BELEŽNICA

Čuvar groblja je ušao na kapiju groblja pripit od sinoćnjeg slavlja. Rodica mu se porodila, pa je zetonja pravio dernek dok mu gospođa ne izađe iz bolnice. Pošto im je to bilo prvo dete takav dernek je svojevrsni oproštaj od starog života i obično bude nezaboravan, i gostima po zabavi, i domaćinu po raspremanju posle toga, zato ga i nije smeo propustiti. Otišao je nešto posle 22 časa, mislio je samo na čestitanje i ”par komada s nogu”, ali ga je par komada razgalilo, dohvati ga muzika i jebi ga…
Bilo je hladno zimsko vreme, čak vrlo hladno za sredinu decembra, ali oni koje je čuvao mu neće sigurno pobeći, a nekih incidenata na nacionalno mešovitom groblju već godinama nije bilo. Taman da preda dužnost kolegi iz dnevne smene i ide kući da se baci u nesvest.
Posle nekoliko koraka ugleda čoveka na klupi pored staze koja je išla sredinom groblja. Sedeo je baš naspram biste srpskog komandanta iz tog mesta koga je metak sa njegovim imenom rano susreo prilikom oslobađanja koridora. Čuvar se lelujajući približavao klupi, znajući da niko u to vreme ne dolazi da oda počast, a i oni koji su dolazili, osim najuže rodbine, dolazili bi samo kada su im trebali politički poeni. Znači, pošto mu je glava pala ispod ramena mora da je neko od onih ”iz treće smene” koji bi ponekad svraćali po zatvaranju kafana da se dovrše u prijatnijem društvu.

– Jarane, jesi li se i ti nalilio?-pokuša da se našali, jer pognuta glava i nešto što je držao u ruci, za šta mu se učini da je flaša, nisu ukazivali ni na šta drugo.
Još izdaleka vide da nije od onih koji su svraćali, bio je lepo obučen, kaput mu je bio čitav, šal oko vrata, pantalone uredne. A, opet, naiđe nekad i neko nov…
– Jaro, de bolan ustani, skuvaću ti kafu, i meni će goditi…
Već je prišao blizu, a nikakve reakcije nije bilo.
– Ajde bolan ustani, smrznućeš….Ne dovrši rečenicu.
Alkoholna para poče ubrzano da izbija iz njega (a jes’ bila dobra ona zetonjina rakija), dok je pijani mozak kroz prve jutarnje zrake sunca pokušavao da shvati sliku ispred: sivilo muškarčeve kose se izjednačilo sa bojom lica, kaputa, ruku i pantalona. Čovek koji je sedeo na klupi kao da je bio od silver-metalik voska izlivenog iz jednog komada, a nije bio Srebrni letač, njegov nekada omiljeni junak iz stripova.
– Jaro…gurnu ga malo, i sam naslućujući uzaludnost tog poteza.
– Jarane, kruv te jebo…gurnu ga opet malo jače.
Čulo se kako kaput od krutosti krcka. Učini mu se da se čovek pomeri malo. Dobro je, pomisli čuvar, nije…
U tom trenutku silueta čoveka poče da klizi niz klupu. Stiže samo da ga uhvati za ruku dok su mu rame i glava već padali na rukohvat. Tek tada mu ugleda lice iskeženo u osmeh i zaleđene tragove curenja iz očiju i nosa. Pusti mu ruku i potrča prema zgradi da zove hitnu pomoć, pokušavajući da se seti gde je video to lice, ali na stepenicama poče da povraća. Dok je rigao zetonjinu rakiju i parčiće mrtve prirode sa sofre, do svesti mu nekako dopre da ono što je čoveku ispalo iz ruke nije bila flaša…Bila je knjiga.

Poglavlje 1

Branimir Počuča je imao sređen život kada je počeo rat u Bosni. Živeo je u skoro otplaćenom stanu sa ženom koju je oženio iz ljubavi, imali su dvoje dece, radio je kao profesor srpskog jezika u srednjoj školi, a supruga je držala knjižaru. Nikada nije preticalo, ali su bili skladna porodica i dobar deo svojih želja su ostvarivali. Njegovi su živeli u selu na prilazu gradu, tako da su imali i gde da odgaje nešto za slavu i Božić. Smatrao je sebe srećnim čovekom.
Kada su počela previranja u bivšoj Jugoslaviji mislio je, kao i većina tada, da će se to smiriti i da rat nema šanse da se proširi na Bosnu i Hercegovinu gde je raja u zajedništvu živela već par stotina godina. Međutim, kada su u Sarajevu ubili srpskog svata, video je da je đavo odneo šalu i da to neće proći tako miroljubivo kako je mislio. Kada su u njegovom gradu počeli da se šetaju naoružani kriminalci u maskirnim uniformama prvo je prebacio ženu i decu kod svojih, a zatim je prodao u bescenje ono malo preostale robe iz knjižare, zaključio učenicima ocene u dnevniku i sa nešto malo stvari koje su mogle stati u gepek ”golfa dvice” napustio stan.
Selo u kom su mu bili roditelji vodilo se kao srpsko, ali je bilo blizu magistrale koja je spajala Sarajevo sa Posavinom, tako da je bilo pitanje trenutka kada će i u tom kraju početi borbe. Razgovarao je sa ukućanima i odlučio da se svi odsele kod neke ženine rodbine u gradić na Drini, u dubini srpske teritorije koji je za ne daj Bože imao i prelaz u Srbiju.

Upisao je decu tamo u školu i pokušao da izbegne mobilizaciju, ali su ga jedan dan našli i rekli mu da se javi u najbližu jedinicu. Držao se po strani dok je mogao, nije se junačio, ali nije ni bežao. Povremeno bi dolazio da obiđe ženu i decu, donosio ono malo para od ratnih dnevnica. Kako je rat odmicao, tako se on udaljavao od mesta gde mu je bila porodica, sve je ređe mogao dolaziti. Primetio je zadnji put da mu je žena nekako hladna, ali je to pripisao nedolaženju zadnjih par meseci. Nije se primećivala želja kao prethodnih puta kada su jedva čekali da ostali u kući zaspe. Kada bi sa linija uspeo da dođe do telefona razgovor se svodio na pitanja o deci i ostalim ukućanima, nije bilo zafrkancije koja mu je davala snagu da izdrži sve.
Jedne se noći taman spremao da krene u šumu na stražu, kad ga komandir straže zovnu i uruči mu pismo stiglo sa večerom dok je on bio na prethodnoj smeni. Prestraši ga ženin rukopis. Razmišljao je da li da ga pročita odmah ili kad se vrati sa straže, ali pomisli da se nešto desilo sa roditeljima, šta je drugo moglo biti, pa ga otvori odmah. Samo što je uspeo da pročita ”Dragi moj Brane…” pozva ga razvodnik straže da krene sa smenom. Hodao je u koloni od njih četiri, pet kao hipnotisan. Smeniše jednog stražara, drugog…Nije ni čuo koji su odziv i lozinka za taj dan od pomisli na loše vesti koje su mogle doći u obzir. Dobre sigurno nisu, one mogu i da čekaju i dobre su kad god ih saopštiš, ovo mora da je nešto loše čim mu prvi put piše. Dođe red i na njega. Nakon tihe razmene reči razvodnika i starog stražara, ostaviše ga u mrklom mraku polako se udaljavajući kroz šumu. Kada se više ništa nije čulo pošao je ustaljenim putem između stabala sa otkočenom puškom i metkom u cevi. Njegov položaj je bila ”mrtva straža” što znači da bi odmah pucao u slučaju nailaska nekoga iz bilo kog drugog smera osim staze koja je do tog mesta vodila. Došao je do najisturenijeg stabla pored kojeg je bio ukopan grudobran, tako da je stablo bilo prirodan zaklon, a rupa je dozvoljavala da se u njegovom korenju komotno stoji, što se jedva primećivalo danju, a kamo li noću. Pogled preko dana se pružao na šumski put koji je direktno vodio do komande i ostatka jedinice, dok su se okolo puta nalazila minska polja. Noću se jedino mogao uzdati u sluh, jer se put nazirao samo u retkim prilikama kada bi se mesečina uspela da probije kroz gustu šumu.

Ušao je iza grudobrana, načuljio uši par minuta i ne čuvši ništa, seo u rupu ispod stabla podmetnuvši neki karton koji su i drugi pre njega koristili za odmor. Iako je davno savladao strah od straže noću, ovo mesto ga nijednom nije sačekalo ravnodušnim iz prostog razloga što je par stražara na tom mestu nastradalo dok nisu bila postavljena minska polja. Jeste da je posle toga nekoliko neprijateljskih izviđača bilo razneto po šumi, ali baš zato što je put bio najkraća veza sa neprijateljskim linijama nikada mu nije bilo svejedno. Međutim, sada je jeza zbog lošeg predosećaja bila jača i morao je da sazna šta je bilo u pismu. Stavio je automatsku pušku sa drvenim kundakom među noge, izvadio pismo i malu baterlampu koju je uvek nosio sa sobom od kada ju je našao u pretresu terena. Puno puta ju je koristio da ne bi budio saborce dok se spremao za noćnu stražu jer je bacala usmeren krug svetla tako da nije morao da pali glavno svetlo u sobi i sada mu je dobro došla. Desnom rukom je držao lampu oblika hemijske olovke i spustio se niz pušku što niže zemlji kako bi sprečio bilo kakvo udaljavanje svetlosti iz rupe. Puška je uvek bila uz njega od kada im je komandir ispričao priču kako se davno u vreme JNA na nekoj čuki u Sloveniji iznenada pojavila kontrola na straži, toliko iznenada da je zatekla stražara u sred širenja bratstva i jedinstva među nogama lokalne raspuštenice. Kada su uspeli da se nekako razdvoje i urede, stražar je na licu mesta od zajapurenog komandanta jedinice dobio 10 dana pritvora, ali je od pukovnika koji je bio vođa inspekcije dobio 15 dana nagradnog jer mu je puška i u tim trenucima bila prebačena preko leđa, tako da je u suštini imao 5 dana skraćenja. Pošto je gospođa već dobila šta je htela, time su svi bili na dobitku, ali je poenta priče bila da se nikad ne treba razdvajati od puške. I od tada on se toga strogo pridržavao.

Čvaknuo je prekidač na vrhu lampe i držeći pismo u levoj ruci počeo brzo da čita:
”Dragi moj Brane,
nisam imala snage da te dočekam. Nisam imala snage da zadnji put porazgovaram sa tobom, nisam Brane…Grešna sam ti Brane, nisam mogla u oči ti pogledati.” Pogled je već počeo da mu se muti, pa šta mu ovo piše? Njegova Sneža? Njegova ljubav još iz srednje škole? ”Nemoj se ljutiti, ma kako ovo glupo zvučalo, nemoj se ljutiti na mene, ja sam samo žensko, prokleti rat te odvlačio sve dalje i dalje…” Ma šta je ovo, pomisli? Okrete koverat da još jednom bude siguran da je pismo adresirano na njega, iako je uvek mogao prepoznati rukopis svoje žene. Je l’ ovo neka šega? ”…ne znam kako se desilo, ne znam…” Šta ne znaš krvavu ti majku jebem? Ne znaš da ti se neko zab’o međ’ noge?! ”…ne smem te čekati, znam da bi me ubio, i zaslužila sam…” Ub’ću i tebe i njega mater ti kurvinu! ”…izdala sam te Brane, najgore sam te izdala, izdala sam sve ono što si volio u meni…” Bes i nemoć su se smenjivali, najgora moguća kombinacija. ”…moram…moram da odem…ovdje mi sada od sramote nema života… Pogrešila sam…ukaljala sam ono najbolje u svom životu i moram da idem…” Ma gdje ćeš ludo? ”…idem kod sestre u Njemačku…slaću para čim se zaposlim, i djeci ću poslati garantna pisma kad završe srednju školu…” Reči su mu se počele magliti. ”Dobar si čovjek Brane, najbolji, i djeca su nam dobra, ali ja nisam više dobra…ako ikako mogneš oprosti…” U čitanju zadnjih reči ga nepoznata ruka uhvati preko usta. Oštar metal zveknu i zabi mu se u vrat. Školski primer likvidacije stražara u priručnicima svih specijalnih jedinica sveta: levom rukom se hvata stražar preko usta i zavrće mu se glava unazad dok se nož zabija u bubrege čime se sprečava puštanje bilo kakvog zvuka-brzo i efikasno. Međutim, pošto je sedeo u rupi neprijatelju odozgo nije bilo moguće da dohvati bubrege, pa je izabrao drugi način, da mu izdigne glavu i nož zabije u vrat. Ali, u mraku nije video pušku na koju je bio naslonjen, tako da je nož prvo udario u cev i samo ga porezao. Lampa i pismo mu ispadoše i uhvati nekako rukama za ruku u kojoj je bio nož pre nego što je krenuo drugi, precizniji udarac. Šmičao je jedva dišući na nos dok mu je leva ruka neprijatelja pritiskala glavu uz grudobran. Znao je da će nož pronaći svoj cilj ako samo na trenutak ostane bez vazduha. Osećao je dah neprijatelja pored desnog uveta. Sve mu je izgledalo kao večnost. Ubica je bio jak, otpor mu je polako popuštao i nož se sve više približava otkrivenom vratu. U trenutku se seti trika koji mu je pokazao kolega profesor fizičkog, nekadašnji prvak Jugoslavije u džudou, kada je pokušao da mu uhvati ”kragnu”: naglo je opustio telo i naveo ga da poleti za njim, ubrzo ga oborivši uhvativši mu glavu među noge, tako da je morao da lupa po strunjači da ga pusti. I on se sada naglo opusti klizeći niz grudobran, pokušavajući da ubicu povuče za sobom u rupu. Nije u tome uspeo, ali je stisak neprijatelja za trenutak popustio. Udahnu punim plućima i bes zbog pročitanog pisma dobi svoj oblik. Osloni se što je mogao čvršće na noge i leđima poče da se odupire. Rukama sada nije pružao otpor već je desnu ruku neprijatelja sa nožem vukao u svoju levu stranu svlačeći ga sa grudobrana preko svog desnog ramena. Svom preostalom snagom se odgurnu od zemljanog zida i uvuče neprijatelja u rupu još uvek držeći ruku sa nožem. Ubica pokuša da oslonac prebaci na levu ruku kojom mu je držao glavu, ali ga samo ogreba po licu padajući. Nije se borio sa neprijateljem koji je pokušao da ga upravo ubije, borio se sa ljubavnikom svoje žene: udarao je nogama tamo gde je mislio da mu je glava, zavrtao ruku sa nožem, okretao se oko sebe u rupi kvadrat i po površine ne dajući mu da se pridigne, udarao ga je u slepom besu gde je stigao navlačeći ga na sopstveni nož, kleknuo je udarajući ga glavom u glavu dok nije čuo kako pucaju nosna kost i vilica, hteo je tog trenutka da izmasakrira onog ko mu je oteo njegovu najveću ljubav, udarao je i grizao dok telo ispod njega nije davalo više nikakve znake života. Osećao je kako krv curi, ali nije znao da li je njegova ili od mrtvog neprijatelja. Nije mu ni bilo važno, koliko se bedno osećao. Zadihano je pokušavao da pronađe pismo u krvavom blatu.
”Gotovo?” začu se tiho iz mraka.
Sagnu se i dohvati pušku, uperivši je u smeru odakle je čuo glas.
”Gotovo.” odgovori tiho. Neka stabla oživeše i senke počeše da se kreću prema njemu. Otvori paljbu šarajući po šumi, dok par slabih bljesaka uskoro nije odalo da i oni pucaju na njega. ”Mene ste našli, mater vam jebem…” mrmljao je još uvek u besu. Pucao je dok nije ispraznio okvir. Nije mu bilo jasno kako su došli kosinom kad su tu bila postavljene mine, zato je morao brzo napustiti to mesto dok ne pristigne pomoć. Meci su se sve bliže zabijali u stablo, a da nije čuo odakle su dolazili, što je značilo da su koristili oružje sa prigušivačima. U daljini se čuo lavež pasa, do sada su svi verovatno budni. Dohvatio je torbicu sa bombama koju su stražari predavali jedan drugom i tražio ”kragujevku”, kako su zvali ručnu bombu M52, jajastu glatkog, metalnog tela, koja je bila dosta jača od odmbrambene M75 sa narebranim plastičnim telom. Napipa je i izvadi osigurač. Zamahnu i baci je onako iz rupe tamo gde je mislio da se nalaze. Posle nekoliko sekundi bomba je eksplodirala i osvetlila šumu, zabijajući gelere u stablo i grudobran. Po zvuku bi rekao da nije tamo gde je bacio jer se verovatno kotrljala kosinom, ali mu se učini da čuje jauke. ”Pa đe mene…” Hteo je sve da ih pobije, sve, ali ne iz razloga zbog kojih su oni hteli da ubiju njega, njemu su sada svi bili krivi što ga je žena prevarila i napustila, i sve bi glavom tukao dok njima ili njemu ne bi pukla glava, bilo mu je svejedno, kao da je time hteo da uđe u ženin mozak i vidi zašto je to uradila…Izvadi još jednu bombu, ovaj put ”sedamdesetpeticu” i nakon vađenja osigurača pusti da kašika ispadne, odbroja ”dvaesjedan… dvaesdva…dvaestri” i baci. Ovaj put mu se učini da nije ni pala na zemlju kad je eksplodirala. Sačeka malo, jeste, čuli su se jauci. Okrete zalepljene okvire na pušci i repetira. Ne može ostati u rupi, da krene stazom prema jedinici, uzbrdo je, mrak je, ali drugog izlaza nije bilo. U tom trenutku tup zvuk na nekoliko metara iznad njega izazva paničnu reakciju: bomba! Krenuti stazom u tom trenutku bilo bi čisto samoubistvo i on iskoristi leš u rupi kao odskočnu dasku da bi se prebacio preko grudobrana prema putu. Samo što se odrazio sve oko njega se pretvori u svetlost…

