SNEŽANAAA …

– SNEŽANAAAA…
-prolomi se sa igrališta Medicinske škole preko puta zgrade gde stanujem. Bilo je jedan posle ponoći i taman sam legao posle žurke povodom otvaranja bajkerskog kafea u okolini Šapca. Igralište škole je prolazno (zašto je neograđeno nikome nije jasno) i svaki vikend, a ponekad i radnim danom, nađu se pijane i drogirane budale kojima je baš to igralište ispovedaonica.
– SNEEEŽANAAAAAAA…
-ponovo, još glasnije ovog puta kao da je glasnogovorniku Novak Đoković servirao lopticu među noge. Čuli su se i drugi glasovi koji su malo nižom intonacijom pokušavali da ga smire. Ali, dečko je rešio da noćas ne dopusti narušavanje teatralnosti.
– SNE-ŽA-NAA…UDAJ SE ZA MENE!!! Čak i ako je razlog njegovog srcedrapateljnog drekenjanja stanovao u ovih par zgrada sumnjam da bi se njenim roditeljima svidela intonacija te serenade u jedan po ponoći, bez obzira na to koliko je on srao i koliko se ona nadala. Ali, ako je stanovala negde na periferiji grada onda je verovatno imalo smisla. Zatvorio sam balkonska vrata i prozor i umoran pokušao da zaspim razmišljajući koliko još ovaca treba da preskoči ogradu kako bih postigao kritičnu masu pre sledećeg naleta emocija napaćene dušice na igralištu preko puta.
– SNEEEEEŽAAAAANAAAA…UDAJ SE ZA MENE, MAMU TI JEBEM!!! E ako je do sada odolevala, konkretna ponuda trojke sa mamom će je sigurno naterati da promeni mišljenje. I, ne znam zašto, ta mi pomisao natera blaženi osmeh na lice i san na oči…
– SS-NN-EE-ŽAA-NNAA… Urlikom je zajebao Rada Šerbedžiju dok viče “ALIJAAA“ pre nego što mu nabiju kolac u bulju u filmu “Banović Strahinja“. Ništa lepše od ropca zaljubljenog muškarca u 1:52 koliko je bilo na ekranu mobilnog. Nakon malo više od pola sata spavanja bio sam odmoran za nastavak rapsodije o neuzvraćenoj ljubavi. Mislim, momak, i ja sam bio nesrećno zaljubljen (čuj bio), ali nikada nisam zbog toga maltretirao stotine stanara okolnih zgrada. Zna se kako to pravi muškarci rade: odu u kafanu i gnjave konobara dok ne dobije rolku oko vrata, puste stotinak puta nešto što je trebalo biti “zajednička“ pesma i pred jutro dostojanstveno odu na ispiranje, nadajući se da će sa ispovraćanom dušom ispovraćati i čežnju iz sebe. Naravno da je broj ponavljanja proporcionalan veličini promašene ljubavi, što znači da ćete proširiti krug poznanstava sa konobarima.
– SSS…NEE…ŽA…NA… Polako je počeo da posustaje, ili je dejstvo konzumiranih opijata počelo da popušta, ali su se glasovi “psihologa“ oko njega, koji su ga ubeđivali da njegova životna ljubav ne hekla nogama goblene iznad nečijih leđa dok on pati, pojačavali. Ridao je, ne pomišljajući da možda njegova “najidealnija“ savršena žena možda spava u pola tri noću i da je boli kliKtoris za njegove suze. I taman kad sam pomislio da će se smiriti i dopustiti mi metafizičko sjedinjavanje sa njegovom ljubavlju i njenom majkom:
– SNEEEŽAANAA DOĐI DA TE JEBEM!!!!! E, to su već teške reči. Da je to tražio prvo možda svega ovoga ne bi ni bilo. Ovako sada “Pera mora u policiju“ kako bi spasao devojku tako teškog zahteva i okolne komšije neprospavane noći. Dohvatim fiksni telefon i okrenem 192.
– Dobro veče-kažem.
– Da? Nekada je bilo “Dobro veče, ovde dežurni stanice milicije taj i taj. Izvolite.“ Šta bi sa tim?
– Zamolio bih vas ako patrola može da istera neke narkomane iz dvorišta Medicinske škole koji se drekenjaju još od ponoći.
– Ko se drekenja? (Inteligento, nema šta)
– Ne znam ko se drekenja, ja stanujem preko puta i ne mogu da spavam ni sa zatvorenim prozorima koliko se deru.
– A vi ste? Kažem mu ime i prezime i adresu.
– Kako se deru?
– SNE-ŽA-NA DO-ĐI DA TE J-E-B-E-M!!!-prodera se opet ponoćni Romeo, kao da je hteo da mu odgovori. Ovaj put je spelovao kao “čirlidersice“ na američkom fudbalu, verujući da će ga ova tamo negde tako bolje razumeti.
– Jeste li čuli?
-upitam ja policajca sa druge strane žice.
– Ne, šta? Ustanem i otvorim prozor, okrenuvši mikrofon telefona prema Medicinskoj. Nije trebalo dugo sačekati dok se opet nije prolomio vapaj:
– DO-ĐI! SNEŽANA DO-ĐI DA TE JE-BEM!! Mislim da se paćenik ovih zadih par puta popeo na klupu ili stepenice, tako da se sada čuo kao da je sa mnom u sobi.
– Jeste li sada čuli?
-ponovo upitam dežurnog policajca.
– Nešto slabo. Šta viču?
– Snežana, dođi da te jebem.
– ŠTA? E sad, ne znam zašto, ali nisam pomislio da je ovo zadnje moglo biti hipotetičko pitanje, pa sam misleći da stvarno ne čuje malo glasnije ponovio: – SNEŽANA, DOĐI DA TE JEBEM.
– ………..KOGA TI DA JEBEŠ, MAMU TI JEBEM!!! IMAM BROJ SAD ĆU TI POSLATI INTERVENTNU!
– Ali vi ste…
– JA DEŽURAM NOĆU VIKENDOM ZBOG TAKVIH KAO ŠTO SI TI, A TI ĆEŠ DA ME JEBEŠ…
– Pa nisam ja…
– SRAM TE BILO, SAD ĆU DA NAĐEM PO BROJU GDE SI I DA POŠALJEM INTERVENTNU PA ĆEMO DA VIDIMO KO ĆE KOGA DA JEBE! Tu-tu, tu-tu… Već je počelo da svanjiva dok sam ja ustanovljavao po ko zna koji put u kakvom svetu paradoksa živimo: ljubavnik je svoju Snežanu verbalno karao čitavu noć kao Bata Životinja Šteficu Cvek “U raljama života“, pandur je ostao u uverenju da je seksualno zlostavljan preko telefona po čijem broju još uvek traži moje podatke koje sam mu u razgovoru već dao, tako da sam ga u suštini jedino ja primio jer nisam spavao čitavu noć…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.