Tito (1)

 

,,Sve grozomorne Brozove žrtve nisu popisane niti izbrojane, a kao saradnik Hitlera, Pavelića, Staljina, Čerčila i Vatikana, nije nam dozvolio da ih sve popišemo, voštanicu sveću za pokoj duše zažegnemo i pristojnim spomen-obeležjem označimo njihov grob, nego Brozovi i ustaški mučenici iz našeg naroda, kršteni i vaspitavani u Svetosavlju, još uvek leže pod raznim igralištima, jarugama, lisičjim potocima neopojani i nepoznati, čime navlače na nas, njihovo nezahvalno potomstvo, Božji gnev i ljudsku kaznu. Naša je najpreča dužnost da sve te svete žrtve napišemo u diptih mučenika i junaka i da se svake godine na Vidovdan molimo Bogu za spas njihovih napaćenih duša. Imajući sve to u vidu, onda se može shvatiti sa kakvim monstrumom i zločincem protiv čovečnosti smo mi Srbi imali posla, a veličali smo ga kao ,,najvećeg sina naših naroda”.

Samo na Sremskom frontu nepotrebno je pobijeno oko sto hiljada srpske mladeži, krema i cveta naše budućnosti, koji nisu bili ni obučeni da se bore na ratištu. Ako se setimo toga kako je dovodio ustaše u Srbiju i presvlačio ih u četnike da bi klali Srbe i vršili diverzije protiv Nemaca, a Nemci streljali sto Srba za jednog ubijenog Nemca, onda se može shvatiti sa kakvim smo đavolom imali posla. U Srbiji nema nijednog manjeg ili većeg mesta, da u njemu nema srpskog stratišta pod Brozom, strelišta i ubijališta Srba. Broz je čak sklapao dogovor sa Nemcima da zajednički napadnu četnike i da se zajednički odupru savezničkom iskrcavanju u Jugoslaviju, da mu ne bi saveznici izmakli fotelju vlasti nad Srbima, ,,koja mu se smešila”.

Dodvoravajući se Srbima, prividno, da bi ih poklao, oženio se Srpkinjom, i to svešteničkom ćerkom, sve u nameri da kao pravi đavo zavara svoj zločinački trag, zaveo je srpsku mladež preko skojevaca, koji nisu znali nista ,,dalje od nosa”, već kao pravi lovački psi da ustanu na svoje roditelje, učitelje, sveštenike, intelektualce, čuvajući Broza kao da im je Gospod Bog Savaot ili Sveti Sava sišao s neba (kao što su to činili Penezić, Ranković, Koča Popović, Peko Dapčević, Petar Stambolić, Miloš Minić i mnogi drugi), a ovaj je prividno postao i ,,srpski zet” da bi ih nemilosrdno uništio. Broz je sproveo u delo Starčevićevu politiku nad ostatkom Srba koji su preživeli pakao Drugog svetskog rata, kome je i on svojom perfidnom antisrpskom politikom doprineo.

To znači da je: trećinu Srba za vreme ili posle rata pobio ili dozvolio ustašama u NDH, balistima na KIM ili strukturama JNA, ustašama na Golom Otoku i na drugim mestima da ih pobiju, trećinu Srba je proterao u inostranstvo, a od preostale trećine neke oglobio tzv. otkupima, druge unesrećio nacionalizacijom, konfiskacijom, eksproprijacijom, kolonizacijom, razbio srpsku porodicu mešetarenjem OZNE, učeći decu da špijuniraju svoje roditelje, supruge svoje muževe, komšije svoje susede, kumove svoju kumčad; razorio selo odvođenjem seljaka sa njiva 1946. u fabrike; zatvorio 1966. fabrike, odvođenjem radnika iz njih i prebacivanjem u inostranstvo, pre svih u Nemačku, kako bi mu zaradili marke za njegova belosvetska skitanja i bazanja.

On je zavađao muževe i žene preko AFŽ-a, decu sa roditeljima zaluđivanjem ideologijom i ispiranjem mozga propagandom i cinkarenjem. Broz je najviše od svih okupatora u celoj našoj istoriji pobio i izmasakrirao Srba. Ipak, i pored toga što je kasnije, kada se dočepao vlasti izbegavao da potpisuje smrtne kazne osuđenika, Broz je bio veliki lažov, strasan ubica, pravi hohštapler, čovek bogate robijaške prošlosti, jer je radio šta je hteo i varao koga god je hteo i stigao da prevari: žene i devojke, partijske drugove i političare, lične prijatelje i neprijatelje.

