DRUGO JEDAN

 

Fredi Merkjuri je tog junskog jutra u 8.01 uleteo u sobu i drekenjanjem “We are the champions“ uspeo da me navede na pomisao da je u tesnom crno-belom trikou golih grudi vaskrsao iz Montrea. Podigoh olovne roletne sa očiju, spuštenih nakon ranojutarnjih vežbi gađanja golubova, kojima je omiljeno mesto za scene grupnog seksa ćoše krova iznad moje glave. Pošto u vidokrugu ne videh Fredija, otkotrljah se do prozora da vidim da li golubovi posle uspešnog seksa nisu organizovali žuraju sa karaokama. Po otvaranju prozora me zamalo ne oduva rif ,,….and we will fighting to the end…“ sa terena Medicinske škole, gde su maturanti u jednobojnim štampanim mastilo-plavim majicama istrčavali mašući kao na sletu. Odgovorno tvrdim da moja ,,Jamaha“ u stanu sa 2x50W sinusa i trosistemcima od 90W ne može tako odvratno jako da zvuči odvrnuta do panja.

Dupla stakla na drvenim prozorima iz 90. godine tresla su se k’o traktor na leru. Ne znam zašto su toliko jako pustili muziku, ali odavde su komotno mogli da prave matine i u školi u Klenku, selu preko Save. Međutim, pošto se preko puta škole nalazi Komunalna policija, stigli su još da se izređaju Vajtsnejk i Bili Ajdol kada im je naređeno da jačinu smanje 3-4 puta. Vratih se u krevet već razbijenog sna, razmišljajući kako sam tačno pre trideset godina sa drugarima iz odeljenja i ja čekao da istrčim na taj teren.

,,Mr.Spok, please teleport me to maj 4, year 1982…“

Tog 4.5.1982. u srednjoj Medicinskoj školi ,,Mika Mitrović“ u Šapcu, u odeljenju II1 poslednji čas je bila biologija i neko je proneo glas iz pouzdanih izvora da će da bude iznenadna pismena vežba. Kao ni tada, ni danas niko sa sigurnošću ne može tvrditi ko je prvi pomenuo da se pobegne sa časa. Uglavnom se nas tridesetak učenika kao po komandi diglo, uzelo stvari i izašlo iz škole. Kada je jedna od tada najlepših profesorica u školi ušla u učionicu, čekala su je dva najgora učenika u odeljenju, koji nisu pobegli samo zato što su već imali dovoljno pizdarija iza sebe, pa su mislili da ovo i nije neka koja im baš treba u dosijeima. Profesorica je to prijavila direktoru. I onda je počela hajka…

Sutradan su nam na prvi čas zajedno sa razrednom, koja je predavala engleski, došli taj VD direktor, koga smo zvali Ofinger, komandir milicije u uniformi i neki ,,debejac“ u civilu. Ponavljali su samo jedno pitanje ,,KO JE ORGANIZOVAO POBUNU???“. Da rođaci, ni manje ni više nego POBUNU. Svi smo razmišljali o čemu se radi, od kada je škole od tada postoji i bežanje iz iste, jeste da smo mi to malo organizovanije uradili, ali opet, da se to baš naziva pobunom…Protiv čega? Koga?

A o čemu se zapravo radilo? Nije poenta bila u bežanju sa časa biologije, to bi se lako završilo na nivou škole, poenta je bila da je posle tog časa u fiskulturnoj sali bila organizovana komemoracija dve godine Titove smrti, sa prigodnim govorima i recitalom, na kojoj nismo bili. To je bila TA pobuna. I tražili su organizatora. Debejac je rekao da nećemo ići kući dok ga ne otkrijemo. Pandur je samo šetao ispred odeljenja sa nakrivljenom šapkom i mrko nas gledao kao da je čekao da egzekuciju izvrši tu na licu mesta. Ofinger je stajao iza razredne sa rukama na njenim ramenima pokušavajući da je smiri. I to je trajalo….i trajalo…i trajalo…Onda su počeli jednog po jednog učenika da saslušavaju u nekoj od kancelarija. Nekoliko njih se vratilo bledo kao kreč. Jedna drugarica je doživela fras plačući jer su pokušavali da je ubede da je ona to organizovala pošto se rodila u Prištini. Iako je devojka bila čistokrvna Srpkinja, debejska svinja je njeno preseljenje i naš beg sa časa uspela da poveže sa iredentom. Videvši to, svakog sledećeg smo ispraćali na razgovor kao da ide na streljanje. Posle nekog vremena su se ponovo pojavili i debejac je rekao da ,,imaju određena saznanja, koja u interesu istrage neće iznositi, ali se radi o teškom delu protiv Ustava SFRJ…bla,bla..“ zbog čega odmah idemo kući i da popodne u 17 časova dođemo sa roditeljima na sastanak, gde će im te stvari biti prezentovane.

