Да ли су бициклисти учесници у саобраћају?
Према члану 7 став 67 Закона о безбедности саобраћаја (у даљем тексту: Закон) јесу: ,,Учесник у саобраћају је лице које на било који начин учествује у саобраћају”.
Пошто став 32 поменутог члана регулише да је ,,бицикл ВОЗИЛО са најмање два точка које се покреће снагом возача, односно путника, која се помоћу педала или ручица преноси на точак, односно точкове”, тиме би и ВОЗАЧИ поменутих возила требали бити подједнако третирани у саобраћају као и возачи осталих возила. А да ли су?
Хајде да то видимо на једном примеру. Другар је прошле године излазећи из Радничке улице у Шапцу кренуо да се укључи у једносмерну улицу Проте Смиљанића. Стао је на знак стоп и погледао десно одакле је дозвољен смер кретања возила у тој улици. Када се уверио да му нико са те стране не долази кренуо је да се укључи лево у улицу и…БУМ. Жена на бициклу је ударила у ДЕСНИ предњи крај његовог возила и пала на хаубу. Срећом, није било неких тежих последица, али је он звао полицију за сваки случај. На његово запрепашћење касније је покренут прекршајни поступак против њега ,,јер је требао да предвиди понашање других учесника у саобраћају”! Значи требао је да предвиди да ће се неко и поред знака за забрану кретања у том смеру ипак кретати супротним смером и то супротном страном супротног смера??? Да код нас постоји уређено друштво такву особу би прво одвели код очног, а затим и код психијатра на подробно испитивање, наравно о њеном трошку, па би тек онда донели решење да ли ће бити кажњена код судије за прекршаје или стрпана у лудницу.
Претерујем? А да ми то ипак мало проанализирамо:
– Бициклисти су једини учесници који у саобраћају учествују са возилом, а да за управљање тим возилом није потребан никакав лекарски преглед. Право за управљање бициклом на јавним путевима стиче се навршавањем дванаесте године живота (чл.88).
– За управљање није потребна никаква дозвола тако да не постоји ни провера знања о познавању прописа у саобраћају. Значи сваке године се у саобраћају појави велик број учесника без икакве припреме, јер је иста остављена родитељима на терет, који ће рећи да у овим кризним временима немају времена ни за себе, а камоли за децу.
– Законом је регулисана минимална старосна граница за управљање бициклом, али нигде није регулисана МАКСИМАЛНА, тако да код нас имате учеснике у саобраћају старије од 70, 80 година, који не виде ни зграду а камоли другог учесника у саобраћају, или који су одавно у деменцији и не знају где се налазе у сопственом стану, а не у џунгли на улици.
– Њихова возила се не региструју, тако да не подлежу никаквом техничком прегледу. Једино што треба да испуне од техничке исправности регулисано је чл.81 ст.5, а то је да имају упаљено једно бело светло напред и једно црвено позади, упаљено ноћу и у условима смањене видљивости. Чак ни то велика већина не испуњава, тако да је илузорно говорити о кочницама или нечем другом.
– Бициклисти су самим тим једини возачи који се не придржавају ниједног правила у саобраћају, не поштују ни саобраћајну сигнализацију, нити друге учеснике у саобраћају, јер их ништа ни не приморава на то. Списак прекршаја које свакодневно чине био би предугачак за навођење, али они најчешћи су вожња једносмерним улицама у супротном смеру, вожња тротоаром, вожња у пешачкој зони, вожња преко пешачког прелаза и…иначе вожња на свим местима где је то забрањено. О давању знакова приликом скретања не треба трошити речи, а о уверавању возача пре почетка радње да ли ту радњу може безбедно да изврши тек не треба трошити речи.
Пример 1: Госпођа безбрижно излази из једносмерне улице у контра смеру и вози преко пешачког.
Пример 2: Момак је возио тротоаром и ‘ладно прелази преко пешачког возећи бицикл (извињавам се на квалитету снимка)
Пример 3: Један од дечака се вози на седишту, а други без ослонца окреће педале врлудајући по једној од најпрометнијих улица у граду (Масарикова)
И онда возачи моторних возила, као и овај другар из приче, треба да предвиде бициклисту који није прошао никакву обуку, који је у врло дискутабилно психофизичком стању за управљање својим возилом, које такође није прошло никакав технички преглед, како вози контра страном у контра смеру? Да ли још увек мислите да претерујем?
