Humanost


Dolazim danas u Kulturni centar U Šapcu na redovno tromesečno davanje krvi, kad ono neka gužva. Srećem mog druga Acu Bojičića sa šabačke transfuzije i pitam ga otkud ovolika gužva, kaže da su iz bolnice organizovano došli da daju krv.

Dok se guraju da se slikaju sa direktorom bolnice zvanim ,,doktor milimetar“, umuvam se sa popunjenim upitnikom u salu, na brzaka mi izvade krv iz prsta i izmere pritisak, i odem kod mog ,,brata“ (zaboravio sam kako se moj omiljeni tehničar koji vadi krv zove) da me ubaci preko reda. ,,Brat“ i ja se svaki put ispričamo, čestita mi na upravo izašloj knjizi i daje savete kako da što bolje promovišem i poboljšam prodaju. U trenutku kada mi iz prve ubada iglu u venu, što baš nije jednostavno jer su mi se vene povukle nakon nesreće (zbog čega mi i jeste omiljen), prilazi nam jedna žena i pita da li može da me slika.
– Za šta da me slikate?
– Za naš instagram profil, Instituta za transfuziju.
– Ljut sam na vas.
– Nemoj brate, nemoj zbog mene-ironično će brat.
– Zašto ste ljuti?-pita gospođa.
– Zato što šaljete zahvalnice na latinici, što je sramota za državnu instituciju.
– A ne, to je Crveni krst, ne zavod za transfuziju-objašnjava mi. (A čiji su oni, pomislih.)
– Nema veze, i na vas sam ljut.
– Što na nas?
– Zato što ne dobijam SMS poruke, pa mi se desi da prođe više od tri meseca između davanja.
– Koji Vam je broj-pita čovek pored nje.
Govorim mu broj. On zove nekoga i posle minut govori da je neko tamo u aplikaciji ukucao cifru viška u moj broj, usled čega sam od prošle godine prestao da dobijam SMS poruke, koje me podsećaju kada treba da dam krv.
– U redu onda, slikajte-kažem ženi.

Pita me gde mi je knjižica dobrovoljnog davaoca. Kažem da mi je u torbici, na stolici pored. Brat mi dodaje torbicu, vadim knjižicu i ona mi stavlja knjižicu u ruku kako hoće da je držim (ne znam šta je htela da se vidi, valjda pečati). Mobilnim pravi nekoliko snimaka, a dolazi i Jugoslav Radojević, službeni fotograf, koji takođe pravi par snimaka. Pitam ženu da li me slika samo zbog proteze, jer pored ima još njih troje koji daju krv, a i ne bih hteo da me pomešaju sa onima kojima je akcija DDK više politička promocija nego humanost. Kaže, ovim rečima:
– Vi ste pravi primer humanosti.
– Bio bih ja i humaniji da mi doktor iz šabačke transfuzije nije zabranio da pet godina dajem krv (eej: PET GODINA,  navodno zbog anestezija i operacija)-prokomentarisah.

Nemam Instagram, pa mi je starija ćerka poslala sliku sa profila Instituta za transfuziju krvi Srbije. Na slici smo moj uvek nasmejani brat i ja. Sve navode iz priče on može potvrditi.
Do sada sam dao krv preko 50 puta i najviše zbog tog doktora iz šabačke transfuzije nisam dostigao broj jedinica koje su mi dali na VMA kada sam 2011. nastradao-55 (broj jedinica krvi koju su mi dali u hitnoj u Sremskoj Mitrovici tu prvu noć ne znam). Znam da su odeljenja transfuzije iz mnogih gradova kivna što sva krv ide u Beograd, pa se onda na kašičicu kada zatreba šalje u unutrašnjost, znam da postoje priče o kupovini krvi, koje su za retke krvne grupe verovatno i istinite, znam da bi mnogima u Šapcu bilo mnogo lakše da ,,časkom“ uđu u bolnički krug i daju krv, nego da pola sata traže parking mesto u centru grada, ali sve to zaboravite kada pomislite da vaša krv nekome može da spasi život, kao što je tuđa spasla meni. A ne dao Bog da budete primer humanosti tako što ćete da stižete broj već utrošenih jedinica krvi…

Zato, ako ste zdravi i možete da date krv-dajte je, uvek je bolje biti u ,,pretplati“.


Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Scroll to Top