DOBOŠ TORTA

 

– Zete, hoćeš parče?-pitala je sa isukanim parčetom doboš torte. Stajala je iznad njega i ne čekajući odgovor prinosila parče tanjiru.
– Neću, hvala-odgovorio je.
– Zete, ne kaže se ,,neću hvala”, već ,,ne mogu hvala”, tako je kulturnije. Okrenuo je glavu od ostalih gostiju za stolom i susreo se sa taštinim očima. Tada mu postade jasno značenje izraza ,,hladan kao taštin pogled”.

Kao mlad veterinar uspeo je da se zaposli u veterinarskom institutu odmah nakon završenog fakulteta, što je bez ikakve partijske pripadnosti smatrao ogromnim uspehom u turbulentnim vremenima. Posle nekoliko meseci oženio se devojkom koju je voleo i sa kojom se zabavljao još od vojske. Predložila je da počnu da žive u njenom stanu čim se njeni presele u kuću gde su ranije stanovali. U tek okrečen stan preneo je deo stvari iz svoje kuće, deo uređaja su zajedno kupili od para dobijenih za svadbu, a deo su kupili njeni. Nije mu to bilo baš drago, želeo je da se supruga i on zajedno muče i kuće kako mogu, ali ona nije imala stalan posao od kako se raspala fabrika u kojoj je radila, tako da su živeli od njegovih primanja od kojih i nije baš mnogo moglo da se ostavi sa strane. Planirali su ubrzo proširenje porodice i morao je da se pomiri sa činjenicom da je u tom trenutku to najbolji izbor, progutao je svoj ponos i prihvatio kupljene stvari, obećavši sebi da će na neki način već pokušati da im se oduži.

Problemi su se uočili odmah prilikom kupovine stola za trpezariju. Tašta je izabrala stilski, hrastov, okrugli sto sa 6 stolica, koji jeste bio lep, ali se nije uklapao u trpezariju koja je bila uzana, tako da se pored njega nije moglo normalno prolaziti. Predložio je da sto bude pravougaonog oblika koji bi više odgovarao obliku trpezarije, ili čak sto sa ugaonom garniturom, za početak, što je bilo dosta praktičnije i jeftinije rešenje, ali je to tašta prokomentarisala sa ,,Kakva ugaona garnitura, to je tako seljački”, i kupila odabrani okrugli sto. Kada su radnici doneli sto i kada su ga tašta i supruga postavile u trpezariju kao su mislile, mogao se čuti samo zvuk oduševljenja ,,Jao, kako se lepo uklopio”. Na njegovo čisto praktično pitanje ,,A kuda će se prolaziti do kuhinje?”, tašta je jedva dočekala ,,Pa sklonite tu stolicu!”. To ,,sklanjanje stolice” je značilo da se žrtvuje jedno mesto, a i tada je prostor za prolazak bio mali, međutim, videvši da tast iza nje stoji u obliku slova F, a da supruga ništa ne progovara tupo gledajući u garnituru, ne reče više ništa. Odmah po odlasku tašte i tasta iz stana jedna stolica je uvek stajala sa strane, kako bi se ostavilo mesto za prolazak do kuhinje, što je ,,tako gospodski”.

Kako običaji nalažu trebao je u novom domu početi da slavi, čime bi nastavio krsnu slavu koju je nekada slavio i njegov otac. Pripremu je obavio po svim propisima i na dan slave je kroz njihovu kuću prodefilovalo preko trideset zadovoljnih prijatelja. Društvo im je ostalo do rane zore igrajući i pevajući uz ,,stavi, dobvi, vok’en’vov”, kako bi rekao Šešelj. Trpeza je bila bogata, kako se za prvi put samo poželeti može. Iako je tek učila da kuva, supruga mu se pokazala kao talentovana kuvarica, a mali deo đakonija su spremile njena i njegova majka. Za ,,desertar” je osim petnaest vrsta sitnih kolača bila torta sa malinama, koju njegova žena nikada više nije spremila kao taj prvi put, i, pogađate po naslovu priče, doboš torta koju je donela njena majka. Ona nije spremila tu tortu, već ju je naručila iz poznate poslastičarnice koja je sa tom tortom pobrala neke nagrade po raznim sajmovima, i to ,,specijalno za zeta”, tako da ta nije imala šest do deset kora koliko obično imaju, već, verovali ili ne, devetnaest. Bila je izuzetno ukrašena, špinovani šećer se caklio neprimetno odajući tragove parčića, a teški šlag u boji čokolade je prikazivao pravilnu geometrijsku simetričnost. Tog prvog dana slave malina torta se bukvalno razgrabila, tako da su supruga i on jedva uspeli da zakače po parče, dok je ,,dobošice” pojedeno samo par parčadi i ona je svojom masivnošću stajala i zauzimala pola frižidera. Drugog dana je na neki kasni ručak došla ženina rodbina sa delom članova koji su živeli u inostranstvu. Posle obilnog ručka pojačanog roštiljem, jer je pečenja od prvog dana ostalo vrlo malo, pristupilo se dezertiranju. Izneta je skoro čitava dobošica, kojoj su superlativi počeli da pljušte još dok se nikom nije ni našla u tanjiru. Kada je u prvom talasu podelila parčad onima koji su bili zainteresovani, tašta je puna sebe pošla da stavi parče i njemu.

