29.NOVEMBAR

 

Ustajali smo oko šest, nekada i ranije, utovarivali velike šerpe i lonce, kese i noževe pripremljene prethodne večeri u Fićin kombi i kretali u selo. U Korman bi stizali sa prvim znacima zore. Baba Lepa (očeva majka, skraćeno od Leposava) već bi iznela topao domaći hleb, somun od nekih 3-4 kilograma, čije su kriške sa kajmakom starim nekoliko dana bile kao slonovo uvo, jaja sa slaninicom, suvo meso, luk i nezaobilaznu rakiju. Dok smo doručkovali, stric Borisav bi proverio da li u ložištu od osečenog metalnog bureta gori vatra koja je grejala vodu u oraniji, a strina Živka bi mesila testo za dalje obroke, kada, jadna, nije bila bolesna. U to bi stizao i Miloš, brat od strica moga oca i strica Borisava, čovek koji je bio profesionalni koljač i izvanredan mesar dok ne popije. Popio bi jednu na brzaka, a retko uzimao šta da jede, bilo bi mu rano. Čim bi on ustao svi bi ustajali od stola da se krene sa poslom.

Najkasnije oko sedam izvodili bi prvog tovljenika. Otac je na farmi koju je podigao na stričevom imanju gajio isključivo svinje rase Beli Jorkšir. Rasa se inače zove samo Jorkšir, ali je zbog svoje bele boje kože, kod nas bio odomaćen naziv sa prefiksom Beli. Iako su mogle da budu mnogo veće otac je ih je prodavao “u klasi“ od 110-130 kg i naravno za slave i Božić kao prasice, tako da su se “kandidati“ birali slučajnim uzorkom. Onda bih ja kao najbrži ulazio i hvatao ga za uvo, vukući ga do vrata boksa. To je bio moj “altimat-fajt“ jer bih jedva uspevao da povučem slotu od sto i nešto kila koja se otimala. Na vratima bi neko hvatao drugo uvo, a neko rep, kako bi onemogučio ukopavanje zadnjim nogama, i tovljenika bi izvlačili napolje na mesto određeno za egzekuciju. Miloš bi ga čekao sa spremnim nožem u zubima, obarali bi ga na bok, on bi kleknuo za vrat, a ja na bok iznad zadnjih nogu (uvek bi mi rekao gde tačno da stanem kolenom, kako bih izbegao ritanje zadnjih nogu i često fiziološko pražnjenje koje se dešavalo u tim situacijama), i sa hirurškom preciznošću bi presecao dušnik i verovatno aortu svinje. Što bi se reklo “imao je laku ruku“. Za destak sekundi bi sve to bilo gotovo i mi bi ustali pripremajući veliko korito u kojem će se svinja šuriti, kao i zvona i brijače za skidanje dlaka. On bi proverio vodu u oraniji jer za to zaista treba biti majstor, kako voda ne bi bila ni previše vrela da ispeče površinski sloj kože, a ni mlaka da dlake ne mogu da spadaju. Kada bi je rashladio i postigao željenu temperaturu nas dvojica bi donosili oraniju do korita i on bi sa većim lončetom počeo da šuri svinjče, dok smo otac i ja sa dva kraja konopcima, a kasnije napravljenim lancima, okretali svinju u vrućoj vodi. Kada bi dlake počele rukom da se skidaju prestali bi sa okretanjem, a Miloš bi hvatao zvono i dugačkim pokretima depilirao leđa i bokove svinje. Ako nije sve bilo kako treba šurenje bi se ponovilo, a nakon što bi on završio najveći deo posla, onaj najpipaviji, brijanje dlaka sa glave i između papaka gde zvono nije moglo da priđe, ostavljao bi ocu i meni da brijemo brijačem (znači meni).

