DESETOBRZINAC

Oduvek sam voleo dvotočkaše. Prvi bicikl koji su mi roditelji kupili u petoj-šestoj godini je bio bordo-metalik, italijanski, sa čeličnim ramom i oklopom na srednjem delu. Bio je neke srednje veličine, izuzetno lep, ali težak, bandaši su mu bili širi i veći od Ponikinih, tako da je baš trebalo snage za njegovo pokretanje.

Jedino za šta je služio to je da jačam nožne mišiće i da se ćale hvali komšijama. I bio je ”specijalka”, sa kočnicama na guvernali, tako da nije bio pogodan za ”potpisivanje” na šljunkovitim sokacima, zbog čega sam, rastući, sve više mažnjavao kevino žensko biciklo, ”kontraš”. Kad me je ćale video da vozim kevino biciklo, ”talijana” je prodao ili poklonio nekom, više se i ne sećam. To kevino biciklo sam dugo vozio i na njemu sam naučio sve radove od skidanja i nameštanja lanca, krpljenja guma, montaža i premontaža diname, sedišta, korpe i guvernale. Srednju glavu sam sklapao i rasklapao zatvorenih očiju. Koliko sam samo živaca pogubio oko krpljenja guma ne smem ni da kažem. Sa tim biciklom sam pokušao i svoju prvu vratolomiju, skok sa ćuprije na ćupriju preko kanala pored puta, misleći da ću uspeti ono što je Bert Rejnolds radio u ”Smokiju i Banditu” preskačući preko neke rečice. Zaleteo sam se punom snagom i propeo bicikl, misleći da ću da preletim razdaljinu od nekih 10-ak metara između dve ćuprije, ali, umesto da letim kroz vazduh jedno petnaestak sekundi kao u filmu i dočekam se na drugu ćupriju, uspeo sam da uradim pola salta i posle nekoliko metara brebnem leđima u kanal između ćuprija. Izgreban kao Sijuks posle ratnog pohoda i ižaren po čitavom telu (nisam nosio HTZ opremu za kaskadere), tu noć sam popravljao uvrnuti bicikl kako bi keva mogla ujutru da ode na posao u ”Cale”.

Naravno, sve to vreme sam patio za trkačkim biciklom-petobrzincem koje je imao jedan drugar u komšiluku i koji mi je povremeno davao ”jedan krug”, uz obećanje da neću kaskaderisati. Finansijska situacija nije dozvoljavala da mi kupe takav bicikl, tako da sam ćutao i vozio kevino biciklo do kraja osnovne škole. Onda je otac u selu sagradio farmu svinja i farma je počela dobro da radi, ja sam počeo da preprodajem sve i svašta, od stripova i sličica, do nekih (verovatno) kradenih kasetofona za kola, Plejboja i svega ostalog na čemu se mogla zaraditi neka kinta (po meni je nastao lik Delboja). Ipak je glavni izvor bio pazar koji je ćale donosio sa Mišarske šljunkare, gde je radio kao magacioner na izdavanju šljunka i peska. Punu torbu para bi brojali i slagali sa uplatnicama do kasno u noć, nakon čega bi uvek ostalo neke siće za mene (”Alija Sirotanović” najčešće ili, retko, plavi ”petak”), koju bih ja čuvao i spremao za bicikl. Bio sam odličan đak i stalno sam visio na nekim takmičenjima, tako da me je ćale jednom odveo u ”Naminu” prodavnicu na Dumači i kupio mi nov desetobrzinac ”Rog Ljubljana”.