Po dolasku kući hteo sam mom Leci (ocu) da kažem o čemu se radi, ali sam video u startu da bi to bila veoma, veoma, veoma loša odluka. Ne samo što bi narušavanje lika i dela Jože Bravara ostavilo trajne posledice na funkcionisanje naše male porodične zajednice, nego što bi njegovo saznanje da više nisam bio u školi nego što jesam dovelo do trajnog narušavanja mog zdravlja. Da, tada su se deca kažnjavala fizički, zato smo svi izrasli u stiliste i baletane…Da, bio sam odličan đak iako nisam redovno išao u školu…Jeste, bio sam u školi SAMO kad su bile najveće pizdarije…Još pitanja?

Elem, preglasavanjem u sebi jednoglasno usvojim odluku da taj sastanak ne pomenem. U pola pet zajašem Plavu pticu (metalik plavi bicikl ,,Rog-Senior“ iz priče Desetobrzinac) i odem u školu. U učionici ispod velike Titove slike, koje su visile u svim učionicama, ista ekipa od jutros, samo u malo svečanijim odorama sedeći za spojenim stolovima, dok se u klupama nalaze roditelji sa učenicima, bar većinom. Sedam u poslednju klupu srednjeg reda, dok diskusija roditelja postaje sve glasnija. Pored mene, u poslednjoj klupi sa desne strane sedi lik koga smo zvali Prskili, sa majkom. Moram malo da se zadržim na njemu.

Okosnicu odeljenja su činili učenici VIII1 iz Jankove škole (OŠ ,,Janko Veselinović“), tako da smo se posle 10 godina znali u prste. Ili smo naivno tako mislili. Prskili je bio moj drug u osnovnoj školi, redovno smo se posećivali za rođendane, kod njega sam prvi put na rođendanu jeo sendviče sa šunkom, kuvanim jajetom, narendanim kačkavaljem i kiselim krastavčićima. I prvi put sam probao tortu sa bananama koju i danas volim. Često sam svraćao kod njega jer je stanovao blizu škole i jer je imao igračke koje mu je ćale donosio iz inostranstva gde je radio. I bili smo baš dobri. Počeli smo se udaljavati kada sam ga prvi put pozvao da dođe kod mene na rođendan u šestom ili sedmom razredu. Umesto popodne, kada su ostala deca bila, došao je oko osam uveče, zbog obaveza oca kome je kasnio let ,,od tamo negde“. Iako sam ja hteo da i kod mene budu sendviči, bila je kuvana piletina, na koju je on kada je bio ponuđen složio takvu facu kao da sam ga ponudio sadržajem debelog creva vegeterijanca. Umesto torte bila je potišpanja (kako su kod nas zvali patišpanj), koju je majka ,,pojačala“ sa džemom od kajsija. Nije bilo svećica, nije bilo šlaga, nije bilo pevanja pesmica…bilo je siromaštva. Misleći da sam se obrukao, više nikada nisam slavio rođendan kući. Pošto nije bio baš nešto sportski nastrojen, deljao sam ga, kao i ostali, u svim disciplinama od klikera do fudbala, tako da je počeo da me polako izbegava i sve manje je bio u društvu gde sam se ja kretao. Kad malo bolje razmislim, čini mi se da se on nije kretao ni u jednom društvu. Izrastao je u klasičnog štrebera i po vokaciji i po izgledu: bio je odličan učenik po svaku cenu, što je uključivalo i prijavljivanje drugih učenika zbog najmanjih gluposti, zbog čega mu je neko i dao zasluženi nadimak. Uvek je bio na nekoj funkciji, većinom predsednika odeljenske zajednice, član nekih odbora, dok je u vremenu o kome pišem bio predsednik omladinske organizacije u školi ili nešto slično od funkcija u socijalizmu. E, rođaci, možete li to da zamislite, a? Funkcioner sa šesnaest godina?

