SREBRENICA, DOKLE?

 

Nedeljama sam slušao oglašavanje raznih ,,dušebrižnika“, ,,eksperata“ i ,,boraca za ljudska prava“ u vezi događaja u Srebrenici. Rat na društvenim mrežama se odavno zahuktao i preti da se prenese u stvarnost. Nekoliko svojih virtuelnih prijatelja islamske i katoličke veroispovesti izgubio sam u raspravama oko toga šta su činjenice, a šta dirigovani podaci zarad političkih ciljeva. Nijedan argument na koji bih se pozvao za njih nije bio dovoljno dobar ili je izvor informacija koji sam koristio bio suviše pristrasan, dok je jedino što su oni navodili kao ,,argument“ bila reč genocid. Pošto istina može biti samo jedna, pokušaću da dam neki svoj doprinos prekidu silovanja iste na ovim prostorima.

Hajde da prvo razjasnim šta je uopšte genocid: ,,Genocid je čin planskog uništenja jedne ljudske grupe čiji integritet i homogenost su determinisani etnički i (ili) nacionalno i (ili) religiozno i (ili) rasno, bez obzira na pol ili uzrast pripadnika te grupe“. Definiciju je dao poljski teoretičar prava Rafael Lemkin 1944. i ona je ulaskom u rezoluciju UN 96/1 od 11.12.1948. postala deo međunarodnog prava. Od tada NIJE MENJANA.

Pošto piše PLANSKOG UNIŠTENJA zadatak bilo kojeg tužilaštva u postupku dokazivanja genocida pred sudom, pa samim tim i Tužilaštva pred Haškim tribunalom kao Međunarodnim sudom, trebao bi biti dokazivanje upravo te namere planskog uništenja jednog naroda ili ciljane grupe. Ako ni do dan danas Tužilaštvu nije uspelo da pronađe bilo kakav trag o postojanju plana za uništenje Muslimana u Srebrenici kako je pred Haškim tribunalom uopšte mogla biti podignuta optužnica za to delo? Znači ni posle dvadeset godina ne postoji bilo kakav zvaničan dokument kojim bi dokazalo postojanje te namere, kao ključnog elementa za pokretanje optužnice za  genocid, a sa druge strane u zvaničnim dokumentima se navodi da je general Ratko Mladić naredio, organizovao, nadgledao i sproveo evakuaciju preko 20 000 muslimanskih žena, dece i staraca, i neko to i dalje naziva genocidom? S kojim pravom?

Da se razumemo: neće ni drugačija pravna konotacija vratiti nijednu žrtvu, ali zašto insistirati na nečemu za šta nema pravnog osnova? Ako se u Srebrenici desio zločin, to je mogao biti samo RATNI ZLOČIN, a nikako genocid. A to je u svom intervjuu ,,Politici“ potvrdio i  Efraim Zurof, najpoznatiji svetski lovac na naciste i direktor centra ,,Simon Vizental“, rekavši da je ,,apsurdno porediti holokaust, genocid u Ruandi i zločine u Srebrenici“, ali je verovatno i on nekompetentan i pristrasan.

Iako bi svakom iole pismenom prethodno bilo dovoljno da porazmisli o čemu to priča ili piše, oni što kao papagaji ponavljaju ,,genocid“ reći će: ,,Da, ali taj genocid su priznale međunarodne institucije“, pa hajde da se onda da vidimo ko je to priznao i zašto.

Ono za šta se ti nedokazni zagovornici genocida hvataju je presuda izrečena generalu Radislavu Krstiću u Haškom tribunalu, koji je u avgustu 2002. godine prvo osuđen za genocid na 46 godina kao počinilac, a zatim u aprilu 2004. ,,zbog pomaganja i podržavanja genocida“ na 35 godina. Znači, iako sud nije dokazao postojanje bilo kakvog naređenja ili plana za delimično ili potpuno uništenje Muslimana na teritoriji Srebrenice, niti je dokazao da je gen.Krstić izdao ili izvršio bilo kakvo naređenje za likvidaciju ljudi, šta više utvrđeno je da prilično dugo nije ni znao šta se desilo, MEĐUNARODNI sud pravde prvi put nakon Drugog svetskog rata, odnosno prvi put u istoriji od kada je definicija genocida usvojena, na teritoriji Evrope donosi presudu koja sa definicijom genocida po MEĐUNARODNOM pravu nema veze.

