KNJIGA

Nekada davno, dok sam prvi put bio u vezi sa devojkom u koju sam bio zaljubljen i koja je takođe bila zaljubljena u mene, bio sam ostavljen bez ikakvog objašnjenja. Dok sam ja žurio da na vojnoj akademiji dam sve ispite i što pre se vratim kući kako bih, prema prethodnom dogovoru, išli na more zajedno, jednostavno je prestala da se javlja. I umesto da sam njoj razneo đanu, zbog čega je i pošla sa mnom, što mi je kasnije rekla njena drugarica, ja sam razneo sebe. Taj osećaj povređenosti i izdaje nosio sam dosta dugo, a iz toga  su i nastale prve pesme.

U osnovnoj školi sam čitao dosta beletristike, naravno i deo obavezne lektire, a poeziju sam shvatao kao nešto što se rimuje i što bi meni išlo teško, iako sam sa par  drugara pisao šaljive pesmice o profesorima, naravno u rimi. Onda mi je nekako pod ruku došla Preverova zbirka pesama i ostao sam zapanjen kako te pesme nisu u rimi, a opet su nekako melodične, kako stihovi nisu iste dužine, a opet se lepo uklapaju, i kako sa emocijama govori o običnim stvarima oko nas koje i ne primećujemo. Nije “Barbara“, niti “Tamničareva pesma“, koje spadaju u najpoznatije, ostavila najveći trag na mene, bila je to pesma “Jednog lepog jutra“. Kasnije sam pročitao dosta pesama raznih pesnika i svaki je imao poneku pesmu koja bi mi se posebno svidela, ali Preveru bih se uvek vraćao rado, kao i Bukovskom, kada sam posle “Bludnog sina“ i “Zabeleški starog pokvarenjaka“ otkrio da on piše i pesme. Moje pesme nastale u tom periodu pisane su, kao i sve kasnije, nekako na silu, u pokušajima da se oslobodim tuge i jeda koji me je opsedao. Ne mislim u bukvalnom smislu na silu, nisam ja sedao sa namerom da pišem, nego bi se rodila ideja, odnosno osećanje koje bih hteo da pokažem, ili pre koga bih hteo da se oslobodim, i to bih prenosio na papir. Skoro sve pesme su nakon te prve verzije prepisivane i ispravljane bar po deset puta. Kada bi dobile oblik onoga što sam želeo da kažem odlagao bi ih u jednu reklamnu kožnu agendu od hotela “Union“ iz Ljubljane, koja je sa svim ostalim stvarima ostala u stanu u Slavonskoj Požegi, a koje zbog rata nisam izvukao. Sa njom su ostale i sve napisane pesme sa šiframa u dnu, u kojima se skrivao datum pisanja i početno slovo imena onoj kojoj je posvećena pesma. Nije ih bilo mnogo, možda trideset, četrdeset, ali su meni značile mnogo. Nažalost, nekoliko kasnijih pokušaja (u kojima sam se obraćao i Vladi Hrvatske) da od stvari iz stana dođem bar do te agende nisu urodili plodom.

Dok sam bio u braku nisam ništa pisao osim žalbi, tužbi i molbi boreći se za beneficije na koje sam imao pravo, a zbog nečijeg idiotizma sam bio uskraćen. Jednostavno sam taj prethodni deo života nekako potisnuo iz sećanja, što pored situacije u zemlji i nije bilo preterano teško. Kada sam se razveo i kada sam ostao sam nekada bi se pojavila ta želja da nešto napišem. Onako, kao pre, bocnulo bi me i ja bih zapisao par stihova oko čega bih kasnije gradio pesmu. I to bi negde ostajalo po fiokama, na tavanu, u nekim časopisima. Pesme Zid i Poklon koje imate na blogu napisane su po sećanju na one pesme koje su ostale u stanu, ostalih nisam mogao da se setim, ali te dve su ionako one koje su me najviše oslikavale. Nekoj od žena sa kojima sam nakon razvoda bio u vezi poslao sam stidljivo jednu pesmu preko Fejsbuka, njoj se svidelo, ja sam je kasnije postavio na profil i tako su me polako terale da ponovo potražim ostale pesme i objavim knjigu. U početku mi se to činilo glupo, hej, ja da objavim knjigu, gde to ide, okoreli ratnik i bajker piše tamo o nekim osećanjima kao “emo-kid“, ali žene su čudo, lako muškarca uvere da radi i ono što ne želi.

