УСПОМЕНА ИЗ БАЊЕ

Недеља уме да буде врло суморан дан у бањи. Ова је то обећавала од раног јутра. Тмурно јутро се цедило низ прозоре и претило да надвлада неонке у соби. Гледао је тројицу цимера и размишљао о томе како има и тежих судбина од његовог пада са грађевине после којег је дуго био у гипсу. Седео је на кревету спремајући се да пређе у инвалидска колица како би отишао у купатило и обавио јутарње активности јер још увек није имао пун ослонац на ногама, кад се зачуло куцање на вратима. Ушла је и рекла “Добро јутро“.Ту негде око тридесетих година, фарбана дуга црна коса, црне очи изнад високих јагодица, благо нашминкана са бледо-ружичастим кармином на уснама и зубима који су се слагали са беоњачама. Уредно испеглана бела униформа која је истицала витку фигуру и можда превише сребра за медицинску сестру. Деколте тек наглашен, јер није имала атрибуте за пренаглашен. И без неког посебног труда изгледала је сексипилније од оних голих старлета од којих се није могло живети по медијима. И недеља је одједном обећавала нешто сасвим друго.
– Није добро, него најлепше у ова скоро три месеца-рече.
– Је л’ да?-прокоментариса, благо се насмешивши. Ја сам сестра Мира и нова сам сменска сестра на одељењу.
Драго ми је, ја сам будући отац твоје деце, помисли да каже, али се уједе за језик, јер се она већ посветила тешко шлогираном цимеру.
– А јесте ли увек тако лепи, или само данас?-покуша да успостави комуникацију.
– Увек, увек-одговори сада већ службеним тоном.
– Где сте до сада…-упита са смишљеним размаком-…у мом животу…
– Била сам на другом одељењу-одговори брзо, правећи се да не чује други део питања. Ви сте сигурно Зоран, рекли су ми за вас.
“Е јеби га“, помисли. Ако је чула приче од оних других сестара са којима је општио само службено по неколико речи дневно, због њихових сталних покушаја да му помогну када то од њих не тражи, благо би било речено да су шансе да јој се завуче тамо где сунце не залази минималне.
– Да ли неком нешто треба?-упитала је Мира.
– Само ви и парче неба-пожури да јој одговори, као да се бојао да га не претекне неки од цимера, од којих двојица нису могли да говоре, а трећи је био слеп и скоро глув. Отишла је не одговоривши, и са собом је однела оно мало ведрине коју је унела уласком у собу.

За ручак се поново појавила и са осмехом почела да храни оног тешко шлогираног цимера, који се тако загрцнуо и искашљао пуна уста грашка да је добацио и до његовог кревета на супротној страни собе. Испеглано бело одело било је сада са зеленим туфницама. Као и коса…“Па Томиславе, забога!“-викнула је, одскочивши када је већ било касно. Гледао је како је Томица посматра скоро затвореним левим оком, због опуштене леве половине лица услед шлога, и десним избеченим, ког није могао скроз да затвори ни кад спава, као да је управо побегао из филма о зомбијима. У првом моменту видно изнервирана, брзо нађе снаге за осмех и наставак храњења.
Зоран уђе у колица и дохвати пешкир возајући се до ње и помажући јој да скине грашак из косе. Прешао је на униформу, као неприметно се приближавајући деколтеу (“Ето, ми мушкарци смо стока, користимо сваку ситуацију“). Мира је десном држала виљушку, а левом ограничавала приступ деколтеу.
– Ево имате и овде-пође он као мали мрав да јој у недрима нестане.
– Нема висе, све смо поруцкали-тепала је човеку од неких шездесетак година. Нагло се окренула налево-круг и изашла из собе, док се њему грашак лепио за точкове колица.

