BES

 

Najzad sam za vreme bombardovanja 1999. dočekao svoj red da idem kući na spavanje. Iako sam bio samo petnaestak kilometara udaljen od Šapca nisam mogao napustiti jedinicu kada sam želeo, tada u činu kapetana prve klase, već se pravio raspored za obilazak porodice. Poželeo sam moje klinke koje su tada imale tri i šest godina.

Bile su sa majkom, dedom i babom smešteni kod njihvog prijatelja u blizini srednje Poljoprivredne škole. Ne znam zašto im se to učinilo sigurnije, ali tako je bilo i ja uđoh u prazan stan. Skinuo sam čizme, opasač i uniformu i legao na francuski ležaj u spavaćoj sobi. Nisam imao snage da se tuširam pa sam to odložio za kasnije, a ionako sam ležao na prekrivaču kreveta. Nazvao sam suprugu da joj kažem da sam stigao i da vidim kada će oni doći. Odgovorila je da će doći čim se mlađa ćerka probudi, na šta sam joj rekao da sam i sam na ivici da zaspim, tako da je bolje da pusti dete da spava, a ja ću se javiti kada se probudim. Sa prekidom veze se počela prekidati i moja veza sa stvarnošću. Neprestani boravak na točkovima i rešavanje nagomilanih problema usled totalne neažurnosti Vojnog odseka u kartoteci vozila uzimali su svoj danak. Svakodnevna tenzija je polako počela da izvire iz mene po ležaju i polako počeh da tonem u san.

Nešto nije bilo u redu…Nije. Šta nije? Ne znam. Zašto mi onda alarm u glavi zvoni na uzbunu? Ne znam kako bih to opisao. To je onaj haragei koji je Lustbader opisivao u svojim knjigama o nindžama, neko šesto čulo koje upozorava na opasnost i pre nego što smo u opasnosti. Kakva opasnost kada sam kući u svom krevetu? Da nije ponovo neki ,,flešbek“ iz rata 1991/1992., koje sam povremeno imao? Jeste, to je taj isti osećaj dubokog straha za svoj život, koji te upozorava da nešto preduzmeš kako bi izbegao opasnost. Ali kakva opasnost mi preti dok spavam u svom krevetu? Mora da je san…

Zvuk. Zvuk koji se nije uklapao u san. Zvuk koji je i u snu budio iskonski strah, zvuk koji je oduzimao dah, zvuk koji je kidao popodnevnu tišinu. Zvuk obrušavanja koji je bio sve bliže. I tog trenutka, samo zahvaljujući činjenici da sam preživeo jedan rat i više puta bio u životnoj opasnosti, kroz san levom rukom hvatam ivicu prekrivača i rolajući se udesno spadam u prostor između kreveca i kreveta, u koji, da sam hteo svesno, nikada ne bih uspeo da se uglavim. Jaka eksplozija je izbila prozor i balkonska vrata koja su gledala prema kasarni na Savi. Još sam bio u polusnu dok je staklo letelo po čitavoj sobi, a ja ležao urolan kao palačinka. Osetih bol u stopalu koje je ostalo da viri van prekrivača i to me potpuno razbudi. Zvuk se polako udaljavao, ali sam za svaki slučaj još neko vreme ostao šćućuren u tom zaklonu između kreveca i kreveta. Kada je ponovo zavladala tišina počeo sam oprezno da se odmotavam, jer je staklo bilo svuda oko mene. Jedva sam se nekako odglavio iz tog prostora pazeći da se ne isečem i odmah sam pogledao stopala. Desno stopalo je krvarilo, parče stakla se zabilo između trećeg i četvrtog prsta, dok je na levom bilo nekoliko manjih parčića na površini. Izvadio sam staklo, odšepao pažljivo do kuhinje, isprao rane rakijom i zavio stopalo salvetom. Vratio sam se do spavaće sobe i gledao prizor: stakla balkonskih vrata i prozora bili su izvaljeni, u drvenim štokovima skoro da nije ostalo ničega, a pošto su bili tipa ,,krilo na krilo“ čitava soba je bila preplavljena staklom, od čega je najveći deo bio baš na krevetu koji se i nalazio ispod prozora. Štokovi su bili pomereni iz ležišta, ali nisu bili izvaljeni, zahvaljujući majstorima ,,Izgradnje“ i ,,Bane Sekulić“ okovima. Stresao sam se pri pomisli šta bi bilo da su mi supruga i deca bili tu, verovatno bih se sa ćerkama baš na krevetu igrao i možda bi i zaspali zajedno. I onda sam osetio bes…

Ko ste vi stoko plaćenička koji bombardujete moju zemlju? Gde ste to rasli, čemu su vas učili i kako vaspitavali? Da vas nisu možda hranili osiromašenim uranijumom pa ste zaboravili činjenicu da je deo vaših predaka i odavde potekao? Zar mislite da ćete satiranjem jednog naroda uspeti da satrete i istinu? I zbog čega? Navodno zbog jednog toliko providno montiranog snimka koji je svakom ko ima trocifreni koeficijent inteligencije smešan (krv na snimcima ,,masakra“ u Račku teče uzbrdo)? Da bi zaštitili ljudska prava onih koji prethodnih dvadeset godina ubijaju srpske policajce, siluju srpske devojke i pljačkaju srpsku imovinu? Onih koji decenijama nisu plaćali struju državi u kojoj žive i još dobijali pomoć od te države jer su, zaboga, nerazvijeni? Jesmo li zbog njih moja porodica i ja malopre trebali da budemo ,,kolateralna šteta“, izraz koji ste izmislili kako bi opravdali masovna ubistva civila baš na ovim prostorima? Kako vas nije sramota?