Ne, nisam dovoljno elokventan da opišem tu euforiju. Odvezao sam ga polako kući, podmazao menjače, izbrisao i izašao na ulicu tako ponosan kao da sam ja taj koji je izmislio točak. To je bio jedini nov bicikl te vrste u kraju, i to desetobrzinac (jer petobrzinci su za pičke). Vozio bih ga dok mi ruke ne bi počele spadati sa uvijenih ručki. Pazio sam da uvek bude podmazan, gume naduvane, čistio sam ga i mackao redovno. Zbog teget-metalik boje zvao sam ga ”Plava ptica”, sa jasnom aluzijom na poznati trkački auto. Jednom su u srednjoj školi pokušali da ga ukradu, ali sam kroz prozor ”Jankove” gde je bila igranka to spazio, strčao niz stepenice sa sprata i pojurio za počiniocima. Iako je par njih pokušalo da me zadrži i omete, proleteo sam kroz njih i potrčao za onim na biciklu. Jurio sam ga skoro do Zorkinog solitera i uspeo sam da ga stignem dok još nije uhvatio ubrzanje. Kreten nije znao da prebaci u manju brzinu da bi lakše okretao pedale. Tu je do izražaja došla fizička sprema započeta još sa onim italijanskim biciklom, nastavljena sa vaterpolom i gimnastikom, tako da sam ja većinom vozio u 7. ili 8. brzini, dok sam 9. i 10. koristio za otvoren put. Lopov je bio stariji od mene, verovatno i jači, ali ja sam se u trku uhvatio za korpu i jednostavno ga zbacio sa bicikla, od kojeg me ne bi odvojilo ni njih 10, a kamo li njih trojica. Srećom, nije bio neki srcan, pa je posle pada i pokušaja da ga roknem nogom u glavu dao petama vetra. Kako su i neki prolaznici zastali da vide šta se dešava, ja sam se okuražio i pogledom potražio onu dvojicu koja su pokušala da me spreče da stignem ”drajvera”. Kada sam ih ugledao kako pristižu počeo sam da se derem ”Šta je, hoćete da ukradete biciklo? Dođite sad da vas vidim!…Hajde, dođite da vam jebem mater…” Ljudi su sve više zastajkivali i počeli da se okreću u njihovom smeru, što je za njih bila komanda za ”nalevo krug”. Sajlu kojom je bicikl bio vezan nisam ni našao.

Posle toga sam kupio bolju sajlu, ali sam uvek gledao da budem negde gde će mi Plava ptica biti na oku. I uspeo sam da ga sačuvam sve do jedne jesenje večeri, kada sam trebao da se vratim na početak pete, završne godine na Vojnoj akademiji u Zagrebu. Nas nekoliko je to popodne otišlo u ”Cepelin”, kafić koji nije bio daleko od železničke stanice odakle sam kretao, napravili smo žuraju po običaju, gde sam ja potrošio i ono malo para koje bih dobio za mesečni trošak na Akademiji. Jedva sam nekako i krenuo da stignem na voz za Jumu (Rumu), ostavljajući bicikl vezan sajlom za ogradu u dvorištu preko puta kafića, kod našeg drugara Darka Frica. Dok smo se opraštali ispred rekao sam bata-Janu da potera bicikl kod njega, dok ja ne dođem sledeći put. Rekao je ”Nema problema”, pozdravili smo se i ja sam otišao na stanicu. Kada sam posle par dana uspeo da pozovem burazera (da, postojalo je i vreme bez mobilnih telefona) i da ga pitam da li je odvezao bicikl, on je nevino pitao ”Koji bicikl?”. Otišao je odmah kod ovog drugara gde sam ostavio bicikl, ali ni on nije ništa znao o tome. Toliko sam bio tužan…i razočaran: uspeo sam ga spasti od lopova, ali nisam od pijane glave. Naravno, bicikl nikada više nisam video. Tako je Plava ptica otišla u legendu. Ili kod nekog iz Male (cigansko naselje)…

Nakon završetka Akademije i svečane promocije oficira u Beogradu, podigao sam otpremninu i otišao kući na raspust da se spremim za svoje prvo radno mesto, Slavonsku Požegu (kako se tada zvala). Posle par dana se pojavio jedan od komšija gurajući potpuno novi desetobrzinac, sa još uvek okačenim papirima na guvernali. Objašnjavao mi je da je bicikl nov i da mu trebaju pare, da ga je nešto dobio umesto plate, bio je oženjen mojom komšinicom zaostalom u razvoju i izgledalo je da su se po tom pitanju našli, pričao mi je koliko voli uniformu, kako mu je bila želja da bude oficir, molio me da se ja obučem samo da vidi kako mi stoji… Mislio sam da ga oteram u tri lepe, ali sam se predomislio, obukao uniformu iz najlona, stavio šapku i opasač i izašao pred njega. Gledao me je kao da je Josip Broz, najveći sin naših naroda i narodnosti, ustao iz groba. Počeo je da balavi sa suzama u očima i ja mu tu dadoh nešto od oficirske opreme, ne sećam se šta. Normalno, za bicikl sam mu dao para koliko je tražio, a tražio je nekih 20-ak posto manje od cene koja je bila na računu sa papirima od bicikla. Tu popijemo po pivce i raziđemo se zadovoljni. Iako sam znao da ću retko koristiti bicikl zbog mesta službovanja, hteo sam da ga imam, jer zbog izuzetno, ali izuzetno, nezgodnog ulaza u dvorište nisam hteo za sitnije poslove da isterujem ”Moskvu” (Moskvič). Nije bio ”Rog Ljubljana” već ”Unis Sarajevo”, i nije bio teget metalik, već zeleni metalik, ali kupio sam ga po dobroj ceni i to je bilo to.

