KASETA

 

Zove me mlađa ćerka dok sam bio u banji i pita “Tata, mogu li da pozovem društvo u tvoj stan?“ Kažem joj da može uz par sigurnosnih instrukcija. Nakon par dana zove i kaže “Kako imaš dobre kasete, oduševili smo se, to je baš ono što volimo da slušamo.“ Reče još da ne prodajem “Jamaha“ liniju već da će ona skupiti pare da je otkupi. Kojem ocu ne bi bilo drago što mu kćerka sluša svetske hitove iz njegove mladosti?

Priča o rokenrolu u mom životu je duga i ostaviću je za kasnije, ali recimo da je počela negde u šestom razredu. U petom smo počeli da učimo engleski, a u šestom je nas nekoliko već pisalo reči pesama Bitlsa, Iglsa i Dorsa po sveskama. U kući smo imali radio, popularni lampaš “Simfonija“ EI Niš, ali su majka i otac većinom slušali Radio Šabac na kom su u to vreme najčešće svirali narodne pesme zbog čuvenih “Želja, čestitki i pozdrava“. Sebi sam nabavio mali tranzistor, pijačni plastikaner kvadratnog oblika koji je imao zvučnik preko čitave površine i dva okrugla dugmeta, iz kojeg sam sa zvučnika izvukao dve bakarne žice i izveo eksterni zvučnik koji sam stavio u zagrejanom iglom probušenu kutijicu od “Pavlović masti“ i okačio na šipku koja je išla ispod plafona čitavom dužinom kuće (kuća je počela da puca pa je stezana). Tako sam ležeći na krevetu slušao zvuk iz dva zvučnika simulirajući stereo.

Slušao sam legendarni Tup-tup koji je vodio još legendarniji Milovan Ilić-Minimaks (od kada sam i počeo da pričam prve viceve) i, naravno, “Dvestadvojku“. Pošto se tih nekih godina u komšiluk doselio Slobodan-Boban Pavlović (sada radi u Pošti) koji je bez lažne skromnosti bio genije, jer je sve što bi video u časopisu “Sam svoj majstor“ umeo i da napravi, počeo sam da mu pomažem oko izrade pojačala koja je on pravio. Išao je na ETF ali mislim da ga je u trećoj godini napustio, Ej rođaci, zamislite čovek pravi komplet pojačalo sa svim potenciometrima, vuferima, led-diodama i oklopom od aluminijumskog lima na koji smo lepili samolepljive tapete u boji kako bi dobili neki dizajn. Lepo ih je i naplaćivao, ali su muzičari koji su to kupovali bili prezadovoljni. Kod njega sam prvi put čuo prave velike zvučnike jačine nekoliko stotina Vati kako sviraju i to treperenje tela uz “Balroom blitz“ od Sweet odmah me je zarazilo. On mi je bio izgovor za prvi kasetofon koji sam kupio u “Radio centru“ u tadašnjoj ulici Maršala Tita. Braon plastikaner, nemačke proizvodnje, ne mogu da se setim naziva. Kada je ćale pitao odakle mi kasetaš ja sam rekao da smo to Boban i ja sklopili od nekih neispravnih. Uzeo je šrafciger i rasturio kasetaš, videvši da su garantne plombe na ploči još čitave. “OVO vi sklopili? Ako ste OVO vi sklopili ja ću da ga pojedem!!!“ Prva kaseta je bila neka “Grejtest hits Vol.?“ koje su tada bile vrlo popularne i predstavljale su kompilaciju najpoznatijih hitova pop i disko muzike. Pesma koja mi je sa te kasete ostala urezana u sećanje je bila “Amigo Charlie Brown“ koju je pevao neki kosijaner u šljokičastom trikou. Ubrzo su stigli Bitlsi, Stonsi, Pink Flojd, Dugmići, Čorba, ali je sa jednim kasetofonom bilo skoro neizvodljivo praviti žurku pošto se dosta vremena gubilo da se nađe pesma.