Увече је нешто читао, зобајући неке куповне ванилице, али одличне, које му је спаковала старамајка, бојећи се да ће поред три оброка дневно и ужине остати гладан. Сестра Мира је сређивала Томицу пре предаје смене, мењала му је пелену и пиџаму. Призор је делимично реметио романтику, али шта је ту је. Кад је завршила сређивање и скинула рукавице, понудио ју је ванилицама. Рече да их обожава. Палцем и кажипрстом је узела једну из провидне посуде и принела је уснама. Прсти су јој вирили из уста, а белило прах-шећера остајало на бледо-розе кармину. И таман кад га је нека милина почела обузимати, она бисерима загризе ванилицу, што кичмом разли сасвим други осећај.
– Јаоо, дивне су…-промрмља усхићено преко залогаја.
“Има чика за тебе још дивнији слаткиш, само не смеш тако да гризеш, да ми глас не би из баритона прешао у мецосопран“, помисли, али ништа не рече. Док је језиком скидала шећер са усана, понудио јој је остатак колача у кутији. После таман довољног нећкања пристаде и однесе посуду, упутивши му осмех којим му је пољуљала чврсто мишљење да неће лако доћи до његовог младог, згодног и осакаћеног тела.

Сутрадан је била ноћна смена, тако да се само јавила у собу када је дошла. Чекао је да заврши обилазак и негде после 22 часа се упутио у собу главне сестре, рачунајући да су све бабе, као и његови цимери, поспали заједно са оном што се на РТС1 чешљала док село гори. Морао је нешто да предузме, није могао само да гледа. Мира развуче срдачан осмех кад га је угледала како се колицима навлачи преко мале рампе, такозване рампице, на вратима.
– Ооо, Зоране…Па како сте?
Њој је то питање за успостављање комуникације, како је писало на подсетнику приправника који су му показали (“Када уђете у болничку собу кажете Добар дан и Како сте, ради успостављања комуникације“), опростио, док су друге сестре давно добиле забрану постављања истог. Није био некомуникативан, напротив, али је сматрао да постављање истог питања десетак пута дневно, месецима, на које нико и не очекује одговор, представља чисто малтретирање. Због тога је докторицу у бањи одмах на почетку рехабилитације замолио да сестрама пренесе поруку “ДА ЈЕ ДОБРО ДО КРАЈА БОРАВКА!!!“ и да му то питање више не постављају.

Пошто се није добро залетео са колицима вратио се уназада са мале рампе, такозване рампице, и покушао да се поново лансира дежурној сестри у наручје. И таман када је узео залет нешто испред њега као Брзи Гонзалес упаде у собу.
– Госпођо Софија-обрати се сестра Мира госпођи у ходалици (дубку) од преко седамдесет година-како сте?
Сви су понављали то питање као да им лонгплејка у глави прескаче.
– Јој, сине (чувено српско ословљавање женског детета)-поче умирућим гласом-нисам добро…
Не, немој се примити, молио се у себи, немој, немој….
– Шта вам је?
“Готово….примила се.“
И онда је почело…Седео је у колицима на улазу у ординацију, док је госпођа Софија легла на кревет да јој се измери притисак. Сазнао је да је професорица у пензији, да говори четири светска језика (са нагласом на СВЕТСКА), да је смрашала доста а не зна зашто, да се једва креће, да је припадница Јеховиних сведока и да због тога није хтела да прими туђу крв (“Баш чудно да је смршала“), да је све боли, и срце и душа и остали органи, да не може да спава, да живи на Вождовцу са мужем и два сина, а трећи, најмлађи, је једини ожењен, ова двојица имају 42 и 44 године, али има времена за њих, мушкарци су, ожениће се (“Хоће, кад Еи Ниш направи времеплов“), један дивно кува, а други је врееданннн, све ради по кући (“Гејови, баба, кад ти Зоран каже“), да је у бањи четврти пут, да је храна добра, само преслана, због чега њој пада притисак (“???“)….
Баба, молим те, иди умри, ХИТНО МИ ЈЕ!-помисли. Сматрао је да такво размишљање није сурово јер је главно веровање Јеховиних сведока да ће их њихов врховни бог, Јехова, вратити на земљу кад умру, што госп.Софији не прави никакву разлику, а њему баш БАШ велику. После скоро пола сата седења и слушања њеног монолога, морао је да се огласи:
– Госпођо и мени је пао притисак, треба сестра да га дигне…
Мира није ничим показала да је чула коментар, већ је полако паковала апарат за мерење притиска. А госпођа Софија је тек тог тренутка приметила да се још неко налази у просторији.
– Ево, ево, сине, сад ћу ја-рече, упали своју турбо-ходалицу и одгега из собе.
Још није ни сишла са мале рампе, такозване рампице, а Зоран је колицима зашао иза стола где је седела Мира, тако да сада, заглављена између њега и зида, стола и ормана са лековима, није имала одступницу. Маркирао ју је погледом кобре која хипнотише своју жртву.
– Миро, чим сам те видио, одмах сам те спазио…(намерно је рекао “видио“ због риме)
Док је то говорио својим умилним гласом, полако је ставио руку преко њене.
– Зоране, ја нисам таква жена…
Па нисам ни ја таква жена, помисли, али не рече ништа. А и ако ниси “таква“, како ти баш “то“ прво паде на памет? Гледали су се нетремице…
Има један тренутак када мушкарац има предност, само тај један једини тренутак који треба да осети и преузме иницијативу. И треба га осетити, управо зато што је тренутак који се дешава у тачно одређеном времену, сви остали су или прерани или прекасни. У том тренутку тренутку прскалице штрцају тестостерон, у том тренутку мушкарац шмиче као бик који је видео Ферари, у том тренутку се буди праисконска животиња, у том тренутку се осећа као мужјак. Ово је био ТАЈ тренутак. Гледајући у њене бескрајно дубоке црне очи, узјахао је тај плимни талас и пошао да проба укус њеног бледо-ружичастог кармина. Баш тог тренутка, тог јединственог тренутка пре него што ће им се усне спојити и хипнотисање преузети друга, једноока кобра, која се, иначе, почела издизати из своје кошарице први пут после шест месеци боравка по болницама, баш тог тренутка…“ПЉАС!“
Шамар је пукао тако јако да су прхнуле сове са дрвета испред прозора ординације. Није знао да је знала карате, теквондо и још пет опасних речи. Она праисконска животиња се пробуди и његова рука пође да узврати шамар, али видевши себе у дубини тих црних очију одуста.