Leteo je kroz vazduh satima…danima…godinama. Ponovo je bio ispred svoje Sneže na tribinama, kada je prekinuo lokalni derbi i izašao kao golman sa terena da bi je, kada su se svi utišali i zgledali o čemu se radi, pitao ”Je l’ ti mala, bi l’ ti u prelaznom roku potpisala za Počuče?” Iako su se zabavljali više od godinu dana skroz ju je iznenadio sa pitanjem, jer o tome uopšte nisu razgovarali, ali se brzo snađe ”Hoću, samo ne volim da sedim na klupi za rezerve…” Bila je britka i zato ju je voleo. ”Prvi tim i jeste jedino što ti mogu obećati…” reče i poljubi je. ”Eto, dobismo i centarfora!” dobaci neko, aludirajući na to što njegov tim odavno nije imao nekog igrača koji ume da da gol, na šta se svi grohotom nasmejaše i zapljeskaše budućem paru. Rezultata utakmice se ne seća, ali se tog poljupca seća. Tog poljupca od kog se osećao da leti, kao sad…

Bol je bio jak, razdirući. ”Roštiljalo” se sa svih strana (roštiljanje-unakrsna vatra). Pesak u ustima. Želi da se skloni ali ne može. U stvari, on se pomera nekako u mestu, ne oseća noge. Neko dolazi do njega, traži pušku da ga ubije, ovaj ga vuče, ”Pusti me mater ti…”, glasovi, pucanje, beži…beži…beži, žbunje po licu šamara, bol, vazduha sve manje…nose ga, voze ga, prenose…bol…mrak.
Svetlo.
Bol.
Mrak.
Svetlo…
”Hej ti..” začu ”nemoj sad da mi umreš, taman smo te skrpili…”
Svetlo ogromne lampe probijalo se kroz njenu svetlu kosu. Tamne oči i širok osmeh na keramičkom licu učiniše da pomisli da je stigao u neki drugi lepši svet. Ličila mu je na anđela i pokuša da joj se osmehne, predajući se mišlju da je umro. Onda je stvarnost neumoljivo počela zadavati udarce.
U pokušaju da se osmehne video je da ne može zbog stranog predmeta u ustima. Pokuša da ga jezikom istera i to ga zagrcnu u pokušaju da udahne vazduh. Od kašljanja pokuša da se pridigne i ustanovi da je vezan.
”Polako…polako, moraš disati na usta…samo polako” govorio mu je anđeo.
Postupi kako mu je rekla, proguta nakupljenu pljuvačku i sa prvim punim udisajem polako se smiri. Gledao je oko sebe, žice i cevčice su visile svuda iz njega. Bio je okružen paravanima, osim prolaza naspram nogu koji je gledao na obična plot bela vrata. Tada primeti paravan koji mu je bio postavljen u visini struka. Taman širok i visok da ne vidi noge…Noge? Pokuša da pomeri nogu van paravana, ali su mu i noge bile vezane. Ili možda…Pokuša da pomeri ruku i skloni paravan.
”Ne smiješ se pomjerati, čuj me dobro, ne smiješ još…Polako, najgore je prošlo…” Ovog puta njegov anđeo nije bio u pravu, najgore je tek dolazilo.

Poglavlje 2

Padao je i budio se iz kome. Slike su se smenjivale: otac teši majku koja plače, deca ga grle, jauci kroz paravan, sokovi i voće oko njega, bol…i ona. Činilo mu se da je bila tu kad god bi otvorio oči. Ili je samo nju prepoznavao. I uvek nasmejana, uvek sa nekom dosetkom spremnom da ga oraspoloži. Bila je mlada i lepa i bilo mu je još teže kada bi otišla jer je shvatao da je to radila iz sažaljenja. Povremeno bi upadao u filmove i čuo glasove oko sebe, doktore koji razgovaraju oko njegovih nogu, sestre kako mu pucaju penale, more gde je sa Snežom vodio ljubav na obali, čudne kreature koje mu guraju sprave nepoznatih oblika u usta, u nos, u dupe, u… Posle nekog vremena mu je do mozga počelo dolaziti ono što su pričali. Koliko je shvatio bomba ga je bacila preko grudobrana sa 4-5 metara visine na put, imao je dosta gelera u telu, gornji deo su nekako pokrpili, ali sa donjim ne znaju šta da rade od preloma i pokidanih mišića i tetiva. Operisan je nekoliko puta, nešto su uspeli, neke operacije ga još čekaju, zato i stoji paravan u visini pasa. Saznao je da se anđeo zove Danijela, rekla mu je da je stalno pitao za decu, nekada i kada su deca bila tu, da je bio pod jakim sedativima zbog bolova, majka mu je rekla da je Snežana (sada je bila Snežana umesto Nena kako ju je uvek zvala) već bila otišla kada je dobio pismo, pitala je za njega i rasplakala se, ali je bolje da se ne vraća, otac je rekao da su izdajnici dok je bio u komi potpisali Dejtonski sporazum i da će otići da vidi šta je sa kućom, deca su, iako oboje srednjoškolci, samo stajala pored uzglavlja i nisu znali da li smeju da plaču ili ne.
Kada je češće bio budan nego u izazvanoj komi, izvadili su mu tubus iz usta. Par dana je posle toga pričao kao posle dobre pijanke. Odvezali su mu ruke i uklonili paravan kod pasa. Danijela ga je danima pripremala za to, govoreći da ga čeka još operacija i da mora biti uporan. Kada je paravan uklonjen grunulo je iz njega kao lavina: pokušavao je da bude jak, ali kada mu je Danijela stegla ruku u znak podrške počeo je da rida-noge su mu bile kao iz dečije igraonice, dva štapića na koje je zalepljen plastelin. Negde se videla gola kost, ožiljaka je bilo na sve strane, mišića na jednoj potkolenici nije bilo, butina na drugoj nozi bila je debljine ruke, nije imao tri prsta na desnom stopalu (to mu je rekla Danijela jer je stopalo bilo u zavojima), virile su šipke i šrafovi…da nije bilo cevčice katetera koja je virila iz dlaka među nogama mislio bi da mu je i ćuna odsečena. Rekla mu je da su mu izvadili 14 gelera koje su brojali, one baš male i nisu, da su to radili doktori sa VMA koje je lično tražio komandant brigade da dođu, jer je bio u teškom stanju i nije bio za transport, da su došli helikopterom i radili preko 20 sati, da su tek posle nastavili ”ovi odavde” i da su rekli da ih redovno obaveštavaju o njegovom stanju…Bes i nemoć.

Posle par meseci dođe komandant brigade, čuveni general-potpukovnik i uruči mu orden za hrabrost. Porazgovarao je kratko sa njim, reče da je sprečio iznenađenje i najjači napad neprijatelja do tada, da su zahvaljujući njemu likvidirali najveći deo njihove specijalne jedinice, da su našli izdajnika koji im je dao šemu minskog polja i straže, da mu svi u komandi duguju život i da se njegovo delo neće biti zaboravljeno…trt, mrt…slikaše ga nekoliko puta sa generalom i ovaj ode rekavši da mu obezbede najbolje uslove. Kada su mu počeli dolaziti bliži drugari već je bio u zasebnoj prostoriji. Pitao ih je da li su slučajno našli pismo i njegovu lampu u rovu, na šta bi mu rekli da su našli izmasakriran leš neprijateljskog najvećeg ubice koga su zvali Zmija i da im nije jasno kako je on preživeo jer mu je kolega na drugom stražarskom mestu već bio likvidiran. Pođe da im kaže da je to zbog pisma, ali ne bi mu verovali.
Pomirio se sa sudbinom što se tiče sad već bivše žene i rešio da se posveti svom oporavku. Ali nije mogao pobeći od pomisli da je jedva čekao da Danijela bude u smeni. I ostale sestre su bile uslužne, ali ona je bila…nekako… prisnija. Šalili su se sve dvosmislenije iako je on znao da ima dečka, a glupo bi bilo da ga tako lepa i nema. Bio je nekih petnaest godina stariji od nje, i u početku ga je samo posvećenošču oduševljavala, ali, kako je vreme odmicalo, sve više mu je prijalo njeno društvo. Čak je zadirkivao da će je napasti čim mu vršnjak proradi, na šta se ona samo kikotala.
Počeo je da jede i snaga mu se počela vraćati, bar u gornje ekstremitete. Uspeo je da preživi i sa četrdeset i nešto kila počeo je da dobija ljudsko obličje. Povremeno je stavljao svoje misli na papir, čisto da izbaci svoj jed. Danijela je to primetila i pitala ga jednom šta piše. Stidljivo je rekao da piskara ”onako nešto”, jednom se odvaži i dade joj da pročita. Rekla je da joj se sviđa. Nije verovao i zamolio je da bude iskrena da to ne bi bilo iz kurtoazije. Rekla mu je da joj se stvarno sviđa. Uobličio je to u nekoliko pesama i dao joj kada je bila u noćnoj smeni. Ujutru mu je vratila i rekla da joj se zaista mnogo sviđa i da obavezno nastavi da piše.
Jednog dana mu je u posetu došla samo majka. Pitao je gde je otac, rekla mu je da je otišao da obiđe kuću i stan. Onda se nije pojavila sledećih desetak dana. Deca su dolazila i samo su odgovorala na par pitanja vezano za školu. Osećao je da nešto nije u redu i pokušao je da to izvuče iz njih. Imao je dobar odnos sa decom i znao je kada nešto kriju ili pokušavaju da ga slažu. Kada ih je pritisnuo plačući su rekli da im je baba rekla da ne govore ništa. Naslutio je i pitao ih gde im je deda. Počeli su još više da plaču. Pošao je da ustane u besu, sin je pokušavao da ga smiri, krenuo je ne znajući ni sam gde i ispao iz kreveta, ćerka je vrištala jer je počeo da krvari. Stigli su i doktori, i sestre i bolničari, smirivali su ga, borio se kao da su mu neprijatelji, osetio je ubod i posle nekoliko trenutak kako ga vezuju za krevet. Kada se ponovo probudio majka je bila pored kreveta. Izgledala je starije, sva se nekako smanjila i smežurala, verovatno od plakanja. Učini mu se da je odjednom osedela ili je to bio kontrast od…..crnine. Ponovo ona mešavina besa i bespomoćnosti. ”Đe je ćaća?” Majka je samo gledala u pod i plakala. Kroz njene jecaje saznade da je otišao da obiđe i osposobi kuću da bi mogli da se vrate, ali je naleteo na ”dočekušu”, kako su zvali mine iznenađenja koje su se postavljale povratnicima. Sahranila ga je tu gde su, nije htela tamo, da mu i spomenik ne oskrnave. Zagrli ga vezanog i još teže zaplaka dok je on tupio zube od škrgutanja. Doktori uđoše i rekoše da da moraju da rade neke revizije jer je padom izvalio neke kosti koje su taman srastale.
Ponovo bol…mrak i borba za vazduh…

Prođe par meseci i još par operacija. Pridržavao se saveta i mirovao. Suviše mirovao…Bio je u jadnoj depresiji posle smrti oca, nakon operacija je totalno atrofirao, nije želeo da vidi nikoga. Čak ga je i Danijela počela osuđivati zbog toga. Život mu je počeo gubiti smisao.
Onda je ona postala neraspoložena posle raskida sa dečkom sa kojim se zabavljala četiri godine. Onda je on nju počeo da provocira ne bi li joj skrenuo misli. Ljutila se na njega onako detinjasto. Ostali su jednom čitavu noć pričajući kada je bila u noćnoj smeni. Rekla mu je da je divan čovek i da ima divnu decu…i da lepo piše…On je rekao da ne zna nikog drugog sa kim bi poželeo da nastavi život. To mu je izletelo kao, kako mu se činilo, logičan zaključak: Snežanina slika je bledela jer se nije javljala, a Danijela ga je jedina gledala kao čoveka, a ne kao hendikepiranog pacijenta. Nije on preuveličavao odnos sestra-pacijent, zaista mu se sviđala. Zato ju je privukao i pokušao da poljubi, ali je ona stalno izbegavala njegove usne. Nije se branila u zagrljaju, samo je izbegavala poljubac u usta, kao da je htela da ga izludi. Ili nije bila sigurna. Stegnu je malo čvršće i usmeri lice prema njegovom.
– Danijela…zausti. Gledala ga je krupnim kestenjastim očima u kojima se utapao. Pošao je da je poljubi ponovo, ona pokuša da izmakne, ali je stisak bio jači. Usne se dodirnuše i ona poče da se opušta…Samo za trenutak.
– Nemoj…molim te…
Ma šta nemoj, mislio je, šta nemoj kad je tako lijepo. Ponovo je izmakla usne i ponovo ih je vratio.
– Nemoj me ljubiti…uzvratiću…-rekla je tako molećivo da nije imao drugog izbora nego da ponovo potraži njene usne.
Svaki poljubac je bio malo duži od prethodnog. I sve slađi. Spustio je ruku na njenu dojku i nežno stegnuo dok nije ispustila uzdah. Odmakao je glavu i pogledao je: mogao se zakleti da je njeno lice sa zatvorenim očima i poluotvorene usne sa tek nazirućim sekutićima jedan od najlepših prizora koje je u životu video. Mogao se meriti jedino sa onim prvim poljupcima kada je bio najzaljubljeniji u Snežu. I po prvi put od kada je nastradao krv mu se sjuri dole. Njegov nekadašnji ponos za koji je mislio da će mu do kraja života služiti samo za mokrenje poče da se budi. Sav srećan je zgrabi još jače i zavuče ruku ispod uniforme.
– Aaaa…aaaa…aaa…poče da se grči u njenom naručju.
– Pa ti si mene baš poželio, je l’ da?
– Maaaaa jesam, al’….
– Nema veze, svakome se desi…-izvali ona najgluplje ženske reči utehe misleći da je svršio.
– …boliiii, luda glavooo, aaaaaaaaaaaa…
Od silne sreće je zaboravio da još uvek ima uvučenu cevčicu od katetera, tako da je sada sunđerasto tkivo sa navalom krvi stezalo strano telo u mokraćnom kanalu. Koliko god mu je pre par sekundi bilo lepo, toliko ga je sada bolelo. Iako ga je videla golog dok ga je previjala, sada je stajala pored njega i ponavljala:
– Šta sad da radim…šta sad da radim…
Da nije bilo te proklete cevčice znao bi on da joj kaže šta da radi, ali ovako se samo preko čaršava držao za međunožje i jaukao. Pokušao je da izvadi cevčicu koliko je bio neugodan bol, ali ga je onda još više bolelo.
– Udari me! Aaaa…
– Šta?
– Udari me jebo te…
– Ma kako da te udarim jes’ lud?
– Udari mi šamar…uuuhhh….
Ona je oklevala.
– Ajde bona udari mi šamar da skrenem misli s tebe….
– Kako ću…
– MA UDARI JEBLA MATER SVOJU KO DA SAM TI BIVŠI…
Ne stiže ni da završi rečenicu, Danijela mu razvuče šamar da mu je levo uvo zvonilo k’o vatrogasni alarm. Iako je očekivao, iznenadi ga jačina i nekako preusmeri krv u druge delove. Ona je stajala sa napola podignutim rukama kako bi se zaštitila od eventualne reakcije. Kad je bol popustio reče joj:
– Da znaš, ovo nam se ne broji u svađu…
– Budalo, nisi normalan… reče sa osmehom i suzama u očima.
– Otkin’o bi mu ruku i tuko ga njome…
– Koga?
– Tog što te tako povredio…
Već je svitalo i ona je morala da ide. Kada je jutarnja vizita došla zatekla ga je svog upišanog, jer cevčica katetera posle noćašnjeg događaja nije dihtovala, ali sa pobedničkim osmehom na licu-nije mu bilo važno što je ležao u sopstvenoj mokraći, bilo je važno što ponovo može da mu se digne. I život mu se odmah učini lepšim.

