Izolacija

 

4.1.2021. u 20.09 časova začuo se poznati zvuk poziva sa Mesindžera. Na ekranu mobilnog poznata faca sa kopijom ,,rejbanki”. Zove moj ratni drug iz 65.zmtp, Saša Glamočak iz Gradiške.

Posle uobičajenog pozdravljanja i pitanja za junačko zdravlje reče da zove zbog zdravlja nekog drugog. Ispriča mi da je njegovom drugaru, ratnom vojnom invalidu kome je granata otkinula nogu, otkriven tumor u sinusima i da mu treba neki preparat koji ima u manastiru Dragojlovac pored Šapca. Ja u čudu. U stvari sramota me da priznam da nikada nisam čuo za manastir Dragojlovac, a mislio sam da sam obišao sve u okolini, od Čokešine, Radovašnice, Ilinja, pa do Kaone. Čekaj, kažem mu, da ukucam u ,,lajftop”, pa da vidim. I, naravno, nije Dragojlovac, nego Dragojevac. Kaže tako njemu rekli da se zove. Doduše, nisam znao da se nekadašnja crkvica u Dragojevcu, kako je pamtim, zove manastir, a nisam ga našao ni na šemi manastira Eparhije šabačko-valjevske, ali kažem mu da je to moj kraj (otac mi je rodom iz Kormana) i da javi šta treba i kome da se javim. Pošalje on meni broj telefona i mi tu posle kraće priče završimo razgovor.

Ujutru 5.1., na Tucindan, zovnem broj koji mi je poslao. Javi se ženski glas, predstavi se mati Jelisaveta, igumanija manastira, kažem šta mi treba i dogovorimo se u par minuta. Montiram protezu i krenem negde oko pola deset. Posle nekog sitnog lutanja usled pogrešnog navođenja od jednog drugara, koji se iz Šapca preselio u MEokus, dođem do manastira Sveti Arhangeli u Dragojevcu. Uđem u dvorište i gledam u novu crkvu. Ili mi se bar čini da je nova. Evo par slika.

Kad je stigla mati Jelisaveta predstavim se i ona reče da je spremila preparat, samo da donese. U međuvremenu uđem u crkvu, u kojoj se još oseća sveža farba. Reče kasnije mati da je crkva kompletno renovirana i da je urađeno podno grejanje, zbog čega mi i nije ličila na onu pre trideset godina (i nije, ova je sagrađena 2010.). Dala mi je plastičnu posudicu, onu najmanju u koju obično pakuju hranu u restoranima, i u njoj četiri teglice. Rekla mi je da se radi o kozlacu, koji skupljaju sveštenici na Hilandaru i koji je osveštan, te da je najbolje da joj se javi taj kome se preparat šalje, ostavila je ona unutra i uputstvo, ali i svoj broj za svaki slučaj. Preporučila je da popije dve teglice, treću jedino ako mora (,,Ako mu ove dve ne pomognu, neće ni treća”), a četvrtu ako, ne daj Bože, nekome drugom iz njegove okoline zatreba. Preparat je besplatan, ali ga neće biti do jeseni, jer je otac ,,taj i taj” sa Hilandara (rekla mi kako se zove, ali sam zaboravio) poslednje količine ostavio kod nje. Rekla mi je i da mogu da dam njen broj telefona, ali zaista za slučajeve kojima je preparat neophodan, a od jeseni će biti ponovo i za one koji bi ga uzimali preventivno, mada, kako reče, potrovaše nas, ne može se toliko nabrati koliko slučajeva tumora ima. O kozlacu i sveštenicima sa Hilandara koji ga beru imate više članaka na internetu. Zahvalim se i krenem nazad.

Pre izlaska na Obrenovački put stanem i nazovem Sašu. Javim mu da sam preuzeo preparat i pitam kome dalje da prosledim. Reče da će me nazvati za dvadesetak minuta.

Bio sam ispred kružnog toka kod moje zgrade, kada je zazvonio telefon. Vidim početni +387 broj, nepoznat. Parkiram desno prema železničkoj stanici i javim se. Reče čovek da je on taj koji treba da preuzme i pita me kad mogu doći do Pavlovića mosta, pošto je on iz Bijeljine. Odmah, rekoh mu, na šta on reče da mu se javim kad budem u Badovincima, da bi on došao do Pavlovića mosta da preuzme paket.

