CERSKA BITKA

 

Vratio sam se to veče kasno u svoju pitomačku sobu na Vojnoj akademiji u Zagrebu. To ,,kasno“ bi sada zvučalo smešno, ali za internatske uslove života gde je sve isprogramirano nešto oko 23 časa jeste bilo kasno. Pogotovo ako se sutra ima pisani deo ispita iz Vojne istorije, jednog od težih predmeta u drugoj godini, ako se dobro sećam. Istuširao sam se i obrijao da ujutru ne bih gubio vreme, upalio stonu lampu i seo za radni sto. Cimer me je gledao začuđeno i pitao šta mislim da naučim kada on već čitavo popodne uči, jer je gradivo obimno. U stvari gradivo i nije bilo toliko obimno, ali je jedna knjiga bila teorijski deo, a druga su bile skice bitaka, koje su trebale bar ugrubo da se znaju nacrtati da bi pratile tekst na ispitu, a zapamtiti rasporede jedinica jeste bilo ,,obimno“. Bile su to najvažnije bitke iz novije istorije koje su se izučavale na svim vojnim akademijama sveta, kao što su Bitka kod Denkerka, Staljingradska bitka, iskrcavanje na Normandiju i mnoge druge, a od bitaka sa ovih prostora tu su naravno bile Cerska i Kolubarska bitka i čuvene partizanske, čiji spomenici su počeli da zarastaju u travu.

Pošto sam dosta ,,upijao“ na časovima (,,upio“ bih i više da nije bilo Iračana kojima stalno nešto nije bilo jasno, iako su imali godinu dana pripreme pre akademije za učenje jezika) mislio sam da će i tekstualni deo biti lakši, a da ću akcenat morati da dam na pamćenje rasporeda crvenog i plavog na kartama. Možda je u knjizi prva lekcija bila Cerska bitka, ne mogu da se setim, ali i ako nije tu sam lekciju prvo počeo da učim. Otvorio sam knjigu sa tekstovima levo, knjigu sa kartama desno, a u sredinu sam stavio listove karo-papira na koji sam pisao teze i obaveznu plavo-crvenu olovku za crtanje karata. Čitao sam tekst, pisao najvažnije teze i crtao kartu kako sam sa tekstom napredovao, da bih što bolje zapamtio.

Počeo sam naravno od 15.8. kada je komandant Druge armije general Stepa Stepanović, shvativši važnost planine Cer za dalje napredovanje Austrougarske vojske, samoinicijativno odlučio da zauzme dominantne kote Trojan i Kosanin grad, prilikom čega su izvidnice jedne i druge vojske bukvalno naletele jedna na drugu i tako je bitka počela. (Ima istoričara koji smatraju da je bitka počela 12.8. kada je počeo herojski otpor na Drini i Savi, gde su Obrenovački, Šabački, Lešnički, Loznički i Jadarski odred četiri dana sprečavali prelaz daleko brojnijih i neuporedivo tehnički opremljenijih austrougarskih trupa, obezbeđujući tako vreme za konsolidaciju Prve, Druge i Treće armije nakon pogrešne procene pravca napada neprijatelja.) Iako se borba vodila noću 15./16.8., austrougarske snage su imale velike gubitke i ujutru je sprečeno povezivanje sa snagama u Šapcu. 21.austrougarska divizija je u totalnom rasulu noću pobegla čak u Bosnu, pa je ponovo uvedena u borbu 16.8. General Stepa komanduje iz prve linije. I to kako.

Prešao sam na raspored 16./17.8. i borbi oko Kosaninog grada. Plavi i crveni šančevi su počeli da mi igraju pred očima. Čekaj, nije tu Moravska divizija, ona je levo štitila Valjevo od domobrana. Je li 5. austougarska armija u Šapcu, a 2. u Sremu, ili obrnuto? Kosanin grad odoleva napadima. Jedan naš konjički puk opet uleće u one jadnike iz 21.austrougarske divizije, koji ponovo beže prema Drini. Opet plavu strelicu, kojom je bila obeležena ta jedinica, okreći nazad.

Cimer je ugasio glavno svetlo oko ponoći i legao da spava. Dobro, pola sata po lekciji, mislio sam, i završiću većinu do pred jutro (ih, pa ne moram ja sve da znam), možda čak i uspem sat vremena da odspavam.