Koliko taj postupak nema veze sa međunarodnim pravom govori i činjenica da je  sud pokušavajući da nađe argumente za presudu četiri puta menjao definiciju “zaštićene grupe“ protiv koje su bile uperene genocidne radnje, da bi na kraju tu definiciju van svih međunarodnih institucija proširio kao “genocid počinjen na ograničenoj teritoriji na grupi od strane veće grupe“. Valjda uvidevši da je time napravljen opasan presedan u međunarodnom pravu sud je sopstvenu presudu u kojoj potvrđuje da je genocid počinjen učinio diskutabilnom smanjivši optuženom kaznu za to delo za koje mu je i sudio. I da zlo bude veće, upravo ta i tako diskutabilna presuda postaje ,,presuđena činjenica o kojoj se više neće raspravljati“! Ako je činjenica nešto što se stvarno dogodilo, odnosno nešto što se nedvosmisleno može tvrditi i proveriti, zašto bi sud donosio takvu klauzulu o neproveravanju ako je siguran da se to što su u presudi napisali zaista i dogodilo? Pa naravno, upravo zato što nije siguran.

A kako je i mogao biti siguran kada je glavni istražitelj Tužilaštva Žan Rene Ruez u svojim izveštajima operisao sa podacima o žrtvama kao što su ,,na stotine“, ,,nekoliko stotina“, ,,više od hiljadu“, ,,više hiljada“ i slično, a ne sa konkretnim brojevima. Da podsetim: Ž.R.Ruez je u Tuzlu stigao 20.7.1995. i svoja istraživanja je vršio do 24.7., da bi Haški tribunal odmah 25.7. podigao optužnice protiv Radovana Karadžića i gen.Ratka Mladića za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge ratne zločine. Da li iko ko racionalno razmišlja može pomisliti da je Ž.R.Ruez za četiri, pet dana mogao da istraži, prikupi materijal i podnese izveštaj sa dovoljno dokaza kojim se već sutra po prvi put u istoriji mogla podići optužnica za najteže dokazivo krivično delo genocida? Ako nije nacionalno i verski obojen naravno da ne može!

To pokazuje i tekst objavljen 24.7.1995. u ,,Dejli telegrafu“ (Daily Telegraph) pod naslovom ,,Srpska zverstva nedokazana“ u kojem Henri Viland, Komesar UN za ljudska prava, navodi da posle pet dana provedenih u Tuzli i razgovora sa dobrim delom do oko 20 000 izbeglica iz Srebrenice koji su se tu zatekli “nije pronašao nijednog svedoka koji bi iz prve ruke mogao da potvrdi da je prisustvovao nekom zverstvu“. Eto zašto se Tužilac koji je u isto vreme boravio u Tuzli kada i Viland nije služio podacima sa konkretnim brojem žrtava: zato što ih nije ni imao.

Ako ih nije imao, a iz prethodnog možemo zaključiti da ih za tako kratko vreme nikako nije mogao imati, pogotovo što je sve vreme bio u Tuzli a ne na terenu gde su se navodni zločini desili, kako je onda podignuta optužnica za genocid? I još gore, ako Tužilac u jednom od svojih izveštaja navodi da je u iskopavanjima vršenim po nalogu Međunarodnog suda do 2003.godine otkriveno oko 1900 tela, a identifikovano samo nekoliko, kako je onda moguće da je gen.Krstiću još 2002.godine izrečena presuda za genocid nad više od 7000 Muslimana? Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan ako se zna da je Haški tribunal samo deklerativno telo OUN, a u stvari ga je oformio i finansira NATO (čitaj: Amerika) kao sud za suđenje samo jednom narodu, pogađajte kojem (pomoć prijatelja: od ukupnog broja presuda 98,6% izrečeno je Srbima). Kada se to zna, jasno je da je Srebrenica politički projekat koji sa stvarnim događajima nema nikakve ili ima vrlo male veze.