I onda, neplanirano kako to inače biva, negde u leto 2010. dok sam imao nekoliko paralelnih veza i više vremena provodio na motoru nego na nogama, uspeo sam da se zaljubim. “Julija“ je spustila svoje ruse kose, ja sam se zaleteo i počeo da se penjem, i taman da dohvatim balkon gde bi bili zajedno ona se seti da bi joj kraća kosa možda bolje stajala, te se ja sa najviše tačke strmeknem i gnjeknem o beton neuzvraćene ljubavi. Polupam se u paramparčad što je rezultiralo kasnijim, po nekima, možda najboljim pesmama.

2011. sam skupio nešto pesama i hrabrosti i u februaru otišao na Fejsbuk pesnički festival na Sajmu knjiga u Novom Sadu, gde sam sa organizatorima ostvario kontakt i zagovorio štampanje zbirke za koju mi rekoše da skupim bar 40 pesama. I taman kad sam počeo da tražim one razbacane pesme krajem marta sam nastradao.

Borba za život je iznedrila nekoliko zaista “crnih“ pesama koje sam jednostavno morao da napišem jer su vać počele da metastaziraju u meni. U tim trenucima ničim izazvana “Julija“ se samoinicijativno vratila u moje misli iako nikakav kontakt sa njom nisam održavao. Verovatno je suviše idealizovana u tim trenucima kao odbrambeni mehanizam od svih zala kroz koje sam prolazio, tako da je osim dece još jedino ona bila ta za šta sam se hvatao u budućem životu. Ali, da svoj fizički oblik ima, ima. I to lep.  Kako sam jačao, u kasnijim vezama sa drugim ženama sam pokušavao da je izbijem iz glave trudeći se da svaku zavolim, ali nekoliko puta emotivno polupan jednostavno nisam uspevao da se opustim i prepustim. Sreća je za mene nekako nepoznat teren i iz straha da opet ne doživim isto vraćam se svojoj nesreći na koju sam navikao. Možda sam time i nekog dobrog oterao od sebe, ali nijedna od njih nije uspela da  prodre do srca kroz njen oklop. Srećan čovek ne piše dobre pesme, fali mu “tužnog supstrata“, tako da je “Julija“ ostala muza većine mojih pesama u poslednjih nekoliko godina. Ona je i Danijela, lik iz “Beležnice“ (priče na blogu). Naravno da ima i drugih koje imaju svoje pesme i one to znaju.

Kada sam uspeo da pronađem, preradim i dopišem  40 pesama onda sam počeo da se raspitujem kako da tu knjigu stihova izdam (više mi odgovara naziv knjiga nego zbirka). Eto, pošto ništa do sada nisam izdao, a vidim da izdajnici kod nas dobro prolaze, reših da i ja odem u izdajnike. Kada bih to nekom pomenuo velika većina njih mi je rekla da su i oni nekada pisali pesme, ali ih je bilo sramota da to objave. Onda to mora da je prava stvar, ionako sam dobar deo života radio stvari koje drugi nisu smeli. To se sve dešavalo krajem prošle godine.

Međutim, za Božić 2013. pokrenem personalni blog na nagovor jednog od drugara koji se profesionalno bavi internet dizajnom, jer je smatrao da su beleške na Fejsu koje sam pisao totalno nepregledne, kao što i jesu bile. Taj blog je proradio fino i taman se broj poseta počeo povećavati, a ja hvatati zamaha u pisanju, drugar je ugasio svoj “hosting“ (prostor na internetu koji je zakupio, a gde je bio i moj blog), a sledeći administrator nije blog prebacio na vreme na drugi “hosting“ i tako su negde u februaru počeli problemi koji su me, sa drugim koje ću navesti, bukvalno iskidali. Nekoliko administratora je pokušavalo da te probleme reši, ljudi koji se profesionalno bave time i koji imaju po nekoliko stotina hiljada poseta na svojim sajtovima, ali nisu uspevali. Mučili se jesu, ali popravili nisu. A ja sam, videvši koliko se muče, to plaćao. Ne mnogo, ali kada se uzme zajedno nije ni malo.