Jednom prilikom je Miloš odsekao glavu svinjčetu dok je bilo u koritu da ne bi čekao nas dok ga izbrijemo, žurio je da obavi klanje i na drugim mestima, i kada ga je polio vrućom vodom svinjče od 140 kila bez glave je ripilo iz korita i počelo da trči po stričevom dvorištu. Baba je počela da se krsti i priziva Svevišnjeg, ja sam se smejao, Miloš je skidao sve sa nebesa i jurio truplo iz filmova strave i užasa sikirom da ga ubije još jednom, a otac ga je nogom usmeravao da ne upadne negde odakle bi ga bilo teško izvaditi. Bezglava zimina je prvo išla pravo, onda bi naglo okrenula i posle nekoliko sekundi počela da zanosi da bi na kraju pala. Šteta što tada nije bilo mobilnih telefona da to snimim, mislim da bi taj klip imao dosta pregleda na JuTjubu. Kada smo svinju vratili u korito, otac je počeo da zavitlava Miloša:
– Jesam li ja tebe doveo da ga zakolješ ili da ga jurim po dvorištu dok ne majka od iscrpljenosti?
– Šta zakl’o? Šta zakl’o? Je s’ ti lud, pa vidiš da sam mu i glavu odsek’o!
Izbrijano svinjče bi kačili na čengele i dizali na drveni tronožac, a Miloš bi počeo ređenje, dok bi otac nosio uzorak za pregled na Orid. Svi su znali svoj deo posla, posle par godina smo bili baš uigran tim. Ja sam održavao vatru i čekao kaiševe sala. Miloš nikome nije davao svoje noževe, samo ih je on koristio i samo ih je on oštrio na tocilo. Tocilo, za one koji ne znaju, je deo vodeničnog kamena ili nekog kamena takve vrste, glatke površine, obrađen da bude kružnog oblika i postavljen na osovinu kako bi se mogao vrteti kroz vodu postavljenu u posudu ispod, nakon čega bi se na isti prislanjao nož i izvlačila oštrica. Vrteo se ručno najčešće, mada se ponegde moglo naći i tocilo sa nožnim mehanizmom sličnom onom na mašini za šivenje. Kuća bez tocila se smatrala kućom bez domaćina, jer su nož na kaišu u to vreme nosili svi muškarci sa sobom, pa je samim tim morao da bude oštar i spreman za upotrebu. Meni je stric od “mačjih očiju“ pored puta uradio cagrije i opasao mali nož još u četvrtoj godini sa napomenom “Ovo ti je za Provce“ (oni koji su živeli u selu Provo, sa kojima su Kormanci bili dugo u nekoj zavadi). Tako je Miloš svoj set noževa donosio naoštren i samo bi ga pokoji put prevukao preko originalnog masata. Bili su neke poznate marke za koju je on govorio da je najbolja na svetu (mešam Bak i Dik) i samo je meni dao jedan od tih noževa kojim bih skidao kožu sa kaiševa sala, a nakon toga sekao to salo na kvadrove približno iste veličine i ubacivao ih u oraniju. Nekoliko puta sam se i posekao, ali nisam hteo da prijavim da mi ne bi uzeli taj nož. Majka je pakovala meso u velike sudove za one koji su naručili, strina je sekla iznutrice i luk za gulaš, a baba je vadila vruće lepinje iz furune. Stare seljačke lepinje sa rupom u sredini.

Miloš bi mi uvek isekao vratinu na nekoliko delova, a ja bih na već propremljen drveni prut naticao delove mesa koji su bili samo posoljeni, bez nekih ,,fensi“ začina koje danas gledamo u emisijama o kulinarstvu, i pekao ih na žaru ispod oranije. Tako toplu lepinju bi baba napunila sa kajmakom, a ja bih unutra ubacio pečeni vrat, koji nije smeo da se prepeče kako bi bio sočan, i uzeo bih glavicu crnog luka ,,na četvrt“ isečenu. Ljudi, mogu mi pričati koliko god hoće da je to štetno i kancerogeno, ali taj osećaj tople mekane lepinje, mladog kajmaka, sočnog prošaranog pečenog mesa i hrskavog crnog luka i sada mi tera vodu na usta, tako da taman mi rekli da ću da crknem ja bih to opet pojeo.