O tome da je Srebrenica dosta ranije isplaniran politički projekat govorio je i  Hakija Meholjić, član Ratnog predsedništva Srebrenice, u norveškom filmu “Srebrenica: izdani grad“, gde prenosi reči Alije Izetbegovića sa sastanka 1993.godine, koji je rekao da mu je američki predsednik Bil Klinton još tada nudio ,,da četnici uđu u Srebrenicu i pobiju pet hiljada Muslimana, posle čega će NATO bombardovati srpske položaje u Bosni“. Pošto je delegacija iz Srebrenice odbila taj predlog, Alija je pozvao Nasera Orića i naredio mu da započne krvavi pir klanja staraca, žena i dece  po nebranjenim srpskim selima, u nameri da izazove reakciju VRS koja bi ispunila obećanje dato Hilari Klinton prilikom posete Americi, da će biti 5000 žrtava. Da je sve unapred bilo dogovoreno između Alije Izetbegovića i Bila Klintona u svojim izjavama potvrđuje i Ibran Mustafić, jedan od osnivača SDA u Srebrenici. Znači Srebreničani znaju istinu, a znao je i Alija, zato se nikada nije ni pojavio u Potočarima kako bi odao počast žrtvama. Da je sve bilo planirano potvrđuje i podatak da je Naser Orić, komandant 28.divizije A BiH, pod čijom su komandom činjena nečuvena zverstva nad srpskim stanovništvom, bio evakuisan pet dana pre pada Srebrenice i to helikopterom u kojem je osim pilota bio gen.Filip Morion, komandant Mirovnih snaga UN. I, kažu, nekih pet miliona dolara koje je Naser pošteno zaradio prodajući svojoj raji humanitarnu pomoć.

Međutim, da li je Srebrenica izdata i prodata samo da bi NATO bombardovao položaje bosanskih Srba? Piter Galbrajt, američki ambasador u Hrvatskoj, u svom intervjuu ,,Nedeljniku“ 22.11.2012. razjasnio je to rekavši ,,da nije bilo pokolja u Srebrenici Amerikanci ne bi dali zeleno svetlo Hrvatima za operaciju Oluja“ (zeleno svetlo znači ,,pomagale u osmišljavanju i sprovođenju akcije“, kako je naveo penzionisani general Čarls Bojd, Zamenik komandanta NATO). Tako je izrežirani ,,genocid“ u Srebrenici iskorišćen da se prikrije pravi genocid u Hrvatskoj (jer najveće etničko čišćenje na teritoriji Evrope nakon Drugog svetskog rata, u kojem je ubijeno 2313 Srba, od čega 1205 civila, proterano preko 250 000 i, u cilju potpunog brisanja fizičkog traga postojanja, popaljeno više od 20 000 kuća, jeste genocid prema definiciji međunarodnog prava) i uloga onih koji su ga režirali. To je u svojoj knjizi ,,Rat u vreme mira“ potvrdio i poznati američki istoričar i publicista, dobitnik Pulicerove nagrade, Dejvid Halberstam napisavši da je ,,Amerika i ranije htela da podrži Hrvatsku u toj akciji, ali nikako nije uspevala da obezbedi okolnosti, ambijent, nešto kao izgovor“ (nastradao u saobraćajnoj nezgodi odmah nakon izdavanja knjige).