Posle nekoliko godina u kojima se izdešavao rat i sve ono što sam već napisao, oženio sam se i počeo da živim u zgradi gde sam i sada. Napravio sam rešetkasta vrata između lifta i stana, gde smo supruga i ja držali bicikle. 1993.godine smo moj venčani kum i ja dobili kćerke, ja u junu, a on u avgustu. U to vreme sam radio u Beloj Crkvi i dolazio sam kada sam mogao, od prilike svaki drugi vikend. Inflacija je bila galopirajuća, ali ja sam ” Volksvagen Širokom” sa rumunske granice švercovao gorivo i nekako pokrivao troškove.

14.8.1993., negde oko podne, pošao sam da kupim minđuše za kumovu ćerku kako bi uveče otišli na babine. Vozio sam se na biciklu Karađorđevom ulicom, želeći da odem do Šarčevićeve zlatare, koja se tada nalazila na ćošku Karađorđeve i Prote Smiljanića. Kod ”Jankove” škole su bili postavljeni ležeći policajci napravljeni od betonskih elemenata koji su se koristili za bankinu, tako da su se kolima mogli preći isključivo prvom brzinom i to na malom gasu, uz obavezno kočenje prilikom silaska. Budala koja ih je takve postavila verovatno ne vozi kola, jer se po čitav dan čulo udaranje auspuha i veznog lima o beton. Čak nije postojao ni onaj prostor sa strane između policajca i trotoara, kuda bi se moglo proći biciklom ili motorom. Više su ličili na neke fortifikacijske prepreke na putu nego na ležeće policajce. Nailazeći od stare robne kuće morao sam da usporim, a nakon kočenja i prolaska preko drugog policajca digao sam ruke na ravni deo guvernale, kako sam većinom i vozio taj bicikl. Nakon nekih pedesetak metara, pre pešačkog prelaza gde se račva Karađorđeva ulica, video sam ženu koja je sa nekim kesama u rukama, nakoso, između vozila parkiranih sa moje desne strane, pošla da prelazi ulicu. Odjednom je stala na belu središnju liniju, čekajući da prođe auto koji nam je dolazio u susret. Ja sam zvrcnuo zvoncetom da je obavestim o svom nailasku, ona je pogledala u mene i ja sam pošao da prođem iza. U tom trenutku žena pravi par koraka unazad i zatvara mi taj prostor. Okrećem guvernalu u levo misleći da prođem ispred nje. Ona u tom trenutku ponovo iskoračuje napred….Trznuo sam guvernalu desno koliko sam mogao da bih je izbegao i tom prilikom izgubio ravnotežu. Počeo sam da padam i levom stranom lica udario u tu ženu. Bicikl je otklizao nekoliko metara po asfaltu, žena je pala i ja preko nje. Ustao sam i počeo da vičem ”Šta ti je ženo, jesi li normalna?”. Uhvatio sam je za ruku i pokušao da je podignem, misleći da joj nije ništa, da se samo ugruvala. Kako sam je odigao, tako je ispod glave počela da lipti krv. Pustio sam joj ruku i ostao paralisan. Ljudi su počeli da se skupljaju, a ja sam stajao razmišljajući da to nije neka skrivena kamera. Međutim…

