Dobrovoljačka-svedočenje Slobodana Bojanića

 

“Kao i većina iz generacije rođenih 1972. nakon završetka srednje škole upućen sam 1991.godine na redovno odsluženje vojnog roka u JNA. Bio sam martovska klasa vojnika u Slavonskoj Požegi gde sam osposobljen za VES vozača vozača motornih vozila. Nakon završetka osnovne obuke u maju sam prekomandovan u Vojnu bolnicu Zagreb, gde sam ostao sve do potpunog povlačenja pripadnika JNA iz Zagreba u februaru 1992. Sa tom poslednjom kolonom kada je razmenjen i general Aksentijević došao sam prvo u Banja Luku, jedno veče smo prespavali na Manjači, da bih sledećeg dana dobio raspored u auto-vod Komande stana 2.Vojne oblasti u Sarajevu. Bio sam stacioniran u zgradi pozadinskog dela Komande na Bistriku. Izvršavao sam razne zadatke prevoza ljudi i opreme.

(Slika iz vojničkih dana u Sarajevu)

Krajem februara i početkom marta mi vojnici smo još mogli slobodno šetati po gradu u uniformi, ali kako su tenzije rasle starešine su nas puštale da izađemo u civilu i to samo ako stvarno treba da se javimo kući ili nabavimo nešto. Ja sam poslednji put izašao u grad početkom aprila, a nakon ubistva dvojice vojnika u kafiću na Bistriku 20. aprila izlasci su nam bili zabranjeni. Tada smo bili preplašeni jer se to ubistvo desilo u sred dana dok su vojnici igrali bilijar. Jedan od njih je bio kod nas u zgradi dežurni na prijavnici i upravo je posle dužnosti otišao u taj kafić u koji smo svi mi iz Komande išli povremeno. Nije nam bilo jasno zašto neko puca na nenaoružane vojnike kada niko ne puca na njih.

Onda se par dana kasnije, 22. ili 23.aprila nisam baš siguran, desio minobacački napad. Jedna od granata je pala u dvorište pozadinskog dela komande, uništila nekoliko naših vozila i oštetila zgradu, a druga je pala blizu prijavnice KPS-a. Samo čistom srećom nije bilo ljudskih žrtava, jer su se u prijavnici nalazili vojnici koji su davali dežurstvo. Pošto je prijavnica bila dosta oštećena od tada je ukinuto dežurstvo na KPS.

Krajem aprila su počeli sve češći napadi na pozadinski deo Komande. Pucali su na nas iz hotela “Nacional“, neke škole koja je bila baš naspram Komande i iz Alijinog konaka, ali i sa Bistrika. Isključivali su nam vodu i struju. Poručnik i kapetan iz Komande stana su nas organizovali po prozorima da stražarimo i odgovaramo na vatru kada su pucali na nas. Nikada mi nismo pucali prvi, uvek su prvo pucali na nas pa bismo mi uzvratili, ali je TV Sarajevo uporno prenosilo drugačije. Nazivali su nas okupatorima iako se mi nigde iz zgrade nismo micali, niti smo na koga pucali. Skinuli smo prozorska krila da nas rasprsnuta stakla ne bi povredila, a zaklanjali bi se iza debelih zidova zgrade. Iza nas smo oborili kancelarijske stolove da se koliko toliko zaštitimo u slučaju da neka granata padne pozadi. Iako je zgrada bila puna viših oficira oni su većinom bili sklonjeni u jednom magacinu iza stepenica dok smo mi branili Komandu. Ne sećam se da sam osim poručnika i kapetana video nekog drugog od starešina da se borio sa nama.

Najžešći napad je bio 2.5. i počeo je negde oko podneva. jedva smo uspevali da uzvratimo vatru koliko su pucali na nas. Kancelarije gde smo se nalazili bile su potpuno demolirane. Poručnik nam je rekao da je preko Motorole čuo da su pripadnici Zaštitnog puka koji su pošli da spasu ljudstvo iz napadnutog Doma JNA desetkovani i zarobljeni, što je unelo dodatni strah kod nas vojnika. Ispred ulaza iz dvorišta zgrade pogodili su i zapalili dva kamiona sa natovarenom municijom, koja je poručnik pokušao da ugasi i tom prilikom je ranjen. I jedan od vojnika je tada ranjen. Negde kasnije uveče su nam naredili da prekinemo vatru jer je rečeno da je sa Alijom Izetbegovićem postignut dogovor oko mirnog izlaska. Meci sa zapaljenih kamiona su praštali čitavu noć. Sutradan smo unosili stvari u vozila koja su bila pokretna i kasnije je došlo par kamiona iz Lukavice. Nosilo se sve što je moglo, a starešine Komande stana su sa nama iznosile municiju i naoružanje. Jedva smo čekali da izađemo iz tog pakla.