Udarcima šake o sto Ofinger je prekinuo sve veću galamu i počeo sa ,,Drugovi i drugarice…“ Ne sećam se tog govora, kao ni drugih koji su tako počinjali, ali znam da je bilo gađanja floskulama tipa “suverenitet…integritet…ustavni poredak…spoljni i unutrašnji neprijatelj…u naročito teškim trenucima posle smrti druga Tita…bla, bla…nismo očekivali izdaju u sopstvenim redovima na TAJ dan…“

Koliko se sećam prvi se javio otac jednog mog druga, i to ne nekog odličnog đaka, običan radnik Hemijske industrije ,,Zorka“, jedne od najvećih fabrika u SFRJ (čini mi se da smo učili da je fabrika imala 33 OOUR-a širom zemlje), u kojoj je radilo pola grada. Ko ne zna šta je OOUR neka ,,gugla“, ne mogu baš sve da objašnjavam. Počeo je odmah đonom i nakon par sekundi smo shvatili na koga mu sin muca od malena. Mahao je rukama i izbacivao slogove u kojima se razumelo da ,,komisiju za linč“ treba da bude sramota, da su deca (mi) primerna, da je odeljenje bilo na plakatu za referendum (slika našeg odeljenja iz Jankove škole je bila na plakatu za neki tada važan referendum, i znam da su svi roditelji bili ponosni na to jer je bio izlepljen po čitavom gradu), da je on savestan komunista i višestruki davalac krvi, da nismo ni prvi ni poslednji koji su pobegli iz škole, eto i on je bežao…

Njegov primer je sledilo još nekoliko roditelja (bilo je tu i doktora, prosvetnih radnika, direktora…) koji su sa još većim argumentima počeli da nas brane, od toga da je u odeljenju bila većina učenika sa vrlo dobrim i odličnim uspehom, da ima i ,,Vukovaca“, da se dobar deo zna deset godina, pa do čisto logičkog zaključka da se ne radi ni o kakvoj organizovanoj pobuni. Atmosfera se sve više zahuktavala, ničim izazvani roditelji počeli su energično da uzvraćaju…

Ofinger je rekao da sve to razume, ali, eto, ,,na TAJ dan“, e to ne može da razume i to ,,ne sme da prođe nekažnjeno, jer će imati velikog odjeka, zamislite šta će reći naši politički neprijatelji“, i, iako se trudio da da težinu svojim rečima, posle kontranapada roditelja već je zvučao blaže. Javila se i naša lepa Predsednica odeljenske zajednice, po kojoj moja sestra nosi ime. Ustala je pored svoje majke učiteljice i pokušala da opravda naš postupak balansirajući diplomatski između roditelja i profesora, iznoseći statističke podatke prikupljene na brzinu o ocenama, izostancima i nagradama na takmičenjima. I taman kada je atmosfera počela da se razvodnjava…

Debejac je ustao čkiljeći očima po odeljenju, nagnuo se preko stola da da pojača važnost svojih reči, i pokušao da verbalno zadavi sve prisutne: ,,O čemu vi drugovi pričate? O čemu, pa oni nose Solidarnost na leđima!!!“

solidarnost

[Solidarnost, ili Solidarnošć u   originalu, bio je prvi nezavisni radnički sindikat u zemljama Varšavskog ugovora i formiran je u Poljskoj početkom osamdesetih godina prošlog veka, na čelu sa Leh Valensom. Ubrzo je prerastao u pokret, koji je svojim mirnim otporom direktno doprineo slamanju komunizma u toj zemlji krajem te decenije. 1982. vlast u Poljskoj je uvela vanredno stanje i pokušala da u krvi ugasi pokret, o čemu se kod nas vrlo malo govorilo na ona dva raspoloživa TV programa (Jeste deco, postojalo je vreme bez satelitske i IPTV-a, pa kada sa prvog programa gde je sednica CeKa-eSKa-KaPeJu prebaciš na drugi, čika u crnom kožnom mantilu na drugom te pita ,,A vi druže ne gledate sednicu?“), ali je nešto uspelo i da procuri. Naravno da niko od nas u pubertetskim godinama to nije pratio, pa tako ni ja,  jer su mi se u životu pojavile dve najbolje stvari-devojke i pivo (treća najbolja stvar, R’n’R, već je uveliko bio deo mog života), samo smo bili zapanjeni slikom gde policija prebija studente koji, opet, nisu zapalili žito. Ne znam u kojim novinama smo videli njihov znak i naš drugar Slava, koji je odlično crtao, taj znak je plavim markerom nacrtao nama nekolicini na leđima uniforme kao podršku studentima. (Naravno da tada nismo znali da je to uvođenje demokratije debelo plaćeno sa zapada, kao što je i par decenija kasnije urađeno kod nas)]