Kasnije sam uzeo i gramofon, ali zbog provale sa kasetofonom nisam smeo da uzmem neki skuplji koji je imao “ruku“ za više ploča, već sam uzeo žuto-crni plastični Elak (“RIZ“) koji je imao zvučnike od celih 1,5 W.
gramofon
I njega sam rekao da smo sklopili Boban i ja, pa je ćale ovaj put otišao da proveri, da bi se vratio zapanjen šta je sve Boban mogao da radi, tako da je ta laž, za razliku od prošle, prošla (inače je Boban imao svoju fotolaboratoriju gde je izrađivao slike, napravio je kompletan gliser sa koritom i upravljanjem na volan, sam je popravljao i farbao svoju čuvenu “Četvorku“, pravio je i lajt-šoue po narudžbi… Ploče su se kupovale u staroj robnoj kući “Nama“ (sada kineska robna kuća) i u već pomenutom “Radio centru“ (sada neki kafić), ali, pošto smo top liste pratili i na radiju i preko stranih časopisa “Pop Rocky“ i “Bravo“, te domaćeg “Džuboksa“, želeli smo da što pre dođemo do najnovijih hitova što je zahtevalo i angažovanje sa strane. Svi su imali neke tetke i ujake u inostarnstvu koje bi im slale nove ploče, a ja sam morao da čekam dok to ne stigne kod nas, jer su noviteti kod moje tetke na Mišaru stizali mnogo kasnije nego kod mene. Samo sam jednom prilikom kada je izašao veliki disko-hit ,,Born to be alive“ koji je pevao Patrik Hernandez rekao da mi je ploču donela tetka iz Holandije, čisto da se razlikujem od ostalih koji su ih imali u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Tri te singl-ploče sam kupio u staroj robnoj, od pet koliko je ukupno došlo, tako da ih ubrzo nije bilo u prodaji, pa je ta priča prošla iako je na ploči pisalo “Jugoton“ (ako se dobro sećam izdavača). Naravno da sam od ta tri primerka jedva uspeo da sačuvam jedan, jer su mi na prvoj igranci ukrali ploču i ostavili omot, kao i na nekoj od sledećih. Uglavnom se kolekcija ploča polako povećavala pošto je za igranke trebalo imati i disko, i rok, i pop, i hevi-metal, a Boga mi i poneku narodnu, zavisno gde se igranka pravila. Plejlistu bismo pravili tako što smo pesme pisali na papir po kategorijama, a onda ploče ređali tim redosledom i onda pažljivo spuštali iglu na određenu pesmu sa liste. Ko je imao dupli dek (kasetaš) snimao je pesme po tim plejlistama na kasete i mnogo lakše odrađivao žuraju ili igranku.
Tako je to bilo tada, ali mi se čini da su sve te muke oko nabavke i kasnije nošenja ploča i kaseta bile slatke, zbog čega je sve to imalo neku svoju dušu, za razliku od današnjice kada najnovije hitove čujete klikom na kompjuteru, a svi sanduci sa pločama i kasetama stanu u mali džep farmerki na USB memoriju. Možda je upravo ta razlika između šuštanja analognog i hladnoće digitalnog zvuka ono zbog čega se “vinil“ ponovo vraća u modu. Tada je čitava generacija u gradu slušala rokenrol na igrankama, u čuvenoj “Rupi“ Doma omladine i po kafićima, a narodnjaci, oni pravi, slušali su se po kafanama i ispod šatri na svadbama i ispraćajima, dok sada šargije turbo-folka odzvanjaju gradom, a mesta gde se sluša rokenrol možete na prste nabrojati. Nakon treće godine srednje škole otišao sam na Vojnu akademiju tako da je pozamašna kolekcija ploča i kaseta ostala kući, osim par kaseta koje sam poneo u Zagreb. Kada mi je ćale pred završetak Vojne akademije kupio “Moskviča“ (A koji je to auto bolji od Moskviča?) negde sam kupio novi “Sanyo“ radio-kasetofon za kola i Boban mi ga je i instalirao, kao i par zvučnika iza zadnjeg sedišta. Tada su se moji drugari Zoran Janković-Kepa i Aca ,,Mjuzikboks“ Jevtić uveliko bavili snimanjem muzike za pare i ja sam ih jednom prilikom zamolio da mi snime najbolju kasetu sentiša za koju smo ploče skupljali prethodnih par godina (nismo imali sve ploče, ali se ne sećam koje smo čekali).