Ako se još u obzir uzme i podatak koji je Galbrajt u navedenom intervjuu izneo da su im (Amerikancima) ,,razmere pokolja postale jasne oko 25.jula“, što se poklapa sa datumom podizanja optužnica za genocid protiv Karadžića i Mladića, može se zaključiti da su munjevito slanje glavnog istražitelja Ž.R.Rueza i njegov petodnevni boravak u Tuzli, gde nikakvih zločina nije ni bilo, samo obična farsa koja je trebala da posluži kao pokriće za podizanje već pripremljenih optužnica sa unapred određenim brojem žrtava. Samim tim presuda Haškog tribunala gen.Krstiću za ,,podržavanje i pomaganje u genocidu“, na osnovu koje su kasnije donete i druge, nema nikakve veze sa pravdom i međunrodnim pravom, već je bila čisto izvršavanje političkog zadatka izdatog od strane glavnih finansijera.

Dokaz za to je teatralni nastup Medlin Olbrajt 10.8.1995. u UN kada je mahala fotografijom za koju niko nije razumeo šta predstavlja, dok ona nije rekla da je to satelitski snimak masovne grobnice kod Nove Kasabe ,,gde je sahranjeno hiljade muslimanskih žrtava“. Kako je Olbrajtova znala da su žrtve ispod zemlje muslimanske, osim ako sateliti kroz zemlju nisu videli obrezana spolovila? Kada su obavljena iskopavanja na tom mestu nađena su 33 tela, a dve godine kasnije na 20 lokacija pronađeno je ukupno 400 tela nastradalih od 1992.-1995. Umesto priznanja da za tvrdnje o hiljadama žrtava nema osnova, Klintonova administracija još pokušava da se izvadi suludom sumnjom da su Srbi možda premestili tela na druge lokacije. Ako je područje Srebrenice bilo pod stalnim satelitskim nadzorom, a vidimo da jeste (i to sa više satelita), kako su uz toliku tehnologiju snimili ,,premeštenu zemlju“ (iz čega su zaljučili da je na tom mestu masovna grobnica, i to baš sa muslimanskim žrtvama), a nisu snimili ponovno otkopavanje, prevoz i ponovno zakopavanje ,,nekoliko hiljada tela“? Malo nelogično, je l’ da? I kako je uopšte moguće da ni sateliti, ni ubačeni američki i engleski obaveštajci, ni pripadnici holandskog bataljona, ni pripadnici 28.divizije AR BiH, nisu snimili nijednu jedinu scenu masovnog zločina? Šta? Postoje satelitski snimci? Nisu satelitski nego sa U2? Pa gde su? Zapečaćeni u Stejt Dipartmentu na 50 godina? Zašto, pobogu, kada bi se time sve nedoumice razrešile između naroda? ,,Da bi se zaštitile obaveštajne metode prikupljanja podataka“ (izjava Medlin Olbrajt)? Ajde? A da to nije uriniranje po ljudskoj inteligenciji?

Ali, možda najbolji dokaz da ta presuda jeste doneta po političkom nalogu Amerike, pokazuje činjenica da Srebrenica uopšte nije pominjana prilikom Dejtonskog sporazuma u novembru 1995. Ako su, kako kaže Galbrajt, znali razmere pokolja u julu, kako to da ga ni muslimanska ni američka strana nije pomenula tokom pregovora u novembru? Zar mislite da bi neko od njih propustio priliku da uceni Srbe da su zaista imali dokaze o zločinu tolikih razmera? Zar mislite da svi mediji i u BiH, i u svetu, ne bi nakon takvog zločina brujali mesecima, a ne izveštavali u uobičajenim okvirima sve do kraja 1995.? U julu se podiže optužnica ni manje ni više nego za genocid, a o tome se ćuti i u novembru? Opet nelogično, zar ne?

Eto na osnovu kakve sprdnje od suđenja su međunarodne institucije počele da priznaju genocid ,,nad više od 7000 Muslimana“, koji ni posle dvadeset godina nije dokazan. Valjda sam uspeo i to da razjasnim. Koga interesuje kakvi su sve propusti (naravno smišljeni) pravljeni tokom dokaznog postupaka na suđenjima za ovo delo, može detalje pročitati u knjizi “Srebrenička podvala“, pukovnika Ratka Škrbića, veštaka u dva slučaja pred Haškim tribunalom. (Ko misli da nešto iz knjige nije tačno, puk.Škrbić poziva pojedince ili relevantne institucije da ARGUMENTOVANO i uz prisustvo javnosti pokušaju da obore nalaze do kojih je došao.)

