GOSPODARI SAOBRAĆAJA

 

Da li su biciklisti učesnici u saobraćaju?
Prema članu 7 stav 67 Zakona o bezbednosti saobraćaja (u daljem tekstu: Zakon) jesu: ,,Učesnik u saobraćaju je lice koje na bilo koji način učestvuje u saobraćaju”.
Pošto stav 32 pomenutog člana reguliše da je ,,bicikl VOZILO sa najmanje dva točka koje se pokreće snagom vozača, odnosno putnika, koja se pomoću pedala ili ručica prenosi na točak, odnosno točkove”, time bi i VOZAČI pomenutih vozila trebali biti podjednako tretirani u saobraćaju kao i vozači ostalih vozila. A da li su?

Hajde da to vidimo na jednom primeru. Drugar je prošle godine izlazeći iz Radničke ulice u Šapcu krenuo da se uključi u jednosmernu ulicu Prote Smiljanića. Stao je na znak stop i pogledao desno odakle je dozvoljen smer kretanja vozila u toj ulici. Kada se uverio da mu niko sa te strane ne dolazi krenuo je da se uključi levo u ulicu i…BUM. Žena na biciklu je udarila u DESNI prednji kraj njegovog vozila i pala na haubu. Srećom, nije bilo nekih težih posledica, ali je on zvao policiju za svaki slučaj. Na njegovo zaprepašćenje kasnije je pokrenut prekršajni postupak protiv njega ,,jer je trebao da predvidi ponašanje drugih učesnika u saobraćaju”! Znači trebao je da predvidi da će se neko i pored znaka za zabranu kretanja u tom smeru ipak kretati suprotnim smerom i to suprotnom stranom suprotnog smera??? Da kod nas postoji uređeno društvo takvu osobu bi prvo odveli kod očnog, a zatim i kod psihijatra na podrobno ispitivanje, naravno o njenom trošku, pa bi tek onda doneli rešenje da li će biti kažnjena kod sudije za prekršaje ili  strpana u ludnicu.

Preterujem? A da mi to ipak malo proanaliziramo:
– Biciklisti su jedini učesnici koji u saobraćaju učestvuju sa vozilom, a da za upravljanje tim vozilom nije potreban nikakav lekarski pregled. Pravo za upravljanje biciklom na javnim putevima stiče se navršavanjem dvanaeste godine života (čl.88).
– Za upravljanje nije potrebna nikakva dozvola tako da ne postoji ni provera znanja o poznavanju propisa u saobraćaju. Znači svake godine se u saobraćaju pojavi velik broj učesnika bez ikakve pripreme, jer je ista ostavljena roditeljima na teret, koji će reći da u ovim kriznim vremenima nemaju vremena ni za sebe, a kamoli za decu.
– Zakonom je regulisana minimalna starosna granica za upravljanje biciklom, ali nigde nije regulisana MAKSIMALNA, tako da kod nas imate učesnike u saobraćaju starije od 70, 80 godina, koji ne vide ni zgradu a kamoli drugog učesnika u saobraćaju, ili koji su odavno u demenciji i ne znaju gde se nalaze u sopstvenom stanu, a ne u džungli na ulici.
– Njihova vozila se ne registruju, tako da ne podležu nikakvom tehničkom pregledu. Jedino što treba da ispune od tehničke ispravnosti regulisano je čl.81 st.5, a to je da imaju upaljeno jedno belo svetlo napred i jedno crveno pozadi, upaljeno noću i u uslovima smanjene vidljivosti. Čak ni to velika većina ne ispunjava, tako da je iluzorno govoriti o kočnicama ili nečem drugom.
– Biciklisti su samim tim jedini vozači koji se ne pridržavaju nijednog pravila u saobraćaju, ne poštuju ni saobraćajnu signalizaciju, niti druge učesnike u saobraćaju, jer ih ništa ni ne primorava na to. Spisak prekršaja koje svakodnevno čine bio bi predugačak za navođenje, ali oni najčešći su vožnja jednosmernim ulicama u suprotnom smeru, vožnja trotoarom, vožnja u pešačkoj zoni, vožnja preko pešačkog prelaza i…inače vožnja na svim mestima gde je to zabranjeno. O davanju znakova prilikom skretanja ne treba trošiti reči, a o uveravanju vozača pre početka radnje da li tu radnju može bezbedno da izvrši tek ne treba trošiti reči.

Primer 1: Gospođa bezbrižno izlazi iz jednosmerne ulice u kontra smeru i vozi preko pešačkog.

bicikl

Primer 2: Momak je vozio trotoarom i ‘ladno prelazi preko pešačkog vozeći bicikl (izvinjavam se na kvalitetu snimka)

bicikl2

Primer 3: Jedan od dečaka se vozi na sedištu, a drugi bez oslonca okreće pedale vrludajući po jednoj od najprometnijih ulica u gradu (Masarikova)

bicikl3

I onda vozači motornih vozila, kao i ovaj drugar iz priče, treba da predvide biciklistu koji nije prošao nikakvu obuku, koji je u vrlo diskutabilno psihofizičkom stanju za upravljanje svojim vozilom, koje takođe nije prošlo nikakav tehnički pregled, kako vozi kontra stranom u kontra smeru? Da li još uvek mislite da preterujem?