Kako bi čvarci odmicali Miloš bi dosoljavao i rukama u vreloj masti mešao čvarke. Ne znam kako je uspevao da se ne opeče, kada sam se ja znojio na metar visine od toplote dok sam drvenim veslom mešao da čvarci ne zagore, ali stvarno je stavljao ruku u vruću mast. Čvarke bi zatim vadio dok sam ih ja cedio pritiskajući ih veslom uz ivicu oranije, a kada bi se skoro sva mast presula u kante gde se hladila, on bi čvarke ponovo vratio u oraniju i dodao malo mleka. Ti čvarci su bili sitni, ali nisu bili droždina, posle hlađenja se mogla nabosti “grudva“ slepljenih čvaraka, ali nisu bili duvan čvarci, bili su mekani, ali se nisu razvlačili kao žvaka, a opet nisu pucali kao bombona sa mašću prilikom jela, već su se žvakali kao meso, pošto je otac rekao Milošu da ne mora baš toliko da pazi prilikom skidanja sala da li će ostati i mesa na kaiševima. To su bili čvarci zbog kojih je jedan profesor iz Zvornika dolazio da uzme bar pola kile, jer je navala bila tolika da nije bilo šanse da se sve želje ispoštuju. To su bili čvarci kakve više nikada i nigde nisam mogao da nađem. Žao mi je što majka Mica ne može da se uključi u ovaj sastav da kaže kako su ljudi molili za šaku tih čvaraka. Klali smo i po dvoje tovljenika, ali potražnju za bombonama od svinje nismo mogli da zadovoljimo. A tada se to smatralo sirotinjskom hranom.

cvarci-1-1(Šta je to u čoveku što ga vodi prema čvarku?

Ručali bi svi zajedno, ali brzo, jer su od podneva već počeli da dolaze ljudi koji nisu klali da uzmu za kuću par kilograma mesa, a i okolna rodbina (Pantelići su u Kormanu nekada bili najveća familija: deda je imao tri sina i ćerku, pradeda pet sinova i dve ćerke…). Svako ko je došao bio bi ugošćen. Dvorištem se širila praznična atmosfera, miris svežeg hleba, gulaša od iznutrica i prženog mesa. Baba bi većinom za desert pravila pitu sa jabukama, onu domaću što se obilazi oko stola kada se razvlači, ređe je pravila salenjake (tako su u tom kraju zvali salašnjake ili kolače sa salom), a nekada i štrudlu. Posle ručka bi se pijuckalo pivo i obavezno bi počinjale neke od težih tema.  Kada bi se sve razdelilo, a alat oprao i vatra ispod oranije zagasila, vraćali bismo se kući. Iako iscrpljeni teškim radom i hladnoćom čitavog dana bili smo srećni, jer bi se iz kola vadile pečenice određene za sušenje, rebra, nogice i polutke glave koje bi se kasnije koristile za pasulj i pihtije, ponekad i kobasice. To je značilo da je prava zima mogla da počne i da mi u pušnici imamo dovoljno da se ne brinemo do proleća. Tako ja pamtim 29.novembar.

Tada se tako živelo. Tada mi suvo meso zaista nije toliko značilo, bio sam mlad i glup pa sam više voleo parizer i Tirolsku salamu, nije mi značilo jer su svi oko mene imali isto ili slično (skoro svaka kuća u naselju je imala pušnicu). Pre nego što je digao kredit i sagradio farmu u selu i moj otac je klao kući gde smo u dvorištu imali svinjac sa par boksova i gde sam se od malena i naučio radu. Ovo je jedna slika iz tog vremena, sa nožem u zubima je Miloš, desno od njega moj otac drži kantar, a majka Banatski rizling. Preko fotografije je njen komentar sa godinom u kojoj je vršena prodaja mesa.

svinjokolj

Kao što sam u jednoj od ranijih priča i napisao, dok kuća nije kompletno završena u toj jedinoj sobi sa zemljanim podom i najlonom na prozorima spavali smo otac, majka i ja, a u drugoj polovini sobe ograđenoj daskama spavala je suprasna krmača da se ne bi smrzla sa prasicima koje je trebala da oprasi, jer nije bilo para da se dovrši i svinjac. I to je naša sveta životinja koja nas je othranila. Što bi rekli ,,dok ne probam lava, za mene je svinja kralj životinja“.

Mogu tu sad da se nađu pametnjakovići koji će reći kako je to klanje svinja primitivno i nehumano, ali sam siguran da se veliki broj njih guši u dobrim čvarcima ili lepo nadimljenoj pečenici.