dobos-torta-sm

– Gospođo, ,,ne mogu” je nesvršeni oblik i znači da jedem tu tortu ali trenutno ne mogu, a ,,neću” je odričan oblik i znači da tu tortu uopšte ne jedem.
Nastao je muk. Desetak ljudi za stolom i još toliko u dnevnom boravku je zaćutalo. Zamro je i zvuk udaranja kašikica o prženi šećer, po kome je torta i dobila naziv. Svi su čekali reakciju. Svetlost se presijavala o oštre ivice parčeta kao o sečivo, i jednog trenutka mu se učini da će špaklicu sa parčetom da mu zabije u vrat. Umesto toga, tašta se osorno nasmeši i stavi u parče u tanjir:
– Ne pričaj gluposti, doboš tortu svi vole.
Znao je da je doboš torta delikates poznat širom sveta. Znao je da je svi vole, ali on nikada nije bio ,,svi”. Probao ju je jednom davno na nekoj sličnoj manifestaciji i nije mogao shvatiti čemu je služio jebeni prženi šećer na torti za koji je trebala brusilica da bi se iseklo parče, a svi su ga ostavljali u tanjiru. Taj šećer je mađarski poslastičar koji ju je izumeo stavljao da bi torta što duže ostala sveža i zadržala oblik prilikom slanja na razne destinacije, ali ako se jela u par dana, kao u većini slučajeva, čemu je onda služio? Sva ta muka da bi se glazura napravila bila mu je totalno glupa, jer bi se to sve posle bacilo. Isti efekat bi se postigao da se stavi i pleksiglas: ostavio bi blještavi prvi utisak kao i prženi šećer, samo što bi posle bi mogao da se skine i upotrebi za sledeći put. Ali nije to bilo ono što ga je odbijalo kod te torte: bila je suviše suva za njegov ukus. Nije voleo uopšte torte sa mnogo kora, bile su mu nekako ,,hlebaste”, voleo je voćne torte koje su mogle da se jedu velikom kašikom. O ukusima nije raspravljao i to je smatrao jednostavnim pravom na izbor: svi su voleli tu tortu, on nije, svi u njegovoj familiji su voleli jagnjetinu, on nije, svi oko njega su slušali narodnu muziku, on nije. Mogao je da pojede to parče jer je voleo slatkiše, ali nije. Tašta je mogla da to parče prosledi drugom ili da ga vrati na tacnu, ali nije. On je napravio svoj izbor, a tašta svoj.

Međutim, naslućivao je da se u ovom slučaju ne radi o običnom parčetu torte, ovde je u pitanju bila lekcija: lekcija o tome čiju ćerku je oženio, lekcija o tome čiji je stan, lekcija o tome zašto je kupljen okrugli sto koji je štrčao kao čir na dupetu u pravougaonoj trpezariji, bila je to lekcija o dominaciji.
– Hvala gospođo, ali ja to jedem sa supom, koja je već prošla-reče uljudno i dade tanjirić nekom od gostiju koji je čekao svoj red.
Pogled koji mu je uputila bio je hladniji od apsolutne nule. Okrenula se besno ,,nalevo krug” i kao nadundureno dete sela u dnevni boravak sa ostalim gostima. Njena ćerka joj je odmah prišla, tešeći je kao da joj je saopštio da ima još tri dana života, a deo ostalih žena je oko nje napravio zaštitnički bedem.

– Pa ona je za tebe naručila najbolju moguću tortu, otkud je mogla znati da ti ne voliš nešto što čitav svet voli…
-počela je jedna od snajki iz familije.
Gosti za stolom su ga gledali osuđujući.

