DOBROVOLJAČKA-SVEDOČENJE MILENKA PERIĆA

 

Kao i većina rođenih 1972.godine upućen sam na redovno odsluženje vojnog roka nakon završetka srednje škole. U martu 1991. godine javio sam se u Đakovicu, gde sam završio obuku za graničara. Nakon obuke upućen sam na državnu granicu sa Albanijom, karaula ,,Genenral Pavle Ilić”. Po otpočinjanju ratnih dejstava u Sloveniji nas oko 150 graničara sa albanske, grčke i bugarske granice odabrali su i dovezli na skopski aerodrom, odakle su nas vojnim transportnim avionima prevezli na aerodrom ,,Pleso” u Zagreb. Tu su nas posle nekoliko dana obavestili da treba da preuzmemo karaule zauzete od strane TO Slovenije i rasporedili me u odeljenje koje je trebalo da se razmesti na granični prelaz Šentilj. Međutim, usled nekog sporazuma do tog premeštaja nije došlo, pa sam sledećih nekoliko dana boravio u kasarni ,,Borongaj” u Zagrebu, kada sam raspoređen u protivterorističku četu Bataljona vojne policije 65.Zaštitnog motorizovanog puka. Nekoliko dana sam proveo u kasarni ,,Maršal Tito” na obuci, nakon čega sam sa delom jedinice krajem jula 1991. prebačen na IKM (izdvijeno komandno mesto) na vojni poligon Slunj. Od tada sam većinom izvršavao zadatke obezbeđenja ličnosti visokih vojnih starešina i pratnju raznih vojnih konvoja na teritoriji 5.Vojne oblasti.

Kako se zaštitni puk kretao tako sam se i ja kretao sa njim: od Slunja, preko Kozare, zatim Manjače i Kiseljaka u Sarajevu, da bih ja oko pravoslavne nove godine 1992. bio raspoređen u lično obezbeđenje generala Kukanjca, Komandanta 2.Vojne oblasti.

U martu 1992. vojnici su još mogli slobodno u uniformama da izlaze u grad, mada su sve češće počeli da se pojavljuju ljudi u različitim maskirnim uniformama. Zajedno sa ostalim golobradim momcima iz ličnog obezbeđenja generala Kukanjca, a po njegovom naređenju, učestvovao sam u nekoliko zajedničkih patrola sa MUP BiH, kada smo išli da uklanjamo barikade koje su postavljali i Srbi i Muslimani po Sarajevu i okolini. Kako se situacija sve više zaoštravala te patrole su bile sve ređe i sve više vremena sam provodio u Komandi 2.VO, a spavao sam u zgradi pozadinskog dela Komande. Kada sam bio na dužnosti viđao sam razne političare BiH koji su dolazili kod generala Kukanjca. Sećam se jednog sastanka na višem nivou gde su u Komandu došli visoki političari BiH, prestavnici Srba, Hrvata i Muslimana sa svojim obezbeđenjima. Na tom sastanku je jedan od ministara u sali polomio stolicu, reagujući burno što mu je dokumentovano postojanje paravojne formacije ,,Zelene beretke“, kada mu se moj prvopretpostavljeni starešina obratio rečima: ,,Zastavniče, možeš da lomiš stolice u svom ministarstvu, ovo je inventar JNA”. Na kraju navedenog sastanka čuo sam da je neko od srpskih političara rekao Aliji Izetbegoviću da ne ulazi u rat sa Srbima, već da su mu bolja opcija pregovori i dogovori.

Onda su 20.aprila u sred bela dana ubijena dvojica vojnika u kafiću iznad Komande dok su igrali bilijar. To je nas vojnike strašno potreslo i zajedno sa starešinama smo tražili sastanak sa generalom Kukanjcem, koji je odmah popodne i održan. Na sastanku smo tražili da se Komanda pod hitno izmesti na IKM na Pale, gde je jedan deo Komande neposredno pre tog ubistva i preseljen. Tada je general Kukanjac rekao da je ubistvo vojnika u kafiću izolovan incident i da prema bezbednosnim procenama nama u Komandi nije ugrožena bezbednost, te da će kada dođe vreme da se seli Komanda on biti na čelu kolone. Samo par dana posle toga izvršen je minobacački napad na Komandu, a jedna tromblonska mina je završila odmah ispod prozora kabineta generala Kukanjca gde sam u tom momentu bio na položaju. Ta mina je bila ispaljena sa drvene džamije koja se nalazila u neposrednoj blizini Komande, ali je zbog debljine zidova nanela je samo manje oštećenje fasadi zgrade. Sećam se da je neposredno pre tog napada isključena električna energija u tom delu Sarajeva.

Kasnije su u nekoliko navrata zarobljavani naoružani pripadnici paravojnih formacija koji su bili sprovođeni kod generala Kukanjca, a nakon toga ubrzo puštani kao znak dobre volje, da bi na televiziji Sarajevo davali izjave kako su bili maltretirani.

