ЗАШТО МОТОР?

”Ти ниси нормалан ако опет седнеш на мотор!” или само другачије речено са истим смислом ”Ти си луд…” Не знам заиста колико сам пута чуо ту реченицу од када сам почео са опоравком, али у сваком случају много, много чешће него речи разумевања или подршке.

А оба начина сам у истој реченици први пут чуо од бивше супруге док сам још био на ВМА када је после три месеца од незгоде дошао да ме посети мој тада шестогодишњи син, зато што сам га питао ”Хоћемо ли се опет возити мотором?” Она ми је после рекла да је то било ПРВО што сам питао сина када сам га после толико времена видео, због чега ”дефинитивно нисам нормалан”. Ако се узме у обзир да ми је отац скоро откинуо десно стопало у шестој години на мотору (слика испод са оцем непосредно пре незгоде) и да сам имао све предиспозиције да никада не седнем на мотор, добар део људи ће вероватно доћи до истог закључка.

И заиста, да ли би поред свега што сам преживео и што још увек преживљавам након тако тешке саобраћајне незгоде поновна жеља за вожњом мотора било чисто изазивање судбине? Ако је познато да је вероватноћа страдања на мотору 45 (и словима: четрдесет пет) пута већа него у аутомобилу, поставља се питање зашто неко уопште жели да седне на мотор и да ли је онда ико од оних који возе мотор нормалан?

Најпростије објашњење и уједно најјачи разлог зашто поново желим да возим мотор је то што је за возача мотоцикла (мотора) потребно много више моторичких способности него за возача аутомобила. Мислим да о овоме не треба посебно расправљати, довољно је поменути само одржавање равнотеже у току вожње и извршавање свих радњи које извршава и возач аутомобила, само на два точка. Тако сам и размишљао од када сам почео са рехабилитацијом: ако бих се после незгоде опоравио толико да поново могу да возим мотор значи да бих се опоравио далеко више од ”обичног човека”, односно нивоа возача аутомобила, који сам и почео да возим после неких седам, осам месеци од незгоде (возио бих и пре, али сам тек тада сам нашао адекватна кола са аутоматским мењачем). И то би било то, мада сама чињеница да сам уопште жив је већ далеко више од очекиваног.

Када сам пре неколико дана СЕО, не ВОЗИО, само сео на мотор, прво сам пао, за шта на жалост постоје сведоци, јер сам пошао да га зајашем као некада заборављајући на протезу која је клецнула и….попасао сам тротоар. После тога сам сео на задње седиште, пребацио ногу преко резервоара и успео.

cale-i-ja

Ето, након седам месеци сам био у стању да возим ауто, а после две године још нисам у стању да возим мотор, бар не онај који сам возио. У овом стању без леве ноге све је проблем, али се надам да ћу вежбањем и можда неким дорадама успети један по један да елиминишем. То и јесте ТАЈ разлог због којег и даље гурам несмањеним темпом. Међутим, није једини. Да бих објаснио који још разлози постоје потребан је мали увод.
Возачи се деле на оне који возе и оне који не возе мотоцикле. Они који не возе мотоцикле имају своје разлоге што их не возе: не смеју, не могу, неће, или шта већ може бити разлог, и то је у реду. Возе кола јер не желе да буду 45 пута изложенији ризику од незгоде и никада неће разумети зашто пас воли да избаци главу кроз прозор кола приликом вожње.
Они који возе мотоцикле деле се на оне који возе и оне који ВОЗЕ. Они који само возе мотоцикле у добром делу случајева служе да се попуни статистика: већином су то татини и мамини синови који возе мотоцикле који коштају као нечији стан, машине су им стално опране и исполиране, њихови мотори не троше уље, а возе их само ако је температура преко 25 степени и влажност ваздуха до 30%, и то искључиво од једне до друге летње баште, по чему и носе назив ”кафе бајкери”. У групу оних који само возе моторе можемо сврстати и оне поштене прегалнике којима је мотоцикл или мопед искључиво превозно средство до и са посла, као и оне који двоточкаше користе у редовном послу разношења хране, поште и друго.
Е сада, оне који мотоцикле ВОЗЕ можемо поделити на разне начине: крузераше, тркалице, ендураше, туризмаше и кросаше, оне који носе кожу и оне који носе горотекс, оне који воле хром и оне који воле пластику, оне који припадају неком клубу и усамљене јахаче, оне који воле Хонду и оне који воле Јамаху, оне који воле Харли и оне који га зову Кварли….Подела се може направити много, али су оне у суштини небитне јер их све повезује једна ствар, а то је та љубав према вожњи мотоцикла. Све заједно их можемо назвати једним именом-БАЈКЕРИ. Не бих сада објашњавао порекло речи бајкер, јер ће се одмах почети расправа зашто сам и тркалице ставио у ту категорију, али нека, нека то буде нека моја систематизација. Углавном, сви који себе зову бајкерима прелазе доста километара, добрим делом и по неповољним временским условима, живе за те викенде и поновна дружења, често и по цену великих одрицања покушавају дати лични печат свом двоточкашу са којим после ризикују живот у саобраћају. Неко ће рећи да воле мотоцикл више него жену и децу, али то су само шаљива поређења, јер се испод кацига налази велик број мужева и очева који и те како цене праве породичне вредности. Зато бајкере нећете видети да дивљају градским улицама са прекомерно одврнутим гасом јер им не треба пажња привучена паљењем гума и шкрипом кочница, нити им треба да их се неко плаши и сматра агресорима на путу. Нећете их видети да возе у папучама и шортсевима, нити ћете их видети да се иживљавају на својим љубимцима јер знају да сутра опет треба да седну на њега и пређу двеста, триста, четристо километара. Бајкери се никада не осуђују због избора мотора, изгледа или занимања, поштовање других се заслужује искључиво понашањем као бајкера, било да се ради о доктору наука или раднику на мешалици. Бајкер ће увек стати и помоћи колико може колеги на путу који је у квару. Бајкер је по некој дефиницији и онај који женама прича бајке, а у ствари их само провоза мотором и кресне, што су непотврђене гласине.

Бајкерски свет је стваран дуго, против устаљених друштвених норми, и постоји једино захваљујући бајкерском кодексу. Кодекс су НЕПИСАНА ПРАВИЛА ПОНАШАЊА која су се преносила приликом дружења и везана су за част и племенитост на путу, витештво и лојалност која се не заснива на речима већ на делима, јер бити бајкер не значи да возиш мотоцикл, то је начин живота. Навео сам само део које сам за неки петнаестак година интензивне вожње чуо, и можда се неком учини као чиста демагогија, али управо су и то разлози због којих желим поново да се вратим у то заједништво, у то братство, што наравно нема никакве везе са ”братствима” из серије ”Sons of Anarchy” или неке друге где су мото-клубови само параван за криминалне радње. То заједништво, поштовање и пожртвовање, које сам и сам искусио када је требало дати крв и тромбоците да бих преживео након незгоде, то је оно што човека чини поносним и због чега би и поред сазнања да је 45 пута изложенији незгоди на мотору него у колима поново сео на мотор.

za_blog2
Ако се на све то дода непоновљив осећај слободе у вожњи када сте мантрањем сопствених мисли испод кациге у чудној симбиози са пределима кроз које пролазите некако најближи Богу, као и непрестано куљање адреналина услед вероватноће да га у секунди можете и срести, а који не може доживети у аутомобилу макар био и кабриолет, да ли и даље мислите да нисам нормалан?

 

One Comment

  1. Marija 6. јуна 2017. Reply

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.