GUČEVO

 

Kada sam bio na Gučevu osetio sam neodoljiv poriv da napišem nešto o tome, nadam se da ćete razumeti i zašto. Geografske podatke možete naći na internetu, ali ukratko: Gučevo je planina koja pripada Podrinsko-valjevskim planinama, dužine je oko 15km, a najviši vrh je Crni vrh sa visinom od 779m. Reklo bi se ,,planina k’o planina“ i šta sad tu ima zanimljivo? Međutim…

Kao što znate, a možda neki i ne znaju, pohod Austrougarske vojske na Srbiju u Prvom svetskom ratu je nazvan ,,Kaznena ekspedicija“ zbog atentata na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu i planirano je da se u vrlo kratkom vremenu Srbija osvoji i srpski narod vojnički pokori. Ali, u prvoj i možda najznačajnijoj pobedi saveznika u tom ratu srpska vojska je do nogu potukla austrougarsku i izvojevala istorijsku pobedu u bici na Ceru avgusta 1914.godine. Taj poraz je toliko ponizio Habzburško carstvo da je generalu Oskaru Poćoreku, glavnokomandujućem u Cerskoj bici, naređeno da odmah preduzme novu ofanzivu kako bi se izvršila odmazda, spasao državni ugled i podigao poljuljani moral kod vojnika. E sada, ovde treba napomenuti jedan veoma važan momenat: pošto su nemačke snage ušle u Belgiju, ovladale Briselom i krenule prema Parizu potiskujući francusku i englesku vojsku, a ruska Druga armija pretrpela katastrofalan poraz kod Tenenberga, saveznici su jedino još u istočnoj Galiciji (nekadašnja Crvena Rusija, podnožje Karpata koje danas pripada Ukrajini oko grada Lavova) tukli austrougarske snage, zbog čega su od srpske vojske, koja još potpuno nije ni izašla iz Cerske bitke, tražili da pređe u ofanzivu i veže glavninu austrougarskih snaga koje bi mogle biti poslate kao pomoć u Galiciju. Zbog toga Predsednik srpske vlade Nikola Pašić prosleđuje Srpskoj vrhovnoj komandi telegram sledeće sadržine: ,,Ruski otpravnik poslova saopštio mi je da vrhovni komandant ruske vojske veliki knez Nikolajević smatra da je prema današnjim prilikama hitno da srpska vojska stupi u ofanzivu, a to se može učiniti jer je veliki deo Austro-Ugarskih trupa otpravljen protiv Rusa u Galiciji prema verodostojnim podacima.“

Prema verodostojnim podacima? Turska je 2.8.1914. ušla u savez sa Nemačkom, a kasnije i sa Austrougarskom, Bugarska je 12.8. oglasila neutralnost, čekajući pogodan trenutak da zabije nož u leđa, za to vreme rušeći prugu Skoplje-Đevđelija i zajedno sa Turcima blokirajući Bosfor i Dardanele, zatvarajući time i kopnene i morske puteve snabdevanja ruske vojske, preko koje se snabdevala i srpska. Grčka je takođe oglasila neutralnost, uz dozvolu da se preko Soluna prevozi vojni materijal za Srbiju i Rusiju, ali je u Atini i dalje radio špijunski centar Nemačke i Austrougarske, koji je nanosio velike štete saveznicima uprkos tome što je grčki narod bio naklonjen Srbiji i Rusiji. Albanija je bila pod jakim uticajem Austrougarske, jer su im oni i proglasili državu za vreme Prvog balkanskog rata, tako da su stalnim upadima vezivali određene snage za obezbeđenje srpsko-crnogorske granice. Znači sve države okolo, osim direktno Grčke, uključene su u rat protiv Srbije, koja pokušava da oporavi svoju izmrcvarenu vojsku posle bitke na Ceru, i SAMO ZBOG BOJAZNI da bi deo austrougarskih snaga mogao biti prebačen u Galiciju Rusi traže da srpska vojska pređe u ofanzivu, navodeći u zahtevu da te snage ,,prema verodostojnim podacima“ već jesu prebačene, čime je ostatak austrougarske vojske koji je ostao u Srbiji umnogome oslabljen. I, iako je vojska tek izašla iz jedne teške bitke, iako se ofanziva nikako nije uklapala u plan komande, iako je nedostajalo artiljerijske municije i modernijeg naoružanja koje je trebalo da stigne od saveznika, iako nije bilo mosnog materijala za forsiranje Save i Drine, Srpska vrhovna komanda prihvata zahtev za prelazak u ofanzivu, samo da se našoj vladi ne bi prebacilo kako je nelojalan saveznik. Jeste rođaci, dirnuli su nam u svetinju: ČAST! Dok se pola sveta predavalo silama osovine mi smo se usudili da im u Cerskoj bici zabijemo prst u oko, čime smo direktno doprineli ishodu čitavog rata, ali to nije bilo dovoljno da budemo ,,lojalan saveznik“. Zato ćemo mi da pređemo u ofanzivu, makar i svi izginuli, ali imamo da dokažemo da smo ,,lojalni“. I tačka.

