Добровољачка-сведочење Слободана Бојанића

 

“Као и већина из генерације рођених 1972. након завршетка средње школе упућен сам 1991.године на редовно одслужење војног рока у ЈНА. Био сам мартовска класа војника у Славонској Пожеги где сам оспособљен за ВЕС возача возача моторних возила. Након завршетка основне обуке у мају сам прекомандован у Војну болницу Загреб, где сам остао све до потпуног повлачења припадника ЈНА из Загреба у фебруару 1992. Са том последњом колоном када је размењен и генерал Аксентијевић дошао сам прво у Бања Луку, једно вече смо преспавали на Мањачи, да бих следећег дана добио распоред у ауто-вод Команде стана 2.Војне области у Сарајеву. Био сам стациониран у згради позадинског дела Команде на Бистрику. Извршавао сам разне задатке превоза људи и опреме.

(Слика из војничких дана у Сарајеву)

Крајем фебруара и почетком марта ми војници смо још могли слободно шетати по граду у униформи, али како су тензије расле старешине су нас пуштале да изађемо у цивилу и то само ако стварно треба да се јавимо кући или набавимо нешто. Ја сам последњи пут изашао у град почетком априла, а након убиства двојице војника у кафићу на Бистрику 20. априла изласци су нам били забрањени. Тада смо били преплашени јер се то убиство десило у сред дана док су војници играли билијар. Један од њих је био код нас у згради дежурни на пријавници и управо је после дужности отишао у тај кафић у који смо сви ми из Команде ишли повремено. Није нам било јасно зашто неко пуца на ненаоружане војнике када нико не пуца на њих.

Онда се пар дана касније, 22. или 23.априла нисам баш сигуран, десио минобацачки напад. Једна од граната је пала у двориште позадинског дела команде, уништила неколико наших возила и оштетила зграду, а друга је пала близу пријавнице КПС-а. Само чистом срећом није било људских жртава, јер су се у пријавници налазили војници који су давали дежурство. Пошто је пријавница била доста оштећена од тада је укинуто дежурство на КПС.

Крајем априла су почели све чешћи напади на позадински део Команде. Пуцали су на нас из хотела “Национал“, неке школе која је била баш наспрам Команде и из Алијиног конака, али и са Бистрика. Искључивали су нам воду и струју. Поручник и капетан из Команде стана су нас организовали по прозорима да стражаримо и одговарамо на ватру када су пуцали на нас. Никада ми нисмо пуцали први, увек су прво пуцали на нас па бисмо ми узвратили, али је ТВ Сарајево упорно преносило другачије. Називали су нас окупаторима иако се ми нигде из зграде нисмо мицали, нити смо на кога пуцали. Скинули смо прозорска крила да нас распрснута стакла не би повредила, а заклањали би се иза дебелих зидова зграде. Иза нас смо оборили канцеларијске столове да се колико толико заштитимо у случају да нека граната падне позади. Иако је зграда била пуна виших официра они су већином били склоњени у једном магацину иза степеница док смо ми бранили Команду. Не сећам се да сам осим поручника и капетана видео неког другог од старешина да се борио са нама.

Најжешћи напад је био 2.5. и почео је негде око поднева. једва смо успевали да узвратимо ватру колико су пуцали на нас. Канцеларије где смо се налазили биле су потпуно демолиране. Поручник нам је рекао да је преко Мотороле чуо да су припадници Заштитног пука који су пошли да спасу људство из нападнутог Дома ЈНА десетковани и заробљени, што је унело додатни страх код нас војника. Испред улаза из дворишта зграде погодили су и запалили два камиона са натовареном муницијом, која је поручник покушао да угаси и том приликом је рањен. И један од војника је тада рањен. Негде касније увече су нам наредили да прекинемо ватру јер је речено да је са Алијом Изетбеговићем постигнут договор око мирног изласка. Меци са запаљених камиона су праштали читаву ноћ. Сутрадан смо уносили ствари у возила која су била покретна и касније је дошло пар камиона из Лукавице. Носило се све што је могло, а старешине Команде стана су са нама износиле муницију и наоружање. Једва смо чекали да изађемо из тог пакла.

