USPOMENA IZ BANJE

Nedelja ume da bude vrlo sumoran dan u banji. Ova je to obećavala od ranog jutra. Tmurno jutro se cedilo niz prozore i pretilo da nadvlada neonke u sobi. Gledao je trojicu cimera i razmišljao o tome kako ima i težih sudbina od njegovog pada sa građevine posle kojeg je dugo bio u gipsu. Sedeo je na krevetu spremajući se da pređe u invalidska kolica kako bi otišao u kupatilo i obavio jutarnje aktivnosti jer još uvek nije imao pun oslonac na nogama, kad se začulo kucanje na vratima. Ušla je i rekla “Dobro jutro“.Tu negde oko tridesetih godina, farbana duga crna kosa, crne oči iznad visokih jagodica, blago našminkana sa bledo-ružičastim karminom na usnama i zubima koji su se slagali sa beonjačama. Uredno ispeglana bela uniforma koja je isticala vitku figuru i možda previše srebra za medicinsku sestru. Dekolte tek naglašen, jer nije imala atribute za prenaglašen. I bez nekog posebnog truda izgledala je seksipilnije od onih golih starleta od kojih se nije moglo živeti po medijima. I nedelja je odjednom obećavala nešto sasvim drugo.
– Nije dobro, nego najlepše u ova skoro tri meseca-reče.
– Je l’ da?-prokomentarisa, blago se nasmešivši. Ja sam sestra Mira i nova sam smenska sestra na odeljenju.
Drago mi je, ja sam budući otac tvoje dece, pomisli da kaže, ali se ujede za jezik, jer se ona već posvetila teško šlogiranom cimeru.
– A jeste li uvek tako lepi, ili samo danas?-pokuša da uspostavi komunikaciju.
– Uvek, uvek-odgovori sada već službenim tonom.
– Gde ste do sada…-upita sa smišljenim razmakom-…u mom životu…
– Bila sam na drugom odeljenju-odgovori brzo, praveći se da ne čuje drugi deo pitanja. Vi ste sigurno Zoran, rekli su mi za vas.
“E jebi ga“, pomisli. Ako je čula priče od onih drugih sestara sa kojima je opštio samo službeno po nekoliko reči dnevno, zbog njihovih stalnih pokušaja da mu pomognu kada to od njih ne traži, blago bi bilo rečeno da su šanse da joj se zavuče tamo gde sunce ne zalazi minimalne.
– Da li nekom nešto treba?-upitala je Mira.
– Samo vi i parče neba-požuri da joj odgovori, kao da se bojao da ga ne pretekne neki od cimera, od kojih dvojica nisu mogli da govore, a treći je bio slep i skoro gluv. Otišla je ne odgovorivši, i sa sobom je odnela ono malo vedrine koju je unela ulaskom u sobu.

Za ručak se ponovo pojavila i sa osmehom počela da hrani onog teško šlogiranog cimera, koji se tako zagrcnuo i iskašljao puna usta graška da je dobacio i do njegovog kreveta na suprotnoj strani sobe. Ispeglano belo odelo bilo je sada sa zelenim tufnicama. Kao i kosa…“Pa Tomislave, zaboga!“-viknula je, odskočivši kada je već bilo kasno. Gledao je kako je Tomica posmatra skoro zatvorenim levim okom, zbog opuštene leve polovine lica usled šloga, i desnim izbečenim, kog nije mogao skroz da zatvori ni kad spava, kao da je upravo pobegao iz filma o zombijima. U prvom momentu vidno iznervirana, brzo nađe snage za osmeh i nastavak hranjenja.
Zoran uđe u kolica i dohvati peškir vozajući se do nje i pomažući joj da skine grašak iz kose. Prešao je na uniformu, kao neprimetno se približavajući dekolteu (“Eto, mi muškarci smo stoka, koristimo svaku situaciju“). Mira je desnom držala viljušku, a levom ograničavala pristup dekolteu.
– Evo imate i ovde-pođe on kao mali mrav da joj u nedrima nestane.
– Nema vise, sve smo poruckali-tepala je čoveku od nekih šezdesetak godina. Naglo se okrenula nalevo-krug i izašla iz sobe, dok se njemu grašak lepio za točkove kolica.