,,Po tebi će još ispasti da žrtava nije ni bilo!“, možda će od onih najnedokaznijih neko reći. Ne, nisam rekao da žrtava nije bilo, niti ću to ikada reći. Ali da postoji licitacija žrtvama, to ću reći. Iako sam mislio da ovde završim tekst potrudiću se da dam neke osnove za razmišljanje ljudima kojima je mozak toliko ispran verskim ili nacionalističkim da su ,,slepi kod očiju“.

Prvo i osnovno je trebalo razlučiti koliko je žrtava umrlo (prirodnom smrću ili od bolesti), nastradalo (nastradao u saobraćajnoj nezgodi koja nije imala veze sa ratnim dejstvima, recimo), ubijeno (u ratnim dejstvima) ili pobijeno (streljano), s napomenom da se jedino ovo poslednje može računati u zločin. Da li mislite da je Tužilaštvo interesovala razlika između ovih pojmova? Naravno da nije i sve pronađene žrtve se vode kao POBIJENE, što je, naravno, po prirodi stvari nemoguće. To potvrđuje i srebrenički gospodar života i smrti Naser Orić u svojoj knjizi ,,Srebrenica svedoči i optužuje“, gde navodi 1333 žrtve pre 11.jula 1995. Ne navodi da li su te žrtve stradale u borbi sa srpskim snagama ili ih je on pobio pošto su mu se suprotstavili: Ibran Mustafić navodi da ih je bilo od 500-1000, a Samir Avdić, Naserov vojnik, u svom svedočenju tvrdi da su ,,naserovci“ pobili od 800-1200 neistomišljenika. Tu su onda i oni koji su živi, a navedeni su među žrtvama, kojih, kako navodi Mirsad Tokača, direktor Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, ima oko 500. Ako se u obzir uzme činjenica koju je potvrdio i Ž.R.Ruez da je ,,značajan broj poginuo u borbama“ prilikom probijanja 28.divizije A BiH prema Tuzli, koji se u zavisnosti od izvora kreće od 2000-5000 ljudi (Načelnik GŠ A BiH Enver Hadžihasanović navodi 2628 lica, UNPROFOR u izveštaju od 17.7.1995. navodi da su gubici u koloni oko 3000 ljudi, Karl Bilt, pregovarač MZ, u svojim memoarima navodi 4000, a Džon Šindler, američki obaveštajac, u gore pomenutom norveškom filmu navodi 5000), onda je pobijeno (jedino što bi se moglo ubrojati u genocid) ono što je izjavio Josif Bodanski, direktor Specijalne komisije američkog kongresa za terorizam i nekonvencionalni rat: ,,Svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama“. Donekle sličnu procenu je dao i Filip Korvin, najviši rangirani predstavnik UN na terenu tog jula 1995. godine, tvrdeći sve do svoje smrti 2010.godine da je u Srebrenici pobijeno oko 700 Muslimana. A oni su ipak bar malo kompetentni, morate priznati.

