BATA

Ulaziš sa pratnjom u dnevni boravak. To je u stvari salon, stilski opremljen, čija je jedna strana kompletno u staklu. Posedaju te na kanabe “Luja n-tog“, spuštajući torbe sa stvarima okolo. U nekoj si lepršavoj haljini koja ti odlično pristaje, kose vezane u rep, sa šiškama koje nehajno padaju preko čela. Smerno držiš ruke u krilu dok ti pogled luta okolo, svesna da si došla da se udaš. U jednom trenutku sunce se tako prelama i dodatno te osvetljava na tom kanabetu, u salonu stilskom koji odiše bogatstvom. Dižeš pogled i smešiš se osmehom koji dodaje još par stotina luksa. Žao mi je što nemam dovoljno reči kako bih na valjan način opisao lepotu kompletne scene.

Ali…to nije TAJ pogled. Gledaš nekako setno, ne činiš mi se toliko srećna kao ja. Nije ni bitno, ništa više nije bitno kada si najzad tu. Prilazim da te zagrlim i poljubim u toj savršenoj sceni na suncu, jer ja sam taj…prosac. To je ta kulminacija čekanja tebe: savršena devojka u savršenom ambijentu. Rukom ti sklanjam neposlušni plavi čuperak koji preti da zakloni lepo oko. Palac prelazi preko laserski tačno počupanih obrva. Koža je glatka i meka. Polako spuštam glavu prema tvojim usnama. Udaljenost je direktno proporcionalna razmaknutosti tvojih kapaka. Osećam tvoju auru, osećam tu najslađu bioenergiju iščekivanja trenutka pre spajanja usana…

Razdvaja nas Bata Živojinović u nekom liku od pre trideset godina, koji nosi satenski kućni mantil, dezena sličnog nameštaju. Govori kako ipak treba malo sačekati, jer zajednički život nije tako jednostavan. Otimam se od nekih koji me vuku, vičem da smo dovoljno čekali, vičem da se ja ženim a ne on, vičem da se ne meša…Kaže, još samo jedan finalni test, čisto da bi bili sigurni da možemo da živimo zajedno. Gledaš me molećivo očima srne, ali pristaješ. Pokazuješ mi da budem miran i da si sigurna u sebe. Odvlače me na uzvišenje iznad kuće odakle se vidi kompletan raspored prostorija kroz staklo i može se čuti šta se priča unutra.

Ti tražiš laptop. Bata ti daje. Kažeš da instalira “Skajp“ kako bi pomogla nekoj nezbrinutoj deci. On uzima laptop i odlazi. Na svom mobilnom javljaš nekome da si dobro i da ne brine. Bata se vraća sa instaliranim “Skajpom“ i daje ti laptop. Kažeš da nisi mogla da čekaš i da si obavila poziv jer je bio hitan. Provodi te kroz kuću i pokazuje luksuz. Zadovoljna si, ali pitaš zar to nije moja kuća? Govori ti kako je kuća u stvari njegova, a da sam je ja samo iznajmio kako bih te očarao i naveo da se udaš za mene. Pokušavam da strčim niz nasip da bih ti rekao da laže, ali me hvataju i vezuju za drvenu banderu. Vičem se i psujem ga, vezuju mi maramu preko usta. Učinilo mi se za trenutak da si pogledala prema meni, kao da si se dvoumila da li si čula moje povike ili ne, ali si nastavila šetnju kroz kuću. Otvara šampanjac iz kible sa ledom i sipa ti u čašu. Nazdravljate gledajući se u oči. Prija ti navala rashlađenih mehurića. Seda pored tebe i počinje da se udvara onim izveštačeno umilnim glasom mužjaka pod navalom testosterona, ne prestajući da te zatrpava glupostima i obećanjima kojima pokušava da hipnotiše ženku kako ne bi odbila parenje. Nikada to nisam umeo, zato si mi se i svidela jer nisi padala na prizemne dvosmislice. Ali, posle par čaša, ustaješ i odlaziš do kupatila. Vraćaš se u svilenom kimonu koji ističe koliko si zgodna. Hvata te za ruku i polako te odvodi u spavaću sobu, ne prestajući da se hvali bogatstvom i lagodnim životom. Ležeš na krevet i on lagano širi kimono. Bujne grudi u bledo zelenoj čipki ispadaju. “Karaću te dok ti ne dođe tetka iz Bosanske Krupe“ kaže Bata svoj čuveni šlagvort dok odvezuje bademantil. Pokušavam da iščupam banderu iz zemlje gušeći se od nedostatka vazduha. Polazi rukom prema grudima, koža ti se presijava na mesečini, zatvaraš oči usisavajući donju usnu. Ili ću iščupati banderu, ili ću polomiti ruke. Sebi, a posle i njemu, nekako. Ne hvata grudi nego kraj kimona i vraća ga preko grudi. Uzima i drugi kraj, vezuje kaiš, oblači te. Otvaraš oči začuđeno. “Ne brini ništa“, kaže, “sve je ovo samo igra“. Dolaze ovi što su me držali i hvataju te. Izvode te iz kuće i ubacuju te u kočije, divne, starinske, rezbarene kočije sa staklom na vratima. Uspevam da iščupam banderu i pokušavam da uhvatim ravnotežu klateći se pod njenom dužinom. Jedva dišem kroz vezanu maramu dok te dozivam. Bata sa vrata maše i daje znak da kočija krene. Koračam, padam, kotrljam se padinom, puzim. Kočija kreće. Kroz prozor kočije vidiš u drugom delu kuće ženu kako te sa podmuklim smeškom posmatra. Bata vidi da je gledaš i maše joj da se skloni. Shvataš da mu je to žena i da si izigrana. Tražiš me tužnim pogledom dok kočija odlazi sve dalje. Zašto, zašto, zašto?

Ustajem i zalećem se prema Bati usta punih sline i suza sa željom da ga dezintegrišem zbog toga što je uradio, ali se bandera zaglavljuje na vratima.

“Bolje je ovako, veruj mi…“, govori dok uzima šampanjac. “Ovo ću poneti, zaslužio sam.“

Odlazi u svoj deo kuće dok me odvezuju. Niz banderu klizim na kolena dišući kao davljenik pobegao od vira.

Srce naglim gasom u 5.13 časova pokušava da dostigne brzinu udisaja besa i nemoći zbog iznenada otvorenih očiju koje traže kočiju u prvim jutarnjim zracima…

NARAVOUČENIJE: Pitu sa gljivama ne treba konzumirati pre spavanja.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.