U učionici je zavladao muk. Debejac je pokopao sve prethodne argumente. Tada je to u njihovim očima stvarno zvučalo kao veleizdaja: drug Tito se nije ni ohladio u Kući cveća, a mi em nismo došli na komemoraciju, em još nosimo oznake pokreta protiv jednog takvog savršenog društvenog poretka kao što je komunizam. Pa, mislim stvarno…Prisutni roditelji su zagledali učenike i sreća što je sastanak bio u popodnevnom vremenu van časova pa nismo nosili uniforme, jer je pandur počeo da se znoji i odbrojava sekunde do ,,tačno u podne“, povlačeći ruku prema desnom boku. Iako smo samo nas nekoliko nosili znak na leđima čitavo odeljenje je bilo obeleženo. Situacija napeta k’o kuvano jaje…Da je nekome slučajno pala olovka sa klupe mislim da bi pandur trzn’o pištolj i počeo da prangija po zavereničkoj bandi. Debejac se cerio osmehom nadmoći ludog naučnika, naslađujući se neugodnom atmosferom koju je izazvao. Roditelji su ćutali. I onda, vekovne nepravde činjene prema Srbima kulminirale su gnevno u jednu dignutu ruku: Ofinger se nagnuo prema razrednoj, pitajući o kom se učeniku radi, i rekao ,,Izvolite Panteliću.“

Iskreno, ne sećam se svojih reči, ali znam da sam opleo o tome kako su nas učili požrtvovanosti i hrabrosti od malih nogu kao osnovnim tekovinama narodno oslobodilačkog rata, o pionirima, Bošku Buhi i Sirogojnu, Nikoletini Bursaću, Prlu i Tihom, Bori i Ramizu, Mirku i Slavku, o svemu čega sam mogao da se setim da bih potkrepio izjavu da ,,NIKO, ALI NIKO, ne sme to da nam oduzme, jer svi ti heroji još žive u nama“, aludirajući na to što su nas nazvali izdajnicima. Naravno da sam srao, morao sam se boriti njihovim oružjem. Kažem, ne sećam se šta sam pričao, ali su reči imale mnogo veći odjek nego što sam očekivao: razredna je počela da plače, trošeći ubrzano papirnate maramice, Ofinger ju je tešio prekorno me gledajući, pendrekaš me markirao prstiju zgrčenih oko futrole čekajući komandu, a debejac je stajao razgoračenih očiju ne verujući da je neko imao drskosti da tako nešto kaže, verovatno razmišljajući da li da preko usta prevali tu komandu. Još uvek se sećam kako su svi pogledi bili uprti u mene. Stajao sam ne shvatajući da sam u tim trenucima prelazio iz kratkih u duge pantalone, ne znajući da će takva pobuna ubuduće biti moj način života.

,,SEDI!“,  naredi Ofinger. Seo sam, osećajući se pomalo posramljeno, jer mi nije bilo jasno kako niko nije reagovao na moje reči, koje su u suštini samo odražavale raspoloženje svih u prethodnim razgovorima tog dana. Ali…Huk je iz potmulosti polako prelazio u grmljavinu, roditelji su se polako budili i počeli sve glasnije negodovati. I neki drugari su se priključili. Da bi zakucao poslednji ekser u sanduk naše mladosti debejac je prosiktao: ,,Kakvi heroji kad vam na uniformama piše AZRA???“

azra

[E sad, ja ne znam da li treba da objašnjavam šta je Azra. Ako, slučajno neko ne zna, Azra je muzička grupa iz Zagreba, formirana kao anarhistička, ne baš na lošem glasu kao Riblja čorba, ali i ne baš preporučljiva za vaspitavanje omladine. Marta 1982., nešto više od mesec dana pre dešavanja o kojima pišem, Azra je izdala legendarni trostruki album uživo “Ravno do dna“, koji je na mene, a i na dobar deo tadašnje omladine, ostavio neizbrisiv trag  i postao je deo naših života i nezaobilazno ,,štivo“ na žurkama i igrankama. Kupio sam odmah tri kompleta, jedan za igranke, sa kojeg sam Džonija izrezao i zalepio na vrata ormana u mojoj sobi, drugi za sebe, kad se prvi izgrebe, i treći koji sam poklonio mom drugu Slavi za rođendan, nakon što nam je identičnim slovima sa ploče ispisao preko čitavih leđa naziv grupe, ispod Solidarnosti.]

