Улазиш са пратњом у дневни боравак. То је у ствари салон, стилски опремљен, чија је једна страна комплетно у стаклу. Поседају те на канабе “Луја н-тог“, спуштајући торбе са стварима около. У некој си лепршавој хаљини која ти одлично пристаје, косе везане у реп, са шишкама које нехајно падају преко чела. Смерно држиш руке у крилу док ти поглед лута около, свесна да си дошла да се удаш. У једном тренутку сунце се тако прелама и додатно те осветљава на том канабету, у салону стилском који одише богатством. Дижеш поглед и смешиш се осмехом који додаје још пар стотина лукса. Жао ми је што немам довољно речи како бих на ваљан начин описао лепоту комплетне сцене.
Али…то није ТАЈ поглед. Гледаш некако сетно, не чиниш ми се толико срећна као ја. Није ни битно, ништа више није битно када си најзад ту. Прилазим да те загрлим и пољубим у тој савршеној сцени на сунцу, јер ја сам тај…просац. То је та кулминација чекања тебе: савршена девојка у савршеном амбијенту. Руком ти склањам непослушни плави чуперак који прети да заклони лепо око. Палац прелази преко ласерски тачно почупаних обрва. Кожа је глатка и мека. Полако спуштам главу према твојим уснама. Удаљеност је директно пропорционална размакнутости твојих капака. Осећам твоју ауру, осећам ту најслађу биоенергију ишчекивања тренутка пре спајања усана…
Раздваја нас Бата Живојиновић у неком лику од пре тридесет година, који носи сатенски кућни мантил, дезена сличног намештају. Говори како ипак треба мало сачекати, јер заједнички живот није тако једноставан. Отимам се од неких који ме вуку, вичем да смо довољно чекали, вичем да се ја женим а не он, вичем да се не меша…Каже, још само један финални тест, чисто да би били сигурни да можемо да живимо заједно. Гледаш ме молећиво очима срне, али пристајеш. Показујеш ми да будем миран и да си сигурна у себе. Одвлаче ме на узвишење изнад куће одакле се види комплетан распоред просторија кроз стакло и може се чути шта се прича унутра.
Ти тражиш лаптоп. Бата ти даје. Кажеш да инсталира “Скајп“ како би помогла некој незбринутој деци. Он узима лаптоп и одлази. На свом мобилном јављаш некоме да си добро и да не брине. Бата се враћа са инсталираним “Скајпом“ и даје ти лаптоп. Кажеш да ниси могла да чекаш и да си обавила позив јер је био хитан. Проводи те кроз кућу и показује луксуз. Задовољна си, али питаш зар то није моја кућа? Говори ти како је кућа у ствари његова, а да сам је ја само изнајмио како бих те очарао и навео да се удаш за мене. Покушавам да стрчим низ насип да бих ти рекао да лаже, али ме хватају и везују за дрвену бандеру. Вичем се и псујем га, везују ми мараму преко уста. Учинило ми се за тренутак да си погледала према мени, као да си се двоумила да ли си чула моје повике или не, али си наставила шетњу кроз кућу. Отвара шампањац из кибле са ледом и сипа ти у чашу. Наздрављате гледајући се у очи. Прија ти навала расхлађених мехурића. Седа поред тебе и почиње да се удвара оним извештачено умилним гласом мужјака под навалом тестостерона, не престајући да те затрпава глупостима и обећањима којима покушава да хипнотише женку како не би одбила парење. Никада то нисам умео, зато си ми се и свидела јер ниси падала на приземне двосмислице. Али, после пар чаша, устајеш и одлазиш до купатила. Враћаш се у свиленом кимону који истиче колико си згодна. Хвата те за руку и полако те одводи у спаваћу собу, не престајући да се хвали богатством и лагодним животом. Лежеш на кревет и он лагано шири кимоно. Бујне груди у бледо зеленој чипки испадају. “Караћу те док ти не дође тетка из Босанске Крупе“ каже Бата свој чувени шлагворт док одвезује бадемантил. Покушавам да ишчупам бандеру из земље гушећи се од недостатка ваздуха. Полази руком према грудима, кожа ти се пресијава на месечини, затвараш очи усисавајући доњу усну. Или ћу ишчупати бандеру, или ћу поломити руке. Себи, а после и њему, некако. Не хвата груди него крај кимона и враћа га преко груди. Узима и други крај, везује каиш, облачи те. Отвараш очи зачуђено. “Не брини ништа“, каже, “све је ово само игра“. Долазе ови што су ме држали и хватају те. Изводе те из куће и убацују те у кочије, дивне, старинске, резбарене кочије са стаклом на вратима. Успевам да ишчупам бандеру и покушавам да ухватим равнотежу клатећи се под њеном дужином. Једва дишем кроз везану мараму док те дозивам. Бата са врата маше и даје знак да кочија крене. Корачам, падам, котрљам се падином, пузим. Кочија креће. Кроз прозор кочије видиш у другом делу куће жену како те са подмуклим смешком посматра. Бата види да је гледаш и маше јој да се склони. Схваташ да му је то жена и да си изиграна. Тражиш ме тужним погледом док кочија одлази све даље. Зашто, зашто, зашто?
Устајем и залећем се према Бати уста пуних слине и суза са жељом да га дезинтегришем због тога што је урадио, али се бандера заглављује на вратима.
“Боље је овако, веруј ми…“, говори док узима шампањац. “Ово ћу понети, заслужио сам.“
Одлази у свој део куће док ме одвезују. Низ бандеру клизим на колена дишући као дављеник побегао од вира.
Срце наглим гасом у 5.13 часова покушава да достигне брзину удисаја беса и немоћи због изненада отворених очију које траже кочију у првим јутарњим зрацима…
НАРАВОУЧЕНИЈЕ: Питу са гљивама не треба конзумирати пре спавања.
