Bahatost

Kada sam se vratio iz banje u junu obavio sam sve kontrolne preglede i rekli su mi da ne idem na rehabilitaciju do septembra, a nakon toga će videti šta dalje. Posle tri godine provedene po bolnicama najzad sam mislio da se posvetim pisanju onoga što me čeka već par decenija. Sada me prijatelji pitaju zašto ne pišem. Odgovor je jednostavan: ne mogu da se isključim.

Pre nekoliko dana (4.8.) u Šapcu je prilikom prelaska Masarikove ulice udarena devetogodišnja devojčica koja je još uvek u Beogradu u veoma teškom stanju. Oni kojima su ljudski životi čisti statistički podaci reći će “Pa šta je osim samog događaja tu vredno pomena, saobraćajne nezgode sa teškim posledicama se dešavaju u Srbiji svaki dan?“ Pokušaću da povučem neke paralele:
– Počinilac ove nezgode David Martinović vozio je Audi, koliko sam uspeo da saznam model A4, sa zatamnjenim staklima. Vozači koji su 7./8.6.2014. izazvali nezgode u Nišu, gde je vozač odbacio devoju koja je prelazila pešački 20 metara, i u Novom Sadu, gde je vozač vozeći prebrzo udario Polo koji je prošao na crveno u ubio njih troje u kolima, takođe su vozili Audije.
– David Martinović ima 20. ili 21. godinu, koliko su imali i vozači iz prethodnog pasusa.
–  David Martinović je sin poznatog šabačkog “biznismena“, dok je počinilac iz Novog Sada sin poznatog novosadskog “biznismena“, a počinilac iz Niša je gastarbajter iz Švajcarske (tako je pisalo u nekim novinama). Znači sva trojica su iz imućnih porodica.
– Sva trojica su sa svojim vozilima divljala i ne ulazeći u istražne radnje krivičnog postupka može se zaključiti da su se kretali DOZVOLJENOM BRZINOM    nesreće se ili ne bi dogodile, ili bi njihove posledice bile daleko, daleko manje.

Iz svega se može postaviti pitanje šta će momcima u dvadesetoj godini auto od 150 ili više “konja“? Ako se zna da su Zakonom o bezbednosti saobraćaja ograničene samo godine za polaganje “A“ kategorije, a ne i jačina i kubikaža, jedini odgovor na to pitanje može biti “Ima se, može se“.

Pošto za drugu dvojicu ne znam kako se ima pokušaću da objasnim na primeru iz Šapca. Otac Davida Martinovića je Nebojša Martinović vlasnik firme “Uno Martin“ koja je od male krojačke radionice sredstvima za razvoj (negde pričitah poljoprivrede (???)) vrlo brzo postala firma sa više od 300 zaposlenih. Na vrhuncu poslovanja 2005. u centralnom magacinu i proizvodnom delu firme izbija požar za koji se i dan danas priča da je namerno izazvan, što inspekcijski nije dokazano (priča se da je sav tekstilni repromaterijal već bio iznet iz magacina, a da su izgoreli podmetnuti ostaci od proizvodnje), tako da je “Dunav osiguranje“ isplatilo ogromnu sumu novca, više od milion evra (pominjalo se čak i dva). Tada su se pojavile i glasine da je to urađeno jer je Dušan Petrović, bivši predsednik SO Šabac i visoki funkcioner Demokratske stranke, preko  kompanije “Dunav osiguranje“ sa grupom odabranih tajkuna finansirao stranku, ne zaboravljajući pri tom ni interese Martinovića koji nakon “vaskrsnuća“ firme dobija tendere za izradu uniformi za vojsku, MUP i HTZ opreme za razne firme.

Da prema staroj poslovici “Gde ima dima ima i vatre“ te glasine nisu u potpunosti bile neosnovane pokazalo se u decembru 2008. kada je Nebojša Martinović uhapšen sa još pet lica jer su osumnjičeni da su počinili više krivičnih dela primanja i davanja mita, zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja isprava u postupcima javne nabavke odećne opreme za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova. Policija ih je teretila da su oštetili MUP u iznosu od oko 50 miliona dinara i za sebe pribavili imovinsku korist veću od 13 miliona dinara.

Da li to “ima se, može se“ ima veze sa izazvanim nezgodama? Ako je protiv Davida Martinovića pokretano više prekršajnih prijava zbog raznih prekršaja (između ostalog i zbog prolaska kroz crveno), ako je više puta u policiji savetovan, ako je ranije već imao kaznu zabrane upravljanja motornim vozilom, ako je prošle godine imao saobraćajnu nezgodu kod TC “Roda“ gde je “Fiat Punta“ nabacio na betonske kugle i ako je samo par dana pre nego što je udario ovu devojčicu bio zadržan u stanici policije 12 sati jer je odbio da se alkotestira, da li mislite da nema? Dosta građana može posvedočiti skoro svakodnevno divljanje sa tim autom po ulicama Šapca, zanošenje prilikom skretanja iz Karađorđeve u ul.Vlade Jovanovića, “driftovanje“ u kružnom toku, a neki kažu da je čak preletao raskrsnicu između suda i pozorišta koliko je brzo vozio. Pa zar takvo ponašanje neminovno nije vodilo ka nemilom događaju koji se na kraju i desio, samo je bilo pitanje ko će biti žrtva?  Šta je još to trebalo imenovani da uradi kako bi se eliminisao iz saobraćaja? Da uleti u kolonu dece na pešačkom prelazu?