Kola hitne pomoći brže nisu stigla ni u crtanim filmovima. Uneli su ženu u Ladu karavan i otišli. Neko voće je bilo rasuto po onoj krvi. Nisam razumeo šta su ljudi oko mene pričali. Kao u bunilu sam digao bicikl i polako, gurajući ga pored sebe, krenuo ka hitnoj pomoći. Vezao sam ga sajlom ispred Hirurškog bloka i seo na kružno postavljene narandžaste stolice ispred ordinacije hitne. Sedeo sam razmišljajući šta se desilo dok me glava sve više bolela…. Mogao sam otići, da me nikada ne nađu, ali mi to kao opcija nije palo na pamet jer sam znao da nisam ništa kriv, a i nije mi bilo jasno šta se desilo sa tom ženom.

Posle nekog vremena su ušla dva milicajca, čuveni ”Garagan” i neki mlađi bledoliki, i odmah sa vrata nabusito pitali:
– Ko je udario ovu ženu što je sad dovezena?
– Ja-odgovorih.
– Hoćete izaći napolje…
Izašli smo napolje, ali tako da je Garagan išao prvi, a visoki bledoliki iza mene, kao da sam već osuđen. Garagan se po silasku niz stepenice naglo okrenuo sa svojih jedno metar i šumska jagoda visine, valjda da ostavi utisak, gledajući mene na drugom stepeniku u visini šlica, i rekao:
– Vozačku i saobraćajnu!
Ne oklevajući, nađoh dokumenta i dadoh mu. Nakon što je nešto pogledao upita strogo:
– Gde su kola?
Još uvek u bunilu rekoh mu: ”Kući”.
– Gde kući?
– U Narodnih heroja…(Tako se zvala ulica gde mi je bila stara kuća i gde su se tog trenutka kola stvarno nalazila, oko 4 km od mesta bolnice)
– Narodnih heroja? Pa kad si pre stigao da ih oteraš?
Tek tada su počeli tragovi razuma da isplivavaju.
– Pa…ja nju nisam udario kolima…
– Nego čime?
– Glavom.
Tad se oglasi i onaj visoki iza mene:
– Je l’ ti to nas zajebavaš?
– Ne. Ja sam bio na biciklu i u padu sam je udario glavom.
Sad opet Garagan:
– Ma čoveče pitamo te za ovu ženu što joj je prsla glava, što je sad dovezla hitna iz Karađorđeve!
– Za nju i kažem…
Njih dvojica su se zgledali, ne znajući šta da kažu, a i ja od šoka nisam mogao da im pomognem. Kako prsla glava, pomislio sam? Tišinu prekide Garagan, koji je očigledno bio vođa patrole:
– A gde ti je biciklo (sa O)?
Pokazah mu bicikl odmah pored stepenica.
– Odveži ga-naredi.
Odvezao sam bicikl i stavio ga ispred nas na nogaru. Gledao, zavirivao, obilazio i najzad progovori:
– Pa nije mu ništa…
Nije, samo ne voli kad ga budale zagledaju, pa može da se ritne nogarom.
– Rekoh da je nisam udario biciklom, već glavom.
– Piši-reče onom dugajliji, onako zvanično (to sa onom pričom da panduri idu u paru zato što jedan zna da čita, a drugi da piše, nema veze).
Dugački uze neki blok i spremi se da piše. Garagan poče da sriče:
– Biciklo, zeleno..(pauza)…Unis Sarajevo…(pauza sa čekanjem potvrde da je onaj zapisao)….petobrzinac…
I tu se ja, ko zna zašto (verovatno što su petobrzinci za pičke), uključim da napravim ispravku:
– Nije petobrzinac nego desetobrzinac.
Tog trenutka, baš tog trenutka, mogao bih se zakleti da je Zemlja prestala da se okreće. Vreme je stalo, ljudi su stali, panduri su stajali, ptice su prestale da lete, sve je bilo zamrznuto taj trenutak, kao da smo u ”Matriksu” (odatle su i potekle ideje za efekte u filmu). I baš tog trenutka Garagan zapanjeno reče:
– Auu, desetobrzinac…
Rekao je to kao da je otkrio PIB građevinske firme koja je sagradila piramide. Ne, sigurno je negde skrivena kamera i uskoro će moji ortaci da izađu i da se smeju kako su me nasamarili. Pokušao sam da se spustim na njegov nivo:
– Kolega, pa kakve veze ima da li je petobrzinac ili desetobrzinac, nisam vozio Porše….
Uopšte ne slušajući šta pričam, još uvek u svojoj euforiji istražnog postupka, upita:
– A u kojoj si brzini bio?
– U toj u kojoj je i sada.
Gledao je u ručice menjača, pokušavajući da odgonetne kako da odredi koja je brzina. Nisam se ni nadao da će znati, pa mu rekoh ”U sedmoj”, mada sam mu isto tako mogao reći da sam bio u drugoj. Ponovo se začu onaj uzdah zaprepašćenja:
– Uu, sedmoj…
Sada mi je pritisak već počeo rasti. Očekivao sam da ”kolega” po struci (ja sam po VES-ti u vojsci bio saobraćajac) bar malo uključi mozak. Onda me je dotukao sa sledećim pitanjem:
– Koji je broj?
– Broj čega?
– Broj bicikla. Imaš li neke papire?
Imao sam još uvek negde papire koje sam dobio od komšije prilikom kupovine i naravno da sam znao da se broj bicikla nalazi na ramu sa donje strane srednje glave (što zna svako ko je ikada okrenuo bicikl da namesti točak), ali mi nije padalo na pamet da mu to kažem.
– Ne znam kakav broj, biciklO se ne registruje…
Obilazio je i zavirivao u sve delove rama ne bi li našao neki broj.
– Dobro, onda…Daj ličnu kartu.
Dao sam im ličnu kartu, oni su upisali osnovne podatke i otišli da uzmu podatke od one žene. Stajao sam nekoliko trenutaka ne verujući šta mi se dešava. Nisam znao šta da radim, osećao sam se kao Jozef K. u ”Procesu”.