Dana 2.5.1992. predao sam dužnost i otišao na odmor u pozadinski deo Komande. Probudila me je puščana paljba jer su, kao i nekoliko prethodnih dana, ponovo na nas pucali iz okolnih zgrada. Napad je trajao čitav dan. Tada je tromblonom ranjen jedan poručnik rodom iz Šapca, koji je sa redovnim vojnicima iz Komande stana branio pozadinski deo Komande (taj poručnik sma ja, op.aut.). Kada sam pokušao da ga preko trga sprovedem do glavnog dela Komande da bi mu se ukazala pomoć na nas su pucali sa Bistrika i samo zahvaljujući tome što smo se bacili preko stepenica u ulaz nismo pogođeni. Borbe su trajale dok general Kukanjac nije naredio obustavu vatre jer je postignut dogovor oko primirja. Čitavu noć je praskala municija sa zapaljenih kamiona.

Sutradan popodne sam, neposredno pre polaska kolone, sa još jednim vojnikom otišao da se javim generalu Kukanjcu. Tom prilikom sam ga pitao kako da se obezbeđenje rasporedi, na šta je on odgovorio da on ide sa UNPROFOR-om na čelu kolone, a da se mi rasporedimo po vozilima. Ušao sam pozadi u jedan od kamiona sa još dvojicom starešina. Negde kod mosta Drvenija zaustavili su nas i nakon nekog vremena je počela pucnjava. Pojavili su se naoružani i uniformisani ljudi i naredili nam da izađemo iz vozila. Naslonili su nas na prikolicu i po nama ispalili rafal. Nekoliko metaka je završilo u panciru koji sam nosio, a dva su me ranila u desnu i levu nogu. Tako ranjenog u bolnicu Koševo kombi-vozilom me je prevezao jedan iz Alijinog obezbeđenja, sa kojim sam ranije komunicirao prilikom njegovih dolazaka sa Alijom kod generala Kukanjca. Po dolasku u bolnicu rekao je onima koji su bili u bolnici: ,,Ovoga čuvajte, on nam je važan”. Pomislio sam zašto bih ja kao običan vojnik sa devetnaest godina nekom bio važan i tog trenutka sam se onesvestio usled gubitka krvi.

U bolnici Koševo sam operisan i tamo sam proveo dvadeset pet dana. Tokom boravka u bolnici nisu me fizički maltretirali, ali su ponekad ulazili i govorili kako će me zaklati i nazivali me četnikom. Čim sam mogao da se oslonim na nogu pomagao sam drugim ranjenicima. Tako sam se ponovo sreo sa momkom, Muslimanom, koji je ranije kao pripadnik jedne od paravojnih formacija bio zarobljen i doveden u Komandu 2.VO, a kojem sam dok sam ga čuvao dozvolio da pred zoru zapali cigaretu. Tada mi je rekao da je iz Sandžaka i da studira u Sarajevu, a u bolnici mi je ispričao da je nakon te provedene noći u Komandi prebačen u kasarnu ,,Viktor Bubanj”, odakle je drugi dan pušten na slobodu bez ikakvog maltretiranja. Nekoliko dana nakon toga je ranjen, nije mi rekao gde i kako, samo znam da mi je njegov brat sledeći dan došao u posetu i doneo boks slovenačkih cigareta ,,SET”.

Sve vreme boravka u bolnici u hodniku na mom spratu, a povremeno i ispred sobe u kojoj sam se nalazio, bio je stražar. Kada sam počeo da hodam uspeo sam uz nagovor jedne medicinske sestre da odem do lekarske sobe i da se javim nekom od svoje familije. To je bilo u ranim jutarnjim satima, negde oko pet časova, kada sam nakon drugog poziva uspostavio kontakt sa svojim bratom Milanom. Što sam mogao brže ispričao sam mu šta se desilo i da mi je potrebna pomoć. Nakon tog razgovora po mene su došli neki ljudi, vezali mi ruke i oči, ugurali me u vozilo i rekli da su čuli da sam velika zverka, te da ništa ne pokušavam jer imaju naređenje da me ubiju ako nešto pokušam. Nakon kraće vožnje vozilo se zaustavilo, izveli su me napolje i ostavili onako vezanih ruku i očiju. Stajao sam tako dok je oko mene zveckalo oružje, da bi nakon nekoliko trenutaka uz zvuke repetiranja oružja začuo povike ,,Ubij četnika”, ,,Nemoj, bolje ga zakolji” i slične. Ne znam koliko je to trajalo, meni se činilo čitav dan jer su me rane još bolele, dok neko nije prišao, uhvatio me ispod ruke i vukući me uveo u neko drugo vozilo veće od prethodnog.

