BANJA KOVILJAČA

Dok sam u Banji Koviljači htedoh nešto da napišem o mestu u kojem sam proveo nekih sedam meseci u poslednje dve godine. Neću vas mnogo gnjaviti istorijatom koji i sami možete naći na internetu, ali moram nekih par podataka dati pre nego što vas uvedem u problematiku onoga što pišem.

Istorijat Banje vodi poreklo još od Ilira, Rimljana i Turaka, a prvi pisani izvori ukazuju da su se lekoviti izvori masovno koristili od 1533.godine, dok je prva zgrada za smeštaj gostiju urađena 1858.godine. Banja je stavljena pod zaštitu države 1867. za vreme vladavine Mihaila Obrenovića. Banja Koviljača postaje banjsko lečilište od 1908. godine, kada je Kralj Petar I Karađorđević izgradio prvo sumporno kupatilo i svoju rezidenciju. U lepotama banje su uživale mnoge znamenite ličnosti tog doba, od Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, svoje rane je tu lečio Vožd Karađorđe. Banja je sa svojim vilama i parkom izgrađena dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.

Pošto je Banja postala ne samo lečilište nego i mondensko sastajalište srpskih velikana, nazvana je Kraljevska banja i trebalo je izgraditi reprezentativan objekat za zabavu, a to je bio nadaleko čuveni Kur-salon (neko piše Kur salon, a negde ima i Kursalon, ali mislim da je pravilno sa crticom jer je naziv složenica). Kur-salon koji nosi naziv od francuske reči “kura“-lečenje, u stvari je balska dvorana koju je podigao Kralj Aleksandar Karađorđević 1932.godine (mada se negde pominje i 1939.godina) po ugledu na jedan versajski dvorac. Objekat ima po dve sale, salona i velika balkona, kuhinju i terase. Bio je omiljeno stecište umetnika i boema, a nadaleko su poznati balovi koje je tu organizovao Kralj Aleksandar Karađorđević. U Kur-salonu je 1939. godine otvorena prva kockarnica na Balkanu (ko da vidim da će neko reći da je to razlog što sada ima toliko kladionica), tu je održan prvi izbor za Mis tadašnje Jugoslavije koja nam je došla glave (ne mislim na Mis), tu je posle aprilskog bombardovanja 1941. Kralj Petar II proglasio mobilizaciju. Pre drugog svetskog rata muzičari su plaćali da sviraju u Kur-salonu i čekali na red mesecima. Znam da će današnjim muzičarima koji ne kažu ni dobro veče bez 500 jevreja ovo izgledati kao naučna fantastika, ali je istina. Tako je bilo nekada, dok su Srbijom vladali Srbi.

s1

Sredinom osamdesetih dolazili smo iz Šapca na tamburaše i izvanrednu Karađorđevu šniclu, šopsku salatu koja se tada mogla naručiti bez aluzija, a da te veliki srbi (namerno malo slovo) ne gledaju popreko, dok su palačinci sa džemom od kajsija bili dvadesetak santimetara dugački i prst debeli (valjda zato i nisam nešto ljubitelj ovih palačinki sa aparata). Naravno da su i druga jela bila izvanredna, ali to je neka večera koja je meni ostala u sećanju, jer sam tada prvi put i jeo Karađorđevu šniclu. Mogao se naručiti i sifon za belo vino. Konobari su bili u belim ispeglanim košuljama sa leptir mašnama i crnim zategnutim prslucima sa crnim na ivicu peglanim pantalonama. Debele bordo draperije su visile preko prozora zajedno sa belim svilenkastim zavesama. Stolovi i stolice su bili stilski, sve je odisalo zaista kraljevskim ambijentom. Ispred je bilo dosta kola sa različitim registarskim tablicama, zbog čega se sto morao rezervisati za vikend. To pričam o restoranu, a o još tri sale koje postoje ne bih, dovoljno je reći da je koncertna sala, po izjavi nekog dirigenta Beogradske filharmonije koji se nekada lečio ovde, po zvučnosti u rangu sa “Kolarcem“.
A sada?

s2

s3

s4

s6

s7

Kur-salon je u sastavu HTP “Banja Koviljača“ koji je bio u procesu privatizacije 2002. godine. Po nekim pričama tada je “u paketu“ neko hteo da zajedno sa tim preduzećem privatizuje i Specijalnu bolnicu, ali je to rukovodstvo bolnice nekako uspelo da spreči. Pošto nije bilo investicija 7-8 reprezentativnih objekata pod upravom preduzeća je počelo da propada (hotel “Podrinje“, odmaralište Gučevo, restoran “Tri česme“, vila “Beograd“, vila “Bosna“…), a među njima i Kur-salon u koji su zadnje pare investirane pre 16-17 godina u popravku krova. Nikome nije jasno kako je jedno takvo preduzeće sa tako reprezentativnim objektima moglo da propada dok je u samoj Banji u međuvremenu bila ekspanzija izgradnje objekata zbog sve veće potrebe za smeštajem pacijenata koji su dolazili u specijalnu bolnicu. Naravno da se i ovde pronosi priča da je sve to smišljeno rađeno kako bi se čitav kompleks kupio u bescenje, što je u vreme demokratije bio redovan scenario. Međutim, valjda se našao i neko normalan te uvideo propast, pa je negde 2011. godine preduzeće ponovo u vlasništvu države, od kada se čeka da Vlada imenuje novo rukovodstvo.