Čini mi se da nisam ni sačekao da izgovori zadnje A, digao sam ruku i odmah ustao ne čekajući da mi iko da reč. Napao sam i njega, i ostale, i školu, pominjući Stipeta Šuvara i eksperimentisanje na nama sa usmerenim obrazovanjem, zatim da je ujutru preko razglasa već bila neka vrsta komemoracije (podsećanje na toliko puta prožvakane zasluge Najvećeg sina naših naroda i narodnosti), nakon čega nije bilo nikakvog obaveštenja o komemoraciji u fiskulturnoj sali na kraju časova, zbog čega ,,ovo nije suđenje, jer ništa loše nismo uradili, kakva bre iredenta, a i ko ste vi da nam sudite, kladim se da ste i vi bežali iz škole, donesite svedočanstva da vidimo da li imate neopravdanih časova… i kakve veze ima to što smo ispisali ime naše rokenrol grupe na leđima, pa čitav svet sluša rokenrol, ne možete sve pohapsiti…“

Sukob je već pretio da pređe na lični nivo i činilo mi se da i debejac u svom besu polazi desnom rukom ispod sakoa. Razredna je sada ridala i maramicama brisala suze razlivene po stolu, možda osećajući krivicu što nam nije na vreme prenela da će biti komemomoracija posle škole. Atmosfera je sada bila uzavrela da su se i paukovi na plafonu skidali u trikini.

Ofinger mi je pokazao rukom da sednem i ustao, sada već pomirljivim tonom govoreći kako niko  nije mislio da smo izdajnici, da je to malo prejaka reč, da smo u suštini dobra deca, ali da ovakav slučaj nije zapamćen i da se mora pronaći krivac, odnosno onaj ko je pokrenuo akciju napuštanja nastave, da tako nešto ne prođe nekažnjeno, kako i drugima ne bi palo na pamet da tako nešto urade…Digao sam ruku, želeći u naletu besa da nastavim dokazivanje nelogičnosti koje su izgovarali, ali mi Ofinger oštrim pokretom pokaza da spustim ruku ,,Panteliću, moramo biti parlamentarni i dati priliku i drugim učenicima da iznesu svoje mišljenje.“ I, jebi ga, na’vata me na parlamentarizam. Gledao sam okolo, ali niko nije dizao ruku. Možda su bili uplašeni, možda nisu znali šta da kažu, a možda, što bi bilo najgore, možda ih nije interesovalo. Kasnije sam stalno najebavao zbog sličnih situacija: izneo bih mišljenje svih iz međusobnih razgovora, dok bi nakon nekoliko minuta ispalo da je to tamo-gde-treba izneto mišljenje samo moje. Nije mi bilo krivo što sam iznosio SVOJE mišljenje, bilo mi je krivo što ostali nisu smeli da kažu SVOJA. Nikada se nisam borio za sebe, nikada, uvek sam se borio za SVE. Bio sam odličan đak, mogao sam da ćutim i ,,eskuliram“ čitav slučaj, daleko bolje bih prošao. Mogao sam, al’ jebeš ga. Imao sam taj esencijalni osećaj za nepravdu, koji bi me kao haragei nindžu obaveštavao da nešto nije u redu. I ja bih to uvek rekao, i to odmah, svidelo se to nekome ili ne. I taman sam hteo ponovo da ustanem bez date reči, kad se podiže jedna ruka. U klupi naspram moje, Prskili je sedeći pored svoje majke digao ruku. Ne mogu da se zakunem da je pre toga Ofinger klimnuo glavom prema njemu, što nije ni bitno, uglavnom ustade i poče, parafrazirano: ,,Drugovi i drugarice…(ko je slušao govore koji su ovako počinjali ni pakao mu neće teško pasti)…u ime omladinske organizacije mogu da kažem da nam je žao…bla, bla…mi smo  učinili veoma pogrešnu stvar u još pogrešnijem trenutku…(oprostićete mi, ne mogu svega da se prisećam ponovo, stvarno mi je muka)…ali, spremni smo da preuzmemo odgovornost na sebe za učinjeno delo i prihvatimo zasluženu kaznu, SAMO DA SE ZNA, JA SAM TADA BIO NA DRAMSKOJ SEKCIJI!“