Ako se predugačkom spisku od Broza likvidiranih Srba dodaju i ubijanja nekomunista u Jugoslaviji od 1944.pa do 1953, a onda i ubijanja izbeglih, uglavnom najčestitijih Srba: intelektualaca, radnika i seljaka, izbeglih Srba i nešto Slovenaca u Austriju, koje mu je Čerčil predao, a Broz pobio u Kočevju i Blajburgu, utoliko je cifra stradalih Srba od strane Broza mnogo veća. Pa zatvaranje, prebijanje i ubijanje srpskih komunista od 1948, za vreme Rezolucije IB, stvorene 1948. u engleskoj ambasadi u Beogradu, dakle uglavnom srpskih komunista, bez obzira na to da li su oni bili iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske ili iz drugih krajeva Jugoslavije, zatim ubijanje Srba i posle Drugog svetskog rata pa sve do šezdesetih godina prošlog veka-taj broj Srba, ubijenih od strane Broza penje se na nekoliko stotina hiljada žrtava, možda čak i preko milion ljudi.

Tek kada sve to sagledamo, možemo da shvatimo kakvu su pustoš i genocid Broz i komunizam ostavili u srpskom narodu. Dodajte, dakle, tome i cifru od 50.000 do 100.000 četnika, ljoticevaca i nevinih civila-srpskih izbeglica koji su, bežeći od surove osvete podivljalih hordi Titovih partizana, našli spas u inostranstvu, a koji su ih sve pobili u Kočevju, Kelebiji, Blajburgu i ostalim slovenačkim šumama i šikarama, sa jednim jedinim promilom preživelih, to se može samo pretpostaviti šta su Srbi doživeli od ,,najvećeg sina naših naroda”.

To je isto Čerčil učinio i sa Rusima izbeglim pred Staljinovom osvetom, vrativši ih njemu, a ovaj ih je sve bez ikakve milosti pobio. Iz dosad rečenog svako može svojim zdravim razumom izvući prirodan zaključak da je Josip Broz Tito bio štetniji po srpski narod nego ma koji turski sultan, nego svi turski sultani zajedno, sve paše i dahije, sve Franje Josifi i Poćoreci, svi Hitleri i Musoliniji, svi Pavelići i Artukovići, svi Tuđmani i Mesići.

Broz je patološki mrzeo Srbe, želeći da ih potčini, ponizi i satre. Sebi je zacrtao kao dužnost da osvoji Srbiju, nametne joj se za vladara, sedne na presto Karađorđevića i uživa ,,razbojničku mirovinu ubijanja Srba”. Nikad niko nije znao ko je on, kada govori istinu a kada laže, šta misli i kad kaže to što misli, da li govori istinu. Naprosto: jedno je govorio, drugo mislio, a treće radio. On je u potpunosti bio moralni šizofrenik. Čerčil ga je, kao ,,lumena Balkana” i ,,jedinstvenog Josipa Maršala”, ustoličio za doživotnog ,,crvenog cara” polovinom 1944., iako je znao tajnu o Brozu i njegovom genocidu nad srpskim narodom, iako se na Britanskom ostrvu o Brozu pojavilo tri hiljade kniga i duplo više brošura, a da se o njemu nije dorekla prava istina.

Broz je, izgleda, sa posebnim pijetetom neskrivene patološke želje ubijao Srbe: za račun Franje Josifa u Prvom svetskom ratu; za račun Staljina između dva svetska rata, u toku ,,revolucije” i posle ,,oslobođenja”; za račun Hitlera, Pavelića i pape Pija XII u toku Drugog svetskog rata; za račun Čerčila posle završetka rata. Na ovim prostorima nije nikada bilo takvog i tolikog ubice Srba kakav je bio Josip Broz. Čak je i Hitler bio ,,majka” prema Srbima u odnosu prema Brozu, koji se pokazao kao pravi Moloh, tako da smo mi Srbi, tek tzv. Brozovim ,,oslobođenjem”, potpali u najgnusnije, najperfidnije i najteže istorijsko sužanjstvo.

Uostalom, već na samom završetku Drugog svetskog rata Broz je izdao ,,maršalsku“ naredbu da se sa Srbima postupa kao sa okupiranim narodom. Taj narod je bio stvarno okupiran, prvo zbog viših boljševičkih ciljeva, a onda zbog zapadne slobode i demokratije. Tu cenu su Srbi vrlo skupo platili.“

(Iz knjige dr Žarka Gavrilovića „Srpski pakao u Brozovoj Jugoslaviji“, Beograd 2006., str. 263-266)

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.