Naravno da je taj bes bio uzaludan. NATO alijansa koja je te 1999.godine bombardovala SRJ, odnosno Srbiju i Crnu goru, van svih međunarodnih konvencija i bez odobrenja Saveta bezbednosti, bila je 700 puta nadmoćnija od naše vojske. Ali otpor koji je pružila ta mala i suverena zemlja će ponovo biti upamćen u istoriji i nakon njenog bombardovanja svet više nikada neće biti isti. Neće biti isti jer je po prvi put napadnuta jedna suverena zemlja koja nikog nije ugrožavala, prvi put je NATO angažovan van zone svoje odgovornosti proklamujući silu kao novi strategijski koncept, gazeći tako i Povelju UN i Savet bezbednosti, postajući instrument u rukama samo jedne supersile koja oružjem širi ,,demokratiju“ po svetu, prvi put su upotrebljena oružja zabranjena međunarodnim konvencijama, po prvi put je u novijoj istoriji nekoj zemlji oteta teritorija…
Devetnaest vojno i ekonomski nadmoćnijih država sveta je 78 dana kršeći sva pravila ratovanja bombardovalo Srbiju ubivši oko 1000 pripadnika vojske i policije, 2000 civila, od čega 88 dece, ranivši oko 10 000 ljudi, kao nestalo se još uvek vodi oko 2000 ljudi na Kosovu, porušeno je 190 škola, 50 zdravstvenih ustanova, desetine crkava i manastira, oštećeno je 470 km puteva i 595 km pruga, porušeno preko 50 mostova, oštećeno je i porušeno 25 000 stambenih objekata. Proterano je oko 250 000 Srba sa Kosmeta. Varvarska najezda je za 78 dana imala preko 34 000 poletanja u kojima je bacila preko 25 000 bombi i lansirala 1300 krstarećih raketa. Samo u 57 napada američki piloti su bacili 156 kontejnera sa 37440 zabranjenih kasetnih bombi i skoro sve na civilne objekte. Zemlja je zasuta sa 31 000 projektila sa osiromašenim uranijumom čime je kontaminiran čitav širi region Balkana. Takvo nezapamćeno zverstvo po civilnim ciljevima bilo je sadržano u izjavi glavnokomandujućeg u toj vazdušnoj operaciji cinično nazvanoj ,,Milosrdni anđeo“, američkog generala Majkla Šorta: ,,Ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnost normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh.“ Sa tim ciljem i jesu upotrebljavane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema, sa tim ciljem su bombardovana petrohemijska postrojenja kako bi se izazvala što veća ekološka katastrofa, sa tim ciljem su i bacane bombe sa osiromašenim uranijumom kako bi se zagadili i voda i zemljište i onemogućili za proizvodnju zdrave hrane. Materijalna šteta koju je NATO pričinio bombardovanjem je ugrubo procenjena na 120 milijardi dolara. Ona nematerijalna nikada ne može biti procenjena zbog trajnih duševnih poremećaja koji je preživeo čitav narod.

Bes koji sam osetio tada u maju 1999. kada je bombardovan Šabac, i kada samo tim čudnim osećajem nisam teže povređen, osećam i sada, ponajviše što za te zločine nikada niko nije odgovarao, a naše “demokratske“ vlasti su dirigovanom Haškom tribunalu izručile komandante koji su časno i odgovorno obavljali svoj posao štiteći narod.

Zbog svega toga ne smemo zaboraviti. Zbog Milice Rakić i ostalih osamdesetsedmoro dece, zbog pilota koji su svesno sa neispravnim avionima kretali u smrt, zbog protivavionaca koji su oborili ,,Nevidljivog“ u koji je uloženo nekoliko milijardi dolara kao čudo tehnike, a koji je posle neslavnog ateriranja u Buđanovce povučen iz upotrebe, zbog onih koji su pravili i danima pomerali makete kako bi majmuni sa 10 000 metara bacali bombe u prazno, zbog heroja sa Košara, zbog “Žute kuće“, zbog svih onih koji su na mostovima i po trgovima nosili mete, zbog toga što tih dana država i nikada bolje nije funkcionisala i što je narod najzad bio jedinstven, zbog ponižavanja velikog broja junaka koje nije pokorila najveća sila sveta, a u svojoj zemlji se bore za ostvarivanje elementarnih ljudskih prava…zbog pomisli šta bi bilo da su ispod nekoliko kvadrata stakla na mom krevetu bila deca…moramo taj bes usmeriti da jednog dana vratimo ono naše što nam je oteto.

Fotografije: društvene mreže Fejsbuk i Tviter

3 Komentara

  1. HeadCleaner 28. juna 2019. Reply
    • BunarAuthor 28. juna 2019. Reply
      • HeadCleaner 29. juna 2019. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.