Danas? Danas je sasvim druga situacija. 29.novembar nije praznik, ide se u školu i radi se normalno. Srbija koja je nekada u Evropi bila poznata po svojim trgovcima svinjama i suvom šljivom (ko ima priliku da poseti Budimpeštu neka pita turističkog vodiča šta su sve ti trgovci posedovali na budimskoj strani ili u Beču), sada uvozi meso sumnjivog porekla i kvaliteta iz zemalja Južne Amerike ili već odakle. Čitav stočni fond je više nego prepolovljen, a idiotska država ubrzano izdaje dozvole za uvoz mesa tako da je uvoz svinjetine u 2012. povećan četiri puta u odnosu na 2011. Kao još jedan primer idiotizma može da posluži činjenica da Srbija ima odobreni kontigent za izvoz junećeg mesa u EU u iznosu od 10 000 tona, od čega ne ispuni ni trećinu. Zašto? Zato što pametni stručnjaci ulažu u proizvodnju automobila umesto u subvencije za poljoprivredu i oporavak srpskog seljaka. Srbija žuri u propast Evropske unije koja će joj zabraniti izvornu poljoprivredu na kojoj je ova zemlja i postala, i kojoj treba da se vrati ako misli da opstane. Danas je domaće odgajena zimina retkost, zato i jeste kilogram prave suvotine par hiljada dinara. Ali zato za narod postoje “mesne prerađevine“ koje koštaju par stotina dinara i imaju meso samo na etiketi. Čak i taj parizer koji sam nekada voleo se pravio od mesa, a ne od emulgatora i pojačivača ukusa kao danas. I to jadni narod ćuti i kupuje…

Naša farma u Kormanu, koja je bila treća farma takve vrste u regionu (prve dve su današnji “Sind“ i farma kod Milovana Đukanovića u Maloj Vranjskoj), ostala je, kako to kod Srba obično biva, nekom prljavom igrom bratu od drugog strica koji sa tom farmom nije imao apsolutno ništa, jer se nakon smrti strica Borisava (nije imao dece) odjednom pojavio ugovor o doživotnom izdržavanju napravljen petnaestak dana pre njegove smrti, kojim svu imovinu, pa i onu koja nije njegova, ostavlja tom bratu sa kojim više nikada nisam ni reč progovorio. O toj sramotnoj otimačini koju je moja majka izuzetno teško podnela, jer su i ona i otac, uz stričevo obećanje da sve ostaje meni (stric je tražio kada sam rođen da ostanem u tom domaćinstvu kao njegov sin, a da majka i otac bud nekako ,,namireni“ i imaju drugu decu, što su oni odbili), sve ulagali u to stričevo domaćinstvo, nekom drugom prilikom.

Kako opet redovno biva, nakon desetak godina uspešne saradnje u kojoj su svi bili na dobitku Miloš se posvađao sa stricem Borisavom oko puta koji je vodio do njegove kuće, zbog čega više nije hteo da dolazi u stričevo dvorište i tu kolje svinje. Čak je u alkoholnom delirijumu izlazio sa vilama da buši točkove na traktoru, dolazila je i milicija nekoliko puta i hapsila ga, ali džaba. Da stvar bude zanimljivija taj seoski put je šljunčio moj otac jer je radio na Mišarskoj šljunkari, na kvarnjaka dovodeći kolegu sa posla sa utovarivačem da se seljaci ne bi mučili da razbacuju džaba istovareni šljunak. (,,Pa ako je šljunak džaba što bi se mi mučili da ga razbacujemo ispred svoje kuće?“. Logično, zar ne?) Do kraja života Miloš i Borisav su se nekoliko puta mirili i posle pijani još žešće svađali iako za to nije postojao nikakav razlog, a više nije bilo mog oca da ih smiruje. Umesto da bude zahvalan ocu što taj put nije jadna kaljuga kakav je bio dok ga otac nije pošljunčio, on je iz samo sebi znanog razloga zabranjivao stricu da tim ZAJEDNIČKIM seoskim putem ulazi na svoju kapiju u svoje dvorište. Klasika.

Većina aktera ove priče nije više među živima: strina je umrla 1982.godine, moj otac  1987., baba Lepa 1996., stric Borisav 1998., a Miloš, ako se dobro sećam, 2000.godine. Odavno nije živa ni država u kojoj se slavio 29.novembar kao Dan republike.

A kada pomislim na to nekadašnje druženje tokom svinjokolja za Dan republike i toplu lepinju sa pečenim vratom i mladim kajmakom, ni ja se nešto ne osećam dobro…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.