Ušao sam ponovo u hitnu da vidim šta je sa ženom i bukvalno naleteo na tasta, Načelnika odeljenja psihijatrije (ovo baš i nisam trebao napisati), koji je sa kolegom neurologom upravo pozvan da pregleda tu ženu, a još se ispostavilo da je ona glavna sestra na ORL odeljenju.
– Ej, otkud ti?-pozdravi me.
Ispričah mu na brzaka šta je bilo, i videh da ni njih dvojica ne mogu da poveruju šta se desilo. Odjednom me uhvati za bradu:
– Čekaj, bre, nešto nije u redu…Dođi ovamo na svetlo. Pa tebi je upala leva strana. (Pipao je levi obraz)…Vidi (obrati se neurologu), vidi kako mu je obraz upao.
Do tog trenutka sam mislio da me glava boli samo od udarca, ali i sam opipavši obraz, video sam da tu stvarno nešto nije u redu, nije uopšte bio kao desni.
– E, idi ti kod ove, a ja ću njega da vodim da on to snimi, pa da vidimo šta je.
I odvede me. I snimismo. I kod ORL doktora-prelom zigomatikusa, iliti jagodične kosti, najjače koske na ljudskom telu (to sam tad saznao), sa dislokacijom od oko 1 centimetar unutra. Ustanovljen i potres mozga, srednje jačine. Reče mi da idem kući da uzmem stvari i da dođem uveče na odeljenje da se ujutru odmah operiše. Alo ljudi…Pa to je jebeni bicikl…Šta se dešava? Ako nije skrivena kamera onda je zona sumraka.

Otišao sam kući, gde je žena, otkud to, živčanila misleći da sam se zadržao negde u kafani. Zaista ne znam odakle joj tako zle insinuacije, ali nisam imao snage da se raspravljam. Mislim, nisam se raspravljao, samo sam joj ispsovao sve do četvrtog kolena, i babine, i minđuše, i milicajce, i….sve. Izljubio sam ćeru koja je taj dan punila dva meseca, mog malog ”smajlija”, i otišao u bolnicu.

