizon, vojnici, vojnici po ugovoru, civilna lica i sterešine. Počne geša priču i ja vidim da je to politička tribina za Slobu i Miru. Vremeplov u glavi me vrati ponovo na onaj prvi i jedini sastanak SK sa početka rada u Sl.Požegi: “Pa zar i posle 12 godina?“ (Ko je rekao promene?) Kada je geša rekao da “…glasamo po savesti, ali da budemo svesni ko nam daje platu i školuje decu…“, aludirajući na stranke JUL i SPS koje su bile na vlasti, bez reči sam ustao i pošao napolje. Neko je pokušao da me dozove i vrati, ali se nisam osvrtao. Posle sam čuo da je moj primer sledilo još starešina. Ujutru me je zvao PkPo (pomoćnik komandanta za pozadinu) na raport. Otišao sam bez ski-pantalona. Pitao me je kakvo je ono ponašanje bilo juče. Rekao sam da nemam nameru da raspravljam o tome i da nisu imali pravo da koriste uniformu i vojnu hijerarhiju naređujući da vojska prisustvuje predizbornoj kampanji jedne partije (u stvari dve iste orijentacije). Počeo je da nešto objašnjava sa visine dok ja iznerviran nisam počeo da vičem da li zna šta uopšte znači depolitizacija, da je prošlo vreme crvenih knjižica (bolje da sam mu šamar opalio), sastanaka i maltretiranja onih koji nemaju isto mišljenje, da nema više političkih komesara, da nema nikakvo pravo da me zadržava i da sam do daljnjeg na bolovanju. Posle par dana komandant me pozvao da dođem i prekinem bolovanje, jer moj deo posla nije imao ko da radi. Nakon izbora te godine pobedile su demokratske snage i svi smo mislili da će nam biti bolje.

Negde krajem oktobra ili početkom novembra sa ekipom sterešina sam otišao po deo jedinice koja je radila put u Devićima iznad Ivanjice, da ih ne bi uhvatio sneg. Dok je vojska po planini sakupljala mašine, otišao sam do prodavnice da uzmem neke tekućine za celodnevni put u matični garnizon. Kao i svugde, ispred jedine prodavnice se vodila žučna rasprava. O čemu? Pa o politici, naravno. Njih trojica su penili sa svojih improvizovanih govornica od pivskih gajbi, dok je četvrti, najstariji, zabačene šajkače, naslonjen na štap sve to posmatrao. Posle nekih desetak minuta nadvikivanja onaj četvrti, od preko 70 godina, ispruži čvornovati prst prema ovoj trojici i ponovi istorijsku rečenicu moga oca: “E SAD SMO NAJEBALI! Pazite šta vam čiča-Živko kaže, ovi će nam odrati kožu s’ leđa!“

Tada sam mislio da iz čiče progovara pivo i da ne može biti gore. Sada, posle 12 godina, kada smo svesni da je pobedu demokratije finansirao Zapad, mogu da kažem da sam se prevario. Kao i mnogi drugi. I ko zna da li će i moja deca dočekati razrešenje svih afera u kojima su nas profesionalne demokrate ojadile za vreme svoje vladavine.

Ova priča nije politički pamflet. Ovo je priča o borbi za mozak. Ovo je priča o borbi da ostaneš svoj u sistemu koji to ne trpi. Ovo je priča o slobodi IZBORA, koja nam je odavno uskraćena svodivši se na biranje između dva zla. Na žalost, jedino što mogu da uradim je da parafraziram čuvenu očevu izreku: STVARNO SMO NAJEBALI!!!

Moj otac je umro pred novu 1988.godinu, ne dočekavši da vidi da je i više nego bio u pravu sa svojom izrekom, koja se, nažalost, neće izučavati u udžbenicima istorije.

“Takmičarska“ akten-tašna je ostala sa svim ostalim stvarima u stanu u Slavonskoj Požegi, koje zbog rata nisam izvukao.

31.klasu VTA KoV u Zagrebu je, koliko se sećam, od primljenih 102 završilo 87 kandidata. Od tih 87 samo 2 nisu bila članovi Saveza komunista.

Cimer je odavno pukovnik u Saobraćajnoj upravi GŠ VS (ukinuli nam generalsko mesto) i glavni je za nabavku motornih vozila za potrebe vojske. Ostali smo u prijateljskim odnosima.

Ja sam jedini oficir koji je tužio JNA zbog članarine SK (prema izjavi kapetana koji je tada pokrenuo postupak pred Vojnim sudom u Zagrebu).

Moja partijska knjižica se još uvek nalazi u mom dosijeu, negde duboko u vojnoj arhivi. I još uvek nije overena.

partijska

 
 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.