Ne sećam se svog i svih ostalih govora, ali ove zadnje izgovorene rečenice se sećam kao sada. Već u osmom razredu sam pročitao skoro kompletnog Denikena, tako da sam pokušavao da u praksi primenimm paranormalne moći, i da sam kojim slučajem uspeo tog trenutka bi ga moj pogled spržio na licu mesta. Ni ostali ga nisu mnogo ljubaznije gledali dok je sav ponosan sedao pored majke. Pogled na njega sa naočarima, kako skrštenih prstiju na klupi gordo sedi pored svoje majke, koja je u istoj  pozi rasla kao kvasac posmatrajući sve u prostoriji, doprineo je da tog trenutka shvatim da i ako nisam znao šta hoću u životu, znao sam šta neću-NEĆU NIKADA BITI POLTRON!!!

Posle te scene, zaista se ne sećam kako se taj sastanak završio, roditelji su ustajali bez davanja reči, galama je bila sve veća, razredna se skroz pogubila, Ofinger je pričao kako će razmotriti mere koje će preduzeti, ja sam čekao da nastane pomračenje Sunca i da skočim da ovog uvlakača zadavim. I siguran sam da nisam bio jedini. Da nije bio sa majkom, verovatno bi se to i desilo.

Kada sam došao kući prvo što sam uradio bilo je da svoju tamno teget školsku uniformu iscepam i bacim u septičku jamu (iako smo dugo godina imali komplet kupatilo otac nikada nije dao da se u kupatilo postavi i šolja, već je u sklopu pomoćnih zgrada sagradio klonju). Jeste da Valensa i Štulić to nisu zaslužili, ali nisam hteo da ostanem invalid ako otac sazna (znam, sada to ,,invalid“ zvuči paradoksalno, pošto nemam levu nogu). Umesto nje, uzeo sam kevinu radničku uniformu koju je nosila u ,,Calu“ gde je radila, jer smo u školi morali biti u teget uniformama i sa teget espadrilama, dok su ženske nosile borosane.

U školi je taj događaj bio razvlačen danima, svaki dan su bili roditeljski sastanci, razvlačilio bi se i duže da neki roditelji nisu zapretili da će decu ispisati iz Medicinske i prebaciti u drugu školu zbog maltretiranja. Dobili smo ,,zasluženu kaznu“, valjda po neopravdani i ukor nekog školskog ,,organa“, i situacija se polako normalizovala. Čak smo na neki način i postali popularni u školi, družili smo se i sa ,,belim mantilima“ (učenici treće i četvrte godine).

Nakon nekog vremena, na časovima OTP-a (Osnovi tehnike i proivodnje), predmeta koji se ocenjivao opisnim ocenama A,B,C, zbog čega nikoga nije preterano interesovao, a kojeg je predavao još nezainteresovaniji profesor, debeli brka koga su svi u školi zvali Pančo (isti Meksikanac iz crtaća i stripova, meni bio original Čiko iz Zagora, samo bez sombrera), trebalo je da se čitaju lekcije, što je otprilike bio najveći nivo prenosa znanja dotičnog. Pančo je bio iz nekog sela i zbog toga smo imali blok-časove od tri časa odjednom, koji su svima dobro došli  da rade nešto drugo ili da ga jednostavno zajebavaju zbog njegovih ,,kafenih“ sandala i još ,,kafenastijih“ čarapa koje je nosio uz neke na ivicu peglane bermude. Nisam bio na dobrom delu njegovih časova jer je mene i još trojicu drugara koji smo najviše dobacivali isteravao odmah po ulasku u učionicu da mu ne remetimo ,,nastavu“, ali bez upisivanja u dnevnik, što je u nama izazivalo nemerljivu tugu zbog osakaćenosti podacima koji nam nikada neće koristiti u životu. Ali, na ovim časovima sam bio, valjda zbog situacije sa komemoracijom Pančo nas nije isterao.