Dalji oporavak je išao po nekom planu. Na njegovo insistiranje su mu skinuli katater, ožiljna tkiva su zarastala i ubrzo su prestali i da ga previjaju svakodnevno, jeo je kao siromah na daći, sa terapeutima je počeo da radi vežbe. Danijela se nekako, po njemu, čudno ponašala, nekada ga je grlila i ljubila, a nekada mu se činilo da ga čisto službeno poštuje kao bolesnika. Iako je ponekad uspevao da je ponovo uhvati u zagrljaj brzo bi se izvlačila sa nekim izgovorom tipa ”da čuva snagu za oporavak”. Sve je više ludeo za njom i to mu je davalo neku dodatnu snagu da još više vežba i pokuša da se što brže oporavi. Iako su prognoze bile loše, veoma, veoma loše, on je želeo da što pre prohoda ni sam ne znajući kako. Radio je sve što su mu terapeuti govorili, čak je sve vežbe ponavljao po nekoliko puta kada oni nisu buli tu, ali su to bile vežbe u krevetu. Želeo je da ustane, već se osećao dovoljno jakim, ali mu kosti još nisu bile zarasle. Činilo mu se da bez obzira koliko vežbao nikakvog napretka nema. Međutim, to što je sve više vežbao nije ostalo neprimećeno, pa su mu doktori rekli da je vreme da se vrati u matični grad na dalju rehabilitaciju, jer više nije bilo potrebe da bude kod njih u bolnici. Odavno je trebalo da se prebaci u bolnicu u gradu gde su mu i deca, ali su ispoštovali njegovu želju da ostane tu, koju je obrazložio time da još nije spreman da bude sa ostalim bolesnicima, a u stvari nije hteo da ide od Danijele. Sada više nije imao nekog valjanog razloga i ta ga vest oneraspoloži.
Sačekao je da ona bude u noćnoj smeni i pozva je da razgovaraju. Međutim, čim ju je video, strah od razdvojenosti nadvlada i privuče je u naručje. Znao je da će za par dana da ga otpuste i hteo je da nekako ovo veče bude posebno, hteo je sve. Ljubio ju je dugo, otimala se taman koliko treba da mu testosteron počne da šišti na uši, raspremio je njenu uniformu i došao do golog tela. Mazio ju je nežno i ona se prepustila. Skinula mu je pidžamu i pošla da sedne na njega. Očekujući taj trenutak mesecima shvatio je da se ipak nije oporavio koliko je mislio-libido koji je skočio u početku labavo je visio u njenim rukama. Poljupci i pokušaji da ga ponovo podigne sveli su se na verovatnoću da se sa kuvanim špagetama igra pikado. Stegnuo ju je jako i sa glavom među njenim grudima proklinjao sudbinu.
– Bane…(tako ga je zvala)…pusti me.
Pravio se da ne čuje iako je čuo kad je vazduh krenuo iz pluća da formira reči.
– Pusti me, molim te.
– Ne mogu.
– Nai’će neko…
– Nek’ naiđe. Šta koga briga šta ja radim sa svojom ženom!
– ……kakvom ženom??? Šta to buncaš?
– Još malo nevjenčanom…reče gledajući je u oči. Što, je l’ nećeš?
– Ma daj…gledala ga je i videla da on to misli ozbiljno. Onda se istrgla iz zagrljaja i obukla.
– Danijela…Znam da nisam neka prilika, ali daj mi bar šansu da pokušam da te učinim srećnom…
– Pusti…-gledala ga je onim krupnim smeđim očima-…ne ide to tako. Gledaj ti da se oporaviš…
– Oporaviću se…Hoću…Ne znam kako, ali hoću. Nećeš me se stidjeti, obećavam…
– Što bih te se stidjela, ma šta pričaš? Pa ti si preživjeo što niko nije. Samo…
– Samo ŠTA?
– Samo…ne znam…ne ide tako…
– Ja sam sam, ti si sama, ti si nešto najbolje što je moglo da mi se desi u životu, šta onda ne ide tako?
– Hej ti…ne pretjeruj. Oporavi se, treba i ja da vidim da li si ti najbolji u mom životu…reče mu, smešeći se vragolasto.
Neki koraci se začuše hodnikom i ona izađe da vidi ko je. I više je nije video. Predala je smenu i otišla da odmara dva dana do sledeće dnevne, a njega su sutradan prebacilu u bolnicu, tamo gde su mu živeli majka i deca.

Poglavlje 3

Smestili su ga u četvorokrevetnu sobu, gde je ludeo od celodnevnih priča o ratu. Trojica cimera su pobila više neprijatelja nego Rambo u svim filmovima zajedno. Kada su jednom došli drugari da ga ponovo obiđu i kada su im rekli sa kim dele sobu, priče o herojstvu su se u mnogome smanjile. Poštovali su ga i postao je na neki način starešina sobe. On je mislio na Danijelu i pisao zahteve, molbe i žalbe pokušavajući da ostvari neka prava kao invalid, vredno je vežbao i uskoro je počeo da se kreće u kolicima. Taj osećaj kada je prvi put seo u kolica i pomerio se samo nekoliko metara od kreveta za koji je više od pola godine bio vezan udahnuli su mu novu volju za životom posle letargije u koju je upao. Sada je u krevetu bio samo kada je spavao, vozio se hodnicima, razgovarao sa ljudima, jeo je u trpezariji sa ostalima, a ne u krevetu kao do tada. Izlazio je napolje i ponovo bio deo sveta.
U posetu su mu došli ženina rodica i njen muž kod kojih su se smestili početkom rata. Posle ustaljenih pozdrava i pitanja o zdravlju neminovno se došlo i do Sneže. Njena nerođena sestra poče gledajući u pod….
– Nikom nije jasno…trudila se i sve radila da prehrani djecu, nije htjela pomoć, držala je neku tezgu na pijaci i sa tvojom majkom prodavala svašta, snalazila se…Onda je jednog dana sa golfom punim robe udarila u džip sina onog Kačara što ima pumpe, ne znaš ga ti, drži pola grada. Klinac vozio, šteta nije bila velika, ali je matori insistirao da mu nadoknadi da se ne bi tužili i stvarali troškove. Pošto nije imala para ponudio joj je da radi kod njega u kafiću i da joj od plate odbija pola dok ne isplati potrebnu sumu, valjda nekih šest mjeseci, otkud znam. U početku je dobro došlo, imala i bakšiša, radila je prije podne na pijaci, popodne u kafiću…ali počela je da dolazi sve kasnije, nekoliko puta su je donjeli pijanu…Svukla se Brane moj i više neg’ kad se udala za te. Rekla je da će izdržati još malo, samo da otplati tu štetu i neće više raditi u kafiću. Djeca nisu oskudevala, to je sigurno, bila su sve bolje obučena, nije ni njima, ni tvojima falilo. Posle nekoliko mjeseci, jednu noć se vratila i rekla mi da djeca budu kod nas nekoliko dana, da ona mora da ide jer je ubila Kačara, matorog, nešto reče na brzaka da ju je stalno ucjenjivao…Ne znam Brane…niko ne zna šta je stvarno bilo, nije ga ubila, razbila mu je flašu o glavu i isjekla ga, on pao, ona mislila da je mrtav i uzela pasoš i pobegla…Javljala se i pitala za tebe, kaže muči se tamo, rekla sam joj da je Kačar živ, samo unakažen, rekla je da je taman našla posao i da će videti da šalje para djeci…ali…da se ne može vratiti…bar ne neko duže vrijeme…sram je i tebe i djece…To je što znam, što mi je rekla…ne znam drugo Brane djece mi…Kažu da je ovaj….znaš…Kačar tjerao…znaš…ovi kad dođu sa ratišta…ali to su priče Brane, ti najbolje znaš svoju ženu…ne vjeruj…

Odoše i ostaviše ga sa gorkim ukusom u ustima. Znao je svoju ženu kao vedru i vrednu, uvek spremnu da pomogne drugome i nadasve psihički jaku. Šta je toliko moglo da se desi da tako ostavi decu i njega nije mu baš bilo jasno, ali nije hteo o tome da razmišlja. Čitav život je izbor, pravimo ih svaki dan, nekada dobre, nekada loše, ali moraju se praviti. Ona je svoj napravila, otišla je ne pokušavši da bilo čime obrazloži taj postupak. Da je htela da mu se vrati do sada bi nešto pokušala. A i kada bi došla, pitanje je kako bi zbog nakupljenog gneva prošla. Sada je kasno, zaljubljen je u drugu zbog koje je najviše žurio da se oporavi, a i suočavao se sa drugim problemima koje je morao da reši.
Majka mu je sve lošije izgledala. Posle smrti oca jednostavno je počela da kopni. Mučila se u mladosti da sa ocem skući i sada je mislila da će sa njim uživati u starosti. Rat je sve promenio, suviše je događaja bilo u kratkom roku i smrt dragog bića sa kojim je četiri decenije delila postelju ju je dotukla. Govorio joj je da se trgne i da mora da živi, da ima zbog čega, ali ona je polako za sobom gasila jedno po jedno svetlo. Video je to i čim je smogao snage zamolio je rodicinog muža da ih odveze do bivšeg mesta prebivališta i da prenesu papire od kuće na njega.
Kad su posle nekoliko sati vožnje došli pred zgradu u kojoj je živeo do rata rođo mu je pomogao da sedne u kolica, ali zgrada nije imala ni navoz za invalide, ni lift, tako da je on ostao dole dok su se rođo i majka popeli na drugi sprat. Ne prođe ni desetak minuta, pojaviše se oni sa nekim čovekom koji je nosio gajbu za povrće u rukama, punu nekih papira. Prepozna prvog komšiju Omera.
– Zdravo Brane…
– Zdravo Omere…
– Brane, nisam ništa kriv, matere mi. Došli neki ljudi iz banke i tražili te, tebe nije bilo, zapečatili stan sudski, znaš i sam, mene pitali gdje si, ja im rek’o da si tamo ali nisam imao adresu, nisam znao ni da li si živ…posle došli neki i razvalili, pokupili šta su ‘teli…bio tako razvaljen, ja zakuc’o dasku da ne ulazi bilo ko…i pokupio ovo što sam našao nekije papira i slika…
– I?
– Pa posle dolazili opet oni iz banke i rekli da će dati stan na licitaciju… kažu nisi otplatio…i ja…šta sam mog’o Brane, pa svak bi tako, je l’ de, ja ih pitao da l’ mogu ja i koliko košta, pa što da uzme ko drugi…Nisam Brane, djece mi moje, ništa ružno mislio, kunem ti se…Ljudi rekli da platim te četir’ rate i kamatu neku i da će mi dati papire da je stan moj, evo mi i papira…
Spustio je onu gajbu i pružio mu papire iz džepa. A on je samo sedeo i gledao u njega. Petnaest godina je otplaćivao taj stan i zbog četiri jebene rate koje nije ni imao gde uplatiti kad je rat počeo, stan je pripao drugom. I to ne bilo kome, nego prvom komšiji koji je imao četvoro dece i kome su svake godine iz knjižare davali knjige i sveske, torbe i pernice na veresiju, što je on otplaćivao kako je mogao, nekad i do kraja školske godine, da bi se na početku sledeće odmah zadužio. Čoveku kome je svojim kolima vozio ženu na porođaj sa drugim i trećim detetom jer nije imao kola. Čoveku zbog kojeg je krnjio rate za taj isti stan dajući mu pare za kiriju dok mu u rudniku ne daju platu…Bes je kiptio iz njega. Omer je to video i pomerio se korak unazad.
– Nemoj Brane da se ljutiš, molim te…Idi u banku, ako oni kažu da iselim ja ću iselit’…Et’, je l’ pošteno?
Bio je ljigavac koji je svojim gmizanjem prolazio kroz život i zbog toga mu se gadio.
– Pošteno Omere, reče i pljunu ga po sred lica. Pošao je kolicima prema njemu, ali se rođo ispreči između i odgurnu komšiju.
– Nemoj tako…nemoj me pljuvati…nisam ti ja ništa kriv…
U neku ruku ljiga i nije bio kriv, ali svi se rađamo pošteni i samim tim u sebi znamo da li smo nekoga prevarili ili ne, kako onda ovaj beskičmenjak može da misli da je pošteno to što je za plaćene četiri rate dobio stan nekoga ko je taj stan 15 godina otplaćivao? Upravo zato što u sebi nalazimo opravdanje dok nas taj osećaj uporno upozorava da nešto nismo uradili kako treba, da smo uzeli nešto što nam ne pripada, da smo nekoga povredili, upravo zato dolazi do svih sukoba. I zbog toga što se to opravdanje sve lakše nalazi, čime se polako zatire taj rođenjem dat osećaj za pravdu, upravo zbog toga ratovi na ovim prostorima ne nestaju već se samo povremeno prekidaju.
– Kako si ga zaradio, tako te u njemu zdravlje služilo…-od jeda izbaci kletvu. Znao je da će čak i da pokrene kod UNPROFOR-a zahtev za povraćaj imovine to trajati i trajati, da će ovi iz banke reći da su pokušali da ga kontaktiraju, ali da nisu uspeli, da se skoro tri godine nije pojavio u stanu, tako da bi i sam ishod bio neizvestan, čak više izvestan na njegovu štetu, uz troškove za koje nije imao novca.
Rođo odgurnu Omera i ubaci onu gajbu u kola. Majka je samo stajala sa suzama u očima, nije ih imala više da teku. Otišli su na par mesta u opštinu, to jest majka je išla sa očevom umrlicom kako bi prvo uspela da prevede na sebe, a nakon toga su uz unapred pripremljen ugovor preneli prava raspolaganja kućom na njega. Nerviralo ga je što je morao da čeka napolju dok bi službenici sa papirima izlazili da ih potpiše, ali nigde nije postojala rampa za kolica. Nekako su uspeli da to završe i već su i on i majka bili umorni, to mu je bilo njaveće odsustvovanje iz bolnice, pa su krenuli do kuće.