Taj izbor je mogao biti i bolji, ali ja sam da ne bih i dalje tragali za nekim pesmama napisao taj spisak, a neko od njih dvojice je da bi popunio kasetu od 90 minuta dodao par pesama od kojih je jedna tada tek izašla ,,Stop“ koju peva Sem Braun (koja je odlična pesma, ali mi se nekako nije uklapala u ostale “oldise“). Ne mogu tačno da se setim ali mislim da je ta kaseta najzad snimljena krajem 1987. ili početkom 1988.godine, kada sam bio završna godina Akademije. Omot sam uradio od hamera svojeručno i jednostavno joj dao naziv “Slow motion No.1“. Međutim, u tih nekoliko meseci koliko se slušala na Akademiji, bar dvadesetak puta je presnimavana, čak su je i Iračani koji su bili sa nama u klasi presnimavali. Da sam znao da će biti tako popularna trebao sam ih snimiti pedeetak pa prodavati, kao što sam Iračanima prodavao Gibine kasete (o tome neki drugi put). Nadam se da se vidi spisak pesama sa unutrašnje strane omota na sl.1, a spoljna strana omota je na sl.2.
kasete-fin
Na jesen te 1988.godine išao sam u Sloveniju na neki garantni servis Moskviča (kupljen je u Ljubljani) i sedeo sam u jednom kafiću dok se to obavi. Čekajući tako opuštao sam se uz muziku koja se čula sa razglasa, razmišljajući kako imam snimljenu tu pesmu…I sledeću. I onu posle te. Kada je konobar okrenuo kasetu malo bolje sam obratio pažnju i ostao zapanjen: Džejn Birkin i Serž Ginsberg su uzdisali u ekstazi nikada razjašnjene misterije da li su stavrno vodili ljubav dok su recitovali “Ž ‘tem’‘,“Emerson, Lejk i Palmer“ sa večnom pesmom ,,S’e la vi“, Džoe Dasin sa jednom od najlepših pesama za ples ,,Indijansko leto“…Kada je počela i ,,Keva od Silviju“ (pirotski prevod) pozvao sam konobara i pitao ga odakle mu ta kaseta, na šta je odgovorio da je dobio od nekog prijatelja. Znao sam da nije postojala originalna kaseta sa tim redosledom, zbog čega me je još više interesovalo kako je do nje došao. Rekao sam da mi se sviđa i da bih voleo da je imam, a on je pozvao tog drugara koji se bavio snimanjem muzike od kojeg je kasetu dobio i pitao ga da li ima još snimljenih. Ovaj je došao posle nekog vremena i doneo kasetu koju sam ja zagledao i video da je spisak pesama identičan, samo je bio lepše odštampan. Pitao sam njega odakle njemu kaseta sa tim redosledom pesama jer sam tu kasetu ja “pakovao“, što ako krene do kola mogu i da mu dokažem, čovek reče da ju je dobio od drugara koji drži disko u Zagrebu. Ej rođaci…Ko zna koliko primeraka je već bilo presnimljeno širom nekadašnje SFRJ. U maju 1989. sam teško nastradao sa Moskvičem, gde mi je pijana budala sa suprotne strane prešla 1,2m na moju stranu i sa Ford Taunusom uterala motor u kabinu.
Tom prilikom je stradao i radio-kasteofon u kojem je bila, pogađate, ova kaseta. Kada sam posle nekoliko meseci oporavka došao da vidim totalno polupan auto pokušao sam da izvadim kasetu, ali nisam uspeo. Odšrafio sam radio kasnije i otvorio, delovi unutra su bili izlomljeni, a kaseta umotana. Nekako sam je odmotao ali sam je i prekinuo, pa sam morao da je pažljivo zalepim “OHO“ lepkom, da bi se ponovno namotavanje vršilo olovkom (to je ta tajna veza olovke i kasete). Odneo sam je kod Kepe i nasnimio još tri komada. Ta lepljena je bila u svim kolima koje sam kasnije imao, a od ostale tri jedna je poklonjena devojci sa kojom sam se zabavljao, druga je ukradena na nekoj žurci (po običaju), a treća je ostala u stanu u Slavonskoj Požegi zajedno sa preko 500 ploča i kaseta koje nisam izvukao tokom rata, od kojih je samo ,,sentiša” bilo 19 kaseta (poređanih od broja 1-19, koje je snimio ,,di-džej“ Radio Kutine). Puštana je na svim žurkama koje sam organizovao i na kojima sam bio, i verovatno su se mnoge ljubavi rodile tokom stiskavaca uz ovu kasetu. Kada sam kasnije išao na more još na nekoliko mesta sam čuo svoju kasetu koja je izgleda bila veći hit nego što smo Kepa, Aca i ja mogli i da zamislimo. Zato, ako čujete nekada ovaj redosled pesama, pogotovo prve tri pesme sa B strane za redom, znajte da je to pisac ovih redova davno namenio. Jedini i originalni sačuvani primerak kasete “Slow motion No.1“, na kom će pažljivi slušalac čuti taj lepljeni deo, nalazi se još uvek kod mene i uvek je pustim kada organizujem romantično veče sa izvesnim ishodom, za šta je još uvek ,,broj 1“.
kaseta3

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.