18./19.8. najzad promena situacije u našu korist, osvaja se Kosanin grad, a Moravska divizija u naletu osvaja Iverak (čekaj da vidim gde je Iverak…Aha, prema Krupnju). Tako je Mišiću, tako je Stepo, tako je Bojoviću, tako je Šturme, tako je Putniče: tri velike crvene linije sa strelicama od Cera prema Drini i Savi, nekoliko plavih linija sa strelicama preko svojih položaja preko Drine i Save. Naslonio sam glavu na ruku i gledao u te karte osećajući se ponosno kao da austrougare lično jurim niz Cer…

Trčao sam kao major Kursula, komandujući juruš za jurišem vičući za njima ,,Gde ste to došli mamu vam švapsku? Napali ste osam puta manju zemlju koja ima skoro trinaest puta manje stanovnika! Zašto? Može vam se, je l’ zbog toga? Čekali ste da se iscrpimo u Balkanskim ratovima i da ostanemo sa zastarelim puškama i topovima, i bez municije i granata, ni poštene šinjele nismo imali za prvi poziv, a kamoli spremne konje i komore, i tad ste našli da udarite? (Iznosio sam na rukama kroz blato top kao kapetan Čeda Jovanović, hrabreći pod kišom haubičkih granata vojnike da ne smeju da prestanu da pucaju, jer životi onih na prvim linijama zavise od njih) Je li to vojnička čast kojoj su vas učili? Jeste li u skladu s njom počinili do tada u istoriji nezapamćena zverstva nad civilnim stanovništvom u Mačvi, ponajviše nad ženama, decom i starima? Jeste li zato do temelja razrušili i opljačkali Šabac? Jeste li se zato iživljavali nad mlađim ženama zatvorenim pet dana u hotelu ,,Evropa“? Jeste li zato prikucavali decu za ulazna vrata u Lipolistu? (Na konju kao pripadnik Konjičke divizije napadam voz u Dublju kojim je jedan bataljon Austrougara krenuo u pomoć 21.diviziji, nakon čega su se zaprepašćeni i desetkovani vratili u Šabac) Gde vam je sad Papa koji vam je za sva ta nedela dao oprost? Gde vam je Kajzer (Vilhelm II) da vam pomogne ,,da te bitange (Srbe) naterate da pokleknu“? Gde vam je Poćorek koji vam je obećao da ćete za dve, najviše tri nedelje ,,lakom vojničkom šetnjom stići do Niša“ i pokloniti Srbiju Franji Josifu za rođendan? (Pod kišom šrapnela artiljerijske i puščane vatre gledam svoje vojnike sa šajkačama, neke u gunjevima i opancima, blatnjave i iscrpljene višednevnim borbama, ali sa onom odlučnošću u očima da brane svoju zemlju i to malo slobode što imaju, jer ništa drugo i nemaju. Gledali su jedni druge kako ginu, kako delovi tela dojučerašnjih rođaka ili prijatelja lete po livadi, ali su imali poverenja u mene kao starešinu da ih neću ostaviti i da ću kao i poručnik Vojislav Garašanin, koji je bio ranjen u obe ruke, komandovati napad u pravom trenutku, makar me to, kao i njega na Iverku, koštalo života. Čim je malo utihnuo neprijateljski mitraljez ustao sam i viknuo ,,URAAA!“ Svi su poskakali za mnom i krenuli prema rovu. Praštalo je na sve strane, ali se najjače čulo ,,URA“ mojih vojnika. I onda me je nešto udarilo u rame. Zalutali metak, pomislih. Nema veze, kada je Garašanin mogao biti ranjen u obe ruke, mogu ja pucati i sa jednom. Ponovo udarac u rame, ovaj put malo jači. Uskačem u rov, pucam, vadim sablju i…svetlost. Jaka svetlost. Eksplozija, valjda. I ponovo udarac u rame.)

– Cimeru, ustaj, zakasnićeš na fiskulturu-čuo sam glas svog cimera koji je udarcima po ramenu pokušavao da me probudi dok sam spavao na stolu. Jako svetlo je bilo svetlo od još uvek upaljene stone lampe koju sam prvo ugledao. Mogao sam se zakleti da sam samo za trenutak sklopio oči, a ne spavao skoro pet sati.