Kad su stigli pred kuću majka mu je rekla da ne izlazi, ali on je želeo da vidi kako mu je otac nastradao. Rođo mu je pomogao i izneo ga iz kola u kolica. Već sa puta se videlo da su prozori izbijeni, stakla je bilo svuda okolo, kuća je verovatno bila opljačkana i odavala je nekako tužan utisak. Dokotrljao se do ulaznih stepenica, i preko par stepenika pogledao unutra. Vrata su bila otvorena i videla se mrlja od krvi na podu. Zamoli rođu da gurne vrata jako i da se skloni iza zida, gde se i sam pomeri . Rođa ga pogleda začuđeno, ali uradi kako mu je rekao. Gurnu vrata i skloni se. Vrata udariše u zid iza njih. Pogledao je ponovo unutra sada kad su vrata bila širom otvorena. Iza vrata se nalazila rupa od eksplodirane bombe najverovatnije, rekao bi po gelerima da je bila ”sedamdesetpetica”. To ih je upozorio komandir kada su prvi put išli u pretres terena: u čašu se stavi bomba i izvuče osigurač da kašika ne bi spala, čaša se stavi iza vrata, koja moraju biti malo odškrinuta da navuku onoga koji dolazi da ih samo otvori, a ne razvali, kako bi se čaša prevrnula i bomba bez kašike ispala odmah ispred posetioca. Zato su se i zvale dočekuše-jadni ljudi bi neoprezno pohrlili u dom koji su godinama stvarali i u dobrom delu slučajeva ostajali zauvek u njemu. Nekada su ih ponovo postavljali baš kad neko nastrada, jer su znali da će kad tad neko drugi ponovo doći da obiđe imovinu. Zato je i rekao rođi da prvo gurne vrata i skloni se. Ovaj put, srećom, nije bilo dočeka, jer je ”dočekuša” koja mu je ubila oca bila postavljena ko zna kada.
Gledao je kuću i razmišljao zašto ljudi postavljaju takve mine nekome civilu koga nikada nisu upoznali? Hajde, rat je, uđeš u kuću, vidiš da li ima koga i ideš dalje. Šta je zgrešio civil koji se godinama mučio da tu kuću sazida i koji i nije učestvovao u ratu? Ko zna koliko je njih još nastradalo kao njegov otac, to niko i ne proučava. Kuća gde je rastao sada nije bila upotrebljiva za njega. Za nekog drugog možda da, ali da bi on tu funkcionisao trebalo je dosta ulaganja i opet ne bi mogao da bude sam, a ne može decu vezati da mu pomažu kada i oni žele da nađu svoj put u sveopštem ludilu. Sin završava srednju školu, igra fudbal i povremeno konobariše, želeo bi bar na neku višu školu. Nije neki učenik, ali prolazi sa dobrim i vrlo dobrim uspehom. Ćerka miljenica je odlična i za nju bi bilo šteta da ne ide na neki fakultet, ali od čega? Majka se osušila i bilo je pitanje dana kada će se pridružiti ocu. Zašto bi onda ulagao u kuću u kojoj niko od njih neće stanovati? Ako okači tablu da prodaje kuću sledeći put kad dođe neće naći ni ciglu na cigli. Komšije su se bojažljivo vraćale, ali sve su to bili stariji ljudi koji su tu došli da sačuvaju to malo imovine deci, ni sa kim nije bio toliko prisan da bi mu poverio prodaju kuće. I kome da proda u ovoj situaciji kada je zatrtih domaćinstava na sve strane? Ko zna koliko bi to potrajalo i koliko bi uopšte novca mogao da dobije…Pogodi ga paradoksalnost situacije: dok se on borio na nekoj drugoj strani da sačuva srpska mesta gde bi narod mogao bezbedno da živi, i u toj borbi zamalo izgubio život, ostao je bez stana i kuće gde je on trebao da se vrati. Najgore je što ništa nije mogao da uradi. Samo bes i nemoć…
Ispod prozora nađe par polupanih kamenova, to je bio kremen kojim ga je otac davno učio da pali bukov trud, suvu gljivu kojom je zaprašivao pčele, a koju je kasnije palio i stavljao u kuću jer je otpuštala prijatan miris. Verovatno su od eksplozije spali sa prozora gde su ih uvek držali, zajedno sa parčićima gljive. Dohvati ih i poče da udara jedan o drugi. Varnice su prštale jer hiljadama godina stvaran kamen nije mogao da zataji. Reče rođi da donese onaj sanduk sa dokumentima. Pregleda površno šta ima. Za šta god je uhvatio vezivale su ga uspomene, makar to bio i račun za struju od stana. Izvadi prašnjavu sliku: Sneža i on dok je bio u vojsci, mladi, lepi, nasmejani, zakleti na ljubav. Zube je stezao do ispadanja trudeći se da iz njega ne grune tuga. Uze parče gljive i par puta kresnu dok se varnica nije primila. Dunu par puta da žar krene i ubaci gljivu u sanduk, pokrivši je papirima. Pozva rođu koji je obilazio oko kuće i reče mu da unese sanduk i stavi ga iza kreveta jer nema ništa što mu treba. Požurio ga je govoreći da majci nije dobro, i krenuo do kola. Kada su krenuli učini mu se da kroz prozor oseća slatkast miris zapaljene bukovine koja je tinjala polako paleći papir i krvavu jamboliju kojom je bio prekriven krevet. I crno-belu sliku iz vojske…

Saznanje da nema ništa i da ni od koga ništa ne može ni da očekuje, donese mu neko čudno olakšanje zbog kojeg poče je još žešće da vežba. Počeo je da ”hoda” u dubku (negde zovu pilot, negde lift) isprva se oslanjajući na ruke i pomalo na levu nogu, dok mu kasnije kasnije nisu skinuli šipke i stavili neku gvozdenu skalameriju sa kojom je blago mogao da se oslanja i na desnu. Kada je na nogama dobio dovoljan oslonac da može da stane na štake pustili su ga kući. Došao je kod ženine rodice i rođe u pomoćnu kuću gde je ”samo na kratko” sklonio porodicu. Ta je kuća bila u stvari letnja kujna koju su njegovi prilagodili životu: kuhinja je bila i kuhinja, i dnevna i spavaća soba za njegovog oca i sina, a tadašnja ostava je bila spavaća soba za majku, Snežu i ćerku. Špajz su prepravili u klozet, a kupatilo su koristili u rođinoj kući. Njegova invalidnina nije bila dovoljna da se živi. Sin bi ponekad doneo nešto para, ali to nije bilo dovoljno ni za njegov džeparac. Uzeo je svoju pisaću mašinu i počeo da kuca deci maturske radove i neke prevode, ništa posebno, ali čisto da ne sedi kući zaludan. Išao je na vežbe, vežbao, družio se, kucao.

Ponovno vatreno krštenje sa vršnjakom je imao pred izlazak iz bolnice sa nekom spremačicom, ovaj put ga nije izdao i spustio se, ali je svršio posle nekoliko ulazaka kao da je prvi put video onu žensku stvar. Ali, nekoliko sledećih puta se postepeno vraćao u formu. Posle je imao neku udovicu koja jeste bila dobra prema njemu, ali on je video samo Danijelin lik. Nekada bi u sred radnje prekidao i samo uzdisao gledajući u plafon, nekada bi dok je bio u njoj šaputao Danijelino ime i govorio koliko mu nedostaje, nekada bi tako jako ulazio kao da se njoj sveti što nije sa Danijelom. Bila je i neka udata, pa posle još jedna, i još…bilo ih je kako je vreme odmicalo, ali nijedna nije mogla da ga preokupira. Danijeli je pisao pisma, ona bi onako kurtoazno odgovorila na svako peto, nekada bi je zvao telefonom, nekada bi uspeo da je dobije, ali nikada nije imala vremena za neki duži razgovor. Razjedalo ga je to i želeo je da je zaboravi, ali bi posle nekog vremena shvatio da je još zaljubljeniji nego kada je odlučio da proba da je zaboravi. Davao je šansu drugima, bar se trudio, ali nijedna, baš nijedna, nije mogla da načne tu koprenu sa njegovih očiju koja se zvala Danijela.

Pošto je bio pedantan posao sa kucanjem diplomskih je polako napredovao, iako je bio svestan da će mašinu za kucanje ubrzo zameniti kompjuteri. Do tada, posao nije odbijao, bez obzira koliko je bio obiman, kada je bio kraj školske godine ostajao bi i do zore da kuca. Nabavio je i neku malu mašinicu za uvezivanje kao što su pre imali u knjižari, tako da je odrađivao komplet uslugu i to su učenici voleli. Rođo ga je pitao da li bi radio u video klubu kod nekog njegovog jarana, on reče da bi, i posle par dana poče. Nije da vlasnik nije imao drugog izbora, nego mu se neki porez vraćao ako je imao zaposlenog invalida, tako da je obojici to dobro došlo. Ni plata nije bila velika, ali malo tamo, malo ‘vamo, i nekako se život ustali. Onda mu je umrla majka.

Ona je u stvari počela umirati kada je odjednom osetila neku zebnju jer joj se muž nije javio onog dana kada je otišao da obiđe kuću, umirala je te noći dok ujutru neko nije javio da je poginuo na kućnom pragu. Od tada je samo čekala da telo fizički otkaže. Sahranili su je pored oca. Ono malo para koje je uspeo da uštine i ostavi sa strane dao je za sahranu i da se izlije opseg za grobove roditelja u već pretrpanom groblju, za spomenik nije imao. Kada su svi otišli zamolio je decu da ga malo ostave samog. Gledao je u krstove i u sebi im se izvinjavao što su sahranjeni tu u gradu u kojem nikada do rats nisu boravili, a ne tamo gde su imali želju da budu i u smrti zajedno, tamo gde su proveli veći deo života. Divio se njihovoj ljubavi i posvećenosti, nekako su i u smrti bili dostojanstveni, imali su jedno drugo i to je sve što im je trebalo, a on na ovom svetu, osim svoje dece, nije imao ništa. Bes i nemoć mu nasteraše suze na oči…

U video klubu je gazda doneo neki kompjuter radi vođenja evidencije izdatih kaseta i ažuriranja stanja, međutim ubrzo je sve više njih tražilo filmove na diskovima. Kompjuter mu je dobro došao i on polako poče da se obučava za osnovne programe. Jednog dana mu gazda donese neku kutiju sa video kasetama i reče mu da ih proda ”ispod pulta” po nekoj bagatelnoj ceni, jer su sve bile porno kasete i pokušavao je da se oslobodi kaseta kako bi uveo diskove. Izdavao je te kasete i bio je u početku začuđen koliko ljudi ih gleda, ali se sam nije nešto preterano palio. Nije da ih nikada nije gledao, ali sad da baš svaki put uz dva filma uzme treću kasetu gratis koja mora biti porno, to nije. Pođe da složi nabacane kasete u kutiji da bi znao poklonicima te vrste umotnosti šta da ponudi. Bilo je tu klasika kao ”Duboko grlo”, ”Đavo u gospođi Džons”, ”Majami spajs” i drugih, ali njemu privuče pažnju jedna neizgledna kaseta koja je ispod folije bila umotana u običan papir i sa zalepljenom slikom cice isečene iz porno časopisa, očigledno ”iznenađenom” sa kojih joj je strana sve uletalo. Ono zbog čega mu je privukla pažnju bio je natpis sa strane na kojem je hemijskom pisalo ”Pohotna konobarica” i u zagradi ime grada gde se nalazio. Kad je završio pakovanje iz čiste znatiželje ubaci kasetu u neki izguljeni plejer. Na ekranu se posle bezvezne najave pojavi vojni džip koji stade ispred kafane kojoj je snimatelj namerno skrivao naziv. Izađoše trojica sa puškama u maskirnim uniformama i počeše da menekenišu na suncu. Po načinu na koji su držali oružje videlo se da ga nikada ranije nisu imali u rukama. Ušli su u kafanu sa cvikama za sunce iako se sada kroz prozor videlo da je napolju mrak, tu je kao gazda koji hoće da ih istera, oni ga udaraju i vezuju, a konobaricu počinju da maltretiraju. Konobarica je bila plava, malo pojača, ali dobra, utegnuta u neku haljinicu do pucanja, sa sve opasanom keceljom. Ona se branila i to je trajalo sve dok jedan nije uhvatio i jednim potezom pocepao tu haljinicu. Ona mu udara šamar, izgledao je kao pravi, on njoj vraća još jače, ona pada, priskaču ova dvojica i cepaju sve sa nje, stavljaju je na stolicu, vade sprave i počinje trpanje u usta. Ređali su se jedan za drugim i taman htede da ugasi plejer uoči minđušu na uvetu konobarice. Snimak je bio urađen lošom kamerom, snimatelj se stalno kretao da uđe konobarici što bliže među sise i među noge, ali se mogao zakleti da…Sačeka scenu ne prateći radnju već samo kada će uvo konobarice biti na ekranu i tada stisnu pauzu…Liči, ali nije…Ma jeste…Nije…Stisnu ”plej” pa opet pauzu. Zamrznuta slika potvrdi njegove sumnje: minđuše na konobarici je on kupio Sneži za 10 godina braka, seća se koliko ih je birao i koliko ih je platio. Minđuše sa malim crnim dijamantom, ili karbonadom, oivičene srcem i nizom malih belih cirkona su bile toliko lepe da nije mogao da odoli kada ih je video u jednoj ekskluzivnoj zlatari glavnoga grada. Koštale su đavo i po, ali je vredelo videti Snežino lice kada ih joj je poklonio i rekao ”Ti si ovaj mali retki dijamant u mom srcu.” Ali…otkud na ovoj plavuši njene minđuše? Nisu valjda bili u tolikoj besparici da ih je morala prodati? Tek tada obrati pažnju da se ispod plave kose naziru obrisi crne. ”Vojnik” koji ju je držao za kosu i navlačio glavu na svoj ud povukao joj je periku. Pusti ponovo kasetu, ovaj put usporeno. Sada već nije bilo sumnje, bila je to njegova žena. I zdušno je to radila. Sa svom trojicom. U raznim pozama. Sa svom trojicom. Odjednom. Nije odgledao do kraja. Kako su počeli možda su do kraja nategli i onog gazdu koji je to vezan ”morao” da gleda.
Nije znao šta je osećao…ili nije ništa osećao…osim možda ogromne praznine u predelu stomaka… i žala što nije poginuo one noći.

Sutradan je pitao gazdu odakle mu ta kaseta i da li ima još amaterskih snimaka, kao interesovala se neka mušterija. Ovaj mu reče da ima možda par komada, da je to on snimao za Kačara (”znaš, onoga što drži pumpe”), koji je nalazio udovice ili raspuštenice bez para i nudio im da rade kao konobarice, a posle bi ih primoravao da se prostituišu i prodavao po kuplerajima u Srbiji i Hrvatskoj.
– A je li, znaš li šta bi baš sa ovom, ovom konobaricom na kaseti?
– Šta je, napalio si se, a? Ne krivim te, i drugi su, te sam kasete najviše izdao i prodao.Ta ti je jaro posebna priča…Kačar se žestoko na nju ložio, ona mu nije dala, on joj stavio neku drogu i, vidiš jaro, bolja je nego pola pola profesionalki u pornićima. Kačar nije hteo da jebe dok je drogirana, nego sačekao dok sam ja izmontir’o film (”A, jesi ga vala izmontir’o, svaka ti čast kad noću voze sa cvikama za sunce”) i posle joj pokazao, ucjenjujući je da spava sa njim inače će film pustiti u promet. I šta luda uradi? Spuca ga flašom viskija u glavu i zamalo ga ubije…Svog ga isekla i pobegla neđe, kažu da je u Švabiji..ili Švici, nešto od ta dva. Kačar čeka da se vrati, hoće on da joj sudi…A kakvu je karijeru mogla imati…
Ne reče mu ništa. A i šta se tu imalo pričati? Sada je razumeo zašto je otišla: znala je svog čoveka i znala je da bi svašta napravio. Duboko u sebi se nekako osećao ponosnim što je to uradila. A da je bila žestoka u seksu, bila je…