Hajde ko će da čita, dignu njih par ruke, kaže on jednoj drugarici koju lekciju da čita. Čita ona, Pančo razbacao neke papire po stolu, verovatno skice sa novim modnim detaljima kojima će nas zadiviti, čitanje se odužilo k’o vraćanje kredita. Iščita ona tu lekciju, Pančo pita ko je sledeći i ja dignem ruku. Kaže on nezainteresovano ,,hajde“ i ja počnem. Čitao sam tako što sam posle pola strane prelazio na treću stranu, preskačući stranu i po. U prvom momentu se čuo žagor jer ostali nisu shvatili gde nastavljam čitanje, a kasnije se čuo smeh, jer, u suštini, nikoga nije bilo briga. Ali, eto, tu sam se prevario. Prskili je iz prve klupe gde je sedeo od kada smo pošli u školu, valjda da bi bio bliže čmaru u koji se uvlači, digao ruku i odmah počeo ,,Profesore, profesore, Pantelić ne čita po redu!“ Pančo je nevoljno digao glavu, a ostalima se voljno digao pritisak. Iako smo Prskilija već ranije kažnjavali nabijanjem na gelender od stepenica, nismo se ipak toliko dobro poznavali da smo i ovo mogli očekivati. Plima je krenula iz zadnjih klupa gde su sedeli najviši drugari u odeljenju. Cunami negativne energije sastavljen od psovki i dignutih pa spuštenih klupa je nosio sve do glavnog aktera u prvoj klupi tako da se i Pančo uplašio. Brzo mu je rekao da upravo on nastavi da čita. Prskili je mrsomuđenje nastavio od reči do reči, uz uredno naglašavanje znakova interpunkcije, kako je to na dramskoj sekciji i učio. Atmosfera je bila toliko naelektrisana da su oni sa dužim nosevima počeli da varniče. Kada je zvonilo za kraj časa Pančo je zgrabio dnevnik i svoje papire i izašao, a za njim je automatski krenuo i ovaj, jezika zaglavljenog u njegov ,,čajni kolutić“. Međutim, jedan od drugara je odmah po izlasku profesora zatvorio vrata, a ja sam mu preprečio put. Stao sam ispred njega, za pola glave viši i desetak kila lakši. Mogao sam odmah da ga udarim, ali to mi nekako nije bila dovoljna kazna.
–  Skini naočare!-naredih.
–  Neću!-odbi on.
–  Skini naočare!!
–  Neću!!
–  Skini, neću da bijem čoveka sa naočarima. (Glupo viteštvo kojem su nas učili, zbog kojeg sam nekoliko puta dobio batine)
–  Neću!!!
Krug oko nas se počeo sužavati. Očekivala se REAKCIJA. Počeo sam da skidam uniformu maznutu od majka-Mice, na kojoj je Slava opet napisao Azra, samo sada daleko manjim slovima. Ne znam kako mi je palo na pamet, bez ikakvog dogovora sam skinutu uniformu nabacio Prskiliju na glavu. Ne znam ko ga NIJE tukao osim mene, koji sam držao uniformu da je ne smakne. Veslali su po njegovoj glavi kao da ih ruke nisu bolele. Niko ga nije udario pesnicom, bar koliko sam ja uspeo da vidim, što nije nikakva olakšavajuća okolnost, jer smo svi nešto trenirali (da, deco, sportovi su se nekada igrali na terenima, a ne na Plejstejšnu) i većina nas je bila u punoj snazi, tako da ni udarci otvorenom šakom nisu naivni. Kada su prestali da mu veslaju po glavi skinuo sam uniformu. Pogled na njegovu plačnu facu sa naočarima spalim preko usta izazva u meni sažaljenje…Ali samo na trenutak. Ipak je godinama drukanja to zaslužio. Pustili smo ga i on je odmah to otišao da prijavi, u šta niko nije ni sumnjao. Neka pravda je koliko toliko bila zadovoljena.

Mi smo do kraja školske godine jedne nedelje dolazili sa kravatama u školu, druge nedelje bi te kravate isekli do čvora, onda bi došli u nekim sakoima sa kratkim rukavima. Zavitlavali smo se u naletu puberteta, a zadrigli debejac je malo-malo navraćao u školu da pita Ofingera protiv čega se sad bunimo i da li je to udar na ustavni poredak. Ipak smo uspeli da istrčimo na onaj teren zadnji dan i pobacamo knjige i sveske u vazduh, čime se najzad završila hajka na naše odeljenje.