Negde u februaru sam i te skupljene pesme dao jednom šabačkom profesoru koji ima dosta pisanija iza sebe, između ostalog i par zbirki pesama.
– A što ti je cilj? (Nisam rekao da je Crnogorac?)
– Cilj mi je da objavim knjigu.
– A što je pravi cilj? Hoćeš li da se pesnikom zoveš ili slavu da stijekneš, moraš znati što želiš da postigneš objavljivanjem.
Nisam znao na to pitanje da odgovorim. Nisam sebe smatrao pesnikom jer bi bilo glupo svrstati se pored Pope, Disa, Antića i ostalih velikana, u novije vreme Tadića, da ne nabrajam dalje, a ne mogu reći ni da me je i slava nešto posebno interesovala. Hteo sam da imam nešto što bih ostavio deci i što bih mogao pokloniti onima koji su meni pomogli u životu, kako bi bolje upoznali onoga kome su pomogli. I naravno da bude dovoljno dobro da može da se proda i otplati uloženo. Po iščitavanju materijala profesor je rekao da tu ima kvaliteta, ali da bi se moralo probrati i da neke pesme nikada ne bi trebalo objaviti. Kada mi je vratio pesme seo sam i gledao šta bi to trebalo odbaciti. Po prvi put sam čitao svoje pesme na jednom mestu. Ne znam nijednu napamet jer sam većinu pisao upravo da bih ih se oslobodio. Bile su samo odštampane na štampaču i nisu bile složene. Sve su mi bile drage i nisam znao koju da odbacim, pa sam ih u “Vordu“ složio u tri, po meni, logične celine. Profesor mi je dao kontakt od njegovog izdavača  u Beogradu (pogađate, Crnogorca) sa kojim sam se sve dogovorio, ali koji se nikada više nije javio jer je izdavačka kuća preseljena, a brojevi telefona više nisu isti. Ne znam samo zašto se nije javljao na nekoliko mejlova. Uglavnom je taj prvi pokušaj štampanja propao.

U to vreme sam našao ilustratora koji je trebao da ilustruje knjigu sa nekim mojim idejama. Želeo sam da ilustracije daju dodatni pečat pesmama i mislio sam da neće biti problem da moje jasno kocipirane zamisli prenese na papir. Međutim…Iako nespornog talenta, momak koji je radio ilustracije je strip crtač i sve što je uradio je bilo toliko tamno kao da sam izdavao knjigu vradžbina, a ne knjigu stihova. Kada je počeo da mi predlaže vitezove u oklopu i zmajeve rekao sam mu da je možda malo preterao. Umesto da je kompletan prelom urađen u junu, ilustrator je po nekoliko puta vršio ispravke nacrtanog dok nisam ostao i bez živaca i bez vremena. Zamislite tu julsko-avgustovsku koordinaciju mejlovima, porukama i mobilnim između mene, ilustratora, čoveka koji radi prelom teksta, administratora bloga i drugara koji montira klima uređaje za mene, i to još iz Banje Koviljače gde sam i pre i popodne na terapijama. I posle me pitaju ZAŠTO SAM NEUROZAN??? Pa ćetr sata ćamim ćekajući…Blog, slike za knjigu, prelom…I tako u krug ćekam. Plaćem i plaćam.

Kada sam već počeo da ludim odabrao sam nekoliko ilustracija i od drugih odustao,  ali onda je počeo problem sa naslovnicom, koja je takođe bila previše  tamna i posle nekoliko prerađivanja opet ostala tamna. Čovek iz Kragujevca koji je radio prelom dobijao je nervne slomove jer mu nisam sve ispravke slao odjednom nego kako bi ilustrator meni dostavljao, a ni taj iz KG nije sve radio kako sam mu rekao zbog vinjeta (ukrasa u uglovima stranica) koje sam ubacio radi elegantnijeg izgleda. Zato sam prelom  posle platio duplo skuplje nego što je za takvu knjigu trebalo. Kada je posle 212 razmenjenih mejlova prelom i nacrt naslovnice urađen, poslao sam desetak zahteva izdavačkim kućama za štampanje knjige. Dobio sam ponude od tri. U Šapcu mi se od najmanje ponude nudilo da se to uradi još u pola cene, ali ja sam hteo da to bude izdaačka kuća, a ne štamparija. Najzad sam odabrao izdavačku kuću iz Beograda i sa njihovim direktorom se sve dogovorio, ali je ispao problem jer je počeo sajam knjiga u oktobru. Opet sam morao da ćamim ćekajući. Posle sajma se čovek ne javlja, a niko od ostalih zaposlenih ne sme ništa bez njega. Javi se najzad, dogovorimo da uradi probni primerak i da ja platim neki avans. JA NJEGA jurim da se uradi ugovor i da dam avans, a čovek se ne javlja. Posle silnog čekanja i zatezanja dobijem probni primerak. Otvaram kovertu “Post Ekspresa“ i uzimam u ruke…đubre. Ono što sam dobio ja koji nikada knjigu uvezao nisam bolje bih uradio, jadna sramota za izdavaštvo. Probni primerak treba da bude isti kao i pravi, samo ne plastificiran. Zovem direktora da vidim šta je, ne javlja se ponovo. Kada se javio reče da je on već ODŠTAMPAO CELOKUPAN TIRAŽ! Srećom nisam dao  nikakav avans, jer ono što sam dobio bilo bi me sramota nekom da poklonim, a ne da naplatim. Naravno da sam mu u trenucim potpunog nervnog rastrojstva rekao gde može da nabije čitav tiraž. Momentalno odlazim u Rumu kod drugog izdavača i sklapam dogovor. Posle nekoliko dana dobijam probni primerak koji je jedno tri puta bolji od onog iz BG. Dajem avans i krećemo u realizaciju. Međutim…(NE, KOD MENE NE MOŽE BEZ DRAME!!!)