Poglavlje 4

Golfa je prodao onako udarenog i neregistrovanog za neke smešne pare (”Jaro, to što je udareno da ja i ti dunemo iz kabine ima da ispravimo tamo na krilu…”) i od toga kupio polovan kompjuter i štampač i dogradio minijaturno kupatilo u pomoćnu rođinu kuću. Počeo je osim štampanja diplomskih da narezuje filmove na divlje, instalirao je neki krekovan pravni softver i pisao sve podneske, od tužbi, molbi i žalbi, do zahteva, prigovora i rešenja. Čak se povezao i sa nekim advokatima, tako da je posla bilo i za decu. Podigao je najzad roditeljima spomenik.
Zamolio je rođu da proba da vozi. Teško mu je bilo da uđe sa onim metalnim steznikom oko noge, ali kada je ušao video je da može da pritiska papučice. Vozio je nekih desetak kilometara i to bez problema. Oduševio se, to je bio mnogo viši nivo življenja. Odmah tog vikenda ga je pitao da mu pozajmi kola. Spremio se i otišao da traži Danijelu. Posle nekoliko sati vožnje dođe do bolnice gde je ležao. Oni koji su ga prepoznali grlili su ga i pozdravljali se sa njim kao sa najrođenijim sazivajući čitavu bolnicu da ga vide. Hodao je na štakama i to im je bilo toliko čudno kao da su mu noge ponovo izrasle, a ne da je ono malo preostalih mišića ojačao dovoljno da na njih može da se osloni. Posle razgovora o stanju rehabilitacije, izdvoji jednu od sestara koja je radila zajedno na odeljenju i družila se sa Danijelom, i upita je gde je ona.
– Otišla je.
– Gdje je otišla?
– Pa vratila se kući, gdje će…
– Kako, napustila posao, šta?
– Napustila je ovdje i vratila se tamo u bolnicu.
Zbog svih dešavanja nije stigao da joj piše zadnjih mesec dana, a verovatno i više, nisu se ni čuli telefonom, ali nijednom nije nagovestila mogućnost vraćanja kući, tako da ga ta vest baš iznenadi.
– Pa zašto, kad joj se ovde sviđalo, bar tako mi je govorila?
– Nije mogla više da izdrži, onaj njen je ponovo počeo da maltretira…
– Koji njen?
– Manojlo, hirurg…
Iako nije imao pojma o čemu priča pokuša da je uhvati na kvarno:
– Kako, mislio sam da je raskinula s’ njim…
– I jeste, baš onda kada si ti bio ovde. A i jeste se vukla s’ njim, nikome nije bilo jasno, onako lijepa, valjda je nahvat’o čim je završila srednju i ko zna šta obećao…Ali opet…Tad je bio oženjen, sa dvoje djece, valjda joj rekao da će se razvesti…i sastavi ona sa njim četiri godine, moj Brane…Đecu mu je ona odgajila, ma šta pričam, Boga mi skoro pet godina. I zavolela je đeca više neg’ rođenu mater, znaš ti Dacu kako je umiljata, i jeste on uzeo stan, i živeli zajedno, ali kad je ona rekla da joj je dosta čekanja i da bi i ona svoje dijete on poludio…Jeste, bio si ti tu kad je to bilo…Svađali se po vazdan, načelnik morao da interveniše, rekao da će ih oboje isterati s posla…Onda je ona pokupila stvari i prešla kod mene…Tad mi je i rekla za tebe…Plakala je kol’ko joj je bilo žao što si sve preživjeo…Kaže da si dobar čovjek…Ovaj posle kukao mjesecima i molio da mu se vrati, i ona luda opet ode, i posle nekog vremena ustanovi da on uopšte nije razveden, i tu pukne svađa i ona ode…
– Pričali smo- poče on opet da je bunari-ne znam šta joj je to trebalo…
– Jeste, jeste, svi su joj to rekli. Mogla je imati bilo koga, ej, bilo kojeg muškarca, a ona je našla njega 12-13 godina starijeg, ma ‘ajd’ i što je stariji, lijep je čovjek, neg’ što je oženjen. A muškarci su noge lomili trčeći za njom…Nije ti ni ona čista Brane…
– Jednom sam ja bio kod nje prošle godine-nastavi on da izvlači informacije lažnim navođenjem-znaš li tačno gdje joj je kuća, ne verujem da bi se sad setio?
– I ja sam bila sam’ jednom…možda dva puta…Ali nije teško nać’…
I objasni ona tu njemu kako da nađe Danijelinu kuću (”Jeste, jeste”-ponavljao bi kao da se seća kada bi ona rekla neki orijentir). Trudio se da zapamti iako su ga noge bolele od stajanja u mestu. Međutim, ako je bio iznenađen činjenicom da je otišla iz bolnice gde su se upoznali, još više je bio iznenađen činjenicom da je njen dečko zbog kojeg je posle one večeri tako naglo menjala raspoloženja bio samo par godina mlađi od njega…Pozdraviše se i on krenu…
Danijela je živela u malom mestu na pola puta u povratku. Nije bilo direktno na magistrali i to mu je davalo neku rustičnu čar. Stao je samo jednom da proveri orijentir koji mu je dala Danijelina drugarica u bolnici i ubrzo stao ispred kuće koje se kao sećao dok je sestra u bolnici nije detaljno opisala. Ispakova se nekako i na štakama se pope uz par stepenika. Kako je pritisnuo zvono tako je srce došlo u grlo. Hteo je da on nju iznenadi, a sada je iznenađen stajao pred njenim vratima. Neko se približavao i on se uspaniči. Pre nego što je uspeo da se okrene na štakama i pobegne, misleći da nije možda pogrešio kuću, vrata mu otvori žena pedesetih godina.
– Da?
Stajao je gledao u nju premotavajući po glavi šta treba da kaže. Sada je video na koga je Danijela lepa…Pošto nije progovarao žena ponovi:
– Izvolite, koga tražite?
– Danijelu…-izusti nekako kao da su mu to poslednje reči u samrtnom ropcu.
– Danijela…-pozva ona iza svojih leđa. Ništa se ne desi par trenutaka i ona ponovi glasnije ”DANIJELA!!! NEKO TE TRAŽI”…
Iza nje se začuše koraci.
– BANE! viknu iz hodnika.
Gledao je u nju kao kada je prvi put otvorio oči i video je u svetlu reflektora-kao u božanstvo sa nekog drugog sveta. Činilo mu se da se iskreno obradovala.
– Hajde mama pomeri se pobogu, vidiš da je čovjek na štakama.
Njena majka se pomeri, ona ga zagrli i poljubi u obraz. Ušli su u veliki i lepo sređen dnevni boravak i seli na ugaonu garnituru. I tu je počela priča… Danijela je objašnjavala majci ko je on, majka se divila, onda je kuvala kafu, onda se pojavio Danijelin otac, pa je izneo svoju rakiju i rekao ženama da spreme meze, pa su onda njih dvojica mezili i pričali o ratu, pa je onda došla Danijelina mlađa sestra sa zetom, pa je onda otac njoj objašnjavao ko je posetilac…I tako je u prijatnoj atmosferi vreme promicalo, povratilo mu se raspoloženje i učiniše mu se kao sasvim pristojna porodica. Gledao je u Danijelu opijeno, kada bi video da su i drugi to primetili sklanjao bi pogled i odgovorio na pitanje postavljeno dosta ranije, što su ostali smejući se pripisivali rakiji. Kada je hteo da krene Danijelin otac reče da o tome nema govora, da je popio i da se raspremi nekladašnja soba mlađe ćerke da bi prespavao kod njih. Prihvatio je i ostao u daljem čavrljanju sa njima. Da li mu se činilo da je i ona njega ponovo gledala nežno? Otac je i dalje pričao o ratu, o tome ko je kriv, o vremenu SFRJ…(”Da li me to ona čačka nogama ispod stola?”)… zašto JNA nije izvršila puč i zavela diktaturu…(”Ne gleda u mene, ali mora biti ona…A more bit’ da je i zet…”)…gde je služio vojsku…Sve to vreme su polako srkali rakiju, čak su par komada popile i Danijela i njena sestra, dok je jedino majka sedela nekako postrance i pazila da nešto ne fali na stočiću. Danijeli rakija natera rumenilo u keramičke obraze i dođe mu da je tu pred svima pita da se uda za njega. Nešto pre ponoći odoše sestra i zet, a i njeni se počeše spremati, rekavši joj da pokaže gostu gde će spavati. Povede ga i pođe da se penje uz stepenice. On je stajao i gledao za njom: išao je on uz stepenice, ali samo po nekoliko na ulazima zgrada, sada je trebalo da se popne na sprat. Bojao se da se ne obruka.
– A mogao sam ja i u dnevnoj…
Okrenula se i pogledala ga sa onim đavolastim osmehom na licu:
– I moja soba je gore…
Zašto muškarci nemaju intuiciju da razumeju između redova? Zašto žene ne mogu da budu praktične i da kažu jednostavno šta žele? Ali i zbog tog sitnog nagoveštaja, zbog tog promila mogućnosti u njegovoj glavi da bi moglo nešto da bude, i puzeći bi se popeo. Krenuo je ponavljajući u sebi ”Uz stepenice noga pa štake, niz stepenice štake pa noga” i polako, stepenik po stepenik, povremeno gledajući u njene obline u visini lica, popnu se na sprat. Bio je u goloj vodi, što od napora, što od straha da se ne strmekne i napravi sebi belaj kao kada je ispao iz kreveta onda kad mu je otac poginuo. Pokaza mu gde je kupatilo i on odmah ode da obavi ličnu higijenu. Ušao je u sobu, raspremio se i legao. Iako je bio umoran, iako je malo popio (nenaviknut puno nije ni mogao), oči su mu gledale obrise uličnog svetla na plafonu. Osluškivao je kao da je ponovo na onoj mrtvoj straži. Međutim, nije se ništa čulo…I taman kad ga je umor počeo lomiti, učini mu se da čuje vrata. Uskoro se otvoriše njegova i ona uđe. Bila je u nekoj širokoj kratkoj spavaćici kroz koju se tek naziralo koliko je zgodna.
Povuče je na sebe, skide joj spavaćicu i poče iskonski ples telima. Iako je goreo od želje, obuzdavao se i želeo da joj produži uživanje. Kada je počela da glasno uzdiše dohvati ga i poče da uvodi u carstvo sladostrašća. Ni tantrizam ne može definisati taj osećaj kada toliko vremena čekaš da budeš sa ženom koju toliko voliš. Sada je on bio gore i želeo je da vodi igru. Kružio je oko ulaza dražeći je još više dok je ona promuklim glasom uzdisala na uvo ”Hajde Bane…hajde…” Stegla ga je nogama gurajući rukama njegove guzove prema sebi. Osetio je da je ona već blizu i polako poče da ulazi. Malo…samo malo…milimetar po milimetar…Gledao je to divno lice obasjano uličnim svetlom i neodoljivo dignutu gornju usnu koja je otkrivala sekutiće. Nije mogao ni on više da izdrži i nasloni se na laktove da uđe do kraja.
– Bože, koliko te v…..-zaustio je da kaže.
-Danijela!-začulo se sa stepenica, a ona je tako skočila odgurnuvši ga, kao da je neko ušao u sobu. U hodu navuče spavaćicu i izađe. Začu kako kao otvara vrata od njene sobe.
– Molim mama…reče sanjivo.
– Ššš nsss..nn!-nije razumeo njenu majku.
– Nisam!
– Jss!!
– Nisam!!
– Mznm js…mmmnn..šššš!!!
– Pusti me!
– Nmmm …mmmm…ttd…!
– Neću, pusti me!- i zalupi vrata.
Nakon toga je bila tišina, ali se još uvek osećalo prisustvo u hodniku.
Nije se pitao zašto se desio onaj napad dok je baš on bio na straži, nije se pitao zašto je baš toliko loše morao proći, nije se pitao zašto je ostao bez stana, nije se pitao zašto je ostao bez žene, nije gubio vreme pitajući se zašto se takve stvari dešavaju, bio je rođeni borac i stalno je gurao dalje noseći svoje breme, ali tog momenta dok su ga bolele prepone, tog momenta se pitao: ”Zašto, Bože, zašto??? Zašto nisam ušao ranije?”

Probudi se nenaspavan i nekako siđe niz stepenice. U dnevnom boravku ga dočeka Danijelin otac dok su u kuhinji ona i majka spremale doručak. Sedoše svi za sto da jedu i Danijela sede preko puta njega. Stalno je sklanjala pogled i nekako se izveštačeno smešila. Nije nešto imao apetita, samo je brljao po tanjiru, sačeka da ostali završe i zahvali na zaista izuzetnom gostoprimstvu. Otac reče da je njihova čast što im je takav čovek bio gost i da su mu njegova vrata uvek otvorena. Majka se ne izjasni. Srdačnim tonom otac reče Danijeli da ga isprati. Izađoše napolje i ona mu kao pomože da uđe u kola, samo da bi se sagla i rekla mu da posle nekih dvesta metara skrene levo i vozi do groblja i da će doći za pola sata. Nije mu bilo jasno šta radi dok u retrovizoru nije video njenu majku kako stoji na vratima. Krenuo je i ona mu je mahnula, a on svirnuo u znak pozdrava.
Prateći njena uputstva pronađe groblje. Iako mu ideja da se nađu na groblju isprva učinila glupom, pogled ga oduševi: pa u mnogo većim gradovima nije video ni parkove tako uređene. Betonske staze pod pravim uglom, trava potkresana kao vimbldonska, klupe za divno čudo čitave i u dovoljnom broju, potočić koji je tekao kroz groblje sa ukusno urađenim mostićem i bakarna bista nekog jurišnika koja je dominirala. Pregledno i pristupačno, zaista za svaku pohvalu.
Čekao je pola sata, sat…Da ne bi zaspao obasjan suncem kroz vetrobran kola izađe da prošeta. Napravi krug po groblju i sede na klupu naspram biste. Iako je dobio orden za hrabrost bio je uveren da njemu nikada ne bi podigli spomenik-ne bi znali gde. Zvuk štikli po betonskoj stazi ga obradova. Ustade, klateći se, na levu nogu da je pozdravi. Poljubiše se i sedoše na klupu, ali ona sede na nekoj udaljenosti od njega. Reče da čuvar groblja zna njene i da mora tako. Jedino što mu dozvoli je da je drži za ruku, a i za to se osvrtala oko sebe, kao da rade nešto zabranjeno. Nije mu bilo jasno kako od sinoćne vreline u njegovim zagrljajima dolazi do takve hladnoće. Počela je da priča o tome kome je podignut taj spomenik izbegavajući njegov pogled.
– Danijela…-voleo je da je oslovljava celim imenom, izgledalo mu je prisnije jer su je ostali zvali skraćeno Daca ili Daki.- Nisam došao da upoznajem kulturne znamenitosti…
– Tužna sam ti i pretužna Bane…-nekako izusti pre nego što joj suze krenuše. Nije to bio plač, pričala je dok su joj suze išle, bio je to dobro mu poznat koncentrovani tečni jed, bes i nemoć. Govorila je kako je sebi upropastila život sa Manojlom želeći samo da što pre ode iz kuće od majke i da dokaže da može da bude samostalna, kako je bio stariji i oženjen…kako je čitavu sebe uložila da dokaže da takva veza može da uspe…kako je čekala i čekala da se on razvede… kako su počeli da žive zajedno misleći da jeste…kako se trudila da je njegova deca zavole…kako je bila tampon zona između njega i bivše žene upijajući sve njihove svađe…kako je posle svega slagao da se razveo…kako je sada prazna i bezosećajna…ponižena povratkom kući…o kako ponižena…i sada nema pravo na grešku…
– Nisam greška! Ja hoću da budem rješenje…
– Bane-i njemu se sviđalo to što ga nije oslovljavala kao svi drugi-ja sam greška, kako ne razumiješ…Skrhana sam i moram malo misliti na sebe i na svoju budućnost…Ne smijem ponovo biti sa toliko starijim…Ne smijem…
– Prepraviću ličnu kartu…-našali se iz očaja i izmami joj osmeh kroz suze.
– Danijela, ako u šta možeš biti sigurna onda je to moja ljubav. Od trenutka kada sam te prvi put ugledao u bolnici samo na tebe mislim. Zbog tebe sam pesme počeo da pišem. Mislili su da neću prohodati, još ne znam kako, ali hoću, jer želim sa tobom da šetam zagrljen. Pomisao na tebe mi daje snagu da izdržim sve. I uspeću ako ti budeš pored mene, hoćeš li?
– Ma kako ću…Gdje bi živeli, u pomoćnoj kući tvojih rođaka, gdje? I od čega? Ne mogu se zakopat’ Bane…
– Nećeš se zakopati, obećavam. Samo se nemoj bojati, ne smiješ, samo to tražim od tebe. Ne boj se i ja ću učiniti sve da budeš sretna sa mnom…
– Ja ti i pričam da se bojim…vidiš da nisam dobra ni sebi, kako bi mogla biti tebi?
– Ti i nisi dobra, ti si samo dovoljno loša da bi mogla da budeš sa mnom…
– Ne znam, ništa više ne znam…
Posegnu u džep i izvadi prsten. Nosio ga je već neko vreme želeći da ga odnese negde u zlataru da ga uglancaju i da nađe adekvatnu kutijicu ne bi li joj ga poklonio kada za to bude prilika. Pomisli da bolju priliku od ove možda neće ni imati. Stavi joj ga na dlan:
– Majka mi je ostavila prije nego što je umrla. Rekla je ”Ovim prstenom me tvoj otac vjerio. Daj nekoj koja će te voljeti kao što sam ja voljela tvog oca.”
Gledala je sa nevericom jednostavan ali lep prsten, mešavinu belog i žutog zlata, na svom dlanu.
– Ti..nisi normalan…
– I nisam. Lud sam….lud za tobom…
– Ne mogu…ne mogu ovo primiti…
– Možeš, jer si ti jedina koja bi me na takav način mogla voljeti.
Podiže joj uplakano lice:
– Danijela, ne tražim mnogo, samo da probaš da me zavoliš. Možeš li?
– Mm…mogu…ali…
Usnama joj zatvori prolaz ostatka rečenice. Ljubio ju je i dok je plakala u njegovom zagrljaju. Kada se malo smirila stavio joj je prsten, koji lagano naiđe na domali prst desne ruke.
– Bane…-gledala ga je suznim očima zbog kojih bi ponovo prošao sav pakao oporavka-kako ću…
Ponovo ju je ljubio i nije ga bilo briga što je čuvar groblja prošao na metar od njih kvarno se smešeći.