Da austrougarske snage nisu slabe najpre je osetila Timočka divizija, koja je prilikom forsiranja Save 5./6.9. kod Čevrntije desetkovana, većina vojnika prilikom prelaska se udavila, a oni koji su prešli su ili ubijeni ili zarobljeni. Ohrabren tim uspehom gen.Poćorek, stari znanac sa Cera, naređuje ofanzivu na Srbiju i prelazak Save i Drine, sa namerom da što pre prodre prema Valjevu i povrati izgubljene položaje u Cerskoj bici, čime je u rano jutro 8.9.1914. počela Bitka na Drini. Glavna zamisao je bila da se što pre ovlada lancem Gučevo-Boranja-Jagodnja-Sokolske planine, dok srpska vojska na taj pravac ne dovede jače snage. Tada je na tom delu fronta austrougarska vojskaimala 125.000 ljudi sa 165 topova i 92 mitraljeza, prema 60.000 vojnika srpske vojske sa 88 topova i 43 mitraljeza. Treća armija srpske vojske pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma se junački branila, ali je pod naletom nadmoćnijeg neprijatelja počela da u prvim danima gubi položaje. Napredovanje neprijatelja i veoma nezgodna situacija po ostatak srpske vojske su sprečeni negde 15.9. uvođenjem Kombinovane divizije pod komandom generala Stepe Stepanovića. Od tada su se ređale svakodnevne borbe: borba za kotu 708 koju je srpska vojska osvojila 17.9., boj na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji koji je u toku jednog dana prelazio iz jednih u druge ruke i koji su neprijateljski komandanti proglasili najkrvavijom bitkom u ratu sa Srbijom (i jednom od najkrvavijih u čitavom Velikom ratu), borba za Eminove vode…Položaji su se gubili pa ponovo osvajali. Gubici na obe strane su bili ogromni: samo 16.korpus austrougarske vojske je imao preko 20 000 poginulih za tih devet dana, dok je samo Dunavska divizija srpske vojske od 18.-23.9. imala 5772 nastradalih vojnika i oficira.

