Prilog za ,,unutrašnji dijalog” o Kosovu (1)

 

Sve do velikih seoba Srba koje su se desile nakon 1389. na Kosovu i Metohiji nije bilo (turski) Arnauta ili (srpski) Arbanasa. Posle seoba ostao je veliki prazan prostor u koji su ušla albanska plemena i odmah otpočela s terorom, ubijanjem i progonom Srba. Arbanasi, koje su Srbi nazivali Šiptarima, bili su većinom muhamedanci i, kao takvi, uživali sve povlastice koje su u Otomanskoj imperiji uživali Turci, uključujući pravo da terorišu hrišćane. Jedna od tih povlastica koju su obilato koristili su politička silovanja, kojima su prisiljavali Srbe i Crnogorce na iseljavanje sa Kosova, ne štedeći pri tome ni starice, ni monahinje, ni maloletnice.

Jugoslovenska vlada je nakon Drugog svetskog rata zabranila da se preko 200 000 Srba i Crnogoraca vrati na svoja ognjišta na KiM, a dozvolila naseljavanje 200 000 Albanaca koje je Albanija naselila prema planu Italije i Nemačke.

Time je osim federalne i republička vlada učestvovala u albanizaciji Kosova, što je Edvard Kardelj i potvrdio 1947. rekavši Titu da je Staljinu obećao da će Kosovo prepustiti Albaniji. Tako je prećutno dozvoljeno nasilje na Kosovu i Metohiji nad Srbima i Crnogorcima, zbog čega se broj silovanja u političke svrhe stalno povećavao.

Da je i državni politički i vojni vrh to prećutno odbravao potvrdilo se kada je na sastanku prilikom vojne vežbe na Kosovu Fadilj Hodža, kao član Predsedništva SFRJ koje je bilo i kolektivni vrhovni komandant JNA, predložio da se u cilju prevencije silovanja otvore kupleraji ,,sa Srpkinjama i Crnogorkama, jer Albanke to ne vole”. Hajde što Albanke ,,to” ne vole a imaju po desetoro dece, ali što se nijedan od prisutnih generala na sastanku tako ponižavajućem predlogu nije suprotstavio!

Sve to je dovelo do najbestijalnijeg političkog silovanja nazvanog ,,Slučaj Martinović”. 1.maja 1985.godine Đorđe Martinović, službenik Doma JNA u Gnjilanu, presretnut je od strane šiptara na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Flaša je grlićem bila nataknuta na kolac i kroz čmar, dancetom na gore, nabijena u utrobu. Zaustavila se tik pod desnim podrebarnim lukom i polomljena ostala u utrobi žrtve. Flašu su iz utrobe žrtve izvadila u prištinskoj bolnici dva hirurga Albanca i jedan srpski hirurg, dr Moračić. Njega su Albanci naknadno pozvali, pošto su se uplašili kada su otvorili utrobu i videli flašu i srču koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije izjavio da je prizor bio jeziv. Đorđe Martinović je posle toga operisan još tri puta, jednom na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i dva puta u Londonu. Da zbog tog etnički i verski motivisanog zločina ne bi ojačao srpski nacionalizam u SFRJ ili, ne daj Bože, došlo do pobune Srba, komunističko rukovodstvo SFRJ i JNA odlučilo je da učini sve da zločin ne bude pripisan šiptarima, već je traženo od Martinovića da prizna kako se sam nabio na flašu u ,,homoseksualnom autoerotskom aktu”. Uz pomoć Brozovih generala, pre svega admirala Branka Mamule, generala Milana Daljevića, generala Vladimira Vojvodića, generala i narodnog heroja Jugoslavije Petra Gračanina i pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika Doma JNA u Gnjilanu, gde je Martinović bio zaposlen, raznim manipulacijama, obmanama javnosti i skrivanjem istine o zločinu, tok istrage je skrenut u drugom pravcu. O „slučaju Đorđa Martinovića” raspravljala je i skupština Jugoslavije osam puta, ali bez rezultata. Skupština Srbije šest puta je odlagala raspravu, jer su rukovodioci smatrali da ona nije nadležna za slučaj, već je prema Ustavu nadležna AP Kosovo i Metohija. Razrešenju slučaja nije pomoglo čak ni pismo poznatog pisca Dobrice Ćosića, koje je javno upućeno Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, tada aktuelnom Predsedniku Skupštine Srbije. Iako je na medicinskom veštačenju i super-veštačenju dokazano da samopovređivanje takve vrste nije mogućno, iako je posle operacije u Londonu u bolnici „Sveti Đorđe” čuveni proktolog svetskog ugleda dr Peter Holi izjavio da je isključeno svako samopovređivanje, a da su zločin izvršile najmanje tri osobe, ljubljanski akademik Janez Malčinski je na super-super-veštačenju ocenio da je samopovređivanje ipak bilo moguće. Sumnjalo se da su zločin izvršili sestrići Sinana Hasanija, tada aktuelnog predsednika SFRJ po ključu, protiv kojih je Velimir Cvetić, advokat Đorđa Martinovića pokrenuo istragu, koja nikada nije sprovedena. Da Slovenci najbolje znaju kako je kad ti se  nešto prečnika 6cm ugura 25 cm u čmar pokazao je i Stane Dolanc, savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef kontraobaveštajne službe SFRJ, zvanično zaključivši slučaj 1987. na TV Ljubljana, rečima ,,Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harikiri”, što je u sali propraćeno smehom.