Razredna je u mom ,,leksikonu“ (preteča društvenih mreža) koji je imao samo jedno pitanje Šta mislite o meni i II1, napisala:
“Željko,
neće ti se dopasti moje mišljenje o II1, neće sigurna sam. Reći nekome da je dete, a on bi tako hteo da ga smatramo odraslim, zrelim-pa to je skoro uvreda. Našli ste se u procepu između vlastitih želja i želja vađših roditelja, koji su hteli da što duže ostanete deca, da bi oni mogli da vas štite od života. Kada se u tu gužvu upletu i roditelji koji bi hteli da ne budete ni deca ni odrasli, nego prvenstveno upijači znanja i pravila o lepom ponašanju, onda se nađe poneki “bunar“ čije strpljenje presuši, pa zaboravi šta je lepo, a šta nije ni lepo ni dobro (a priznaj, mnogi tvoji postupci nisu bili ni lepi ni praktični).
Savet-otvorite oči, da vam se ponovo ne desi da ne primetite pruženu vam ruku!
A što se istine tiče, i kad je ružna treba je reći na lep i uglađen način da bi bilo lakše i onima kojima takva istina ne odgovara i nama koji nismo umeli da je zavijemo u blještavi staniol.
Sa željom that all
ends well
Razredna“

Sami procenite. Jesmo bili deca, ali ja sam istinu uvek govorio kako sam znao-direktno u glavu. Možda od tada datira moja izreka: ISTINA JE SAMO JEDNA, SAMO SE LJUDI ZAVARAVAJU DA POSTOJI VIŠE UGLOVA GLEDANJA.

Odeljenje II1 se nakon toga raspalo jer smo se rasturili po drugim školama, birajući neke svoje životne puteve. Viđamo se sa onima koji su u gradu, nekoliko nas smo i dan danas dobri prijatelji i družimo se i dalje. Pre početka pisanja ove priče razgovarao sam sa nekima od njih, ali se svi ovog događaja sećaju kao kroz maglu, znaju da je bio, ali su ga iz podsvesti istisnuli na način kako sam opisao. Upravo zbog toga sam i hteo da se očuva uspomena na to odeljenje koje je u očima nekih bilo pokretač revolucije za obaranje komunizma i narušavanje našeg ustavnog poretka. Sliku tog odeljenja nemam, jer su mi oteti filmovi od strane profesora ONO, a ti događaji u kojima sam učestvovao krajem druge i početkom treće godine srednje škole tema su neke druge priče koju se nadam da ću napisati.

Srednja medicinska škola u Šapcu se sada zove “Dr.Andra Jovanović“, kako se i zvala pre Drugog svetskog rata.

Razredna se dugo borila sa nekom bolešću i preminula je pre par godina.

Ofinger je odavno u penziji.

Pančo se oženio profesoricom biologije (ne ovom iz priče), koju kažu da je osvojio svojim stilom oblačenja. Još uvek predaje.

Prskili je otišao na studije u Beograd i tamo i ostao, neki je hirurg, valjda. Njegova kuća blizu škole odavno ima novog vlasnika. Nakon mog odlaska na Vojnu akademiju ne sećam se da sam ga ikada više video. Čuo sam od retkih koji imaju neki kontakt sa njim da je mnogo bolji čovek nego u osnovnoj i srednjoj školi.

Moj drug Slava nikada nije unovčio svoj crtački talenat. Večiti povremeni konobar je najzad uspeo u životu i sada je diplomirani držač geometarskog kočića.

Debejca sam viđao prilikom vojnih proslava u Domu JNA kada je uredno bio pozivan da da svoj doprinos ,,genocidu nad jagnjići i prasići“. Verovali ili ne,  u vreme pisanja ove priče sam ga viđao svakodnevno jer je dovodio 40-ogodišnjeg šlogiranog sina na fizikalnu terapiju u terminu kada sam i ja imao vežbe. I nikako da ga pitam ,,Je li, majke ti, šta bi sa onim ustavnim poretkom?“

U antikvarnici kod majka Mice uspeo sam da pronađem njenu uniformu koju sam nosio do kraja druge godine srednje škole:

A ovo je natpis na kragni te uniforme koji je inicirao pisanje ove priče:

p6160026

“Mr.Spok, you can bring me home now…“

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.