Заклетва

Војничка заклетва је кроз историју у многоме утицале на морал војске. Дајући такав завет, војник је заложио све што је најсветије једном часном човеку и што човека чини човеком: заложио је своју реч, образ, част и своју савест. Заклетва се поштовала више од било ког закона, јер онај који би погазио своју реч, пљунуо би на свој образ и своју част. Херојских примера у којима су старешине радије губиле животе него окаљале своју част кроз историју имали смо, нажалост, и превише, почевши од Косовског боја па до мајора Тепића и хероја са Кошара.

Некада су војничке и официрске заклетве биле раздвојене, али када сам ја полагао свечану обавезу у првој години војне академије одавно су биле исте. Одмах по доласку у академију сви питомци су морали положити предмет Војно право, након чега би у септембру, заједно са септембарском класом војника, били распоређени у јединице где се вршило стажирање, које је у ствари било класична пешадијска обука. Мени је распоредом запала Копривница, место у којем до тада никада нисам био. Не могу да се сетим колико нас је било, али знам да је са мном у вод распоређен и другар из смера телекомуникације Угреновић Горан.

Одмах по пријему у јединицу и распореду у противоклопни вод једне од моторизованих чета, схватио сам да сам у воду где су већином шиптари. Први дан смо почели да распакујемо транспортне вреће са тек задуженим стварима, када се пар ,,џомби“ (џомба-старији војник) понудило да нам сложи касете према шеми слагања опреме. Само што смо отишли на вечеру скоро све ствари су нам покрадене из касета. Био сам бесан, што сам и показао, рекавши да ћу наћи ко ми је украо опрему. Десетар који је био командир одељења и заменик командира вода звао се, ако се добро сећам, Осман Муслијај. Био је тамнопут, сличнији црнцима него Балканцима, завршио је ДИФ и говорио је српски колико да зна команде и најосновније појмове. Са осталим шиптарима се већином споразумевао на албанском, што ми је већ тада засметало јер нисам заборавио запаљену Патријаршију и Доње Преказе 1981. Рекао им је, тако ми је бар пренео, да се јави ко је украо опрему, на шта су се ови грохотом насмејали. Тако је то педесетчетвородневно ватрено крштење у Копривници почело.

Поред зграде где је био смештен моторизовани батаљон у чијем саставу сам био, била је ископана огромна рупа за котловницу, јер се у ту главну и још неке зграде уводило централно грејање. Због тога није радила кухиња, па смо осим суве хране у ресторану добијали гулаш из конзерве од двадесетак килограма, који су један дан комбиновали са кромпиром, други дан са пиринчем, трећи дан са макаронама, четврти дан са пасуљем, онда са грашком, боранијом и свим осталим што је на брзака могло бити скувано или само из конзерве подгрејано. Кантина није могла да најами ,Мото кекса“ и млека, којим су војници попуњавали  полупразна црева.

Осим проблема са храном због недостатка грејања постојао је и проблем са хладноћом. Ветар је дувао стално, земља је била тврда за укопавање, сваке недеље је било по пар узбуна, враћали би се у хладне собе где смо спавали комплетно обучени од чарапа, дугих гаћа и кошуља, а понеко је спавао са војничком поткапом на глави. Било је и неколико ћебовања, војничког обичаја којим би некога због кога остали не би могли да спавају, или рецимо онога који би другом украо опрему, казнили тако што би му изненада набацили ћебе на главу док би га остали тукли или гађали чизмама. Али, све је то служило да се од дечака направи човек, односно да се код нас питомаца направе темељи за надоградњу старешине.

Командант батаљона био је капетан прве класе Басарац, који је био страх и трепет за војску. Личанин који је одрастао у Пригревици поред Апатина, где је Тито његове родитеље 1948., са још 50 000 других Срба, иселио из Хрватске. Причало се да је разведен и да је ,,ожењен са ЈНА“, колико је био посвећен послу. Био је ватрени навијач ,,Црвене звезде“ и кажу да му је канцеларија била окићена постерима тог фудбалског тима. (По каснијим сазнањима хвалио се како је учествовао је у довођењу Драгана Стојковића-Пиксија и Синише Михајловића у ,,Звезду“.) На први поглед деловао је врло грубо и осорно, као да би у моменту згромио непослушног војника или старешину.