Da ne shvatite pogrešno: zločin je i jedan nevino ubijen, i za to treba počinilac da odgovara. A ko je počinio taj zločin i po čijem naređenju? Pa narod sigurno nije, počinio ga je neko ko ima ime i prezime. U ovom slučaju, prema dokumentima Haškog tribunala, to su učinili pripadnici famoznog 10.diverzantskog odreda. Ko ne zna, to je multietnička jedinica VRS koja je u svom sastavu imala Hrvate, Slovence i Muslimane, za koju nikada nije utvrđeno kome je bila podređena u lancu komandovanja. Jednom rečju: plaćenici. KO ih je platio? E pa tu se vraćamo na isflekanu haljinicu gosp.Levinski: Klinton je, nakon odbijanja Srebreničana da učestvuju u masakru sopstvenih ljudi, ipak morao da spreči razvod i svojoj supruzi ispuni želju u vezi bombardovanja Srba, a ujedno i skrene pažnju javnosti sa genocida u Ruandi (od aprila do juna 1994. godine mačetama je izmasakrirano preko 800.000 pripadnika manjinskog naroda Tutsi, za šta je američka administracija imala najave koje nikada nije dostavila Savetu bezbednosti), ali nije znao kako da nađe izgovor za to. Tu se pojavljuje francuski predsednik Žak Širak koji mu je preneo da on već ima svoje ljude koji će odraditi ono što je zamislio sa Alijom. Pretpostavljate, to su bili pripadnici 10.diverzantskog odreda. ,,Francusku vezu“ su razotkrili i u Tribunalu i već je javna tajna da je francuska tajna služba, uz svesrdnu pomoć američke i engleske, organizovala, a neki kažu delom i izvršila streljanje zarobljenika. Zato verovatno do sada nema nijednog jedinog dokaza da je neko iz VRS izdao bilo kakvo naređenje za likvidaciju zarobljenika, ali zato postoji svedočenje ,,krunskog svedoka“ Dražena Erdemovića, pripadnika 10.dod koji je izjavio ,,da je za novac, a ne sa genocidnom namerom, pobio muslimanske zarobljenike u Pilici“ (iz presude u predmetu ,,Kos“ pred Sudom BiH).

Zašto je krunski svedok pod navodnicima? Naime, to je još jedna u nizu lakrdija Haškog tribunala. Dražen Erdemović je Hrvat iz okoline Tuzle, koji je do sada u Tribunalu JEDINI osuđen za genocid kao neposredni izvršilac. Pazite sad: Erdemović uopšte nije uhapšen po nalogu Haškog tribunala, već ga je zbog kafanske tuče u Novom Sadu uhapsila srpska policija. Želeći da izbegne pravosudni sitem tadašnje SRJ, on smišlja priču o Srebrenici kako bi prema višoj nadležnosti bio izručen Haškom tribunalu. Tamo se toliko nalupao da je bugarski novinar Žerminal Čivikov (dopisnik ,,Deutsche Welle“-a iz Haga) napisao čitavu knjigu o njegovim biserima. Jedan od najvećih bisera, koji ga je automatski morao diskreditovati kao svedoka, jeste njegovo svedočenje o tome kako je učestvovao u pogubljenju 1200 zarobljenika, a Tribunal je na tom mestu otkrio 127 tela, od čega 70 sa povezima, što je moglo ukazati na smrt streljanjem. Videvši da je totalno labilna ličnost, sud ga je 27.6.1996. na osnovu psihijatrijskog nalaza proglasio nesposobnim za dalje saslušanje, ali ga je odmah 5.7.1996. aktivirao kao ključnog svedoka u postupku protiv Karadžića i Mladića. Tako, umesto da su čoveka poslali na lečenje u adekvatnu ustanovu (osim ako Tribunal nije ta ustanova) Tužilaštvo sa Erdemovićem sklapa dogovor na osnovu kojeg je osuđen na minimalnu kaznu od pet godina ,,za ubistvo stotine civila“ (opet neodređena cifra), preseljenje u neku zapadnu zemlju i promenu identiteta, uz uslov da mora svedočiti protiv srpskih optuženika kada god bude pozvan. Znači direktni počinilac zločina kojeg su nazvali genocid dobija pet godina, a oni koji su ga navodno podržavali, za šta sud nema nikakvih dokaza jer Erdemović ,,nije mogao da se seti“ ko je naređenje za likvidaciju izdao, dobijaju višedecenijske kazne?