И поред евидентних проблема које возачи бицикла имају са неправилно паркираним возилима или евентуалним одузимањем првенства сматрам да је ипак њихова вожња најбахатија бахата вожња у саобраћају, али се њени починиоци уопште не санкционишу, или се санкционишу у веома малом проценту у односу на број прекршаја које свакодневно чине. Управо због те чињенице да се бициклисти у много мањој мери контролишу и санкционишу у односу на возаче моторних возила разлог је због чега део возача моторних возила бициклом одлази у кафану, тако да је и вожња под дејством алкохола један од чешћих прекршаја које праве бициклисти.
Давно сам питао начелника саобраћаја у тадашњем СУП-у Шабац зашто не спроводе мере из Закона према бициклистима, на шта сам добио одговор да ће бити контролисани када буде ,,акција”??? Каква акција, Дан контроле бициклиста? Па зар они возе и бахато се понашају само тај дан када је акција? Ниједном, али бројем и словима: ниједном, нисам чуо у извештајима које саобраћајна полиција објављује у средствима јавног информисања у Шапцу колико је то бициклиста кажњено или бар упозорено. Горњи примери су свакодневна слика и прилика вожње бицикала у граду (има и драстичнијих), а зашто они који су плаћени да спроводе Закон то не раде, заиста не знам.
Уочавате ли још један парадокс у којем живимо: држава издваја ,,огромна” средства како би се повећала безбедност у саобраћају, а овамо не чини ништа како би се за учешће у саобраћају оспособила једна од најбројнијих групација возача.
Некада је у Шапцу постојао саобраћајни полигон за основце који је био изванредно уређен и опремљен, улице су биле обележене хоризонталном и вертикалном сигнализацијом, семафори сви у функцији, део за вожњу спретности такође. Након теоријске обуке у школи која је подразумевала решавање тестова из познавања саобраћаја, одлазило се на полигон где се обављала практична настава са бициклом. Једном је и писац ових редова учествовао на такмичењу ,,Шта знаш о саобраћају” организованом на полигону, не сећам се којег ранга, али се сећам да је био изузетно медијски пропраћено и посећено. И сви су волели те часове и једва чекали да их пусте на полигон како би показали колико су спретни на ,,Поникама” приликом споре вожње или преласка преко клацкалице, као и колико правилно возе док контролор мења светла на семафорима. Они који нису возили учествовли су као пешаци и такмичили се у проналажењу грешака возача, сигурно ригорозније него инструктори на каснијим полагањима за кола. Иако смо сви возили бицикле и пропињали их, скакали и изводили каскадерске вратоломије (бар ја јесам) у саобраћај смо улазили са добрим предзнањем и солидном дозом културе (о овом изумрлом појму неком другом приликом).
Тај полигон је запуштен и опустошен постао полигон за слетање змајева после коришћења наркотика, а од пре пар година је уређен као скејт-парк. Зашто је општина дозволила да ствар од изузетног значаја за обуку младих у саобраћају пропадне, питање је које не бих знао коме да поставим. А таква ситуација није само у Шапцу…
Једина светла тачка, ма како то илузорно звучало у овом времену, то је да ће ученици трећег разреда од 1.септембра ове године добити нови предмет-саобраћајно васпитање. Предмет ће бити обавезан све до осмог разреда, план и програм ће обухватати управо поменуту саобраћајну културу, безбедност и прву помоћ, а оцена ће се рачунати у укупном просеку. Тако је бар објавило Координационо тело за безбедност саобраћаја Владе Србије пре неки дан. Међутим, како то код нас иде, док се први ”културњаци” из овог пројекта укључе у саобраћај, проћи ће десетак и више година, за које време ћемо морати да трпимо иживљавање камиказа на два точка који своје возило покрећу сопственом снагом, јер их полиција из неког чудног разлога стално толерише (погледајте само колико бициклиста прође кроз пешачку зону поред полицајца на центру).
У вези тога бих вам поставио једно хипотетичко питање, заиста хипотетичко: ако бих са својим уредно регистрованим возилом, без алкохола, крећући се једносмерном улицом у свом правцу кретања, налетео на бициклисту који се креће СУПРОТНИМ смером, и том приликом му нанео тешке телесне повреде (не мислим тешке као моје, не дај Боже, али би вероватно дошло до неког прелома), да ли би у том случају био осуђен на условну казну као жена која је мене разнела на мотоциклу на МОЈОЈ страни? Шта мислите? Моје мишљење је да бих сигурно заглавио затвор. Зашто?
Зато што су бициклисти истински Господари саобраћаја.