– Svi pravi muškarci vole dobošicu- ubaci se druga.
I to baš ona čiji muž ima ljubavnicu dvadeset pet godina mlađu, kojoj plaća stan u drugom gradu gde često ide ,,na službeni put”. Perifernim vidom je spazio da joj se muž poče da davi tortom u iščekivanju njegove moguće reakcije, ali tuđi život ga nije interesovao, tako da nije ni imao nameru da bilo šta komentariše po tom pitanju.

– Eto, ja ne volim-jednostavno odgovori.

Hteo je samo da ga ostave na miru da sa svojom suprugom pokuša da formira porodicu kako je njima dvoma najviše odgovaralo, bez svih tih dobronamernih saveta sa strane. A da je taštu uopšte interesovalo, lako je od svoje ćerke mogla saznati da joj zet ne voli doboš tortu.

– A koje ti torte voliš?-pitalo je sudsko veće, nagoveštavajući u vazduhu da je bilo koji odgovor pogrešan.

– Voćne, naravno, tortu sa  malinama, na primer.

– Pa to nisu torte, to su kolači, poslastice!-odvališe presudu, pokušavajući da pruže podršku ,,nevinoj žrtvi”.

Setivši se koliko mu je žena strahovala kako će ispasti torta koju je prvi put pravila, od koje nisu ostali ni ukrasni cvetovi od testa, uze stolicu i, zamolivši odbrambeni bedem da se raziđe, naslonom je okrenu prema tašti. Seo je, prekrstivši ruke preko naslona i na njih naslonivši glavu, gledajući taštu pravo u oči sa pola metra razdaljine. Nije mu ostavila drugi izbor, morao je da posegne za ultimativnim oružjem protiv žena-logikom.
– Gospođo, mogu li nešto da vas pitam, ali da mi pošteno odgovorite?
Posle par sekundi razmišljanja o količini poštenja koju je spremna da rizikuje, rekla je:

– Pitaj…

– Koja je svrha postojanja torte?
Gledala ga je belo kao da je pitanje bilo iz kvantne mehanike. Počela je da zvera okolo tražeći pomoć sudija i advokata iz prethodnog dijaloga.

– Gospođo, pitanje je prosto: koja je svrha postojanja torte?
Kada je nelagodnost već počela da vonja u vazduhu, nastavio je:

– Da li se slažete da je svrha torte da bude pojedena?
Gledala ga je kao prase domaćina za Božić.

– Pa…da
-izusti bojažljivo, očekujući potvrdu saboraca da je odgovorila tačno.
– Ako je kroz ovaj stan prošlo pedeset ljudi i još nije pojedena ni polovina torte, da li mislite da je vaša torta ispunila svrhu svog postojanja?
Priterana uza zid, poče da se vrpolji na trosedu gde je sedela.

– Naravno da nije-nastavi ne čekajući njen odgovor. Torta koju je spremila moja žena jeste i zato će ona ubuduće biti slavska torta u ovoj kući, zvali je vi kolačem, poslasticom ili napolitankom, zbog čega vas molim da ostatak vaše torte nosite tamo gde ljudi vole da je jedu, jer je očigledno da gosti koji dolaze kod mene na slavu baš i ne vole. Molim Vas da se ne vređate, ovo je samo praktičan predlog kako bih oslobodio frižider za neke druge jestivije stvari.
Ustala je sikteći:

– Mm..Mm..Milomire…MILOMIRE…(teatralno poče da doziva muža)…Izlazi… Odmah me vodi odavde…(tast ga je tugaljivo gledao ustajući od tek druge čaše vina)
Gospođa tašta je umalo prošla kroz jednog svog rođaka koji je sedeo na ,,višak mestu” za okruglim gospodskim stolom, zamalo ga ne oborivši sa stolice. Ne čekajući da joj muž pridrži kaput, što je inače bila redovna procedura, obukla se, prebacila davno iskeženu lisicu oko vrata i demonstrativno izašla iz stana. Dok se obuvao, tast je uspeo samo da dobaci ,,E jebi ga zete…” pre nego što je kroz otvorena vrata čuo ,,MILOMIRE, POBOGU, KREĆI!” Nakon što su se vrata zatvorila za tastom okrenuo se prema gostima da bi prekinuo neugodnu tišinu i rekao ,,Ko će šta da pije?”.

Doboš torta više nikada nije uneta u njihov stan, ali je za njega ostala simbol otpora prema nadobudnim taštama, koje svojim dobrim namerama upropaštavaju brakove svojih ćerki.

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.