Čini mi se da nisam oka sklopio, što od razmišljanja o događajima tog dana, što zbog cimera iz Bijeljine, koji je još bio u maskirnoj uniformi, Srbinu kome su Srbi odvalili obe vilice od kostiju glave zbog pogrešne izjave u kafani, pa je posle operacije samo siktao jer su mu vilice bile vezane žicom jedna za drugu. Iako sam već nekoliko puta bio pod hirurškim nožem, nije mi bilo svejedno kada je sestra ujutru došla po mene. Stavila me je u kolica i odgurala u hladnu salu, gde me je čekao doktor Katić, koji je raščupanom kosom i bradom podsećao na prirodnjaka Dejvida Belamija. Legao sam ispod ogromnog reflektora, a sestra je vezala kaiševe preko nogu, struka, grudi, ruku i glave za tu neku stolicu. Uzeo je špric sa iglom od jedno 15-ak centimetara i dao mi lokalnu anesteziju na par mesta spolja na obrazu i unutar usne duplje. Posle nekog vremena je pitao da li deluje. Po mom frfljanju znao je odgovor.
– Sestro, držite glavu.
Sestra se oslonila na čelo svom snagom, iako sam preko istog već imao kaiš. Uzeo je skalpel i na obrazu napravio rez. Izvadio je neku kuku, identičnu onima koje se koriste u klanicama, samo ne te veličine i zavukao u rupu. Nije me bolelo, ali nije bio prijatan osećaj kad vam neko vuče kompletnu gornju vilicu kukom. Posle par pokušaja prestade.
– Imamo li veću kuku?-upita sestru.
– Nemamo.
– Jebi ga, moraćemo iznutra.
E to je rođaci već nešto vrlo, vrlo zajebano: podrazumevalo je da se iseče obrazina usne duplje iznutra i koska jagodične kosti pokuša da vrati u ležište izbijanjem sa te strane. Nakon toga bi mi gornja vilica bila vezana žicom za donju, kao onom jadnom cimeru, i ne bih mogao ništa da jedem nekih par meseci dok to ne zaraste, samo da pijem na slamku. Pokušao sam nešto da kažem, ali je samo izlazilo ”Nnnnnn-nn-nn”. Gledao je u mene kroz naočare i pevušio neku popularnu tehno verziju provala iz ”Maratonaca”, verzija od Noise Destruction-Laki je malo nervozan. Htedoh preko odebljalog jezika da mu pokažem da sam zaista nervozan, dok je on u beskraj ponavljao ”Laki je malo nervozan” čupkajući bradu. U prekidu pevušenja se obrati sestri:
– Znači nemamo veću kuku?
– Mislim da nemamo-odgovori ravnodušno sestra još uvek oslonjena na moju glavu.
– Mislite ili znate? Pogledajte još jednom.
U dnu sale je bio zastakljeni ugaoni ormar sa instrumentima, gde se začu zveckanje kad je sestra počela da prebira. Ubrzo se okrete i sa osmehom izvadi kuku veličine kuke na koje se kače svinje prilikom genocida u novembru mesecu. Doktor se naceri osmehom ludog naučnika i uhvati kuku koja mu je između srednjeg i domalog prsta virila jedno 20-ak centimetara (pravih, ne onih koijma se muškarci hvale ženama). Sa ponosom naredi:
– Drži glavu!
Dok se naginjao nad mene kao dr Frankenštajn, nastavljao je da pevuši ”Lakija”, a sestra je dlanovima i laktovima pokušavala da mi fiksira glavu.
