APSURDISTAN

 

Na slikama ispod imate “OBAVEŠTENJE O REŠAVANJU PRIGOVORA“ od “Telekom Srbija“, koje sam dobio pre par dana nakon silne prepiske još od oktobra 2014. Tada mi je istekao ugovor za Boks paket koji koristim, a u novembru 2015. mi je istekao i ugovor za ćerkin broj. Znači nekih godinu i po dana sam pokušavao da dobijem ugovor na službenom pismu zemlje u kojoj živim, ali i pored svih argumenata koje sam izneo moj zahtev je odbijen kao neosnovan.

 

Ali zašto Srbin u Srbiji mora da piše zahtev kako bi mu se izdao ugovor na službenom jeziku i pismu koje mu je zagarantovano Ustavom? I kada napiše zahtev onda mu opet neki nadobudni pravnik to odbije OBAVEŠTENJEM umesto REŠENJEM, jer u ovoj “kora-od-banane republici“ niko ne čita Zakon o opštem upravnom postupku. Razlog koji je u “obaveštenju o rešavanju“ naveden je taj što “Ustav posebno ne precizira šta se smatra službenom upotrebom jezika i pisma“! Ako u rečniku srpskog jezika postoji definicija “službenog“ stara preko 30 godina (objašnjeno u članku Diskriminacija) koja kaže da sve što je javno to je i zvanično, odnosno službeno, a Ustav kaže da je službeno samo jedno pismo, ŠTA JE TU NEJASNO???

Naravno da bilo kome dobronamernom ništa nije bilo nejasno, ali u okupiranoj zemlji marionetska Vlada se 2010. potrudila da to postane: doneli su Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama (u daljem tekstu: Zakon) kojim se “pojašnjava“ kada se službeno pismo koristi. Ništa tu ne bi bilo čudno da je Zakon donet na osnovu Ustava iz 2006.godine, ali Zakon je prepisan iz 1991.godine, što praktično znači da je donet na osnovu Ustava Srbije iz 1990.godine! Ta neusaglašenost između Ustava iz 2006. i Zakona iz 1991. unela je haos u jednu od vrlo bitnih stvari za funkcionisanje države upravo jer je tako nekom odgovaralo. Iako se i sa tim Zakonom ne može tumačiti drugačije već da postoji SAMO JEDNO službeno pismo, a da se latinica može upotrebljavati SAMO SA ĆIRILICOM, odnosno sama samo u slučaju znaka zaštićenog u nazivu firme (brenda), vrli veoma dobro plaćeni i preplaćeni pravnici su to počeli da tumače kao što na slikama vidite, stavljajući tako Zakon iznad Ustava. Takva tumačenja su jedva dočekali razni “stručnjaci“ koji su počeli da tvrde kako postoje dva “ravnopravna“ službena pisma, preko onih dušebrižnika koji tvrde da treba negovati “bogatstvo dvoazbučja“, pa sve do najnovijih koji tvrde kako je latinica srpsko pismo, a ćirilica starohrvatsko. Da prosečan Srbin od tolike stručnosti totalno prolupa pobrinula se Matica srpska  koja je u svom izdanju “Pravopisa srpskog jezika“ (Novi Sad 2010.) uvela da je alternativno pismo ćirilinom “latinično pismo iz SRPSKO-HRVATSKE JEZIČKE ZAJEDNICE“ (str.17), jer komunistima-srbokroatistima, koji su srpski jezik i pismo unakazili Novosadskim dogovorom 1954.godine, još uvek nije javljeno da već neko vreme nismo u zajednici sa Hrvatima.

Da se razumemo: ne radi se ovde o proterivanju jednog i primoravanju na upotrebu drugog pisma, ne radi se o tome ko je veći Srbin, radi se isključivo o UREĐENOSTI države, što valjda težimo da budemo. Odmah nakon uočavanja nesklada između Ustava i Zakona razne organizacije i udruženja građana su podnela Predlog Zakona kojim se izbegava gore pomenuta dvosmislenost tumačenja, ali 250 parazita u Skupštini do danas taj predlog nije uzelo u razmatranje. Onda je 2011. Zaštitnik građana uputioMinistarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu Preporuku za dosledno sprovođenje Zakona i obezbeđenje mera koje bi se preduzimale protiv onih koji su Zakonom obavezni da se pridržavaju službenog jezika i pisma. Iako je Zakonom predviđeno ko vrši nadzor nad njegovim sprovođenjem i kaznene odredbe u slučaju nesprovođenja do danas nije izrečena nijedna mera, što ministarstva nadležna za nadzor pravdaju “nedostatkom kapaciteta i sredstava“. 2013. je nakon javne rasprave podnet Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim komunikacijama kako bi se uredio opšti javašluk u toj sferi, ali ni od toga nije bilo ništa. Prošle godine sam pored mnogih i ja uputio zahtev Ustavnom sudu Srbije da najzad preduzme mere iz svoje nedležnosti kako bi se izvršilo usaglašavanje Ustava i Zakona koji je neustavan već u članu 1, ali do danas nisam dobio odgovor. Prema ustaljenoj praksi taj odgovor ću dobiti za jedno dve do tri godine, a i ako ga dobijem, opet po ustaljenoj praksi, Ustavni sud će se proglasiti nenadležnim. Tako su redom propadali svi pokušaji od 2010. da se pitanje službenog pisma uredi u skladu sa praksom svih ostalih država u svetu po principu “jedna država, jedan jezik, jedno pismo“.

Zašto se tolike godine ne rešava nešto tako važno, a što se može rešiti sa samo nekoliko promenjenih reči u postojećem Zakonu? Gore sam već dao odgovor: zato što takva situacija haosa nekome odgovara. A kome takva situacija najviše odgovara? Pa upravo onima koji sve to vreme kao papagaji ponavljaju kako stvaraju “pravno uređenu, stabilnu i jaku Srbiju“. Pitanje službenog pisma je odavno prešlo okvire tehničkog rešavanja i postalo je političko pitanje koje po svoj prilici marionetske Vlade NE SMEJU DA REŠE, jer da postoji politička volja odavno bi bilo rešeno. Dok se ne pojavi neko ko će raditi u interesu srpskog naroda do tada će se rasprave oko službenog pisma potezati po potrebi kako bi se narod borio između sebe, a ne protiv onih koji bi trebali da to pitanje reše.

Do kakvih sitacija to dovodi može poslužiti upravo gornji primer: “Telekom“ sve vreme sa mnom vodi i elektronsku i pisanu komunikaciju na službenom pismu, odnosno ćirilici, ali mi ne omogućava da ugovor, najslužbeniji službeni dokument koji se sa korisnikom potpisuje, dobijem na tom istom službenom pismu. Zemlja čuda i apsurda, mada sve više ovo drugo.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.