Grafičar, odnosno grafički inženjer koji je trebao da uzme već napravljeni prelom i uz male dorade da doda impresum o svojoj firmi, nekako prebacivanjem iz PDF-a u Win-dizajn poremeti ono što je bilo urađeno. Naravo da sam imao stari prelom, ali je po njegovoj preporuci rađen NOVI! I tako jedno sedam dana ponovo pomeraj ivicu stihova, vinjete, slova, umešane stihove, ilustarcije. U isto vreme stiže knjiga mnogo boljeg kvaliteta od izdavača iz Bg, ali nedovoljno dobrog da bih raskinuo već sklopljen dogovor sa ovima iz Rume. Najveći biser je taj što ovaj iz Beograda tvrdio da niko ne može bolje uraditi izdanje, iako je i probni primerak ovih iz Rume bolji nego njegov krajnji, i da ako sada hoću da otkupim tiraž on je 15% skuplji ili će ga on dati na reciklažu. Možete li zamisliti taj bezobrazluk? Još on koji se ne javlja mene ucenjuje! Rekao sam mu da sve odmah da na reciklažu i da se više ne javlja.

Novi prelom  je bio gotov u prošli petak, kada mi je u BG menjano ležište na protezi koje mi se do dolaska u Šabac zabilo u levi guz, što tokom vožnje nisam primetio. Poslali su čoveka iz BG da to sredi i on je to sredio, ne guz nego protezu, ali proteza vuče vazduh i ne može da drži vakuum, što znači da tokom hoda spada. Pet primeraka knjige sam dobio u ponedeljak 9.12., sa kojima sam bio zadovoljan i dao sam odobrenje za dalju štampu. U sredu, 11.12., ponovo odem za Bg da izvrše korekcije na ležištu, što smo i završili, ali ponovo negde vuče vazduh. Ne kao pre, ali nije dobro. Protetičar mi da “Oto Bok“ lepak koji mora da stoji 12 sati da sam namažem ventil i ostavim preko noći, što sam nekako uveče i uradio (jeste, na protezi od 28700 evra ja lepim ventil). U sredu sam i “Juliji“ poslao poruku preko FB (nekad smo bili prijatelji (kako li to prijatelji glupo zvuči)) da bih u petak 13. voleo da je vidim na pet minuta, ništa više, i da joj čestitam rođendan, misleći naravno da joj poklonim knjigu koja je dobrim delom njoj i posvećena. Nije odgovorila.