– Šta će biti s kućom? Zapaliću je…
Zavukao je kuku i vukao kosku cimajući kompletnu stolicu. Počeo je da se znoji, a ja sam počeo da gubim nadu da će nešto uspeti i da ću morati da sisam sisu na slamku. Osećao sam i kako je stisak sestre počeo da popušta od napora. Odjednom je doktor viknuo ” Saad..Ne puštaj!” i oslonio se prvo jednom, a zatim i sa obe noge na osovinu stolice. I tako je on visio držeći kuku zavučenu meni u obraz dok mu je osovina stolice služila kao odskočna daska. Iznenada se začu ”kvrc”, a meni se desna ruka ukoči i u laktu i u ručnom zglobu pod 90 stepeni, kao i desna noga u kolenu. Zašto se to desilo ne znam, ali ja sam počeo da se trzam u grču ispod onih kaiševa i da vičem ”Uka…uka..uka!!!!”, što je trebalo da znači da mi se od bola ukočila ruka. Sestra se uplašila i odmakla, a dr.Katić me gledao ponosno kao dr.Frankeštajn buđenje svog Adama i ponavljao ”Laki je malo nervozan”. Osećao sam da nešto nije bilo u redu, jer grč neurološki obično hvata dijagonalno, desna ruka-leva noga i obratno, a i ovo je toliko bolelo da nije ni ličilo na običan grč, jer mi se ruka ukočila u neprirodnom položaju kao kod prosjaka na semaforu i bila je nabrekla kao da sam popio lopatu Viagre.
– Laki je malo nervozan…Nije to ništa, malo si se uplašio…
Ja se uplašio? Pa meni su na živo vadili gelere na Palama, mamu ti jareću, pokušavao sam da mu kažem i da ga dohvatim onom zgrčenom rukom. Umesto toga sam iskrivljenom facom vikao ”Uka……….uka…..uka…” Kako je dejstvo anestezije popuštalo, tako se i bol smanjivao, ali je ”uka” i dalje stajala ukočena. Svo troje smo bili u goloj vodi od znoja, svako iz svog razloga. Kada sam prestao da se džilitam, doktor se naže nad moj obraz, pogleda i upita me:
– A? Je l’ legla?
Dan danas ne znam da li je čovek debil da tako nešto izjavi ili me je zavitlavao izazivajući sudbinu da ostane bez zuba: pa kako sam ja mogao da vidim da li je kost na obrazu legla? Da izvadim oko i pogledam, ili šta?
– E jeste ga opravio, svaka mu čast-izreče za kraj još jedan šlagvort iz kultnog filma.
Zašio je ranu i lebdeći od ponosa između poda i tavanice, odlebdio napolje. Sestra me je posle nekog vremena bojažljivo odvezala i sa još uvek ukočenom nogom i rukom odvezla kolicima nazad u sobu. Kad me je tako ukrivljenog video onaj Zuba iz Džems Bonda prosikta kroz žice:
– Sebo te, ssta ssti operssso?
– Uku, vebem te vadoznava…
Anestezija, koja je i bila kriva što sam izgledao kao “Ekšn-men“ u rukama trogodišnjaka (dali su koju su imali ne testirajući da li smem da je primim), izgleda da još nije bila popustila. Mislim da sam odmah tog dana na lični zahtev izašao iz bolnice samo da ne bih više slušao ”Laki je malo nervozan.” Ali, na sreću, jagodična koska jeste legla.