Za to vreme se Kur-salon sve više propada, povremeno se restoran izdaje za svečane manifestacije tipa svadbi i punoletstva, a ponekad i za seminare …

Ovo sam slikao juče. Svaki put kada dođem primetim po neki novi natpis na objektu izuzetne istorijske i kulturne baštine. I tek sada dolazim do onoga što sam hteo da kažem: kako je moguće da živim u istoj zemlji, na istoj planeti, u istom univerzumu i istoj vremenskoj dimenziji sa takvim idiotima (ne znam izraz za osobe sa negativnim koeficijentom inteligencije pa koristim izraz za one sa IQ 0-25, izvinjavam se idiotima)? Iako sam i ja nekada bio u pubertetu, mada neki kažu da iz istog još nisam izašao, nikada mi nije palo na pamet da pišem po zidovima, urezujem ime u klupu, ili na drugi način uništavam tuđu imovinu. Gde su rasli, šta su jeli, ko je vaspitavao takve idiote? Nije Kur-salon usamljeni primer, na žalost nije, ali red je kada dođeš negde da znaš gde si došao i vrednosti onoga čime si okružen. Ni u svetu nije bolje, kineski učenik je na grob star 3000 godina u Egiptu urezao “Ding Džinhao je bio ovde“, američki pedesetšestogodišnji turista je polomio mali prst na statui u Firenci staroj 600 godina želeći da se slika sa njom kako baca “peticu“…Eto, nismo samo mi pretplaćeni na idiote (ponovo se izvinjavam), ali su kod nas nekako pravilno raspoređeni. Navođenje primera vandalizma i rasprava o nedostatku inteligencije i poremećajima ličnosti lica koja izvrašavaju ovakva dela pretvorila bi ovaj blog u knjigu sa više stotina strana. Ili hiljada. Zato neka ostane na jednoj reči: SRAMOTA! Ili dve: OGROMNA SRAMOTA!!

Kur-salon je u nadležnosti Zavoda za zaštitu spomenika Valjevo, iz kojeg izjavljuju da niko od nadležnih nije ni tražio dozvolu za sanaciju objekta, koju su oni, opet, radi da daju.

I tako…Opet čekamo Godoa.

A dok čekamo, čisto da ne bude dosadno, Kur-salon se našao u svim medijima u oktobru 2011. kao mesto gde je silovana engleska državljanka od strane petorice avganistanskih azilanata. Istraga se kasnije pretvorila u južnoameričku telenovelu, jer je engleskinja u stvari poreklom odavde, upoznala se sa nekim domaćinom preko interneta i dok je on čekao u hotelskoj sobi (mislim da tako pisalo u izveštaju) ona se zapila sa azilantima i zatim dobrovoljno krenula sa njima do jednog manje izloženog dela Kur-salona (negde piše da je silovanje bilo u parku) gde je seksualno opštila sa dvojicom, ali kada su se hteli i ostali pridružiti njoj je bilo mnogo, pa je kada su se svi izređali ipak prijavila silovanje. Možda je istraga i utvrdila pravo činjenično stanje, ali znam da sam među svim ostalim negde pročitao i ovakav izveštaj. Đuvegija koji ju je verno čekao sve to vreme nije hteo da bude šesti, rekao je da mu je to  nesrećan broj, tako da je engleskinja ostala i bez njega.

A mi ako nešto ne preduzmemo ostaćemo bez Kur-salona. I ostalih znamenitih objekata.
Da ovo još više dočaram pokazaću još jednu stvar: banjsku stazu.

screenshot_3
Kompletna rekonstrukcija raznobojnim behaton pločama urađena je 2007.godine prema spomen-ploči ugrađenoj u stazu koju je postavilo preduzeće “Marko Nešić“. U stazi je ukusno postavljeno i osvetljenje po kojem se može i gaziti. Ali…Oni idioti kojima ne znam naziv (ponovo izvinjenje onim pravim) polupali su jedan deo svetala, iako su se same lampe nalazile ugađene iza debelog stakla, upravo zato da bi se po njima moglo i gaziti. Kakav to mora biti nesrećni sklop gena majke i oca kada su napravili individuu koja je verovatno nekim oruđem razbila ta debela stakla?

s10-2

Razmišljajte o tome. Nisam hteo da slikam unutrašnjost Kur-salona jer nisam bio unutra više od dvadeset godina. Želeo sam da mi ostane onakva u sećanju. Dok ne sačekamo Godoa koji će sanirati objekat i zaštititi ga od daljeg propadanja i uništenja. Dok ne počnemo da se ponašamo u skladu sa glavnim motom Specijalne bolnice za rehabilitaciju “Snaga vodopada je u mnoštvu kapljica koje rade zajedno“, zahvaljujući kojem bolnica napreduje i sve više privlači stranih pacijenata.

Ili dok nas idoti raznih vrsta ne satru…

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.