Pogledavši na sat, skoči kao oparena:
– Vidiš kako ljubav uvijek pravi probleme, zakasniću na posao…
– Hajde, odvešću te.
Navodila ga je do bolnice. Kad su stigli istrčala je iz kola i rekla mu da sačeka. Nije mu bilo teško, sada mu ništa nije bilo teško. Osim možda što su ga ponovo bolele prepone, što će ipak morati da sačeka dok dođe kući. Nakon nekih dvadesetak minuta istrčala je u beloj uniformi. Pomisli kako bi ostatak života voleo da gleda taj njen lelujavi hod. Niko nije mogao reći da je izrazita lepotica, ali njen raspored atoma je bio po njegovom ukusu i njemu je bila najlepša na svetu.
– Hej ti…nisam imala ništa ovdje, ali, eto, bar mali znak pažnje…
Dade mu u ruke rokovnik u kožnom povezu.
– Moram ići…
Poljubi ga i gledajući unazad sa onom svojim đavolastim smeškom, ode. Kada je ušla u zgradu, pogleda malo bolje rokovnik. Otvori ga i ugleda na brzinu ispisanu posvetu:
”Ovo je sitnica, ali sam sigurna da će na stranama ove bilježnice zablistati sav tvoj talenat. Nemoj nikad odustati od pisanja. Danijela”
Vozio je nazad osećajući se kao da leti, došlo mu je da zaustavi kola i potrči bez štaka, verovao je tog trenutka da sve može. Osim da izbegne zatvor.

Poglavlje 5

Rođo ga je sačekao zajapuren od besa. Na šta to liči da se ne javi, jutros je zvao policiju da vidi da li se negde nije slupao, svi su presvisli od brige, i ostalo što ga je nagrdio, sve je to bilo tačno, jeste pogrešio, ali on se po prvi put od kada je nastradao osećao srećnim i nije dao da mu iko pokvari to raspoloženje. Izvinio se smešeći se, dajući do znanja da se ne kaje zbog učinjene greške, ali se kajao što od silne euforije nije od Danijele uzeo broj telefona. Rođo mu reče da je dobio neku pozivnicu za dan oslobođenja grada i da su ovi iz udruženja veterana rekli da im se obavezno javi. Nije mu baš bilo drago, pretpostavljao je da će biti neka gnjavaža, ali ih je sutradan pozvao. Rekoše mu da na dan oslobođenja dođe svečano obučen i obavezno da stavi orden, da se otvara neka rampa za ulazak u opštinu za invalide i će njega snimiti kako ide uz rampu u kolicima. Odgovori da više ne koristi kolica već štake. Rekoše mu da nema veze, neka bude u kolicima samo za snimanje, ako nema obezbediće mu oni, da je to veoma važno zbog donacija koje treba da dobiju kako bi invalidima rata bar malo olakšali život. Znajući kakve je sve probleme sam imao obeća da će doći.
Idućih par dana do proslave proveo je pišući zaostale spise. I počeo je tražiti svoje pesme koje su bile razbacane po raznim papirima, nekada pisane na lekarskim uputima, neke sa mrljama od donetih kolača, neke u knjigama koje je čitao. Želeo je da ih prepiše u beležnicu koju je dobio od Danijele.
Na dan proslave oslobođenja grada obukao je odelo, jedino koje je uspeo sačuvati i stavio po prvi put orden. Rođo ga je dovezao do opštine, gde sa njim na kolicima uspe nekako da prokrči put kroz već okupljenu raju. Odgurao ga je skroz napred, odmah pored stolica nekih budžovana. Ređali su se govornici na, za tu priliku, postavljenoj bini i jedan od drugog želeli više dobrog narodu, sa akcentom na poginule u ratu, koje neće zaboraviti, i invalide rata, kojima će omogućiti normalan suživot. I sa tim u vezi su skupljene donacije od istaknutih privrednika tog kraja da se uradi rampa za invalide na ulasku u opštinu. Rampa je bila jeftina aluminijumska sa rukohvatima sa strana, tako da kolike god da su donacije bile skuplja je bila scenografija proslave i nije mu bilo jasno čemu tolika pompa. Osim toga, ko je rampu radio bilo je očigledno da je idiot, jer je rampa trebala biti duža za nekoliko metara kako bi se neko sa kolicima mogao popeti.
– Ti si Počuča?-tapnu ga neko po levom ramenu.
– Ja…
– Sad ćemo ti ja da otvorimo rampu junače…-šapnu mu na uvo.
”A sada,” poče voditelj programa da najavljuje ”prvi koji će imati čast da se popne uz rampu biće naš heroj, nosilac ordena za hrabrost, profesor Branimir Počuča…”
Kakva glupost, razmišljao je, pa kome može biti čast da se penje rampom za invalide? Onaj što mu se obratio poče da polako gura kolica…dolaze do početka rampe…kamerman se pomera da što bolje snimi…fotoreporteri slikaju iz svih uglova…počinju polako uspon dok raja pljeska…prvih par koraka ide…sledećih par teže, pa još teže i negde kod sredine rampe oseti da se više ne pomeraju…onaj pozadi se muči…uzdiše…polako kolica kreću nazad i onaj psuje ”mater nesposobnu”…”Kome ovaj psuje mater? Verovatno onima koji su preko ove skele oprali samo deset puta više para, a ne dvadeset ili pedeset…”…čovek pozadi mu je duvao u vrat…znao je da mu neće pomoći ni ukrasni baloni vezani za rampu da ga uzgura…klizili su polako unazad i kada je osetio da će kolica da se prevrnu, uhvati se mahinalno za rukohvate…onaj pozadi gurnu i potkajlova ga da ponovo ne krene nazad, on se ponovo uhvati za rukohvate…onaj ponovo gurnu…i u nekoj nesihronizovanoj simbiozi njega koji se hvatao da se ne prevrne i onoga koji ga je gurao u kolicima zbog političkih poena, dođoše najzad na zaravan ispred ulaznih vrata u opštinu. Masa je bila u delirijumu. Čovek mu uhvati levu ruku i podiže kao pobedniku u boksu. Vriska posta još jača kao da su se popeli na Mont Everest, i to sa kineske strane, a ne na rampu malo višu od metar i po. Držeći se za rukohvate da ne dobije ubrzanje, čovek koji ga je gurao siđe niz rampu, gde ga raja dočeka kao da je Svevišnji upravo sišao sa oblaka. Ništa njemu pod milim Bogom nije bilo jasno: narod je klicao rampi napravljenoj da bi osakaćeni i hendikepirani mogli da se popnu do šaltera i predaju molbe koje im nikada neće biti uslišene, a na koju ni zdrav čovek ne može bez poteškoća da se popne? Klicao je ljudima koji su se izdrkavali na ono malo mozga što je imao. I nerviralo ga je što su njega iskoristili za to.

Svečani ručak je bio u sali obližnjeg hotela. Iako su ga molili da ponovo bude u kolicima odbio je i rekao da ide ili na štakama unutra, ili kući. Skoro popunjena sala je ustala i pljeskala kad je ušao i bilo mu je neugodno. Još kad je video da treba da sedi na centralnom mestu za ”mladenačkim stolom” koji je imao pogled na čitavu salu bi mu krivo što je uopšte prihvatio da dođe. Mogao je daleko pametnije iskoristiti ovo vreme i popunjavati beležnicu…ili kucati i zarađivati novac da bi se osamostalio…ili…šta god, sve mu se činilo pametnije od gubljenja vremena na manifestacijama zaostalim iz komunizma.
Muzika je počela svirku i oskudno odevena pevaljka poče da kreštanjem krči put ka estradnom nebu. Oko njega je bilo par slobodnih mesta, ali se ubrzo i to popuni. Sa njegove leve strane sede čovek koji ga je gurao na rampi. Nagnu mu se prema levom uvetu, jer ga je tako jedino mogao razumeti od slobodnih prepeva nekih hitova turbo-folka:
– Hvala ti do neba što nas izvuče, vala bi se baš obrukali…
Sad on njemu na desno uvo:
– A što mi, valjda bi se obrukali oni što su uradili tako glupo.
– Rek’o sam im da ću im ruke polomit’, mater im jebem, ni usranu rampu ne umiju napraviti. Sad sam ih poslao da rasformiraju i za dva dana da mi jave da je u funkciji. Nego, živio ti nama…-reče sipajući mu viski, specijalno donet za njega. Nekada bi posle utakmice sa drugarima popio pivo-dva i to je bilo sve, ali od kada se teže kreće izbegava pivo zbog češćeg odlaska do toaleta. Nije bio ni ljubitelj viskija, ali opet mu je žestina više odgovarala od kabastih pića. Prvo podigoše čaše za fotoreportere koji su se i tu nalazili, a zatim, kako to običaji nalažu, okrenuše se jedan prema drugom da se pogledaju u oči i kucnu. I tada primeti da je leva strana lica kod čoveka sa kojim nazdravlja kao da ga je brijao Fredi Kruger: vrat mu je ožiljcima bio sastavljen sa licem, tako da je i oko bilo spušteno u odnosu na desno, pola obrve nije imao jer se tu nastavljao ožiljak kao iz gusarskih filmova i iznad levog uveta se belasalo tkivo bez kose. Popili su po par viskija dok nije došlo jelo, a tada je i muzika prestala da ih maltretira. Pričao mu je kroz puna usta kako je ”on njih sve zadužio, kako je on sve izgradio, kako je pomagao svima, kako spomenik treba da mu dignu…”
Upita ga na kom ratištu je zaradio ožiljak.
– To ti je moj Počuča zahvalnost…To je ta naša zahvalnost…-zagrli ga već pripit-ko tebe hljebom ti njega kamenom…Kad niđe nije bilo posla ja sam davao… muškarci ratovali, žene same, neke udovice, neke ni ne znaju da jesu, neke tek treba da budu, nemaju ‘ljeba djeci dati i ko im da posao-KAČAR!
Kockice sumnje se složiše i sada je dobio potvrdu o tome ko ga grli.
– I umjesto da moju sliku drži kao sveca na slavi, jedna me luda zamalo ne ubi… Odmahujući glavom u znak čuđenja šta ga je snašlo, ponovo iskapi čašu.
– A dao sam joj posao, plakala je kol’ko je bila dužna, i ja šta ću…budalet’na k’o budalet’na…dam joj i pos’o…i odjeću…i hrane iz mojih prodavnica nosila kući… ma sve…I šta ti ona moj Počuča uradi? Šta? Počne da se drogira…Jeste, nemoj da me gledaš tako…Muž joj bio na frontu, ratov’o za ovu našu čeljad (širokim zamahom pokaza po prostoriji), a ona se drogira…Sve što je zarađivala davala je na drogu, još se i zadužila…Djeca je nosila drogiranu, moj Počuča…Tuga…I sve više i više…ja je molio da prestane…zbog djece, ima divnu djecu…vaspitanu…i ostala dužna i onda počela krast’ od mene…kažu da se i kurvala…i onda došla jedan dan kod mene i počela molit’ da joj dam pare da plati…kaže ubiće je…kaže sve će da uradi samo da joj dam pare…i klekla i otkopčala mi šlic…htela da puši…mogao sam da sam hteo…Ali već mi bila dosta dužna… nisam hteo da joj dam pare i ona pobesni i spuca mi flašu o glavu…Eeej, razumiješ li ti to? I… nije običnu flašu…’vak’u…(pokaza praznu flašu od viskija da dočara neobičnost)…skroz me isjekla, mater joj kurvinu jebem… zaklala me k’o prasca…Eto, to mi je zahvalnost moj jarane…A kažu da je pušila vrhunski…
– Sigurno je u zatvoru?-poče da ga ispipava hladnokrvno, jer je priču već čuo, do duše u drugoj verziji.
– Ma jok, pobjegla kučka…neđe…prijeko…Ali doći će, tu su joj djeca…doći će kad tad…A onda će Kačar da joj sudi…niko drugi-SAMO KAČAR!
I tu napravi besnu grimasu, koji njegovom izrezbarenom licu dade groteskan izraz.
– JA SAM OVDE BOG!!!-ustade i prodera se pijan da ga svi čuju. Kada je bio siguran da je čitava sala obratila pažnju, nastavi: JA OVDE VEDRIM I OBLAČIM, RAĐAM I SA’RANJUJEM! JA!
Da pojača utisak svojih reči poče da se udara po grudima dok je u sali vladao muk.
– A ONA KURVETINA KADA DOĐE PROKLINJAĆE MAJČINO MLIJEKO KAD SE RODILA!-reče pokazujući na ožiljak. DAĆU ‘ILJADU MARAKA KO MI JE DOVEDE… NE…DVIJE ‘ILJADE! DVIJE ILJADE MARAKA KO JE DOVEDE MENI!…A TI,-obrati se pevečici-Š’A ČEKAŠ, PA JE L’ TREBA DA TE JEBEMO DA BI PJEVALA?
Poltroni po komandi počeše da pljeskaju tako dubokoumnoj doskočici, a pevaljka jedva dočeka da pokaže kapacitet pluća. Kačar sede i ponovo ga zagrli govoreći mu na uvo:
– Vidiš, Srbima treba čvrsta ruka, drugačije ne može…Stoka je to.
Nije voleo takve ljude i neka nelagodnost ga potera da ustane i krene.
– Gdje ćeš?-pođe Kačar da ga zaustavi.
– Moram ići, imam neka posla.
– Nećeš ti nigdje, sjedi.-povuče ga za rukav i opet zagrli. Ti i ja smo tandem… Imam ja za tebe planove…velike…Ima da osnujem fond…znaš, humanitarni…sa tvojim imenom…za nestale i osakaćene…i ja te vodim svugdje…imam ja ljude…i donacije ima da pljušte… znaš, pare…ništa muka, čista lova…ti predsjednik… heroj…baš takav mi treb’o…raspoređuješ pare…nestalim (pokaza na sebe) i osakaćenim (pokaza na njega i prasnu u smeh)…
Priča o bivšoj ženi sa kojom nije imao kontakta skoro dve godine je jedno, ali izrugivanje žrtvama rata je drugo-osećao je kako pritisak u njemu raste. Nije voleo profitere, pogotovo ne ratne koji su gazeći bezobzirno preko žrtava bogatili svoju imperiju, a Kačar je bio od najgore vrste-nije birao sredstva i bio je nezasit. Skloni mu ruku sa ramena i malo žustrije ustade. Dohvati štake i krenu da se izvlači između stolica. I Kačar ustade. Uhvati mu glavu između ruku.
– Ne brini junače (poljubi ga jednom)…sve će tebi Kačar dati (poljubi ga drugi put)…sve (šapnu mu na uvo i poljubi ga treći put)
– Neka, hvala-odmahnu glavom da ne udiše alkoholno isparenje izmešu ruku-biće mi dovoljno ako ti dovedem onu…
Rekao je to više na svoj nego na njegov račun, želeći da se što pre izvuče.
– Ma ko joj jebe mater kurvinu, ako i ne dođe tu je ćerka…ppušiće ona ččamugama iz Unprofora za 5 mmaraka…aako je na mamu lepo ću i zaraditi…Tti..i jja… ta-ndee-m. Rrazu-miješ ta-nde-m!
Odbaci štake i uhvati Kačara za glavu, kao što je i ovaj njega držao. Izgledalo je kao da će i on njega da poljubi.
– Taa-ndee-m…-ponovi, oponašajući Kačarev pijani govor.
– Taako je brrate mmoj…-reče Kačar i pođe ponovo da ga poljubi.
Udarac se čuo i pored kreštanja pevaljke. Navukao je Kačara na glavu svom snagom i udario ga direktno u nos.
– Ovo ti je za dug…-govorio je dok je padao jer ga je onesvešćeni Kačar polomljenog nosa povukao za sobom-za poginule i nestale (još jednom glavom u padu)…za usranu rampu (pesnica desnom)…za one u kuplerajima (leva)…
Oštar bol u predelu potiljka mu zamrači pogled na mleveno meso koje je do pre par minuta bilo Kačarevo lice.