Kolika je to lakrdija od suda govori i podatak da ostali počinioci iz 10.dod-a do pre par godina nisu ni privođeni ni ispitivani, iako su bosanske vlasti sve vreme imale i imena i adrese prebivališta. Deo njih, ne svi, uhapšen je 2012.godine i osuđen na različite vremenske kazne pred sudom BiH, a da nikada nisu ispitivani pred Haškim tribunalom. Da li ste to nekada čuli ili barem u filmu videli, da sud (Tribunal) za tako teško delo od više počinilaca izabere jednog, a ostale ignoriše? Naravno da niste. A šta mislite zašto? Pa verovatno zato što bi svedočenja saizvršilaca u potpunosti potvrdila da je Erdemović lažni svedok. Eto zašto je ,,ključni svedok“ pod navodnicima.

Postoji još dosta podataka koje bih mogao da navedem, ali su ljudi već napisali knjige o tome. Dajući sebi neke odgovore, nadam se da sam svima koji misle da se u Srebrenici desio genocid razjasnio da se radi o smišljenoj predstavi koja se podmeće srpskom narodu, od istih režisera koji su izrežirali ,,masakre“ u Vase Miskina, Markale, Tuzlansku kapiju i kasnije Račak. Ta predstava traje i danas, a glavnu repliku te predstave ,,Moramo sprečiti još jednu Srebrenicu“ režiseri koriste za vojne intervencije na teritorijima drugih zemalja i izazivanje unutrašnjih sukoba u cilju stvaranja ,,bonsai država“ kojima lako vladaju. Najbolji primer za to su marionetske Vlade u Srbiji od 2000.godine pa do danas, od kojih je ona 2010. godine usvojila ,,Rezoluciju o Srebrenici“, iako je Haški tribunal oslobodio Srbiju bilo kakve odgovornosti za genocid, tako da nije ni imala obavezu da donosi rezoluciju. To je urađeno koliko pod političkim pritiskom režisera predstave, toliko i zbog spremnosti srpskih političara da zbog malo vlasti izdaju državni i nacionalni interes. I tu vam ujedno leži odgovor na pitanje zašto se naši predsednici izvinjavaju okolo, a da ne znaju ni kome, ni za šta se izvinjavaju, zašto policija, koju mi plaćamo, čuva NVO prilikom sve češćih provokacija po ulicama srpskih gradova, a hapsi one koji pokušavaju da sačuvaju nešto od srpskog dostojanstva i zašto se insistira na prijemu osvedočenih ratnih zločinaca u ,,diplomatske“ posete.

Dokle ide bahatost režisera govori i sramna rezolucija Velike Britanije o Srebrenici, koja je navodno trebala da posluži pomirenju, a u stvari reguliše da se osude oni koji negiraju genocid i da se bilo kakva rasprava po tom pitanju zabrani! I to je ono najopasnije, to je ono zbog čega sam i potrošio dva meseca života da bih napisao ovaj članak: ZABRANA RAZMIŠLJANJA. Najgenocidniji narodi na planeti su rekli da se u Srebrenici desio genocid i tišina tamo! ,,Turci su ubili milion i po Jermena, to nije genocid, Hirošima nije, Nagasaki nije, Vijetnam nije, Ruanda nije, Srbija, Irak, Sirija nikako nisu, ali ovo u Srebrenici jeste, verujte nam na reč iako ne možemo da dokažemo!“ Zato i ta, i druge dekleracije, koliko god ih bilo, nemaju nikakve veze sa pomirenjem, jer za pomirenje mora da se prestane sa silovanjem istine i ponižavanjem ljudskog intelekta. Onome kome je stalo do istine ne sme da ćuti, mora da razmišlja i postavlja pitanja, da bi oni koji bi trebalo da imaju dokaze dali odgovore.

