JESU? ILI NISU?!?

Pre par nedelja provozam ja mog Orla (motor), napravim par stotina kilometara u par dana, čisto da započnem ovu sezonu. Posle toga udari neki “spič“, pingvini oblače duge gaće, ja samo otišao da ga upalim, da mu koliko-toliko ne bude zima. I zašto bih vas ja sad davio ovim? Šta je tu čudno?

Nekako mi se u tom vremenu bližio i rođendan, pa hajde da malo sredim stan, da se ne bi našao neko pametan i rekao “Vidi se da ovde nedostaje ženska ruka“, nesvesno prelazeći preko činjenice da se ono što ženske ruke tu drže ne zove “Praško“.

Uglavnom, po mom nekom sećanju, od tog sređivanja stana, mojih ključeva od motora nema nigde. Jednostavno nema.Retko gubim stvari, vrlo, vrlo retko, tako da sam se čudio šta se to sada moglo desiti. Jednom sam u drugom osnovne došao u školu sa kišobranom, a vratio se bez, tako da su pale grdnje kao da sam izgubio nuklearni, a ne pijačni kišobran iz Trsta. Od tada nikada više nisam nosio kišobran i od tada sam, možda i preterano, odgovoran za svoje stvari. Ali…ključeva nema.

Prvi dan, kada sam odlučio da ih tražim, pokušao sam da budem miran.Tu su negde, sigurno. Pretražio sam sve jakne koje sam nosio u poslednje vreme, trabalo bi da su u nekom od džepova, ali se nisam usrećio.

Sledeći dan sam pretražio i garderobere i komode.

Onda sam pozvao i decu u pomoć, “Decooo—ooo-oo….“ I dok je naslednik vredno masakrirao neka čudovišta u igrici na kompu, moje Pepeljuge i ja smo pokušavali da nađemo ključeve na svim mogućim i nemogućim mestima u stanu, na potkrovlju…špajzu…garaži…Ništa.

Imao sam ja rezervni ključ koji sam srećom narezao kada se bivša gospođa nakon razvoda odselila sa decom u drugu zgradu i sa stvarima slučajno odnela i originalne rezervne ključeve, koje posle raspakivanja nikada nije našla, ali ti originalni su imali i ključ od sajle za zaključavanje motora na sebi, za koji nemam rezervni. I imali su reklamniprivezak MK “Road Flajers“ iz Mužlje dobijen prilikom ulaska na njihov moto-skup. U panici sam već mislio da vadim laminat i skidam stolariju, ne bih li našao gde su zapali.

Posle četiri, pet dana neprekidnog traženja počeo sam da gubim nadu da ću ih pronaći, jer su, po svim mojim sećanjima, trebali da budu tu negde u stanu.

I, kada sam već mislio da odustanem, setim se da je jednom davno moja bivša gospođa rekla da treba raširiti makaze na stolu ako nešto tražiš, a ne možeš da nađeš. Njojzi rekla njena draga mama, valjda. Možda se to predanje prenosilo s kolena na koleno, otkud znam. Naravno da sam se nasmejao grohotom na to. Čuj, ja inženjer, čovek od egzaktne nauke da verujem u baba-Kuranine vradžbine? Možda  treba da zovnem Milana Tarota da mi otkrije gde su mi ključevi dok se mažem majonezom i kečapom po glavi i vičem Vajtsnejk?

Međutim, pošto za svoju situaciju nisam imao nikakvo rešenje, osim kompletnog renoviranja stana, uspem da nađem neke krive hirurške makaze, koje, osim onih za nokte, jedino imam u kući, i rešim da ih prema uputstvu stavim na sto. Ostavim ih ja na stolu, raskrečene u misionarskom položaju i smešeći se izađem iz stana, likujući u sebi kako ću da razbijem još jedan mit.

Posle nekoliko sati sam se vratio, potpuno zaboravivši na makaze i u sebi  se već oprostivši od ključeva. U sred gledanja nekog vrlo poučnog i komplikovanog filma, gdeAmeri ponovo spasavaju svet od svakakvih napasti osim od one najveće- sebe samih, zazvoni mobilni.

“Alo, Bunar…Kroka je…“

Kroka je kolega iz MK Čivija, kome sam ugradio klimu 12.1. te godine, i koji je, čitavo vreme montaže, pričao kako klimu ugrađuje za “mamu, koju ‘oće da sa’rani, ali da joj bar ulepša zadnje dane, da ne mora da se greje na drva…“ Međutim, majmuni u magacinu u Beogradu su otvorili spoljnu jedinicu klime i izvadili lulicu koja se stavlja za odvod kondenza, tako da sam ja Kroki stavio neku drugu neodgovarajuću, obećavši da ću originalnu postaviti čim mi oni iz Bg-a pošalju. Ovi su je, opet normalno, poslali posle dve nedelje, tako da sam ja lulicu postavio 28.1. dok je Kroka bio u Nemačkoj. Došao je sada za vikend.

“E, reci Kroko…“

“Prvo da ti se zahvalim što si stavio onu lulicu i produžio crevo, kako smo se i dogovorili. Drugo, je l’ ti voziš onog Hjo-su-singa?“ (To me zavitlavaju zbog naziva mog motora, kojeg poistovećuju sa “kinezima“, iako je i skuplji od “japanaca“.)

“Jeste Kroko, ja vozim Hjosunga.“

“E, brate, ključevi su ti kod mene, mama (koja još nije umrela, a ka’će, ne znamo) ih je našla na ćupriji ispred dvorišta kad se otopio sneg…“

Stajao sam zaprepašćen: Kroki je BAŠ tada trebala klima, i ja sam, od nekoliko stotina u magacinu u Beogradu, dobio BAŠ tu iz koje je izvučena lulica, i oni iz direkcije kasne sa slanjem te lulice BAŠ dve nedelje dok je još sneg, i ja je BAŠ montiram tada kada mi ispadnu ključevi od motora u taj isti sneg,  i staramajka nalazi ključeve kad se sneg otopi i BAŠ ne zna da se služi mobilnim da mi javi nego čeka Kroku da se vrati iz Nemačke, i Kroka dolazi BAŠ, ali BAŠ taj dan kad sam ja raširio makaze.

Skrivena kamera? Rijaliti šou? Neko mene BAŠ keca ovde…

“Alo, brate, je l’ me čuješ? Dođi kad ‘oćeš po ključeve…“

“Hoću, Kroko, hvala.“

Pogledah makaze na stolu…Jesu li žene BAŠ tolike veštice? Jesu! Ili Nisu?!?

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.