Kada je otvorio oči osetio je smrad oko sebe koji ga natera na povraćanje. Posle par nadražaja pljunu i oči mu se počeše privikavati na novu scenu života. Kroz neonsko svetlo iz hodnika uoči da se nalazio u ćeliji sa rešetkama, u kojoj su osim dva kreveta bili samo čučavac i lavabo, očišćeni zadnji put za vreme Tita. Glava ga je bolela i još pola metra oko nje, po nateklinama na licu i krvi u ustima rekao bi da je dobio lepe batine. Pridiže se nekako i sede na krevet. Hteo je da ode do lavaboa i umije se, ali primeti da nema štaka.
– Eej…-nekako viknu, ustanovivši da ga od toga još više bole vilice. Iako nije jako viknuo, začuše se koraci.
– Šta je?-upita ga krupan čovek u teget uniformi sa beretkom.
– Fta fe defilo?-pokuša kroz otečene usne.
– Čekamo sudiju, a sudija čeka da vidi da li će Kačar ostati živ da bi znao koliko zatvora da ti da, eto ”fta fe defilo”…rugao mu se.
– Ftake, t-ebaju ftake…
– Ništa jaro nisu donijeli, samo povadili stvari iz džepova i ubacili te unutra…
– Ne mogu…bev ftaka…
– U ponedeljak kad dođe šef pa ćemo videti.
– Pa kako …ću…-osta pitanje u vazduhu jer se policajac okrenuo i otišao.
Morao je doći do lavaboa…i čučavca. Nije mu bilo druge, morao je puzati. Dovuče se preko prljavog poda do lavaboa i podiže se na levu nogu. Pusti vodu…jedva curi. Sačeka da malo odiđe i umi se. Isprao je i usta od krvi. Okrete se prema čučavcu da mokri, ali videći da je zapušen i suv jer vodokotlić verovatno nije radio, obavi tu fiziološku potrebu u lavabo. Pođe da se vrati na krevet i zaboravljajući na smanjeni oslonac desne noge, pade. Metalna ortoza zazveketa. Pandur dotrči i upita šta se to čulo. On mu reče da nosi metalnu ortozu da bi mogao da hoda. Ovaj prokomentarisa za sebe zašto su ga i zatvarali kad ionako ne može da pobegne.
Niko se nije pojavljivao, ni u ponedeljak, ni u danima posle. Donosili su mu hranu, nekada bi nešto pojeo, većinom bi čekao samo nekog da vidi da bi pitao ima li nekih vesti, zašto sudija ne dolazi, zašto mu ne daju štake, zašto ne poprave kotlić….Mnogo pitanja na koja nisu znali ili nisu hteli da mu daju odgovor. A možda i nisu smeli. Razmišljao je zašto je baš on morao da ispravlja sve svetske nepravde, ali šta je drugo mogao kad su se prosto lepile za njega, nađe u sebi podršku. Slamale su ga misli o Danijeli i kada bi mu došlo da vrišti, ustajao bi i držeći se za šipke pokušavao da hoda. Isprva je nogu samo vukao bojeći se da se na nju osloni, ali posle par dana je uvideo da bi mogao da hoda i sa jednom štakom. Da su mu je dali…Shvati da je ostavljen na Kačarevu milost i nemilost…ako je živ.
Posle nekih petnaestak dana namoli nekako onog policajca koji ga je i primio da mu pusti decu u posetu, samo da vidi da li su dobro. On mu reče da su dolazila deca skoro svaki dan, ali da ih nije smeo pustiti, rekli su mu da nikog ne pušta dok sudija ne kaže. Posle bolnog susreta deca mu rekoše da je Kačar u bolnici, ali živ, da ne brine za njih, imaju posla oko kucanja, a i majka je poslala nekih para preko rodice, ako treba za advokata. Znajući da tu u gradu nema nikoga ko bi se mogao suprotstaviti Kačarevim pulenima u sudu, reče sinu da ne daju pare džaba, nego da zamoli rođu da ga vozi kod generala. Nije znao gde, ali mu reče koga da traži, i da bi taj mogao znati. Ostaviše mu malo pite i higijene i pandur ih posle nekih pola sata udalji. Sa tim čuvarom koji ga je i dočekao bar je mogao nešto da priča, ostali su ga samo povremeno obilazili kada bi donosili hranu. Jednom prilikom mu ovaj reče da je neki njegov prijatelj ostao bez potkolenice kad je nagazio na ”paštetu” (pešadijska mina) i da je išao u Beograd gde su mu izradili protezu sa kojom hoda da se uopšte ne primećuje da nema deo noge. I dodade da mu to kaže onako, jer njemu ni suđenje još nije održano, tako da se ne nada da će skoro izaći. Ako izađe…
Pomisao da ga drže bez ikakve optužbe i da će ga osuditi bez suđenja, zbog čega neće moći da bude sa Danijelom ponovo izazva škrgutanje zuba. Bes i nemoć su bili veći nego kod Jozefa K., lika iz Kafkinog ”Procesa” koji je bio obavezna lektira u vreme dok je predavao. Osećao je kako gubi životnu snagu u toj bespomoćnosti da dokaže nepravdu koju niko nije hteo ni da sasluša, osećao je kako ludi od želje za Danijelom, od potrebe za kontaktom koji nije mogao da ostvari. Sve je manje šetao, sve je manje jeo, samo je mislio na nju. Nekako kada su mu ideje da digne ruku na sebe sve više potiskivale Danijelino lice iz sećanja, život mu ponovo napravi igranku…

Poglavlje 6

Jednog jutra, ili noći, već se počeo gubiti u vremenu, začuše se zvuci koraka. Usiljeni tonovi ga prenuše, jer ih je bilo previše u odnosu na proteklih mesec i nešto dana, koliko je mislio da je tu. Sve se dešavalo brzo i naspram vrata se pojavi krupan čovek u crnom kombinezonu, sa crnom beretkom na glavi. Video ga je nekoliko puta za vreme rata, zvali su ga Legenda. Ono što se pričalo o njemu stvarno je preraslo u legendu: gde god je bilo problema na ratištu slali su njega i njegove ljude, kažu da je imao nekoliko izbušenih pancira koje je čuvao kao suvenire, čak i jedan američki ”Point Blank” sa rasprsnutom prednjom zaštitnom pločom kada ga je pogodio Broving 12.7, ni sam nije znao koliko je puta bio ranjavan, ali je bio izuzetno jak i vrlo brzo bi se ponovo našao u prvim linijama. Dovoljno je bilo da se pročuje da je na tom delu ratišta pa da neprijatelj nahvata strah. Otključao je ćeliju i ušao.
– Možeš li hodati?
– Mogu…sa štakama.
– Nemam štake, a nemam ni vremena…-reče mirno i kao džak krompira prebaci ga preko ramena. Kada nije bio u borbi Legenda je vežbao sa postoljem za ”Šarac” (postolje od mitraljeza teško 22kg), sa kojim se uz konopac peo brže nego oni bez, tako da mu njegova težina nije predstavljala nikakav problem.
– Ovo ti izgleda prešlo u naviku…-reče mu dok su prolazili pored jednog od policajaca koga su držala dva momka sa fantomkama. Nije razumeo na šta je mislio, ali sad sigurno nije bio trenutak za neka zapitkivanja.
– Je l’ te tuk’o?-upita ga i pokaza na policajca, koji se izbečen ukočio od straha iščekujući odgovor.
– Nisam, matere mi…-pokuša da ubrza dvoumljenje.
– Nije…-odgovori, nakon čega ova dvojica pustiše policajca.
Legenda ga je izneo niz stepenice i stavio u džip, dok su ostali trpali u kombi vezane policajce sa kapuljačama na glavi. Vozili su se do kasarne negde na brdu i tu ga Legenda iznese i ostavi u stacionar, rekavši jednoj od sestara da ga urede i da će doći po njega kad pokupi bandu. Pregledali su ga, obrijali, dali mu da jede i ostavili su ga u sobu gde je prvi put posle više od mesec dana zaspao pod sunčevom svetlošću.

Kada se probudio odmah je tražio štake, želeći da ide. Došao je neki doktor i ponovo ga pregledao, mereći sa jednom od sestara mogućnost pokreta i oslonca. U to se pojavio i Legenda. Pitao je doktora kakva je situacija i ovaj mu odgovori da bi uz adekvatnu protezu mogao da ide i bez štaka. Reče mu da završi sve što treba od papira i da će on doći prekosutra da ga vozi na izradu proteze. Doktor mu odgovori da takvu protezu nema ko da napravi u Bosni i predloži da ide za Beograd, u firmu koju je i onaj pandur iz zatvora pomenuo.
– Onda ćemo ići u Beograd…-donese Legenda odluku.

Kada su ostali sami rekao mu je da je one noći kada je bio napad on prvi stigao do njega i da ga je vukao da ga skloni, da se otimao misleći od njega da je neprijatelj, da ga je nosio, zbog čega se i našalio rekavši da mu je to prešlo u naviku…Ispričao mu je još da su on i ”Zmija” bili klasići, da je bio najbolji izviđač koga je nekadašnja JNA imala i da mu nije jasno kako je uspeo da izbegne njegovo sečivo…Da je general sklonjen od lovaca na haške optuženike, ali da je poslao njega da reši situaciju sa Kačarom, da su Kačara pratili i skupljali dokaze i da je on svojom glavom ubrzao postupak (”Da sam znao da vi prosvetari imate tako tvrdu glavu uzeo bih te kod mene u jedinicu…”), da su pohapsili skoro sve njegove jatake u tri okolna grada iz policije i suda, da moraju da mu sude da bi dokazali da postoji država inače bi ga lake ruke ubio zbog krvavog novca koji je otimao dok su drugi ratovali…zbog pljački koje su njegovi ljudi vršili po kućama iza prve linije, a on te stvari posle prodavao povratnicima…zbog goriva iz Srbije koje je prodavao po pet puta skupljoj ceni…zbog toga što je naplaćivao lekarska uverenja kojim su se oslobađali ratišta…zbog…I da zbog svega zaboravi na Kačara jer ga više neće videti.
On Legendi ispriča za bivšu ženu i pismo one večeri kada se desio napad, na šta se, inače službeno ozbiljan, Legenda grohotom nasmeja.
– Eto dokaza da i najvećem specijalcu žena dođe glave…i to tuđa…
Našli su mu neke štake i odvezli ga kući. Deca i rođaci su bili presrećni, ali su ga gledali sa nevericom, mislili su da je nekako pobegao. Odmah je želeo da uzme od rođe auto i ide do Danijele, ali ga slika u ogledalu spreči: kosa mu je porasla, smršao je i dobio neku žućkastu boju, izgledao je dosta stariji. Odluči da to odloži za par dana, samo da povrati boju u lice. Ali, u idućih par dana poče da se stvara neki novi svet…

Prvi dan: Podšišao se i počeo da unosi pesme u beležnicu. Video je da beležnicu tim tempom neće popuniti još desetak godina, pa uze da pesme prepisuje u kompjuter i štampa na štampaču. Pade mu na pamet da izda zbirku, ali dok pošalje pesme nekom izdavaču, dok budu pitali da li je već afirmisan pesnik (pa da je afirmisan već bi imao izdavača), dok budu pročitali i odlučili, proći će meseci, a njemu je to trebalo ”za juče”. Otišao je do državne štamparije koja je nekada zapošljavala par stotina radnika, sada je dvadesetak radnika šetalo po objektu, sudarajući se usled nedostatka posla. Razgovarao je sa nekima od njih i rekoše mu da od toga nema ništa, da mora tiraž da bude bar 500 primeraka jer se ne isplati da uključuju mašine za manje. Onda ih je pitao da li mogu da mu uvežu u neki tvrd povez ono što on odštampa na štampaču, samo jedan primerak. Zgledali su se, očigledno ne znajući odgovor. Jedan od njih se izdvoji i upita ga ”Jesi li ti onaj Počuča?”. Iznenađen, reče da jeste. Kada je ovaj, što je valjda poslovođa, objasnio scene sa proslave, atmosfera postade sasvim drugačija. Odvedoše ga u neku kancelariju i on između uzoraka izabra povez u braon boji, koji je i ličio na beležnicu koju mu je Danijela dala. Dogovoriše se i oko dodatnog motiva na naslovnoj strani, od nekoliko desetina koje su već radili. Rekoše mu u kom formatu da štampa, pa će mu ukoričiti. Kada se vraćao kući uoči da ispred opštine nema rampe za invalide.

Drugi dan: Legenda dođe po njega sa džipom i krenuše za Beograd. Nakon prelaska Drine sačeka ih patrola srpske policije koja je sa rotacijom raščišćavala put ispred njih, tako da su vrlo brzo stigli do odredišta. U firmi za protetisanje su već bili obavešteni o dolasku, pa su odmah počeli da ga rade. Zagipsali su ga, uzeli otisak i za par sati su uradili prvi odlivak. Nakon toga su probe trajale čitav dan, vodilo se računa da ga nigde ne steže previše i ne žulja, da bi mogao da korača. Kada je šablon bio gotov, oduševi se lakoćom kretanja u odnosu na onu gvozdenu skalameriju. Već je bilo veče kad su mu uradili protezu od karbonskih vlakana, vrlo laganu, ali čvrstu. Ubacio je desnu nogu u nju, ličila je na neku futurističku čizmu jer je obuhvatala i koleno i stopalo, stegnuo kaiševe i …prohodao. Krenuo je nekoliko puta držeći se za šipke u razboju i video da mu koleno više nije nestabilno, malo se naginjao u kretanju, ali su mu rekli da će to vežbom da se izgubi, i nakon toga je krenuo po sali bez ikakvih pomagala radujući se kao dete. Dadoše mu štap da se sa njim pomaže dok ne uvežba i dok noga dovoljno ne ojača. Legenda ga je bodrio sa ”To, legendo moja…” U povratku je zaspao od napora toga dana, čekajući odgovor na pitanje ko će platiti protezu. Kada su stigli pred rođinu kuću izgrliše se na rastanku i Legenda mu dade vizit kartu od nekog njegovog koji ga može uvek naći ako zatreba.
– Profo, bio si dobar, vidiš da te Djed Mraz nije zaboravio…-našali se zatvarajući vrata od džipa, kojim je odlazio u još jednu legendu.

Treći dan: Rođa se pojavio na vratima i rekao da ga traže neki ljudi. Uplaši se da nisu Kačarevi došli da se svete. Kada njih dvojica fino obučenih uđoše u ”sve-za-sve” sobu njegove bojazni se ispostaviše kao tačne-to i jesu bili Kačarevi ljudi. Ali, kad mu molećivo izneše da potpiše papire za stan i lokal, umalo ne okapi. Tri puta su mu objašnjavali da mu je ”u skladu sa odlukom upravnog odbora firme ”Kačar-trejd” kao investitora…a zbog ratnih zasluga…na inicijativu udruženja vetarana rata…bla, bla…dodeljen dvosoban stan u ulici toj-i-toj, prvi sprat, kvadrature 60 i nešto kvadrata sa pripadajućim lokalom u prizemlju…” Ni rođa nije verovao, ali kada ih zamoliše da pođu i pogledaju da li odgovara, samo što nisu potrčali. Posle kraće vožnje stigoše u centar grada, ispred najnovije zgrade koja još nije bila potpuno useljena. Uvedoše ga i popeše se liftom na prvi sprat. Stan je mirisao na novo i na sredini soba su bile ubačene stvari u najlonu. Rekoše da će ljudi doći da postave uređaje i kuhinju čim preuzme ključeve. Potpisao je papire, ovi mu dadoše dva para ključeva od stana i zamoliše da siđe do lokala. Išao je kao u bunilu, lokal sa nekih par pisaćih stolova, inače prazan, zbog čega jedan od ove dvojice poče da se izvinjava ”jer nisu znali namenu”, potpisa i za lokal, opet dobi dva para ključeva, uz napomenu da na ugovoru ima broj i da pozove ako šta bude trebalo. ”SVE što bude trebalo” naglasi drugi od ove dvojice, i, uz ”neka je sa srećom”, odoše. Sedeo je za stolom gledajući u rođu, kojem takođe ništa nije bilo jasno. Dok je razmišljao kako u krugu od stotinak metara ima tri škole, kako ni sam ne bi mogao odabrati bolje mesto za svoju radnju, i kako će već sutra zvati ove da naruči fotokopir aparat i još jedan kompjuter, rođo mu prekide sanjarenje:
– Jebo te kruv rođo, šta ovo bi?
– Djed Mraz, rođo, Djed Mraz…-odgovori mu smešeći se, dok ga je rođa posmatrao kao da je sišao s uma.