Док му је леви образ сјактио к’о лампе на пружном прелазу, она устаде нагло и између њега и ормана се некако провуче, рекавши “Камера…“
Није разумео док није дошла до врата и показала му сигурносну камеру у ходнику која је била постављена тако да баш кроз врата гледа на сто главне сестре. Полако затвори и закључа врата…И тиме му уништи шансу да има видео за кућну колекцију којим би се хвалио до краја живота. Док је размишљао што му је ударила шамар, кад је могла лепо рећи и он би се откотрљао и затворио врата, дошла је до стола и нагињући се преко ивице надвила се над њега у колицима као да ће да га бије, дрско питајући:
– Шта је, шта ти у ствари хоћеш?
И…то је било то. Могао јој је паламудити о звездама у очима и камену у бубрегу, о пролазности тренутка и бескрају свемира, о томе како му је живот био празан док је није видео. Могао је. Али после оног шамара једноставно јој је руком избио леву шаку којом се ослањала на ивицу стола, тако да је буквално пала на њега у положај мачке из цртаћа о Пепе ле Твору. Остало? Сигурносна камера би вероватно снимила како су му поломљени одбојници на колицима, изваљени тапацирунзи наслона за руке и поцепан наслон леђа. Иако су колица била кинеска био је поносан на себе после најдуже апстиненције у свом животу. Надао се да је пре предаје смене дезинфиковала онај јадни сто. Када је касније низ малу рампу, такозвану рампицу, провидних ушију пошао на спавање, учинило му се да је из неке собе чуо звуке “Обичне љубавне песме“ од Аеродрома. Тај дан није ни отишао на преподневне терапије.

Нажалост, Мира је радила само још једну смену, и то баш када је одлазио из бање. Због сталне циркулације кроз лекарску собу није било могуће очекивати неку репризу оне нестварне вечери. Успео је да јој украде пољубац на брзака и да је пита да ли би пошла са њим негде, у неку њихову, макар и светлију будућност. Рекла је да хоће, али да ипак прво мора питати мужа. На изласку је свратио у ресторан и послао јој жито са шлагом које је обожавала као и ванилице. Нацери се при помисли како је уместо машинског шлага било боље да ју је за крај изненадио ручно мућеним, али долазиће он још дуго ту, ваљда ће бити прилике.
Било му је криво што није била од почетка боравка у бањи у његовом објекту, за три месеца су могли и узети се, и добити и ишколовати децу, и развести се. Али, и без обзира на то, њен осмех ће му остати најлепша успомена из бање.

А то је друга најлепша ствар коју је знала да уради уснама.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*