Stižem u Badovince, nazovem ovoga i na prilazu Pavlovića mostu ispred mene lik naglo okreće vozilo i vraća se. Ja budaline, sigurno zaboravio neke papire, pomislim. Na prelazu nema nijednog vozila, prvi put od kada pamtim da je most otvoren. Dajem ja ličnu kartu i saobraćajnu srećan što ću brzo proći, policajac ukucava i kaže da ću ako pređem morati da budem u izolaciji 10 dana. Ipak onaj što se okrenuo nije zaboravio papire…Šta ću, kažem policajcu da nosim lek za rak i da treba samo da predam čoveku na drugoj strani mosta, vraćam se odmah. Kaže da mu je jasno, ali da je takva procedura. Sedeo sam u kolima i razmišljao šta da radim. Većina muških predaka i srodnika mi je umrla od raka pluća i znam da se oboleli od raka hvataju za slamku (kao i svi drugi bolesni, uostalom) i da je i vreme tu veoma bitan faktor. Nazovem tog lika koji treba da preuzme i pitam ga može li on preći most, kaže ne sme, iz istih razloga. Ako ostavim kod nekoga od policajaca pitanje je ko će i kada doći po to, a bojao sam se da se negde ne zagubi. Ako vratim u Šabac ko zna kada će onaj kome je to najpotrebnije dobiti. Uzmem dokumenta, dam gas i pređem Drinu.

Sačekam čoveka na proširenju iza špedicija sa druge strane, nešto je kasnio (možda je baš kolega monter klima, pošto je imao aluminijumske merdevine na krovu pikapa), na brzaka se pozdravismo kroz prozor, on otvori zadnja vrata, uzme paket i ode. U povratku mi policajac na našoj strani uzme dokumenta i nakon nekih pet minuta kucanja po tastaturi izdeklemova da sam ,,u sistemu, da moram biti 10 dana u izolaciji i da ću svakodnevno biti proveravan, a ako želim da prekinem izolaciju moram ići na testiranje”…Nije vredelo ni to što sam rekao da nisam nigde izašao iz zemlje, jer je granična tabla sa druge strane nekoliko stotina metara od tog mesta gde sam sačekao čoveka, nije vredelo ni to što sam se zadržao nekih 10-15-20 minuta (ne znam tačno zbog kašnjenja), nije vredelo ni to što sam rekao da sam čoveku nosio lek za rak, nije vredelo ni to što ni sa kim nisam bio u kontaktu, jer je čovek samo sa zadnjeg sedišta uzeo paket, ništa nije vredelo, jer sistem je sistem-policajac ,,samo radi svoj posao”. A taj posao je da vas ubace u sistem, kako bi u slučaju da zaista imate neka posla i ne možete biti kući platili 9000 dinara za totalno nepouzdan test!

Telefon je zazvonio samo što sam otključao vrata od stana. Ulazim i javljam se na nepoznat broj.
– Da?
– Pantelić Željko?
– Jeste?
– Ovde Policijska uprava Šabac. Da li ste na adresi ,,toj i toj”?
– Upravo ulazim.
– Morate biti na toj adresi sledećih 10 dana, da li su Vas o tome obavestili na granici?
– Da-kažem, razmišljajući ,,Drino, jebem ti…”
– U redu, doviđenja.

Ne sećam se da su me na ,,granici” pitali za broj mobilnog telefona. Odakle im, ne znam. A nije mi ni jasna svrha da se neko proverava da li je kući zvanjem na mobilni. Možda ni policiji nije bilo jasno čemu izolacija ako nisam izašao iz zemlje, pa su me zvali forme radi…Uglavnom je tih 10 dana svaki dan, osim Božića, zvonio telefon u različito vreme, sa istim pitanjem (da li ste na adresi) i sa istim odgovorom (naravno), uz isti završetak (u redu, doviđenja). Prvih nekoliko dana izolacije mi nije teško palo, jer Božić i jeste praznik koji treba provesti sa porodicom, a ni ostalih dana nisam imao nešto posebno da radim. Saša je javio da je paket stigao odmah sutradan i da je predat onom kome je i namenjen, a to mi je bilo glavno. Nadam se da će se izvući kao moj drugar iz Banje Koviljače, koji je imao isti problem, ali je posle svega što su mu dali iz moderne i nekoliko preparata iz tradicionalne medicine, među kojima i kozlac sa Hilandara, na kontrolnom pregledu posle godinu dana ustanovljeno da nema ni ožiljaka (tragova) tumora u sinusima.

Ipak se u znak protesta protiv izolacije po prvi put u životu nisam brijao deset dana. Zinat. Kako je to izgledalo imate na slici ispod. Baš sam im pokazao, jelda? (Kome d’uzmeš 9000?)

Eto, dame i gospodo, drugovi i drugarice, braćo i sestre, kako sam ,,fasovao” izolaciju, iako sam tog istog dana kada sam ja ubačen u sistem čuo da lik koji u Šapcu ima apoteke, a u Bijeljini restoran, ili obrnuto, prelazi most svaki dan bez problema. Znači možete da budete ubačeni u sistem ili u ,,sistem”…

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.