Otišao sam sa tastom kod žene u koju sam udario kada je izašla iz bolnice da je obiđem i vidim kako je. Imala je frakturu lobanje. Pričali smo o tome kako je moguće da dođe do takvih povreda i došli do zaključka da se zbog kesa koje je nosila u rukama žena nije ni dočekala na ruke, što je automatski refleks kada padate, već je, ne puštajući kese, pala direktno na glavu. Jednog momenta se pomenulo vreme nezgode, koje je u zapisniku navedeno u 12.45č, iako je bilo malo ranije, što za gospođu ispade najveći problem:
– Doktore-obraćajući se tastu-pa to nije moguće, ja za dvadeset i nešto godina rada nikada nisam izašla pre kraja radnog vremena. “E, jebi ga, nisi ni tada morala“, pomislih. Ali, radovalo me što je tako, jer je to značilo da se oseća mnogo bolje.

Posle nekog vremena dobio sam poziv da se javim istražnom sudiji Opštinskog suda u Šapcu. Kako to već ide, otišao sam u zakazano vreme nadajući se da ću najzad da razjasnim šta se desilo i da tu banalnu priču završim. U sudnici su bile dve žene, sudija i daktilografkinja. Posle provere identiteta sudija čita zapisnik.
– Dana 14.8.1993. u 12.45 časova ste….(ono sve gore napisano)…Dakle, Vi ste upravljali biciklom?
– Da.
– Bicikl zeleni…(čita polako iz zapisnika)…Unis Sarajevo… petobrzinac..
– NIJE, NEGO DESETOBRZINAC!-viknuo sam, na ivici da je zadavim.
– AU, DESETOBRZINAC…
Laki je sada STVARNO nervozan. Ustadoh naginjući se prema sudiji, stežući bukov sto koji pomahagoni od muke:
– GOSPOĐO, PA KAKVA JE RAZLIKA IZMEĐU PETOBRZINCA I DESETOBRZINCA? ZAŠTO PRIČATE TAKVE GLUPOSTI? BRZINE SU POTPUNO ISTE! (To i jeste bilo tačno, druga brzina na petobrzincu je sedma na desetobrzincu, jer desetobrzinac ima još jedan manji zupčanik napred koji je dodat za vožnju uzbrdo) NIJE TO RAZLIKA KAO IZMEĐU FIĆE I PORŠEA!!!
Žena me pogleda strogo, bila je jedna od strožih sudija, sada je poznati advokat, pa reče:
– Tako piše…
Stajao sam još uvek cedeći onaj sto, nisam razumeo:
– Šta piše?
– U zapisniku tako piše…
Kada je Lakiju komora u glavi izbacila dovoljno pare na uši da počne ponovo da razmišlja, uklavirio sam da je ona samo čitala zapisnik, u kom je onaj visoki mili-cajac doslovce upisao Garaganov komentar prilikom pravljenja istog. Nisam mogao da verujem…Znači stvarno ne postoje vicevi o pandurima-sve je istina. Nakon nekih sat vremena priče i objašnjavanja, potpisao sam izjavu i otišao, misleći da će to biti kraj postupka. Možda bi i bio kraj da nisam bio oficir. Opštinski sud u Šapcu je predmet prebacio Vojnom sudu u Beograd.

Kada sam dobio poziv za Vojni sud gde je pisalo da će se protiv mene sprovesti istraga za ”krivično delo-teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja….” video sam da je đavo odneo šalu. Čistom igrom slučaja od kolege na poslu sam dobio broj od advokata Nikole Gavrilovića zvanog Zeka, sada pokojnog, kojeg sam uzeo da me zastupa pred sudom. Duge razbarušene sede kose i iste takve brade nikada ne biste pomislili da je bio pukovnik u penziji i nekadašnji predsednik Vojnog suda. I to se pokazalo kao prava odluka, jer su ovu ženu zastupali kćerka-advokat i zetova advokatska kancelarija, jedna od poznatijih u Beogradu. Optužnica je podignuta 1998. Kada je na jednom od suđenja veštak saobraćajne struke izneo svoj nalaz video sam koliko je zaista težek posao veštaka i koliko zahteva stručnosti: veštačio je prečnik točkova, širinu i vrstu guma, sile prenosa u svakoj brzini i moguće brzine u odnosu na moju konstituciju, asfalt, širinu ulice, vreme dana i meteo uslove, konstituciju i kretanje pešakinje, način pada na ulicu…Nakon nekih sat i po vremena iznošenja nalaza, sav u znoju je zaključio da ”Optuženi nije udario pešakinju biciklom.” Ajde, htedoh se nadovezati na ”Maratonce”, ali ne izgovorih ništa jer je čika-Zeka već ustao i tražio oslobađajuću presudu. Ta rečenica i jeste odredila takvu presudu, koja je tek 2001. godine i potvrđena. Zeka mi je objasnio da me jedino takva presuda oslobađala i plaćanja odštete koju su tražili u prvom momentu, a tražili su 30 000 maraka i mesečnu apanažu od, mislim, 300 maraka koju bih morao doživotno da isplaćujem toj gospođi. Da je veštak slučajno rekao da sam je zakačio biciklom, bio bih uslovno kažnjen i verovatno još uvek sa ”Borbom”, ili sličnim novinama pod miškom, trpao furunaše na železničkoj u Beogradu ili bih prodavao jedan po jedan organ plaćajujući odštetu.

Bicikl-ubica je prodat 1994.godine, kada sam kupio svoj prvi motor.

Gospođa je odavno u penziji. Garagan takođe.

Advokat Zeka Gavrilović je odavno u večnim lovištima, neka mu je laka zemlja.

Doktor Katić još radi.

Ja još uvek nosim jedva primetnu ”zvezdicu” na obrazu od izvlačenja jagodične kosti kukom za volove.

Nezgoda se u šabačkom SUP-u još uvek vodi kao saobraćajna nezgoda sa najtežim posledicama bez učešća motornih vozila.

Tako je završena epopeja ljudske gluposti zvana ”desetobrzinac“.

bicikl2

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.