Kakva je to borba Davida i kolikog Golijata bila može da posvedoči pisanje potpukovnika Josifa Kostića, komandanta Trećeg prekobrojnog puka Drinske divizije: ,,Za svega devet dana Treći prekobrojni puk imao je veliki broj žrtava, tako da je njegovo stanje svedeno dosta ispod polovine. Pored toga, ovaj puk bio je naoružan prepravljenim Mauzer-Kokinim puškama koje su rđavo funkcionisale, jer im je mehanizam podložan kvaru. Tako isto puk nije imao ni polovinu noževa za tu pušku. Fišeklije nije dobio već su vojnici nosili municiju u nedrima i džepovima od šinjela. Od odela puk je dobio samo šinjele i šajkače. Jedan neznatan i mali deo vojnika dobio je čakšire i bluze, tako da je velika većina vojnika bila u gaćama. Obuće puk nije dobio, već su vojnici bili u dotrajalim opancima“. Nasuprot tome, austrougarska vojska je imala svega u izobilju, čak i novih vojnih sredstava za koje u srpskoj vojsci nisu ni znali da postoje: rakete za osvetljavanje su izazivale opštu bežaniju i do tada najhrabrijih vojnika, nečujna oružja sa pneumatskim pritiskom, neke vrste šok-bombi koje su imale izuzetno veliki prasak, čime se izazivala panika kod vojnika i onemogućavalo spavanje smena na odmoru, razne bacače mina i tromblona, artiljerijska zrna sa dimnom i zapaljivim punjenjem, bojne otrove suzavce i zagušljivce…U dokumentima je navedeno da je jedina sreća što je neprijatelj ta sredstva uvodio u borbu postepeno, a ne odjednom, jer bi se vojnici verovatno razbežali sa položaja. Iako brojčano slabiji, tehnički daleko inferiorniji, sa prekinutim linijama snabdevanja, srpski vojnici su rešili da ispoštuju naređenje da se ,,greben Gučeva ne sme napustiti ni po koju cenu i mora se držati do poslednjeg čoveka“, o čemu možda najbolje svedoči potresna prepiska između rezervnog potporučnika Vasiljevića  i majora Tucakovića.

I sada dolazimo do onoga zbog čega se ova bitka izučava(la) u vojnim akademijama, sada dolazimo do onoga zbog čega sam i imao želju da napišem ovaj blog, sada dolazimo do onoga što nam uporno velike sile osporavaju i žele da unazade, a to je DOMIŠLJATOST. Evo u čemu se ona ogledala:

– da bi se paralisala ogromna nadmoćnost neprijatelja u artiljeriji rovovima se prišlo neprijatelju na dvadesetak metara, a po nekim podacima se kaže da je na pojedinim mestima ta udaljenost nije bila ni 10 metara (na Eminovim vodama major Čeda Gaćanović je zvanično izmerio 7m što je najmanja udaljenost neprijateljskih rovova u istoriji), tako da neprijatelj ni na koji način nije mogao da gađa srpske linije a da ne pogodi i svoje. Iako su se ovim izvanrednim potezom u mnogome smanjile žrtve od artiljerijske vatre, nepovoljnost se ogledala u tome što su austrougarski rovovi bili iznad srpskih, tako da je neprijatelj video ne samo kompletnu prvu liniju već i pozadinsku liniju za dotur, što je opet stvaralo gubitke kod komore koja se morala kretati noću. Tako je počela prva rovovska bitka na svetu-rovovska vojna.

– pošto nije bilo telefona izmišljene su nove vrste signalizacije. Osmatrači, koji su bili najistureniji, konopcem su, na čijem kraju je bila vezena klepetuša, javljali o pojavi neprijatelja. Kada bi se klepetuša (zvono) oglasilo srpski vojnici su istrčavali i zaposedali položaj, te bombama i bajonetima odbijali napade. Još veću pometnju kod neprijatelja je izazvao izum majora Milana Pribićevića na Eminovim vodama napravljen od sanduka za municiju, kojih je na položajima bilo mnogo.Ti drveni sanduci su unutra imali jedan potpuno zatvoren sanduk od lima na kojem se krupnim slovima pisalo šta se želi javiti, na primer ,,neprijatelj napada“, “nestalo municije“ i dr. U taj limeni sanduk stavljala se sveća, a zatim bi se on postavljao na veliku motku i noću bi se motka podigla visoko iznad rova tako da se u pozadini sa najmanje 200-300 metara mogla pročitati poruka. Pojava sanduka je isprva nije imala posebnog efekta, ali je kasnije izazivala veliku nervozu kod neprijatelja, koji su po sanducima počeli da pucaju, što je iskorišćeno da im se vatra usmeri tamo gde nije bilo vojnika. Ovaj izum je imao jedan veliki nedostatak, a to je da je obaveštavanje moglo ići samo u jednom smeru, od nižih starešina ka višim. Kako je nervoza kod neprijatelja sve više rasla, tako su se ovi sanduci počeli okretati i prema austrougarskim položajima sa porukama kojima su se izrugivali Austrijancima i Mađarima, ali i agitovali na vojnike slovenskih narodnosti da napuste austrougarsku vojsku. Tako su srpski vojnici mnogo pre navijača počeli da provociraju suprotni stranu povicima ,,Pogledajte semafor…“