I pored evidentnih problema koje vozači bicikla imaju sa nepravilno parkiranim vozilima ili eventualnim oduzimanjem prvenstva smatram da je ipak njihova vožnja najbahatija bahata vožnja u saobraćaju, ali se njeni počinioci uopšte ne sankcionišu, ili se sankcionišu u veoma malom procentu u odnosu na broj prekršaja koje svakodnevno čine. Upravo zbog te činjenice da se biciklisti u mnogo manjoj meri kontrolišu i sankcionišu u odnosu na vozače motornih vozila razlog je zbog čega deo vozača motornih vozila biciklom odlazi u kafanu, tako da je i vožnja pod dejstvom alkohola jedan od češćih prekršaja koje prave biciklisti.

Davno sam pitao načelnika saobraćaja u tadašnjem SUP-u Šabac zašto ne sprovode mere iz Zakona prema biciklistima, na šta sam dobio odgovor da će biti kontrolisani kada bude ,,akcija”??? Kakva akcija, Dan kontrole biciklista? Pa zar oni voze i bahato se ponašaju samo taj dan kada je akcija? Nijednom, ali brojem i slovima: nijednom, nisam čuo u izveštajima koje saobraćajna policija objavljuje u sredstvima javnog informisanja u Šapcu koliko je to biciklista kažnjeno ili bar upozoreno. Gornji primeri su svakodnevna slika i prilika vožnje bicikala u gradu (ima i drastičnijih), a zašto oni koji su plaćeni da sprovode Zakon to ne rade, zaista ne znam.

Uočavate li još jedan paradoks u kojem živimo: država izdvaja ,,ogromna” sredstva kako bi se povećala bezbednost u saobraćaju, a ovamo ne čini ništa kako bi se za učešće u saobraćaju osposobila jedna od najbrojnijih grupacija vozača.

Nekada je u Šapcu postojao saobraćajni poligon za osnovce koji je bio izvanredno uređen i opremljen, ulice su bile obeležene horizontalnom i vertikalnom signalizacijom, semafori svi u funkciji, deo za vožnju spretnosti takođe. Nakon teorijske obuke u školi koja je podrazumevala rešavanje testova iz poznavanja saobraćaja, odlazilo se na poligon gde se obavljala praktična nastava sa biciklom. Jednom je i pisac ovih redova učestvovao na takmičenju ,,Šta znaš o saobraćaju” organizovanom na poligonu, ne sećam se kojeg ranga, ali se sećam da je bio izuzetno medijski propraćeno i posećeno. I svi su voleli te časove i jedva čekali da ih puste na poligon kako bi pokazali koliko su spretni na ,,Ponikama” prilikom spore vožnje ili prelaska preko klackalice, kao i koliko pravilno voze dok kontrolor menja svetla na semaforima. Oni koji nisu vozili učestvovli su kao pešaci i takmičili se u pronalaženju grešaka vozača, sigurno rigoroznije nego instruktori na kasnijim polaganjima za kola. Iako smo svi vozili bicikle i propinjali ih, skakali i izvodili kaskaderske vratolomije (bar ja jesam) u saobraćaj smo ulazili sa dobrim predznanjem i solidnom dozom kulture (o ovom izumrlom pojmu nekom drugom prilikom).

Taj poligon je zapušten i opustošen postao poligon za sletanje zmajeva posle korišćenja narkotika, a od pre par godina je uređen kao skejt-park. Zašto je opština dozvolila da stvar od izuzetnog značaja za obuku mladih u saobraćaju propadne, pitanje je koje ne bih znao kome da postavim. A takva situacija nije samo u Šapcu…

Jedina svetla tačka, ma kako to iluzorno zvučalo u ovom vremenu, to je da će učenici trećeg razreda od 1.septembra ove godine dobiti novi predmet-saobraćajno vaspitanje. Predmet će biti obavezan sve do osmog razreda, plan i program će obuhvatati upravo pomenutu saobraćajnu kulturu, bezbednost i prvu pomoć, a ocena će se računati u ukupnom proseku. Tako je bar objavilo Koordinaciono telo za bezbednost saobraćaja Vlade Srbije pre neki dan. Međutim, kako to kod nas ide, dok se prvi ”kulturnjaci” iz ovog projekta uključe u saobraćaj, proći će desetak i više godina, za koje vreme ćemo morati da trpimo iživljavanje kamikaza na dva točka koji svoje vozilo pokreću sopstvenom snagom, jer ih policija iz nekog čudnog razloga stalno toleriše (pogledajte samo koliko biciklista prođe kroz pešačku zonu pored policajca na centru).

U vezi toga bih vam postavio jedno hipotetičko pitanje, zaista hipotetičko: ako bih sa svojim uredno registrovanim vozilom, bez alkohola, krećući se jednosmernom ulicom u svom pravcu kretanja, naleteo na biciklistu koji se kreće SUPROTNIM smerom, i tom prilikom mu naneo teške telesne povrede (ne mislim teške kao moje, ne daj Bože, ali bi verovatno došlo do nekog preloma), da li bi u tom slučaju bio osuđen na uslovnu kaznu kao žena koja je mene raznela na motociklu na MOJOJ strani? Šta mislite? Moje mišljenje je da bih sigurno zaglavio zatvor. Zašto?

Zato što su biciklisti istinski Gospodari saobraćaja.

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.