Једном приликом су два војника пронађена пијана, мада је вероватније да су била под утицајем неких других супстанци, на мртвој стражи у складишту двадесетак километара од Копривнице. Наводно су у шуми пронашли закопано буре ракије и напили се, што баш и није било вероватно. Углавном су се након смене и повратка у касарну попели на две тополе високе преко десет метара. Молили су их десетари да сиђу, молили командири, молио дежурни официр, али они су засели негде на пола дрвета и ни макац. Почели су још и да зајебавају осталу војску трешењем лишћа које још није опало. После пар сати преговора позвали су Басарца.

Дошао је бесан као рис, јер су га вероватно прекинули у поподневном опуштању по кафанама, пошто је било општепознато да је волео песму и весеље. Одмах с капије је дошао до топола које су се налазиле одмах поред писте за постројавање.
– Хоећете ли да силазите или да вас ја скинем?-питао је оне на дрвећу.
– МА ЈЕБИ СЕ!-добацио му је један, негде са пола тополе.
Басарац је наредио дежурном да му донесе моторну тестеру. После неког времена стигао је један од дестара из батаљона и донео моторку. Басарац је наредио да се сви склоне са писте, упалио моторку и почео да сече тридесетак година старо дрво. Као презрело воће она двојица су пала са дрвета. Доле су их сачекали војни полицајци и убацили позади у ТАМ-ов  комби са ротацијом. За њима је ушао и Басарац. Комби је напустио касарну тресући се од јаука. Тада војском нису руководиле НВО.

Свечану обавезу или заклетву положио сам заједно са осталим војницима септембарске класе 29.10.1983. Текст свечане обавезе или заклетве имате на слици испод.

На заклетву неколико стотина септембараца само мени и још једном војнику нико није дошао. Копривница је тог дана врвела од војске. Испод је слика са другарима из јединице са којима сам изашао у град. На униформама се виде златне тракице, једина ознака да смо питомци војне академије.

У јединици сам дужио ручни бацач М57, који је са оптичким нишаном био једно од најпрецизнијих оружја са којима сам у војничкој каријери гађао, а било их је подоста.

Навешћу само један пример: приликом редовног гађања на стрелишту Црна река поред Копривнице гађало се у жичану макету тенка. Из вежбовне гранате се испаљивао меткић који имате на слици испод.

Након што сам погодио мету рекао сам десетару Муслијају да ми за то није требао оптички нишан, већ да сам је могао погодити с кука, онако каубојски. То је чуо командир вода и дошао са командиром чете до рова, где сам био са помоћником нишанџије. После краће расправе питали су ме шта мислим да могу да погодим. Рекао сам самоуверено све што ми покажу на раздаљини на коју меткић може да добаци. Не знам који је од њих питао да ли могу да погодим летву са црвеном ознаком која је представљала почетак зоне гађања.

Помоћник је убацио пуњење, РБ је био наслоњен на ногаре, подесио сам даљину и изоштрио кончаницу. Јасно сам видео да је летва пукла при дну након поготка. Док је командир викао ,,Врло добро“, а ја одговарао ,,Служимо народу“, неко је викнуо ,,Види крава“.

Док су сви гледали према врху брда испод којег се налазило стрелиште, где се појавила крава која ту није смела да се налази, узео сам из руку доносиоца пуњење, дао помоћнику, овај убацио у цев и набио вежбовну гранату. Дигао сам РБ на раме, нациљао краву и опалио. Сви около су стали са гађањем и гледали према брду. Када сам помислио да сам промашио јер ми је време некако изгледало предуго, крава се одједном ритнула и побегла крож жбуње. Стражар који је на брду био обезбеђење које је спречвало цивиле да не уђу на стрелиште током гађања, касније је причао како се укењао од страха када је поред њега пролетела луда крава у пуном трку. Тако сам децо, много пре Енглеза, направио Луду краву. Ето колико је то оружје било прецизно.