– usled nedostatka puščane municije naređeno je da po slobodnoj volji pucaju samo najbolji strelci. Kako bi se naizgled pariralo neprijateljskoj vatri napravljene su drvene čegrtaljke koje su skoro u originalu oponašali pucanje pravih mitraljeza, čime se neprijatelj obmanjivao o broju mitraljeza i njegova vatra usmeravala na lažna mitraljeska gnezda.

– pored puščane nedostajala je i artiljerijska municija. Komandant Kombinovane divizije je naredio da se nijedno artiljerijsko zrno ne sme ispaliti bez odobrenja komandanta odseka. A i ono što bi se odobrilo moralo je da pogodi cilj, zbog čega su srpski osmatrači odlazili skroz do linija neprijatelja kako bi izvršili što bolju korekciju vatre, iako su znali šta ih čeka u slučaju otkrivanja. Posle rušenja mosta na Batru u dnevniku 42. austrougarske divizije piše ,,Ili neprijatelj ima odlične osmatrače, ili ili ima špijuna na našoj strani kojeg mi ne možemo pronaći pored svih napora.“ Koliko se austrougarska vojska plašila preciznosti srpskih topova govori i činjenica da su za svaki zarobljeni top nudili 1000 kruna u zlatu.

– Na Eminovim vodama, gde su linije rovova bile najbliže, javio se do tada nezapamćen vid trgovine. Pošto je austrougarskoj vojsci bilo onemogućeno redovno snabdevanje hranom usled hirovitosti nabujale Drine i stalnog rušenja mostova od strane srpske artiljerije (komore su im se nalazile na bosanskoj strani), dok je srpska vojska imala dosta hleba, prvo bi se iz srpskog rova bacio jedan hleb u austrougarski rov, odakle bi austrougarski vojnici bacili cipele, zatim bi im se bacio drugi hleb. Tako su se branioci Eminovih voda snabdeli novim cipelama.

– još jedan kuriozitet na Eminovim vodama bilo je i poštansko sanduče za razmenu pisama, koje se nalazilo između rovova. Ni jedna, ni druga strana nije pucala na donosioca pisama kojima se vršila propaganda. To se može smatrati začetkom razmene poruka na društvenim mrežama.

– veliki vojskovođa, komandant Treće armije, general Pavle Jurišić Šturm, naredio je da delovi Užičke vojske i Ljubovijskog odreda pobacaju balvane i grede u nabujalu Drinu, koji su porušili sve mostove austrougarske vojske i pokidali telefonske žice.

I tako je to bilo 55 dana. Kada su srpski topovi zamukli, kada su rovovi već bili puni snega i kiše, kada i pored stalnih zahteva zamena ljudstva nije dolazila, kada je i zadnja ideja potrošena, 6.11.1914. pala je kota 708, jedina koja je bila iznad austrougarskih položaja i koja je u poslednja tri dana ofanzive bukvalno razneta artiljerijskom vatrom svih kalibara, čime je palo i Gučevo, nakon čega se srpska vojska povukla sa tih položaja. Bitka na Gučevu, kao najvažniji segment velike Bitke na Drini, nije bila srpska pobeda, ali je postignut vojni cilj, a to je da je daleko malobrojnija i tehnički neopremljenija vojska držala mnogostruko jačeg neprijatelja paralisanog skoro dva meseca na jednom delu fronta, dajući vremena saveznicima da se konsoliduju na svojim frontovima. Saveznicima koji su stalno slali pomoć koja  nikada nije stizala (Francuska), saveznicima čije su jedinice kretale u pomoć Srbiji i kao po pravilu usput negde zalutale (Grčka nije bila u ratu, ali su njihovi dobrovoljci stalno ,,kretali“), saveznicima koji su nas gurali da krećemo nespremni u ofanzivu i ginuli kako bi njima čuvali leđa (Rusija)…