Krenuli smo ubrzo pošto su natovareni kamioni iz Lukavice. Ne mogu da se setim tačno ali mislim da je to bilo negde oko pet sati. Znam da sam pozajmio nožić-perorez od vojnika Đukić Miodraga i uzeo neku konzervu da jedem, kada su me pozvali iz kancelarije gde sam stražario i rekli da kolona kreće. Seo sam za upravljač kombija TAM, na mestu suvozača je bio vojnik Đukić Miodrag, a na zadnje sedište su seli pukovnik Gradimir Petrović, kapetan Laslo Pravda i kapetan Stanković Dragoslav. Tovarni deo je bio krcat stvarima. Sa vozilom sam se nalazio negde iza sredine kolone, bliže začelju. Ispred mene se nalazila maskirna kampanjola koju je vozio zastavnik Vukšić Gojko, a iza, čini mi se, neko potničko vozilo.

Posle možda par stotina metara kolona je stala. Stajali smo neko vreme očekujući da kolona krene kada su se odjednom začuli pucnji. Iz okolnih zgrada su počeli da izlaze i naoružani civili i naoružani pripadnici muslimanskih formacija u raznim maskirnim uniformama. Odmah su nas izvukli iz vozila, a od starešina su počeli otimati pištolje, pare i dokumenta. Udarali su ih kundacima, a kada bi pali onda nogama. Nikom nije bilo jasno šta se dešava jer nam je rečeno da je postignut dogovor o mirnom izlasku kolone i bilo je naređeno da niko od pripadnika JNA ne puca kako ih ne bi isprovocirali. Oborili su nas na ulicu i rekli da stavimo ruke ispred sebe. Sa moje leve strane je ležao vojnik Đukić Miodrag, a sa desne kapetan Laslo Pravda. Pored njega su ležali kapetan Stanković i pukovnik Petrović. Ispred nas je na ulici ležao zastavnik Vukšić sa koga su odmah počeli da skidaju maskirnu uniformu i da ga tuku. Ovi što su nas zarobili otimali su se oko plena i svađali. Odjednom se začuo rafal. Osetio sam bol u levom laktu i curenje krvi. Pogledao sam u pravcu ruke i video da je vojnik Đukić Miodrag pogođen u glavu na dvadesetak centimetara od moje šake. Istim rafalom je ubijen pukovnik Petrović, a ranjeni su kapetani Laslo i Stanković. Doneli su šatorsko krilo i pokušali da me ubace i ponesu. Rekao sam im da mogu da hodam, a da ponesu vojnika Đukića. Jedan od njih ga je udario nogom i okrenuo na leđa, rekavši da od njega nema ništa. Glava mu jeste bila sva u krvi, ali mislim da je još uvek bio živ. Molio sam ih da ga ponesu i vode u bolnicu, na šta se nisu osvrtali. Ostavili su ga tu na ulici kao i pukovnika Petrovića, a mene su ubacili u teget furgon “Fiat Iveko“ koji je već bio krcat zarobljenim starešinama i vojnicima.

Odvezli su nas u ambulantu na Bistriku, negde kod hotela “Nacional“. Tu su me previli i pokušali da pomognu kapetanu Laslu, ali je on mnogo krvario jer je bio ranjen i u nogu, i u leđa, i u lice, pa su mene i njega ubrzo stavili u neki “stojadin“, čini mi se policijski. Zadnja sedišta su bila oborena i nas su ubacili u gepek. Kapetanu su noge virile van tovarnog prostora i ja sam u čučećem položaju nogom tokom puta pridržavao vrata od gepeka kako ga ne bi udarala po ranjenoj nozi. Kada su nas dovezli u bolnicu Koševo pomogao sam kapetanu Laslu da izađe iz vozila i uđe u hodnik gde su nas razdvojili. Mene su pretresli i pronašli onaj perorez koji sam pozajmio od Đukića. Udarili su me nekoliko puta i pitali jesam li to sakrio da koljem. Stalno su me zvali četnikom i pretili da će me ubiti. Posle su me smestili u sobu sa vojnicima Pantić Draganom, koji je ranjen u transporteru na kraju kolone, i vojnikom Adžić Zoranom, koji je ranjen u jednom od vozila sa Lukavice. U bolnici su se prema meni odnosili profesionalno i za vreme lečenja nije bilo nikakvih problema.

Dana 11.5.1992. po zvuku auspuha prepoznao sam da je napolju stigao kamion TAM 110 ili 150. Pogledao sam kroz prozor i video da je stigla sanitetska “stodesetka“. Pitao sam sestru koja je tada bila u sobi da li je to došla po nas, a ona je otišla da proveri. Nakon toga se pojavila jedna doktorica i rekla da se spremimo i da idemo. Tako smo nas trojica zahvaljujući zalaganju te sestre koja je bila Muslimanka razmenjeni zajedno sa kapetanom Laslom, pukovnikom Enes Tasom i vojnikom Milanom Pejićem (pogrešno napisano Pešićem) po koje je u stvari došao sanitet. O toj razmeni i dan danas čuvam novinski isečak iz “Večernjih novosti“.

 

Prebačeni smo u bolnicu na Palama, zatim u Han Pijesak, odakle su mene uputili na VMA. Nakon lečenja skinuo sam se iz vojske negde u julu mesecu.

Psihičke i fizičke posledice tog ranjavanja vučem i dan danas. Izjavu o ovom događaju dao sam Specijalnom sudu za ratne zločine u Beogradu 2011. godine i smatram da je velika sramota što za taj zločin niko do sada nije odgovarao.

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.