Ustajanje je bilo u 6, pa onda jutarnja fiskultura, zatim spremanje, doručak, smotra i odlazak na nastavu, svakodnevna rutina. Iako sam lepo odspavao nisam se osećao odmornim, jer sam sve to vreme bio u neprirodnom položaju na stolici. Kada su se završile jutarnje aktivnosti samo sam spremio onaj papir na kom sam vežbao Cersku bitku i knjige, da bar pročitam još nešto na času iz drugog predmeta dok ne dođe Vojna istorija.

U učionici za ispit bilo nas je pedesetak iz raznih smerova i to zajedno sa Iračanima. Pukovnik koji je predavao Vojnu istoriju imao je pripremljena pitanja na papirnatim trakama poređanim po stolu. Svako bi izašao i izabrao neku od tih traka, nakon čega bi se vraćao u klupu i čekao da se podele dvolisnice karo-papira na kom će se odgovor pisati. Kada su svi dobili pitanja pukovnik je naredio da se ispišu podaci o pitomcu na prvoj strani, a zatim da pročitamo pitanja i krenemo sa radom koji je bio vremenski ograničen. Iračani su odah počeli sa svojim ,,alahanjem“, na šta je pukovnik ustao i rekao da će sa ispita biti udaljen svako ko bude pričao. Znali su da je strog, jer ih je već udaljavao sa časova, tako da su se ućutali. Polako sam okrenuo traku da pročitam pitanje, svestan da ako bude neka bitka koja je predavana kada sam bio na dežurstvu neću moći ni reč da napišem. Verovali ili ne, ovo je zaista istinit podatak, moje pitanje je bilo Cerska bitka. U prvom momentu ni sam nisam mogao da poverujem, ali su mi se onda usta razvukla u širok osmeh. Počeo sam da pišem na onom ,,blanko“ karo-papiru, ali onda sam se dosetio pa sam iz torbe neprimetno izvadio papir na kom sam vežbao (koji je slučajno bio isti kao ovaj za ispit, Tita mi), razradio teze koje sam zapisao i malo korigovao nacrtane karte. Dopisao sam podatke o pitomcu, stavio pitanje u sredinu i, kada je pukovnik rekao da prekinemo pisanje, mirno ustao i stavio dvolisnicu na njegov sto, dok se dobar deo ostalih preznojavao da u toj gužvi dopiše još neku rečenicu koja bi značila prevagu između odlaska kući sredinom juna i ostanka za kasniji ispitni rok.

Naravno da sam dobio čistu desetku, jer nijedan od važnijih podataka za ta četiri dana bitke nisam izostavio. Kada je bio usmeni deo ispita pukovnik mi je rekao ,,Hajde Čivijaš, reci ti nama šta je ,,kukuruzna taktika“?“ I naravno da sam znao da je ,,kukuruzna taktika“ bio naziv za akciju u Cerskoj bici u kojoj su iskorišćeni kukuruzi, koji su u avgustu visoki, tako da je deo jedinica iskoristio tu visinu da se obroncima Cera neopaženo privuče neprijatelju s boka i da jedan deo artiljerijskih oruđa, iako je bilo kišno i blatnjavo vreme, uz pomoć seljaka i njihovih volova postavi na najbolje položaje za gađanje. Dobijao sam ja poneku desetku i iz drugih predmeta, ali ova desetka iz Vojne istorije bila mi je najslađa.

Cerska bitka je prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu i jedna od najsjajnijih pobeda srpske vojske. Karakteristična je po tome što se odigrala posle pogrešnih procena koje su napravili vrhovni štabovi: srpski je pogrešno procenio pravac napada neprijatelja (jedinice su bile koncentrisane na Moravski pravac), a austrougarski je pogrešno procenio manevarske sposobnosti i moral srpskog vojnika. Bitka je imala izuzetan odjek u svetskoj javnosti, jer su to vreme saveznici bili poraženi na svim frontovima (Nemci su pregazili Belgiju, pali su Lijež i Brisel, a u bici kod Tanenberga Rusi su bili tako poraženi da se ruski komandant Samsonov ubio), zbog čega niko nije očekivao da ,,odgajivači svinja“, kako su nas Austrougari nazivali, pobede jednu toliko moćniju i opremljeniju vojsku. Podaci o gubicima variraju od izvora do izvora, ali se ceni da je austrougarska vojska imala oko 7-8000 poginulih i oko 30 000 ranjenih, uz 4500 zarobljenih vojnika, a da je na srpskoj strani bilo oko 2200 poginulih i oko 15 000 ranjenih. Svi ostali austrougarski vojnici bili su proterani preko Drine i Save, što je u izveštaju napisao i Stepa Stepanović: ,,Sveta zemlja naše otadžbine očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom zalivena su sva ona mesta koja je svojom poganom nogom oskrnavio“.

