DŽIMI

 

Tuga. Izmesti te tako profesinalno. I nema izvini. I nema oprosti. Samo te skenja iznenada. Drug moj je poginuo. Zoran Samardžić-Džimi. Neko ga je zvao i Samardžija ili Samara. Krenuo biciklom za Rusiju. Sam. Nedovoljno ispraćen. I uvek nedovoljno shvaćen. Čitav život se borio. Radio. Pošteno. Pomagao uvek kad je mogao. Nije ovo ,,o pokojniku sve najbolje“, ko ga je znao zna da je bio takav. Nismo se preterano družili. Zaista nismo. Kad sam nastradao došao da me obiđe. Pitao šta može da pomogne. Rekoh mu tada da meni više ni Bog ne može pomoći. Nagrdio me: ,,Nemoj nikad da dižeš ruke od Boga zato što nije ni on od tebe. Vidiš da si preživeo. Ćuti. Trpi. Jednom će se isplatiti.“ Tako je pričao. I rekao mi da idem u Ostrog. Obavaezno. ,,Idi kod oca (zaboravio sam ime), ne znam kako ćeš se popeti, ali idi. Jak si, vidiš da nisi ni znao koliko si jak. Ne znam šta će biti, ali idi. Vidi se da nisi sam. Goniš nedaće pola ljudi.“ Mislio sam da me zavitlava. Nisam otišao, a rekao sam da hoću. Radio je svašta. Od bicikala do izolacije na zgradama. Iz priče njegove najviše je voleo crkvena zvona. I satove. Porodično. Ljudi ga smatrali za čudaka. Ko još popravlja crkvena zvona i satove. Vernik. Iskreni. Prvi me sačekao kod Nindže na promociji knjige. ,,Dosad su ti zavideli, a sada će da te mrze“, rekao je. Nisam ga uzeo za ozbiljno. Sedeli u ,,Ajriš pabu“ ove godine.

Reče da najzad kreće za Moskvu biciklom. Većina se smejala. Želeo to odavno. Slikao iz zadovoljstva dešavanja po kafićima. ,,Neka vide starlete da ima roka u Šapcu“, zavitlavao se. Nije imao neprijatelja. Nije ogovarao. Kome je rekao da je budala, ispostavilo se da je još veća. Kasnije. Mnogo kasnije. Neshvaćen. Postavlja slike u avgustu sa priprema za polazak. Nekoliko ljudi podržalo. Ne više. Nisam imao para. Nažalost. ,,Dođi, nemam para“, pozvao sam ga. Došao. Imam bermude, duks i majicu sa srpskim oznakama. I porciju. I još nešto vojne opreme. Oduševio se. Ujuutru na profil na Fejsbuku postavio slike sa majicom Srbija i napisao ,,Zahvaljujem Bunaru na obezbeđenoj vizi“. I posle par dana krenuo. Oni koji su ga podržavali pratili su put. Redovno mi se javljao iz gradova koje je prolazio. Kad god se javio ja sam ga zavitlavao. Kao i on mene kada sam imao četrdeset i nešto kila. Nije voleo lažne prijatelje. Kao ni oni malobrojni što su ga ispratili. Nije tražio ništa. Sve što su mu dali dali su ljudi dobra srca. Bez obaveze za reklamiranjem, slikanjem i bilo kakvom vrstom marketinga. Nije voleo on, nisu voleli ni oni.

U Moskvu je stigao 7.9. posle pređenih preko 2000 kilometara. Srećan. Poslao mi slike sa Romanovim, poreklom od Romanovih. Drugar koji ga je dočekao. Slike parade iz Moskve. Izvinio se što ne kreće odmah. Poslednje poruke smo razmenili 14.9. Kada sam ga pitao ,,Gde si?“, odgovorio mi je u svom stilu: ,,Pa ti američki špijun da me pratiš“. Nisam imao pojma da je 16.9. nastradao u saobraćajnom udesu. Nije hteo da se zna. Udario ga kamion na putu u povratku. Kasnije uhvatili idiota koji je pobegao sa lica mesta. Džimi je umro u bolnici 23.9. od posledica udesa. Tuga te skenja samo tako. Profesionalno i smišljeno. Sa odlaskom dobrog čoveka. Druže moj, ostvario si svoj san i snove mnogih koji nisu imali hrabrosti da pokušaju. Neka su ti laki nebeski drumovi Džimi. A ja ću otići u Ostrog. Obećavam.

samara2

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.