Uveče je nešto čitao, zobajući neke kupovne vanilice, ali odlične, koje mu je spakovala staramajka, bojeći se da će pored tri obroka dnevno i užine ostati gladan. Sestra Mira je sređivala Tomicu pre predaje smene, menjala mu je pelenu i pidžamu. Prizor je delimično remetio romantiku, ali šta je tu je. Kad je završila sređivanje i skinula rukavice, ponudio ju je vanilicama. Reče da ih obožava. Palcem i kažiprstom je uzela jednu iz providne posude i prinela je usnama. Prsti su joj virili iz usta, a belilo prah-šećera ostajalo na bledo-roze karminu. I taman kad ga je neka milina počela obuzimati, ona biserima zagrize vanilicu, što kičmom razli sasvim drugi osećaj.
– Jaoo, divne su…-promrmlja ushićeno preko zalogaja.
“Ima čika za tebe još divniji slatkiš, samo ne smeš tako da grizeš, da mi glas ne bi iz baritona prešao u mecosopran“, pomisli, ali ništa ne reče. Dok je jezikom skidala šećer sa usana, ponudio joj je ostatak kolača u kutiji. Posle taman dovoljnog nećkanja pristade i odnese posudu, uputivši mu osmeh kojim mu je poljuljala čvrsto mišljenje da neće lako doći do njegovog mladog, zgodnog i osakaćenog tela.

Sutradan je bila noćna smena, tako da se samo javila u sobu kada je došla. Čekao je da završi obilazak i negde posle 22 časa se uputio u sobu glavne sestre, računajući da su sve babe, kao i njegovi cimeri, pospali zajedno sa onom što se na RTS1 češljala dok selo gori. Morao je nešto da preduzme, nije mogao samo da gleda. Mira razvuče srdačan osmeh kad ga je ugledala kako se kolicima navlači preko male rampe, takozvane rampice, na vratima.
– Ooo, Zorane…Pa kako ste?
Njoj je to pitanje za uspostavljanje komunikacije, kako je pisalo na podsetniku pripravnika koji su mu pokazali (“Kada uđete u bolničku sobu kažete Dobar dan i Kako ste, radi uspostavljanja komunikacije“), oprostio, dok su druge sestre davno dobile zabranu postavljanja istog. Nije bio nekomunikativan, naprotiv, ali je smatrao da postavljanje istog pitanja desetak puta dnevno, mesecima, na koje niko i ne očekuje odgovor, predstavlja čisto maltretiranje. Zbog toga je doktoricu u banji odmah na početku rehabilitacije zamolio da sestrama prenese poruku “DA JE DOBRO DO KRAJA BORAVKA!!!“ i da mu to pitanje više ne postavljaju.

Pošto se nije dobro zaleteo sa kolicima vratio se unazada sa male rampe, takozvane rampice, i pokušao da se ponovo lansira dežurnoj sestri u naručje. I taman kada je uzeo zalet nešto ispred njega kao Brzi Gonzales upade u sobu.
– Gospođo Sofija-obrati se sestra Mira gospođi u hodalici (dubku) od preko sedamdeset godina-kako ste?
Svi su ponavljali to pitanje kao da im longplejka u glavi preskače.
– Joj, sine (čuveno srpsko oslovljavanje ženskog deteta)-poče umirućim glasom-nisam dobro…
Ne, nemoj se primiti, molio se u sebi, nemoj, nemoj….
– Šta vam je?
“Gotovo….primila se.“
I onda je počelo…Sedeo je u kolicima na ulazu u ordinaciju, dok je gospođa Sofija legla na krevet da joj se izmeri pritisak. Saznao je da je profesorica u penziji, da govori četiri svetska jezika (sa naglasom na SVETSKA), da je smrašala dosta a ne zna zašto, da se jedva kreće, da je pripadnica Jehovinih svedoka i da zbog toga nije htela da primi tuđu krv (“Baš čudno da je smršala“), da je sve boli, i srce i duša i ostali organi, da ne može da spava, da živi na Voždovcu sa mužem i dva sina, a treći, najmlađi, je jedini oženjen, ova dvojica imaju 42 i 44 godine, ali ima vremena za njih, muškarci su, oženiće se (“Hoće, kad Ei Niš napravi vremeplov“), jedan divno kuva, a drugi je vreedannnn, sve radi po kući (“Gejovi, baba, kad ti Zoran kaže“), da je u banji četvrti put, da je hrana dobra, samo preslana, zbog čega njoj pada pritisak (“???“)….
Baba, molim te, idi umri, HITNO MI JE!-pomisli. Smatrao je da takvo razmišljanje nije surovo jer je glavno verovanje Jehovinih svedoka da će ih njihov vrhovni bog, Jehova, vratiti na zemlju kad umru, što gosp.Sofiji ne pravi nikakvu razliku, a njemu baš BAŠ veliku. Posle skoro pola sata sedenja i slušanja njenog monologa, morao je da se oglasi:
– Gospođo i meni je pao pritisak, treba sestra da ga digne…
Mira nije ničim pokazala da je čula komentar, već je polako pakovala aparat za merenje pritiska. A gospođa Sofija je tek tog trenutka primetila da se još neko nalazi u prostoriji.
– Evo, evo, sine, sad ću ja-reče, upali svoju turbo-hodalicu i odgega iz sobe.
Još nije ni sišla sa male rampe, takozvane rampice, a Zoran je kolicima zašao iza stola gde je sedela Mira, tako da sada, zaglavljena između njega i zida, stola i ormana sa lekovima, nije imala odstupnicu. Markirao ju je pogledom kobre koja hipnotiše svoju žrtvu.
– Miro, čim sam te vidio, odmah sam te spazio…(namerno je rekao “vidio“ zbog rime)
Dok je to govorio svojim umilnim glasom, polako je stavio ruku preko njene.
– Zorane, ja nisam takva žena…
Pa nisam ni ja takva žena, pomisli, ali ne reče ništa. A i ako nisi “takva“, kako ti baš “to“ prvo pade na pamet? Gledali su se netremice…
Ima jedan trenutak kada muškarac ima prednost, samo taj jedan jedini trenutak koji treba da oseti i preuzme inicijativu. I treba ga osetiti, upravo zato što je trenutak koji se dešava u tačno određenom vremenu, svi ostali su ili prerani ili prekasni. U tom trenutku trenutku prskalice štrcaju testosteron, u tom trenutku muškarac šmiče kao bik koji je video Ferari, u tom trenutku se budi praiskonska životinja, u tom trenutku se oseća kao mužjak. Ovo je bio TAJ trenutak. Gledajući u njene beskrajno duboke crne oči, uzjahao je taj plimni talas i pošao da proba ukus njenog bledo-ružičastog karmina. Baš tog trenutka, tog jedinstvenog trenutka pre nego što će im se usne spojiti i hipnotisanje preuzeti druga, jednooka kobra, koja se, inače, počela izdizati iz svoje košarice prvi put posle šest meseci boravka po bolnicama, baš tog trenutka…“PLJAS!“
Šamar je pukao tako jako da su prhnule sove sa drveta ispred prozora ordinacije. Nije znao da je znala karate, tekvondo i još pet opasnih reči. Ona praiskonska životinja se probudi i njegova ruka pođe da uzvrati šamar, ali videvši sebe u dubini tih crnih očiju odusta.