Nakon podizanja tužbe od strane Đorđa martinovića protiv države Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1990.godine presudu kojom je država proglašena krivom za nanete uvrede i tendenciozno skrivanje istine. Sud je odlučio da je nad Martinovićem izvršeno nasilje, a uzeo je u obzir izjave dr Holija i posebne komisije na čijem čelu je bio dr Vladislav Dodžić. Državi je naloženo da Martinoviću isplati na ime odštete 100 000 nemačkih maraka, međutim nalaz je sklonjen od javnosti, a odšteta nikada nije isplaćena. Izvršenje presude su, prema Miloradu Bajiću, sprečili savezni sekretar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula, koji su naložili da predmet bude pohranjen u Arhivu SSNO.

Martinović je pod pritiskom prodao svoju zemlju u Gnjilanu i preselio se u selo Čitluk kod Kruševca, gde je 6.oktobra 2000.godine i umro kao težak invalid. Iza sebe je ostavio suprugu, tri sina, kćerku i desetoro unučadi. Sva tri sina i dva najstarija unuka bili su mobilisani za vreme NATO bombardovanja 1999. Stradanja Đorđa Martinovića ovekovečio je slikar i akademik Mića Popović u svojoj slici 1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića), koja ga prikazuje u jasnoj paraleli sa raspećem Isusa Hrista, pod budnim okom komunističke policije.

Tako su se najviši politički i vojni organi SFRJ stavili u zaštitu počinilaca zločina i izvrgli ruglu zdravorazumsko razmišljanje, usled čega su šiptari zločinima nastavili sa čišćenjem Kosova i Metohije od Srba i Crnogoraca. Samo u periodu od 1986-1988. počinjeno je 2692 akta nasilja nad Srbima i Crnogorcima sa pozicije albanskog nacionalizma.

O „slučaju Martinović” reditelj Milorad Bajić snimio je dokumentarne filmove „Strah od istine” i „Optužujemo”, koji su jedini put prikazani u Domu sindikata u Beogradu 1986. godine. Posle toga stigla je zabrana prikazivanja, koja i dan-danas važi, jer filmove ne možete naći ni na JuTjubu. Povodom dvadesete godišnjice od ovog strašnog zločina, reditelj Milorad Bajić je, u saradnji sa studentskom organizacijom „Centar” na Pravnom fakultetu organizovao tribinu pod nazivom „Kosovo pre Miloševića – tolerancija ili teror?”, na kojoj je trebalo da budu prikazani navedeni filmovi, ali je, prema Bajićevim rečima, tri sata pre početka stigla je zabrana i tribina nije održana.

To političko silovanje zdravog razuma vrši i sadašnja vlast, tražeći od nas da se odreknemo Kosova, uz obrazloženje da ćemo sa odsečenim nogama brže trčati ka EU(tanaziji).

Kraj prvog dela.

 

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.