Četvrti dan: Deca nisu mogla verovati kada im je saopštio. Proveli su čitav prethodni dan seleći se, i sa majstorima su uređivali ”svoje sobe”. Nisu imali mnogo stvari, a prakično im ništa nije ni trebalo osim nekih ličnih sitnica. Otac im je sedeo u dnevnoj sobi i čitao ugovore po ko zna koji put, tražeći neka sitna slova koja bi ga uverila da se radi o prevari, ali ih ne nađe. Zvao je ”drugove za sve” i rekao šta mu treba za radnju, odgovorili su da će kompjuter i još jedan štampač dobiti popodne, ali da se za kopir aparat strpi nekoliko dana. Sin mu reče da se otac od jednog njegovog drugara iz kluba bavi firmopisačkim poslovima, ako hoće da ga pita da mu ispiše reklamu za izlog, na šta mu odgovori da to uopšte nije loša ideja.
Kada se sin vratio sa popodnevnog treninga, sa vrata je u jednom dahu ispričao da će doći neki ljudi radi prelaska u veći klub, gde su mu ponudili stipendiju, da ne može da veruje da mu se to dešava i da bi želeo da ide, jer tamo ima priliku da studira DIF koji je toliko želeo da upiše. Molio je oca da ga podrži i da mu sredi da što pre ide u vojsku, kako bi to otarasio, i od iduće sezone bio njihov prvotimac. Reče sinu da, što se njega tiče, može odmah da ide i prijavi se u vojni odsek, srednju školu je završio, posla nije bilo, ništa ga nije zadržavalo, a u većem klubu bi ispunio svoj san, tako je samo mogao da mu poželi sreću. I da bude dobar, zbog Deda Mraza.

Peti dan: Stan je već ličio na dom. Ćerka se pobrinula za te sitne detalje koji daju toplinu, a koje muškarci i ne primećuju. Kada ju je video da da kuva u kuhinji, pomisli kako je izrasla u pravu lepoticu. Sigurno bi se dobro slagala sa Danijelom, i ona i sin su želeli da najzad bude srećan.
Firmopisac se pojavio i dogovorili su se oko izgleda reklame. U lokalu je do kasno kucao pesme koje je u hodu prepravljao. Neke je potpuno zaboravio i seti se baš tih trenutaka kada ih je pisao. Shvati da je beznadežno zaljubljen. Iako je čitao negde da zaljubljenost traje nekoliko nedelja, retko do nekoliko meseci, ali, sada, čitajući pesme koje joj je napisao pre više od godinu dana, uvide da njegova ljubav nije ništa izgubila na intenzitetu. I zato je birao font kojim će štampati, probao ih je bar dvadesetak, odštamapao bi, video kako izgleda i stavljao listove jedan pored drugog dok nije odabrao. Stavio je i neke ukrase ponuđene programom, nešto što je davalo starinski izgled koji je i hteo: samo u gornji levi i donji desni ugao bi stavio ornamente pod pravim uglom, nešto što je dočaravalo rezbareni ram za slike. Želeo je da sve bude savršeno. Napravio je sadržaj i video da je odštampao nekih četrdeset pesama, što je bilo preko 80 štampanih stranica. Nije mnogo, ali čitavo njegovo biće je bilo u njima. Zaspao je kad je već počelo da sviće.

Šesti dan: Otišao je u štampariju odmah ujutru, ali su mu rekli da imaju neku kontrolu i da će mu javiti kada može da dođe. Bio je kao na iglama. Žurio je da ispuni svoju zamisao. Sada ima stan, ima gde doći, on ima već razrađen posao za koji će mu trebati još radnika, ona može i da ne radi, sin na proleće ide, ćerka će iduće jeseni na fakultet, hvala Bogu biće od čega, ili hvala Deda Mrazu, ostaće sami, moći će da formiraju porodicu kako budu hteli. Obećao joj je da ga se neće stideti, i eto-sada može da bude ponosna. I prošetaće zagrljeni gradom. Svi preduslovi su ispunjeni, pa zašto je onda ne bi zaprosio?
Firmopisac je došao sa svojim sinom i izlepio slova na izlog. Jednostavnim ćiriličnim slovima je pisalo ”Štamparija Počuča”, dok je manjim slovima u uglu izloga pisalo koje sve delatnosti obavlja. Slova su bila zlatna oivičena tamno braon bordurom i izvanredno su se uklopila u ulični pejzaž kasne jeseni. Poslovođa ga je pozvao tek oko tri popodne, kaže tek tad su direktori otišli sa kontrolom na ručak. Došao je i doneo odštampani materijal. Majstor je to nekoliko puta seckao na format koji su dogovorili, kako bi se ispoštovala simetrija ukrasa na stranicama. Onda je otišao do mašine za uvezivanje i sa već pripremljenim povezom uvezao pesme. Kada mu je dao knjigu u ruke osećao se uzvišeno kao kada je decu iznosio iz porodilišta…
Pomisli kako je Bog za šest dana ponovo uspeo da stvori svet.

Poglavlje 7

Žurio je, žurio je, o kako je žurio. Obrijao se, obukao odelo, stavljao i skidao kravatu gledajući kako mu bolje stoji. Obukao je kaput, stavio šal i sišao u lokal, stalno premotavajući scenu prošnje. Da li da pita ovako ili onako? Da li da klekne, šta ako posle ne bude mogao da ustane? Na brzaka je napisao posvetu, odlučivši da u putu nešto smisli, nešto originalno u svakom slučaju, kao kada je pitao…Snežanu.
Stajala je na vratima i tiho rekla:
– Zdravo Brane.
– Zdravo…
– Ja…Došla sam čim sam čula…za Kačara…znaš nisam smjela prije, bojala sam se zbog djece…Trebala sam sinoć stić’, al’ sad ima dvije granice više…
– Razumijem…
Nije bila ista, nije ni mogla posle svega, ali je još uvek bila lepa. Videlo se da teško izgovara reči izbegavajući njegov pogled.
– Ja…ne mogu ništa vratit’…Zgriješila sam…mislila sam da sam jača…Htjela sam najbolje, ali prokleti rat…Znam da ti ne voliš govore…pa eto…Ako ikako možeš oprostiti…Ja… probala bih opet da ti budem žena…Ako ikako možeš… Eto…ja tebe prosim…
– Snežana…ja…
Nije znao šta da kaže. Iznenadila ga je, žurio je sada, nije o takvoj mogućnosti ni razmišljao jer se nije javljala. Znao je da održava vezu sa ćerkom preko rodice, ali mu ćerka nije ništa govorila, verovatno prerano sazrela usled svih dešavanja. Rođa bi mu ponekad rekao da se raspitivala kako je dok je bio u bolnici, osim toga ništa. Znao je da će jednom do susreta doći, ali prvobitna agresija zbog sramote koju je nanela njemu i deci vremenom je počela da slabi. Nije bio od onih koji ne daju drugu šansu, ne, smatrao je da svako može da se popravi, ali sada, baš tog trenutka, samo je stajao i gledao u nju. Iza njenih leđa je bilo sve ono što je želeo, ne računajući dobro za decu koja su van svih merila, ono što ga je prethodne dve godine teralo da se zalaže preko svojih granica i što mu je davalo snage da ne posustane. I sada, kada je rešio materijalnu egzistenciju, sve materijalno mu ništa nije značilo bez Danijele. Jeste da novac ne može kupiti ljubav, ali bar ojačava pregovaračke pozicije, zato je i žurio da je obraduje sa vestima u koje je jedva i sam verovao da su se desile u proteklih nekoliko dana.
Sa ove strane vrata je bila još uvek njegova zakonita žena koja mu je rodila dvoje dece, koja je, iz razloga za koje nije ni hteo da pita, zgrešila i napravila sebi pakao od života iz kojeg je morala da pobegne, ostavljajući i njega i decu. Ali, skupila je snagu da se vrati i pored eventualnih poniženja koja može doživeti, i za to joj je trebalo odati priznanje. Znao je da bi mogao da joj da šansu i da bi život posle nekog vremena krenuo nekim starim tokovima, znao je da bi se ona trudila više nego ranije da bude dobra žena, ali nije znao da li bi mogao da je ponovo zavoli.

Srce ga je vuklo u slatku neizvesnost, njegovoj inspiraciji zbog koje bi bio spreman da skine zvezde sa neba, mozak mu je govorio da igra na sigurnost, koju bi imao pored bivše-sadašnje žene. Možda bi bolje razmislio da je došla neki drugi dan, ali Onom Gore Režiseru to ne bi bilo zanimljivo, morala je doći baš TAJ dan, kao što je morao biti ONAJ dan kad je dobio pismo.
– Žao mi je…-jedino je uspeo da izusti.
Sva voda koja je u te dve godine protekla dobrano je potkopala obale koje su ih nekada spajale i bespovratno ih udaljila jedno od drugog.
– Shvatam… -rekla je-…I pretpostavila sam da će biti tako, na žalost…Želim ti sreću…I njoj…izabrala je dobrog čovjeka…
Okrenula se polako i otišla. Žene uvek znaju, pomisli dok je zaključavao radnju.

Već je bio mrak kada je krenuo rođinim kolima. Tih nepunih par sati do Danijele mu se oduži zbog razmišljanja da li je mogao taktičnije postupiti. Ali, izbori su se morali donositi…Najzad je stigao ispred Danijeline kuće, gde ga iznenadi desetak auta parkiranih u dvorištu i na ulici. Koliko se sećao, nije slava. Razmišljao je kakav bi povod za okupljanje mogao biti i sinu mu-pa njoj je rođendan. U stvari… Jeste u decembru, ali koji je uopšte datum? Zatvor i ubrzana dešavanja posle totalno su ga poremetili. Ma da, nema šta drugo. Eto, i to je zaboravio, ali srećom ima poklon, i to kakav. Mada…sada će biti teško zaprositi je pored toliko ljudi, ali kada je mogao Snežu pred celim stadionom, zašto ne bi mogao Danijelu pred njih dvadesetak…Parkirao je negde skroz van vidokruga ostalih vozila, izašao, malo zategao garderobu i krenuo. Onda se vratio i ostavio štap u kola, jeste da se klati dok hoda, ali želeo je da ostavi utisak. Uzeo je knjigu i gegajući se krenuo prema kući. Na ulici se čula muzika. Opa, pomisli, ovde se baš lepo derneči. Došao je do stepenica, popeo se polako, ponovo namestio garderobu i pošao da pozvoni. Glas sa druge strane vrata ga natera da se skloni sa svetla iznad ulaza.
– Čekaj…ne čujem…ne čujem…-vikala je njena majka. Evo sad sam u hodniku, unutra se ništa ne čuje od muzike…Jeste…ma nije…jeste…ma nije zbog rođendana…zbog zaruka…ZA-RU-KA…(Osetio je kako mu je proteza odjednom postala široka i kako mu noge klecaju)…Pa sa onim njenim…JESTE…razveo se…(Znojio se iako je bilo hladno)…pomirili se kad je saznao da je noseća…JESTE…valjda četvrti… (Kao da ga je neko udario u pleksus ostade bez vazduha)…Hoćeteldoć?
Skliznuo je u mrak van svetla i ispovraćao se. Iz njega je teklo nešto gorko, jedva je stizao da udahne. Obrisao se maramicom i otišao do prozora kroz koji se video skoro čitav dnevni boravak. Ugleda Danijelu među ljudima za stolom. Hteo je da uhvati njen pogled, hteo je da vidi da nije srećna, hteo je da vidi grižu savesti, hteo je da vidi…da umesto prstena koji joj je dao nosi drugi. Smejala se i igrala u zagrljaju budućeg muža, obučena u šampanj haljinu uz telo kojom se blago isticao stomačić, dok su ostali pevali neku melodiju praćeni harmonikom i gitarom. Stezao je knjigu…gurao je korice kroz rebra…besmisleno bi bilo da ponižava sebe ulaskom…izašao je na ulicu…nema vazduha…nema vazduha… šištao je kao ekspres lonac…bauljao je kroz mrak…pao…zubi pucaju od stezanja vilica…diže se…prepozna groblje…otkud tu?…seti se onog dana kad joj je dao prsten… AAAAAAAAAAAAAaaa… vikao je prema nebu…stezao je zube i nije dao toj suzi da krene…NEMOJ! NEMOJ! obraćao se suzi…NNEMOJ…on je jak, on je uvek bio jak…nemoj sada…Muška suza koja se dugo držala za ugao oka, ta teška i retka suza, izgubi oslonac i krenu…Suza besa i nemoći…Suza nekoga ko nije slabić, već je samo suviše dugo bio jak…Suza-psovka Bogu zbog kojeg nas uče da sve u životu ide po zasluzi… Čitav život je bio pošten i vredno je radio, uvek se trudio i drugima pomagao, da bi bez svega ostao? Ali, opet je verovao i opet se trudio, trudio se da preživi, trudio se da prohoda, da ne bude nikom na teretu, trudio se da ponovo stekne, trudio se da bude primer deci, trudio se da bude…dostojan. Sve vreme se trudio da bude dostojan Danijele, da joj nikad ne dobace ”Šta ćeš sa tim bogaljem?” I kada je ponovo postao čovek dostojan svih, šta je zaslužio? Molio je Boga samo jedno, da ona bude ta zasluga, to sveobuhvatno iskupljenje za sve patnje koje je preživeo…
I ona je pravila izbor, to ju je naučio, to je njegova cura, dobro je izabrala, ipak dete treba da ima oca….zadnjim atomima snage je pokušao da je opravda…i da razume ono ”ali” kada joj je poljupcem prekinuo rečenicu…Pa nije se javljao, šta je mogla, otkud je mogla znati da je u zatvoru… Zašto je bio u zatvoru? Zašto baš tada?…. Šištao je nekim nemuštim zvukom, sličnom mantranju, stežući knjigu obema rukama i gurajući kroz grudnu kost…Posle prve i ostale suze krenuše niz obraze…Balončići su mu se stvarali na nosu…Hladnoća je već nagrizala noge sa slabom cirkulacijom…proteza je trčala oko noge od drhtanja…Nije ga bilo briga…nije mu bilo važno…sada mu se čitavo telo treslo od hladnoće…Sav se skupio oko knjige kao da u nju hoće da pobegne… i vilice su drhtale iako ih je još jače stezao…Samo je šištao ”mmm-mm-mmm”….”mmm-mm-mmm”…Profesor Branimir Počuča je čekao da čuje poslednji zvuk, zvuk slomljenog srca…

A čuo je štikle…da…štikle…ona je dolazila stazom kao onog dana…svojim lelujavim hodom, raspuštene svetle kose i sa osmehom naglašenim jarko crvenim karminom…”Hej ti…” pozva ga onim pozdravom koji je toliko voleo…Ustao je i krenuo prema njoj…Raširila je ruke i zagrlila ga, a on je podiže u naručju… Ljubili su se dugo, dugo…i plakali…Znao je da ga neće ostaviti, znao je da su jedno za drugo čim ju je ugledao…Pokazao joj je knjigu…i posvetu…Ona ga je ljubila, grizla, kidala i skidala…Zadigao joj je haljinu…Pali su na klupu…i…najzad, najzad, najzad, najzad je bio u njoj…O Bože, hvala ti, hvala, što smo najzad jedno…izvini što sam za trenutak izgubio veru…ponavljao je u sebi dok se približavao vrhuncu …”Sada, Bane, sada” čuo je kako mu uzdiše na uvo…”moj Bane”…samo to, pa samo to je čekao, samo to MOJ…ništa više…Odiže glavu i pogleda je: sada je siguran da je njeno lice sa zatvorenim očima i poluotvorene usne sa tek nazirućim sekutićima jedan od najlepših prizora koje je u životu video… Prepusti se ekstazi toneći u njenom zagrljaju…I više mu nije bilo hladno.

EPILOG

Kada je čuvar groblja uspeo da dođe do daha posle povraćanja, nazvao je hitnu pomoć i oni dođoše kao da su bili tu iza ćoška, činilo mu se. Reče im da je zatekao čoveka na klupi i da mu ne izgleda dobro. Misli da nije domaći, ali ga je negde video, samo se nikako nije mogao setiti gde. Odmah ga momci staviše na nosila i ubaciše u kombi. Za njima je pored klupe ostala knjiga za koju je pomislio da je flaša. Podiže je da im da, ali zakasni jer su već bili na kapiji. Gledao je u stezanjem ukrivljen tvrdi braon povez, na kom je utisnutim manjim slovima pisalo Branimir Počuča, a ispod, većim, Skupljač nepravdi. Na koricama se nalazila stilski obrađena silueta sa rukama ispruženim prema nebu. Otvori knjigu i puštajuću listove niz palac proveri da nema nešto unutra. Dok su se listovi nizali jedan za drugim shvati da je to knjiga pesama. Primeti posvetu na prvoj strani i odluči da knjigu ostavi u kućicu jer su mu rukom ispisana slova govorila da će neko sigurno doći po nju:
”Onoj koja mi je dala bilježnicu
i volju za životom.
Udaj se za mene…”

klupa

4 Komentara

  1. Rodjak 1. februara 2017. Reply
    • BunarAuthor 4. februara 2017. Reply
  2. Petar 13. februara 2018. Reply
    • BunarAuthor 14. februara 2018. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.