Dok mu je levi obraz sjaktio k’o lampe na pružnom prelazu, ona ustade naglo i između njega i ormana se nekako provuče, rekavši “Kamera…“
Nije razumeo dok nije došla do vrata i pokazala mu sigurnosnu kameru u hodniku koja je bila postavljena tako da baš kroz vrata gleda na sto glavne sestre. Polako zatvori i zaključa vrata…I time mu uništi šansu da ima video za kućnu kolekciju kojim bi se hvalio do kraja života. Dok je razmišljao što mu je udarila šamar, kad je mogla lepo reći i on bi se otkotrljao i zatvorio vrata, došla je do stola i naginjući se preko ivice nadvila se nad njega u kolicima kao da će da ga bije, drsko pitajući:
– Šta je, šta ti u stvari hoćeš?
I…to je bilo to. Mogao joj je palamuditi o zvezdama u očima i kamenu u bubregu, o prolaznosti trenutka i beskraju svemira, o tome kako mu je život bio prazan dok je nije video. Mogao je. Ali posle onog šamara jednostavno joj je rukom izbio levu šaku kojom se oslanjala na ivicu stola, tako da je bukvalno pala na njega u položaj mačke iz crtaća o Pepe le Tvoru. Ostalo? Sigurnosna kamera bi verovatno snimila kako su mu polomljeni odbojnici na kolicima, izvaljeni tapacirunzi naslona za ruke i pocepan naslon leđa. Iako su kolica bila kineska bio je ponosan na sebe posle najduže apstinencije u svom životu. Nadao se da je pre predaje smene dezinfikovala onaj jadni sto. Kada je kasnije niz malu rampu, takozvanu rampicu, providnih ušiju pošao na spavanje, učinilo mu se da je iz neke sobe čuo zvuke “Obične ljubavne pesme“ od Aerodroma. Taj dan nije ni otišao na prepodnevne terapije.

Nažalost, Mira je radila samo još jednu smenu, i to baš kada je odlazio iz banje. Zbog stalne cirkulacije kroz lekarsku sobu nije bilo moguće očekivati neku reprizu one nestvarne večeri. Uspeo je da joj ukrade poljubac na brzaka i da je pita da li bi pošla sa njim negde, u neku njihovu, makar i svetliju budućnost. Rekla je da hoće, ali da ipak prvo mora pitati muža. Na izlasku je svratio u restoran i poslao joj žito sa šlagom koje je obožavala kao i vanilice. Naceri se pri pomisli kako je umesto mašinskog šlaga bilo bolje da ju je za kraj iznenadio ručno mućenim, ali dolaziće on još dugo tu, valjda će biti prilike.
Bilo mu je krivo što nije bila od početka boravka u banji u njegovom objektu, za tri meseca su mogli i uzeti se, i dobiti i iškolovati decu, i razvesti se. Ali, i bez obzira na to, njen osmeh će mu ostati najlepša uspomena iz banje.

A to je druga najlepša stvar koju je znala da uradi usnama.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.