Onima koji još uvek razmišljaju svojom glavom evo još nekoliko naznaka:
– Kako je moguće da prema podacima Tužilaštva ima preko 1000 ljudi više pogubljenih od zvaničnog broja zarobljenih? Koje to matematičke i logičke operacije koristi Tužilaštvo?
– Kako to sud svrstava ekshumirane osobe u žrtve genocida na osnovu uparivanja DNK, kada se time utvrđuje samo identitet, a ne vreme i način smrti?
– Ako je presudom u Tribunalu gen.Krstiću osuđen za ,,pomaganje u genocidu“ nad ,,više od 7000 Muslimana“ kako je onda gen.Tolimiru presuda za potpuno isto delo izrečena za oko 5000? Gde je nestalo više od 2000 žrtava kada je korišćena potpuno ista dokumentacija?
– Ako na Memorijalnom centru u Potočarima piše broj 8372, što je navodno ukupan broj srebreničkih žrtava, a do 2015. je sahranjeno 6300 ,,tela“, kako se ostatak od 2072, koji se vode kao nestali, može ubrojati u žrtve genocida kada nije utvrđeno ni da li su živi ili mrtvi?
.
.
.
I kao što nakon broja 8372 imaju isklesane tri tačke koje simbolizuju da broj žrtava nije konačan i ja ostavljam tri tačke koje simbolizuju da broj laži i prevara u političkom projektu Srebrenica nije konačan.

A da bi bio konačan trebalo bi osnovati nezavisnu međunarodnu komisiju koja bi nepristrasno foreznički obradila ekshumirana tela i utvrdila pravu istinu o vremenu i uzrocima smrti, čime bi se prekinuo nekrofilski cirkus svakog 11.jula kada se u cilju veštačkog održavanja zadate brojke od ,,preko 8000 žrtava“ teatralno sahranjuju ,,tela“ koja ni sa Srebrenicom, ni sa ratnim zločinom, a kamoli sa genocidom, nemaju veze. Nekom će se možda učiniti da je prejak izraz, ali ako je mešovita komisija koja je radila po nalogu Tribunala od 1996.-2001. pronašla oko 1900 tela, od čega se samo par stotina foreznički moglo povezati sa Srebrenicom, a od 2002.ekshumacija grobnica i identifikacija žrtava je prebačena u isključivu nadležnost Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP), odnosno Amerike, i Komisije za nestala lica BiH, koju je formirao Alija, od kada niko od predstavnika javnosti, medija i stručnih organizacija nema pristup tim nalazima, pa čak ni oni kojima se na osnovu tih nalaza sudi(lo), šta je to nego cirkus?

Prema tome, pošto ni posle 20 godina ništa pouzdano nije utvrđeno u vezi događaja iz jula 1995.godine u Srebrenici srpski narod nema za šta da se izvinjava ili prihvata nametnute rezolucije o tome, što ne znači da porodicama nastradalih ne treba izraziti saučešće i osuditi zločin. Sa druge strane, sve dok Majke Srebrenice ne odu u Kravice, Skelane i Bratunac, sve dok se ne sprovedu krivični postupci protiv počinilaca zločina nad srpskim narodom, od kojih su neki najmonstruozniji nakon Drugog svetskog rata (ko ima želudac deo dokumentacije može pogledati ovde), ne može doći ni do ovozemaljskog, ni do onozemaljskog pomirenja. Sve dok se vrednosti ljudskih života na ovim prostorima ne izjednače zapadni režiseri će dolivati ulje na zgarište Srebrenice i raspirivati plamen mržnje koji ide u korist samo njihovim geopolitičkim ciljevima. Eto dokle.

Završio bih sa rečim Prof.dr.Radivoja Pešića: “Jedino istina može sprečiti dalje nerazumevanje, otuđenja i krvoprolića, jer život u zabludi rađa mržnju, a samo iz istine se rađa ljubav“.

 

Korišćena literatura:
– Ratko P. Škrbić: “Srebrenica-genocid nad istinom“
– Istorijski projekat Srebrenica i časopis “Pečat“: “Srebrenica-falsifikovanje istorije“
– Institut za uporedno pravo: “Haški tribunal između prava i politike“

One Comment

  1. Dušica 11. jula 2017. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.