I dokle će bahati tatini sinovi da nas i našu decu sakate i ubijaju? Pa dokle im to sistem dozvoljava. Sistem je taj koji stvara “biznismene“ koji su se na vrlo diskutabilan način obogatili, a koji shodno tome vaspitavaju svoje sinove, jer nije u ovom, a ni u ostalim slučajevima kriv auto, kriv je onaj ko je taj auto kupio, a sigurno ga nisu kupili sinovi od svog džeparca. Da je kod očeva postojalo osećanje stida o tome da se ne ponašaju shodno društvenim normama i ustaljenim moralnim vrednostima to bi preneli i na sinove, pa bi i sinovi poštovali zakon i druge učesnike u saobraćaju. Ovako, videvši da očevi ne odgovaraju za svoje postupke, sinovi postaju još bahatiji jer već imaju u glavi usađeno razmišljanje da ni oni za svoje postupke neće odgovarati. Tako je sistem zadnjih par decenija uveo bahatost kao normu ponašanja, počevši od Marka Miloševića, čuvenog nosača gajbica, pa preko Aleksandra Mitrovića, sina vlasnika “Pinka“ koji je u devetnaestoj godini vozeći džip BMW X5 ubio devojčicu od sedamnaest godina i pobegao sa lica mesta (ponovo ne ulazim u krivicu), pa sve do Despota Vranića, vozača “Kantrimena“, koji je na Brankovom mostu u Beogradu ubio Luku Jovanovića dok je ovaj gurao kola i pobegao, i Davida Martinovića.

Kao nekadašnji major saobraćajne službe i sam žrtva bahatog vozača (žene) mogu da pretpostavim da ni u ovom zadnjem slučaju kazna neće biti primerena učinjenom delu i da će, ako sudija bude nesposoban kao u mom slučaju, najverovatnije biti uslovna zbog toga što je devojčica prelazila ulicu van pešačkog prelaza (prema nezvaničnim informacijama na snimku sa kamera jednog privatnog objekta se vidi da je bukvalno istrčala), a počinilac nije bio u alkoholisanom stanju prilikom udesa. Kao i u prethodnim slučajevima sve je na saobraćajnom veštaku koji treba da utvrdi kojom brzinom se počinilac kretao (neki kažu da se kretao i duplo većom brzinom od dozvoljnih 40 km/č, a neki misle i većom od toga) i da li da je poštovao ograničenje nezgoda mogla biti izbegnuta, a kasnije na javnom tužiocu da odradi svoj deo posla i, bez obzira da li se roditelji devojčice pridružili krivičnom gonjenju, po službenoj dužnosti preuzme gonjenje i natera sudiju da sve prethodne prekršaje uzme u obzir prilikom izricanja presude (sa zadnjim prekršajem kada je odbio alkotestiranje koji nosi 14 negativnih bodova verovtano bi ispunio kvotu za PONOVO oduzimanje dozvole, tako da do nesreće ne bi ni došlo). Pošto u mom slučaju niti javni tužilac, niti zastupnici koje je slao nisu otvarali usta na ročištima, osim kada su trebali da kažu da se slažu sa sudskim troškovima, mogu da kažem da je javni tužilac potpuno promašena pravna kategorija u ovoj zemlji bar što se tiče učešća u suđenjima povodom saobraćajnih nezgoda. Da pravosudni organi ne žive u potpuno drugoj stvarnosti od one u kojoj živi običan narod u ovom slučaju, a i u drugim gde su učestvovali bahati vozači, bilo bi traženo i psihijatrijsko veštačenje gde bi se utvrdilo zašto sve prethodne prijave i kazne nisu uticale na ponašanje počinioca, odnosno da li je on uopšte u stanju da shvati vaspitni deo kažnjavanja i posledice koje mogu nastati takvom vožnjom, nakon čega bi se donela odluka da li mu do kraja života uopšte treba vratiti vozačku dozvolu.

Međutim, u našoj stvarnosti država nezainteresovana za bezbednost saobraćaja i korumpirano i nesposobno pravosuđe kombinacija je zbog koje se tatini sinovi nakon isteka te neadekvatne kazne sa svojim vozilima ponašaju još bahatije, usled čega je mermernih krajputaša i roditelja koji drže slike poginule dece sve više.

Eto, zbog toga ne mogu da se isključim.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.