Иако сам и пре тога имао поштовање осталих у воду, јер ни на који начин због питомачких ознака нисам избегавао своје обавезе, након гађања и приче која се пронела касарном, шиптари су ме гледали са страхопоштовањем. Научио сам и неке псовке на албанском и пред сам крај стажирања десило се да су ме провоцирали како десетару Муслијају не смем да кажем ,,ћивша груја“, што је значило да му псујем жену. Мислећи да се у односу на мајку и сестру на то неће љутити, једног дана сам му пред стројем након неког ситног малтретирања рекао ту псовку. Закрвавио је на очи, помодрио испод црне коже и подигао нож на ПАП-овци (ПАП-ПолуАутоматска Пушка). Нисам веровао шта ради. Покушао сам да му кажем да су ме његови наговорили, али он је мумлао нешто на албанском и пошао да ме убоде. Измакао сам се у последњем тренутку, док су се остали измицали од мене. Поново сам покушао нешто да му кажем, овај пут агресивније, али он од беса нити је шта чуо, нити видео. Када је и други пут покушао да ме убоде, према оној старој ,,На пиштољ иди, од ножа бежи“, протрчао сам између других војника и почео да трчим са писте около ресторана. У јурњави сам пролетео поред пар војника који су иза ресторана клечали над отвореним шахтом. У том тренутку десетар Муслијај се од укопао поред њих, говорећи нешто на албанском. Осетио сам да нешто није у реду и то што је овај застао искористио сам да се вратим на писту, где се већ створила гужва због нашег сукоба. Одмах сам дежурном официру испричао шта се десило. Дешавања након тога су ми магловита јер се све одиграло јако брзо. Неколико пута смо постројавани и пребројавани на писти. Шиптари су се узмували, дошао је Басарац и једном од њих, који га је напао или одбијао наређења, ударио шамар, тако лагано да је испао кроз прозор спаваонице и упао у рупу полуизграђене котловнице. Таква се бар прича касније причала међу војницима. Након тога је наредио борбену узбуну, где смо сви морали да са стварима изађемо из спаваоница. Војна полиција је вршила претерес, дошли су и безбедњаци из Вараждина (јединица је припадала Вараждинском корпусу), вече и пола ноћи смо провели на писти. По неке шиптаре су долазили на писту и ту им претресали ствари. Неке су одвели са писте и више се нису вратили. Касно у ноћ смо се вратили у собе, да би пред јутро поново била дата узбуна. Због тог мрцварења последњих пар дана пред повратак на академију се и не сећам свих детаља.

Касније су процуреле информације да је тада ухапшено седам или осам шиптара који су два килограма цијанида хтели да убаце у градски водовод у Копривници. Нађени су и неки бојеви меци украдени на гађању. Наводно су оптужени и осуђени на казне строгог војног затвора од 6-10 година. Годинама сам покушавао да проверим тај податак јер, осим што су два килограма цијанида била скупља него два килограма кокаина, том количином је могло да се побије много више људи од оних који су живели у Копривници, али нисам успео. Како год, то је био мој први додир са шиптарском иредентом, а да ли су безбедњаци требали да ме се сете за Дан безбедности такође нисам успео да утврдим.

Иако умало закаснила са реакцијом, војска је на мене оставила утисак јаке и хомогене институције која је могла да се избори и са страним и са унутрашњим непријатељима, наравно највећим делом захваљујући кIк Басарцу. Користећи се и методама које нису биле у складу са Правилом службе показао је како се чува официрска част и заклетва дата својој отаџбини. За Команданта бригаде у Копривници постављен је 1986.

По отпочињању ратних дејстава 1991. године потпуковник Басарац Иван је отишао на коришћење годишњег одмора и никада се није вратио у јединицу. Прешао је у Збор народне гарде Хрватске (ЗНГ) и учествовао у нападима на јединице у саставу гарнизона Вараждин. Због исказаног залагања произведен је у генерала ХВ и од тадашњег Министра одбране Хрватск Гојка Сушка проглашен истинским херојем домовинског рата. Вероватно је и тамо положио заклетву.

 

2 Коментара

  1. Roman 22. августа 2017. Reply
    • БунарAuthor 26. августа 2017. Reply

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*