Кренули смо убрзо пошто су натоварени камиони из Лукавице. Не могу да се сетим тачно али мислим да је то било негде око пет сати. Знам да сам позајмио ножић-перорез од војника Ђукић Миодрага и узео неку конзерву да једем, када су ме позвали из канцеларије где сам стражарио и рекли да колона креће. Сео сам за управљач комбија ТАМ, на месту сувозача је био војник Ђукић Миодраг, а на задње седиште су сели пуковник Градимир Петровић, капетан Ласло Правда и капетан Станковић Драгослав. Товарни део је био крцат стварима. Са возилом сам се налазио негде иза средине колоне, ближе зачељу. Испред мене се налазила маскирна кампањола коју је возио заставник Вукшић Гојко, а иза, чини ми се, неко потничко возило.

После можда пар стотина метара колона је стала. Стајали смо неко време очекујући да колона крене када су се одједном зачули пуцњи. Из околних зграда су почели да излазе и наоружани цивили и наоружани припадници муслиманских формација у разним маскирним униформама. Одмах су нас извукли из возила, а од старешина су почели отимати пиштоље, паре и документа. Ударали су их кундацима, а када би пали онда ногама. Ником није било јасно шта се дешава јер нам је речено да је постигнут договор о мирном изласку колоне и било је наређено да нико од припадника ЈНА не пуца како их не би испровоцирали. Оборили су нас на улицу и рекли да ставимо руке испред себе. Са моје леве стране је лежао војник Ђукић Миодраг, а са десне капетан Ласло Правда. Поред њега су лежали капетан Станковић и пуковник Петровић. Испред нас је на улици лежао заставник Вукшић са кога су одмах почели да скидају маскирну униформу и да га туку. Ови што су нас заробили отимали су се око плена и свађали. Одједном се зачуо рафал. Осетио сам бол у левом лакту и цурење крви. Погледао сам у правцу руке и видео да је војник Ђукић Миодраг погођен у главу на двадесетак центиметара од моје шаке. Истим рафалом је убијен пуковник Петровић, а рањени су капетани Ласло и Станковић. Донели су шаторско крило и покушали да ме убаце и понесу. Рекао сам им да могу да ходам, а да понесу војника Ђукића. Један од њих га је ударио ногом и окренуо на леђа, рекавши да од њега нема ништа. Глава му јесте била сва у крви, али мислим да је још увек био жив. Молио сам их да га понесу и воде у болницу, на шта се нису освртали. Оставили су га ту на улици као и пуковника Петровића, а мене су убацили у тегет фургон “Фиат Ивеко“ који је већ био крцат заробљеним старешинама и војницима.

Одвезли су нас у амбуланту на Бистрику, негде код хотела “Национал“. Ту су ме превили и покушали да помогну капетану Ласлу, али је он много крварио јер је био рањен и у ногу, и у леђа, и у лице, па су мене и њега убрзо ставили у неки “стојадин“, чини ми се полицијски. Задња седишта су била оборена и нас су убацили у гепек. Капетану су ноге вириле ван товарног простора и ја сам у чучећем положају ногом током пута придржавао врата од гепека како га не би ударала по рањеној нози. Када су нас довезли у болницу Кошево помогао сам капетану Ласлу да изађе из возила и уђе у ходник где су нас раздвојили. Мене су претресли и пронашли онај перорез који сам позајмио од Ђукића. Ударили су ме неколико пута и питали јесам ли то сакрио да кољем. Стално су ме звали четником и претили да ће ме убити. После су ме сместили у собу са војницима Пантић Драганом, који је рањен у транспортеру на крају колоне, и војником Аџић Зораном, који је рањен у једном од возила са Лукавице. У болници су се према мени односили професионално и за време лечења није било никаквих проблема.

Дана 11.5.1992. по звуку ауспуха препознао сам да је напољу стигао камион ТАМ 110 или 150. Погледао сам кроз прозор и видео да је стигла санитетска “стодесетка“. Питао сам сестру која је тада била у соби да ли је то дошла по нас, а она је отишла да провери. Након тога се појавила једна докторица и рекла да се спремимо и да идемо. Тако смо нас тројица захваљујући залагању те сестре која је била Муслиманка размењени заједно са капетаном Ласлом, пуковником Енес Тасом и војником Миланом Пејићем (погрешно написано Пешићем) по које је у ствари дошао санитет. О тој размени и дан данас чувам новински исечак из “Вечерњих новости“.

 

Пребачени смо у болницу на Палама, затим у Хан Пијесак, одакле су мене упутили на ВМА. Након лечења скинуо сам се из војске негде у јулу месецу.

Психичке и физичке последице тог рањавања вучем и дан данас. Изјаву о овом догађају дао сам Специјалном суду за ратне злочине у Београду 2011. године и сматрам да је велика срамота што за тај злочин нико до сада није одговарао.

 

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.