Ovde treba napomenuti da je Stepa Stepanović 19.8. predlagao poslednji veći manevar, a to je da se energičnije krene sa udarima na bokove 5.armije, čime bi joj se presekla odstupnica do Drine i naneli gubici od koje se nikada više ne bi oporavila. Nažalost, Vrhovna Komanda to nije prihvatila i ta šansa da se čitava jedna armija eliminiše iz daljeg učestvovanja u ratu je propuštena, što nas je kasnije koštalo njenog učešća u Bici na Drini.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: ,,Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici“. Od tada je ostalo zabeleženo da su austrugarski vojnici u paničnom begu pitali ,,Kazuj strina gde je Drina?“.

General Stepa Stepanović je, iako je prekršio lanac komandovanja, nakon bitke proizveden u čin vojvode.

Cerska bitka je uvrštena u udžbenike istorije širom sveta, a zbog primenjene taktike i manevara srpske vojske izučavana je na mnogim vojnim akademijama, između ostalog i na američkom ,,Vest Pointu“.

Kompozitor Stanislav Binički je napisao možda najpoznatiju srpsku patriotsku pesmu ,,Marš na Drinu“ posvetivši je čuvenom komandantu Gvozdenog puka Moravske divizije Milivoju Stojanoviću-Brki, koji je sa svojom jedinicom učestvovao u samom centru bitke na Tekerišu (kasnije junački poginuo u Kolubarskoj bici). Kompozicija je izvođena širom sveta i jedina je vojna koračnica sa 17 rok obrada.

Slike i izveštaji nakon Cerske bitke su obišle svet i svedoče o do tada nezapamćenim zverstvima u istoriji ratovanja, koje je jedna vojska počinila nad civilnim stanovništvom. Za te zločine učinjene sa neviđenom brutalnošću pod krilaticom „Serben mussen sterben” (Srbi moraju umreti), koji nisu imali nikakve veze sa ratovanjem već sa pokušajem fizičkog uništenja jednog naroda, niko nikada nije odgovarao. (O tome više imate u tekstu ovde.)

(Masovno vešanje u Mačvi)

Šabac je zbog stradanja po uzoru na slavni francuski grad proglašen “Srpskim Verdenom“, a zbog herojskog otpora građana 1920. odlikovan je najvišim ratnim odlikovanjem Francuske, Ratnim krstom sa palminom grančicom, koje je prvi put uručeno jednom gradu van Francuske, zatim čehoslovačkim Ratnim krstom 1925. i Karađorđevom zvezdom 1934.godine.

Žika Mitrović je 1964. snimio film ,,Marš na Drinu“ i to je jedini igrani film u vreme SFRJ o jednoj bici iz Prvog svetskog rata, u stvari o dejstvu jednog dela Kombinovane divizije u toku bitke. Kao podloga za scenario korišćena je pripovetka ,,Proboj“ Radoja Jankovića iz 1926.godine, a u filmu je igrao vrh tadašnjeg jugoslovenskog glumišta. Ostao je zapamćen po legendarnoj sceni u kojoj Ljuba Tadić kao major Kursula izgovara prvu psovku u istoriji srpske i jugoslovenske kinematografije: ,,Drino, jebem ti…“. Malo je poznato da je film jedva prošao cenzuru zbog ,,suviše izraženog nacionalizma“ i ,,buđenja srpskog nacionalnog bića“.

Na Ceru je 1928. sagrađena spomen kosturnica, gde su osim srpskih vojnika i streljanih meštana sahranjeni i Česi, pripadnici 28.praškog puka koji su sa pesmom ,,Hej Sloveni“ i okrenutim puškama naopačke pošli da se predaju, nakon čega su desetkovani od strane Austrugara u čijem su se sastavu nalazili. U podnožju spomenika ima sedam ploča od kojih je jedna u čast palim italijanskim vojnicima. Nekoliko puta sam razgovarao sa kustosom i meštanima koji tvrde da je ta ploča postavljena dosta kasnije iz nekih političkih razloga, i da joj mesto nije tu jer su italijanski vojnici učestvovali u silovanjima i masakrima civilnog stanovništva. Po čijem je naređenju ta ploča postavljena nisam uspeo da saznam.