Kada se vozilo posle kraćeg putovanja zaustavilo, čovek koji je sve vreme sedeo pored mene izveo me je i poveo kroz nekakav objekat, dok nismo ušli u jednu prostoriju gde su mi skinuli povez sa očiju. Ispred sebe sam ugledao više ljudi, a jedan od njih mi se predstavio kao Juka Prazina i on me je počeo ispitivati. Kasnije su mi dali paštetu i parče hleba rakavši: ,,Jedi trebaće ti”, da bi me posle samo nekoliko zalogaja digli i poveli kroz hodnik, kada sam shvatio da se nalazim u zatvoru. Odveli su me na peti ili šesti sprat, ne mogu tačno da se setim, i ubacili u jednu od ćelija. U ćeliji je bilo šest kreveta, odnosno tri vojnička kreveta na sprat, a nas je u ćeliji bilo devetorica. Nakon upoznavanja ostali su mi, videvši da sam ranjen, odredili krevet i rekli da ću na njemu samo ja spavati dok će se oni na ovim drugim menjati.

Ćelija je bila mala, osim kreveta je imala stočić, dve stolice i zidani klozet u uglu. Unutra se nalazilo ogledalo, vodokotlić bez vode, dok je vode na česmi bilo samo povremeno. Sledovanje hrane je bilo jednom dnevno, posle podne oko 17.00 časova, a sastojalo se od parčeta stvrdnutog hleba i neke mešavine kuvanog pasulja, kupusa, graška i krompira, sa ponekim kokošijim vratom. Za nas devetoricu smo dobijali litar i po vode dnevno, od čega smo pola ostavljali za jednog starijeg čoveka koji je bio astmatičar, a nije imao nikakve lekove kod sebe.

Razni ljudi su me izvodili iz ćelije i više sati ispitivali. Nakon toga su mi donosili otkucane izjave da potpišem, sa navodima u kojima priznajem da je neko od starešina iz Zaštitnog puka u blizini Komande ubio nekog njihovog političara. Pošto u svojim izjavama to nisam pominjao, jer o tome nisam imao nikakvih saznanja, takve izjave nisam hteo da potpišem, nego sam svojeručno napisao izjavu koju sam im predao. Razmenjen sam 10.6.1992. u razmeni u kojoj nisu posredovali ni Crveni krst ni UNPROFOR, kada sam prebačen u kasarnu Lukavica.

Nisam bio na slobodi ni nekoliko sati kada je počeo napad muslimanskih snaga. Pošto je sutradan padala kiša i helikopter nije mogao da poleti zamolio sam neke oficire da mi pomognu da dođem do svoje jedinice. Jedan od njih mi je izašao u susret obezbedivši propusnicu za putovanje i prevoz. Po dolasku u jedinicu kasno uveče video sam da je većina sastava izmenjena, a u razgovoru sa mojim prvopretpostavljenim starešinom saznao sam da se deo vojnika sa teritorije Srbije vratilo nazad u Srbiju, dok je drugi deo otišao da brani svoja ognjišta, kao i da je mislio da sam ja jedini poginuli iz njegove jedinice. Ulaskom u šator gde je bio smešten taj moj prvopretpostavljeni starešina ugledao sam svog zemljaka iz okoline Loznice i upitao ga šta radi tu kada je odslužio vojsku. Rekao mi je da je došao sa mojim bratom Milanom da me traži, pošto mu je ovaj rekao da sam uspeo da se javim i da sam živ. Posle svega preživljenog susret sa bratom ne mogu dočarati rečima.

12.06.1992 godine zajedno sa bratom i tim zemljakom vratio sam se na teritoriju Srbije, nakon čega sam na rehabilitaciji proveo oko godinu dana. Posledice ranjavanja vučem i danas.
Jedina izjava koju sam dao organima u Srbiji bila je u avgustu 2013. kada su me pozvali da svedočim pored Specijalnim sudom za ratne zločine. Međutim, pošto mi se učinilo da su prisutni u sudu totalno nezainteresovani, izjavu sam dao u skraćenom obliku kako bih što pre otišao odatle. Smatram da je velika sramota ove države što preživele iz kolone u Dobrovoljačkoj ulici nije organizovala u neki centralni registar, jer za deo starešina i vojnika iz svoje jedinice nikada nisam saznao šta se sa njima desilo, dok ni oni za mene nisu mogli znati pošto sam se na spiskovima ranjenih vodio kao NN policajac. I to sve dok posle 23 godine igrom slučaja nisam sreo čoveka iz Šapca za kojeg su mi rekli da je u koloni zarobljen i ubijen, a to je upravo bio onaj poručnik ranjen tromblonom u pozadinskom delu Komande.

O tome kako se osećam što ni posle 23 godine niko nije odgovarao za te zločine počinjene nad pripadnicima JNA u Sarajevu zaista nemam reči.

Susret sa nekadašnjim vojnikom Perić Milenkom posle 23 godine

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.