Od svih ratnih štabova saveznika jedino je vrhovna komanda srpske vojske bila uspešna u prvoj godini ratovanja: Balkanska vojska austrougarske je teško poražena i nije uspela da se spoji sa Turskom. Nakon velike pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici general Poćorek je odmah zamolio Vrhovnu komandu austrougarske vojske da ga razreši aktivne službe i to je prihvaćeno. Postoje kazivanja da mu je tada ponuđeno da zbog svog neuspeha izvrši samoubistvo, na šta je on odgovorio da će se ubiti tek kada bilo koji drugi general pobedi srpsku vojsku. To se nije desilo, ali je svoje velike pobede Srbija previše skupo platila: u Prvom svetskom ratu je ostala skoro bez trećine stanovništva, izginulo je oko 1 250 000 ljudi, od toga preko 62% radno sposobne muške populacije, što je čini zemljom koja je u tom ratu podnela najveće žrtve u odnosu na broj stanovnika. Ratna šteta koju je na konferenciji u Versaju iznela delegacija Kraljevine SHS kretala se od 7-10 milijardi zlatnih franaka i ona nikada nije u potpunosti isplaćena, niti se Srbija ikada u potpunosti vratila na privredni nivo pre rata.

Tragajući po ineternetu za dostupnim podacima vezanih za Bitku na Gučevu emotivno sam preživljavao sve priče vezane za junaštva branilaca, posebno one koje sam napomenuo kao što su bitke za kotu 708 i Eminove vode, pa sam poželeo da dam svoj skromni doprinos da se ti junaci i domišljatost srpske vojske ne zaborave. Koliko god me je čitanje i prepričavanje tih podataka činilo ponosnim, toliko me je i vraćanje u sadašnje vreme činilo žalosnim, jer spomen-kosturnicu na Gučevu u kojoj osim posmrtnih ostataka srpskih rodoljuba počivaju i posmrtni ostaci austrougarskih vojnika, zbog čega je jedno od retkih znamenja takve vrste u svetu, sve ređe obilaze deca na ekskurzijama. Profesori zarad svoje lične koristi učenike vode da obilaze znamenja u drugim državama da uče tuđu istoriju, dok spomenici naše, i to kakve istorije, zarastaju u travu i padaju u zaborav. Na žalost, nije to slučaj samo sa spomenikom na Gučevu, spomenika srpske istorije koje nagriza vreme ima na svakom koraku, dok neke novonastale države u nedostatku stvarne sada rade na izradi samo njima poznate istorije. Ne znam u da li se i u kom obimu Gučevska bitka izučava u školama, ali ovih par hiljada reči upotrebljenih za pisanje bloga je stvarno mizerno za jednu lekciju iz istorije u odnosu na toliko junaštvo.

Zato, kada prolazite pored Drine svratite na Gučevo, popnite se do spomenika, povedite decu da vide veličanstven pogled na Podrinje, Semberiju i Majevicu, neka zastanu kod piramidalnog spomenika podignutog 1929.godine sa dvoglavim orlom koji drži venac pobednika, neka obiđu ostatke rovova i neka osete duh predaka. Bolje da znaju svoje poreklo nego ko ulazi na ,,Farmu“ i koja starleta je kome dala u ,,Velikom bratu“, jer, kako kažu Njegoševi stihovi na spomeniku ,,Ko dovijeka živi imao se rašta i roditi“.

gucevo

One Comment

  1. Milos 9. novembra 2018. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.