Osim toga, država ništa nije uradila na očuvanju sećanja na ove junake i, kao i sada na stogodišnjicu, nekih većih manifestacija odavno nema. Kosanin grad sa tragovima utvrđenja iz Rimskog doba je totalno zarastao u travu, Trojan takođe, a koliko znam ne postoji ni neka centralna monografija o Cerskoj bici. Spomenik jedino obilaze udruženja za očuvanje tradicije i ratni veterani, i, naravno, političari kada treba da se ogrebu za neki politički poen prilikom izbora. Sve je prepušteno opštinama koja nemaju sredstva za te namene, jer posle svih ovih godina ne mogu ni puteve do spomenika da urade kako treba. Turističke organizacije Šapca i Loznice imaju organizovane ture za obilazak spomenika, ali to direktorima srednjih i osnovnih škola nije zanimljivo, jer u dogovoru sa turističkim agencijama ,,deca treba da vide sveta” (čitaj: ruka ruku mije), pa tako obilaze istorijske i kulturne spomenike po inostranstvu, dok se naši zaboravljaju i propadaju pod zubom vremena.

Od prošlosti se ne živi, to je tačno, ali se mora znati kako se ne bi ponavljala, a svedoci smo da je upravo to neznanje sopstvene istorije dovelo da se kasnije još nekoliko puta ponovi na našu štetu. Nažalost, od ,,uvođenja demokratije” postavljane marionetske vlade, za koje smo mislili da smo ih mi birali, ne samo da su zapostavili i stariju i noviju srpsku istoriju, već su radile i na njenom perfidnom prekrajanju u interesu onih koji su nas napadali i nad nama činili zločine. Zbog toga su se naši predsednici zadnjih četrnaest godina izvinjavali drugima i za ono što nismo uradili, dok se nama za stotine hiljada pobijenih i proteranih, što je dokazano da su uradili, niko nikada nije izvinio. Zbog toga je ,,naš” Premijer (mada spoljna politika nije njegov posao) nedavno pred Merkelovom izjavivo da je Gavrilo Princip izazvao Prvi svetski rat, iako većina svetskih istoričara to opovrgava, izvinjavajući se svetu uz obećanje da Srbija ,,više neće praviti probleme”. Ne bi me čudilo da uskoro po nalogu nevladinih organizacija naše vojvode budu proglašene ratnim zločincima, Arčibald Rajs srpskim plaćenikom, a Oskar Poćorek herojem koji je hrabro branio 52 miliona Austrijanaca i Mađara od najezde 4 miliona Srba. Zbog toga centralne proslave stogodišnjice Cerske bitke, na koju bi bili pozvani predstavnici svih učesnika i gde bi pravi predsednik pred stranim izveštačima izneo pravu istinu, nema. Valjda je sezona godišnjih odmora pa nema ko to u Vladi da organizuje, a predsednik je ionako zauzet pečenjem rakije. Ili su možda pare potrošene za Egzit i Guču pa za tu proslavu nije ostalo para. A i brzo će dvestagodišnjica, pa ćemo onda napraviti da se pamti.

I zbog toga me je kao nekadašnjeg oficira koji je časno obavljao svoju dužnost sramota što nakon svih tih ratnih tekovina Srbija sada nema vojsku, jer su je ,,demokrate” rasturile i rasprodale, nema prosvetu, jer plaćeni istoričari pišu udžbenike u kojima se deci nabija osećaj krivice za sukobe na ovim prostorima, iako Srbija nikada nikoga nije napala, i nema istoriju, jer Srpska akademija nauka i umetnosti odavno nije srpska (čak su tražili brisanje prefiksa srpska iz naziva). Time se u potpunosti okreće svest društva i uništava nacionalni identitet naroda, zbog čega je velika većina jedna bezlična masa, karakterno personifikovana u ženskom polnom organu, koja ne sme da reaguje na prelazak preko reda ispred šaltera, a kamoli na ponižavanja od strane sopstvene vlasti.

Zato neka je slava onima čija su dela besmrtna, a teško nama koji stalno i iznova potvrđujemo poslovicu ,,Ginuli su najbolji, da vladaju najgori”.

cer

 

 

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.