I tako, ustanem ja u četvrtak sa spiskom obaveza i krenem da montiram protezu…Nema šanse. Jednom, drugi put, treći put…Vidi se da uopšte nema vakuuma, spada sa patrljka kao loš magnet sa frižidera. Zovem ove iz BG, rekoše da ne može protetičar doći pre dva. Pošaljem poruku ćerci, i ona ima časove do dva. Zovem drugara za zeleni karton, nema proverenu informaciju da li treba ili ne treba za Bosnu i Makedoniju od nove godine, pričaju kao da neće trebati. Ne znam da li da trošim još tih dve hiljade dinara kada samo taj jedan prelazak imam do nove godine, kartica bi izdržala izdatak, ali ne mogu da ustanem. Sedim i seedim. Novi administrator javlja da je blog završen i da sve radi, te da ja treba da odem i uplatim mu dogovorenih par stotina evrića. Hoću, minus je ionako minus, ali kako? Nešto pre dva dolazi Nataša (mlađa ćerka) iz škole, ja na brzaka pišem zadnju rečenicu iz ”Beležnice” kao posvetu na knjigu za “Juliju“ (da se ispoštuje priča), štampam na A5 koverat adresu, omašim smer, štampam drugi koverat, opet omašim, ne razmišljajući da prvo probam na papir, i treći koverat nekako odštampam kako treba. Ona odlazi da to pošalje poštom, a na vrata ulazi protetičar. Dok on tu menja ležište, Nataša javlja SMS-om da je poštarina 385 dinara do tog rustikalnog gradića u Republici Srpskoj i pita da li da šalje. Odgovaram da šalje i kažem joj da pita da li stiže u petak. Javlja nakon nekoliko minuta da nema šanse, kaže tek u ponedeljak jer je međunarodna pošiljka.

Tiiito, majku ti jebem. I Jovanku. I Mišu. Pa koje inostransvo, kakva crna izdajnička granica? Nije Tito direktno kriv, ali on mi je prvi pao na pamet jer ovi posle njega ne mogu lepo ni da se psuju. Hoću da eksplodiram od muke. Zovem drugara iz kluba koji radi baš na ekspediciji pošiljki u pošti i on mi kaže da tako ide, prvo ide za BG, pa se onda klasira, odakle ide za Banja Luku pa tek onda do odredišta. Umesto 150 pošiljka prelazi 600 i nešto kilometara. Nema druge, kaže, brze pošte ne sarađuju, jedino da se odnese pošiljka u Bjeljinu, pa odatle. Zovem drugara iz kluba koji je iz Bjeljine, on se raspitao i reče da može, ali da pošiljka stigne do 16 časova u BN i da košta 5 maraka. AAAA, hoću da ujedam, pa zar da zakasnim zbog 300 dinara? Gledam na sat i navlačim padobran da bih montirao protezu sa drugim ležištem-14.35. Zovem ovoga iz BN i kažem da dolazim do 15.45 sa ove strane jer nemam zeleni karton, a da on dođe i preuzme pošiljku. Kaže da mu je oduzeta dozvola na par meseci i da ne zna da li može izaći sa posla. Ljudi, pa zar je to moguće? (Nije Mladen Delić) Nataša čeka da joj javim da li da podigne pošiljku iz pošte. Ponovo se javlja drugar iz BN i kaže da će izaći i doći kolima na rizik do prelaza i da će preći peške, ali da odmah krenem. Gledam protetičara, on kao u “pit-stopu“ pokazuje bar 20 minuta koji mu trebaju da me ponovo “reglira“, ja računam koliko mi treba do Pavlovića mosta iako sam ove godine bar tridesetak puta išao preko. Hodam, stajem, hodam, stajem, Nataša ulazi, šaljem je u kuhinju da ne gleda koliko sam nervozan, protetičar mi podešava uglove gaženja, ja razgovaram sa drugarom iz BN, hvala Bogu staro ležište drži vakuum, i taman se spremam da krenem…Kako ste već navikli kod mene, dolazi poruka na FB od “Julije“ u kojoj se izvinjava što pre nije odgovorila i kaže da je “prezauzeta“…

Samo sam klonuo u stolicu. Bilo je skoro tri. Da vozim, ne ludački, nego samoubilački po Mačvi opet ne mogu stići pre petnaest do četiri. Dok se ovaj peške vrati preko mosta i odnese pošiljku nije bilo šanse da stigne do četiri. Da uzmem zeleni karton i da sutra knjigu odnesem sam verovatno bih i prošao kao Počuča iz “Beležnice“, skoro od reči do reči (naravno da nisam ni sumnjao da je sama). Rekao sam Nataši da ide kući, a protetičaru da ostavi kako god bila podešavanja i da napravi novo ležište do utorka, srede. Drugaru sam javio da se ne cima i ne napušta posao. Ležao sam i zurio u fleke na plafonu od letnjeg masakra komaraca, pitajući se da li sam mogao još nešto da učinim, kao da bi to bilo šta promenilo. Znao sam da ne bi, ali ja sam voleo da iznenadim baš onako kako sam planirao, što mi je ranije i uspevalo, zbog čega mi je sada bilo krivo što knjiga neće biti isporučena baš na rođendan. Ovde sam čini mi se sve pokušao, ali jednostavno se nije dalo.

Danas je petak i danas je njen okrugli rođendan. Kako to kod mene ponovo biva izdavač  TAČNO u 10.00 javlja da danas iz štampe izlazi ostalih 295 primeraka knjige. Nije ovo patetika i najlošija reklama koju ste pročitali za knjigu. Ne, hteo sam da vam pokažem kako su čudni putevi gospodnji. Iako sam svoj “posao“ oko izdavanja završio davno, misleći da će za par meseci knjiga biti odštampana, ali hajde da kažemo laganice do septembra, a sigurno u oktobru, zbog svih problema koje sam naveo, bez ikakvog dogovora sa izdavačem iz Rume, znači čisto njihovom organizacijom i procesom proizvodnje iz štampe izlazi baš danas na njen rođendan. Da sam tako planirao da uradim nikada mi ne bi uspelo. Potpisujem. I blog je rađen 8-9 meseci i tek je juče popravljen, što mi zbog plaćanja nikako ne odgovara. I mogao sam ranije organizovati slanje knjige, ali zbog problema sa protezom nisam. I sve to je moglo drugačije biti, ali nije. Neka veza postoji i nešto nije dalo da se to završi pre, kako sam ja hteo, nego baš sada, kako ono hoće. Zastupnik sam tvrdnje da se sve u Univerzumu dešava sa razlogom, samo smo mi suviše mali i nedovoljno posvećeni da taj razlog vidimo, a tek dosta kasnije se ispostavi da je neka na prvi pogled nebitna stvar pokrenula točak istorije. Tako i ja u ovom slučaju gde sam uložio dosta truda i novaca animirajući ljude da zarade, kada kukaju da nema posla, ne znam da objasnim razlog zbog čega se sve to izdešavalo i zašto je baš danas ta knjiga gotova.

Ali jedno znam. Znam da sam najzad u mogućnosti da vam predstavim svoju knjigu stihova koja se zove jednostavno “Bunar“. Trebala je da se zove Skupljač nepravdi, kako je u “Beležnici“ i bilo najavljeno (u knjizi ima pesma sa tim nazivom), ali sam se odlučio za ovaj naziv u kojem ima dosta simbolike zbog nadimka koji nosim od malena. Na naslovnici je devojka na bunaru koja iz bunara izvlači srce, a koja simbolizuje “Juliju“ (još je isto i plavušica) kako vadi srce iz Bunara. Neko reče da može da se posmatra i kao Bunar želja (pominje se u pesmi “Jednom“) gde devojka stavlja svoje srce u bunar i zamišlja želju. Uglavnom, nadam se da ćete  u tim senkama prepoznati da se radi o srcu, a simboliku ostavljam vama na volju. Kao što sam napomenuo knjiga ima tri celine, a to su te “Promašenoljubavne pesme“, kako ih zovem, koje čine veći deo knjige, Neka druga stvarnost i Umesto beleške o piscu. I to sam ja. Neka su pesme “udrobljene“, neka su i ovakve i onakve, ali to sam ja. Recenziju je radio Siniša Živanović, gorepomenuti grafičar, čovek koji nije profesionalni recenzent, zbog čega sam tu njegovu revcenziju i odobrio da stavi. Mogao sam za pare naći nekog poznatog da to uradi, ali ovako mi je draže-čovek koji je pravio taj novi prelom i čitao usput napisano je napisao nešto “na prvu loptu“.

naslovna

46 pesama, 116 strana, tvrdi povez sa desetak ilustracija. Možete je naručiti preko mog profila na Fejsbuku ili preko kontakta na blogu. Na teritoriji Šapca dostavljam lično, oni koji me znaju mogu naručiti i preko telefona. Cena je 400 dinara.

Eto, to je priča o jednoj knjizi promašenoljubavnih stihova. Ja ću sada da se udaljim malo od interneta, idem da stavim svećicu na kolutić kozjeg sira i da otvorim flašu vina. Ili dve, koliko bude potrebno da se proslavi rođendan. Sedeću tako i gledati u plamen svećice pokušavajući da  shvatim puteve gospodnje.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.