Promena svesti (3)

 

Kako je moguće da se jedan Jozef (Pulicer) zameni drugim Jozefom (Gebelsom), a u nekim slučajevima i trećim (Jozefom Mengeleom)? Vrlo lako, ako su mediji u vašim rukama. To ću pokazati na nekoliko primera vezanih za rat u BiH.

,,Njurojk tajms“ je 1992. objavio članak Džona Barnsa o ,,stravičnim zločinima Srba u okolini Sarajeva“. Da bi to ilustrovao Barns je naveo kako su Sretko Damjanović i Borislav Herko ubili braću Kasima i Asima Blekića, zbog čega su u novembru 1992. osuđeni na smrt. Dok su osuđeni Srbi čekali na izvršenje smrtne kazne ,,Njujork tajms“ je 1997., u članku ,,Žrtve zatočenih Srba pronađene žive-sramota za Bosnu“, objavio kako su braća Blekić nađeni živi i zdravi kako čuvaju ovce u Vogošći, ali, naravno, nisu naveli da žive u kući koja je bila vlasništvo proteranih Srba. Kada su pitali Sretka Damjanovića zašto je priznao zločin koji nije počinio, podigao je majicu i pokazao zagnojene rane od noževa i polomljena rebra kao posledice ubeđivanja. U svojoj seriji tekstova Barns je opisivao i ,,stravičan zločin nad muslimanima“ u redu za hleb u ul.Vase Miskina, koji je, a kako drugačije, pripisan Srbima, zbog čega su Srbiji uvedene ekonomske sankcije. Za tu seriju tekstova Barns je dobio Pulicerovu nagradu.

Sećate li se ,,ključne slike koja je obeležila rat u Jugoslaviji“?

Za one koji ne znaju, evo kako je nastala: Roj Gatman je pisao o srpskim ,,logorima smrti“ u BiH, a ekipa novinara iz Engleske (Pen Mršal sa ITN kanala, Žan Vilijem sa Kanala 4, Ed Vulijami iz ,,Gvardijana“ i snimatelj Džeremi Irvin) na poziv predsednika Republike Srpske, dr Radovana Karadžića, došla je da te navode proveri. Prvo su posetili logore u Subotici i Loznici, ali su otišli razočarani, jer tu nije bilo ničeg osim običnih naselja za izbeglice. Onda su se uputili u Omarsku, o kojoj je Gatman napisao ,,potresnu reportažu“ 2.8.1992., u kojoj je naveo kako se sve muče i ubijaju muslimani. I poseta Omarskoj je takođe bila razočarenje, jer nije imala ničeg ekskluzivnog što bi čitaoce i gledaoce moglo zadovoljiti, iako je Roj Gatman je za taj članak dobio Pulicerovu nagradu. Poslednja nada im je bio logor u Trnopolju, kod sela Kozarac. Šemu logora imate na slici ispod.

Jedino što je u logoru bilo ograđeno žicom je bio prostor stare pijace, a novinari su KROZ RUPU U ŽICI ušli baš u taj prostor i počeli da snimaju ljude koji su iz radoznalosti prilazili ogradi, da vide šta se dešava. Od čitavog materijala su kasnije izabrali samo sliku Fikreta Alića, koji se ni kriv, ni dužan pojavio na naslovnoj strani ,,Tajma“, što je za čitav svet bio ključni dokaz da ,,logori smrti“ u kojima se muče i izgladnjuju muslimani postoje. Čak je crno-bela slika upoređena sa slikama iz nacističkih logora (,,Dejli mejl“). Peni Maršal i ekipa su dobili silne nagrade, kako novinarske, tako i novčane. Ed Vulijami je svoju prvobitnu reportažu, u kojoj nije naveo da je video bilo šta ,,stravično“, kasnije pretočio u knjigu ,,Doba pakla“ (Seasons in Hell), jer je shvatio da se pljuvanje po Srbima može dobro unovčiti.

A onda je supruga Tomasa Dajhmana, nemačkog novinara, videla sliku na naslovnoj strani ,,Tajma“ i upitala ga kako to da je bodljikava žica pričvršćena na nosećim stubovima na onoj strani prema zatvorenicima, ako se radi o logoru. Dajhman, koji je inženjer građevinarstva po struci, krenuo je u istraživanje i do tančina razbio mit o ,,ključnoj slici rata u Jugoslaviji“. Da ne bih prepričavao kompletan tekst objavljen i ,,NIN-u“ imate ovde. Ono što je zanimljivo je da je Peni Maršal i ostalima BILO ZABRANJENO da razgovaraju sa Dajhmanom, a advokati ITN-a su zapretili svim britanskim novinama da se ne oglašavaju o ovoj temi dok se stvar ne raščisti na sudu! Dokle je ludilo išlo pokazuje i podatak da su iz kompanije ITN tražili da se kompletan tiraž lista ,,LM“, koji je objavio Dajhmanovo istraživanje iseče i uništi, a da se list izvini i plati odštetu!

Takav slučaj je i sa ,,sto hiljada silovanih muslimanki“. Iako je 117 svetskih komisija, da, dobro ste pročitali: 117 (stosedamanaest), istraživalo silovanja muslimanki u BiH i među 500 000 izbeglica u Hrvatskoj, registrovano je 40 silovanja, u šta ulaze i ona od bake koja nije znala ni gde se nalazi, niti zašto su je doveli na mesto svedočenja, kao i čuveno porađanje muslimanke koju su silovali Srbi, a koja je kao posledicu toga u Švajcarskoj rodila crnče. O tim abnormalnim preuveličavanjima pisao je i Miroslav Lazanski u svojoj knjizi ,,Jutarnja patrola“.

Ovo su samo neki od primera medijskih laži o ratu koji se vodio u BiH. ,,Režiseri“ su baš bili krativni i dali su sebi oduška. Čemu su služile tolike laži? Prema onoj staroj izreci Martina Lutera Kinga ,,Laž je kao grudva snega: što se duže kotrlja, sve je veća…“, tolike laži su se od masakra u ulici Vase Miskina, preko Markala i Tuzlanske kapije gomilale, i gomilale, i gomilale, dok nisu dovele do one najveće-genocida u Srebrenici.

Srbomrsci će reći ,,Ma da, opet ste vi Srbi jedini u pravu, a čitav svet je u krivu“. Drugosrbijanski autošovinisti bi rekli ,,Da treba da priznamo zločine i izvinimo se“. Hajde onda da vidimo da li jedan narod u želji da očuva svoju duhovnost može da bude isključiva žrtva u borbi za istinu.

Da li je Barns znao da su braća Blekić živi? Naravno da je znao, jer postoje podaci da su ih predstavnici međunarodne zajednice upravo u toj srpskoj kući posetili. Da li je znao da je masakr u redu za hleb u ulici Vase Miskina nameštaljka muslimanske strane? To sam siguran da je znao, ako ni po čemu drugom a ono, kao iskusan novinar, po tome što su kamere na pijaci bile postavljene pre eksplozije (koja, kako je kasnije utvrđeno, nije izazvana granatom sa srpskih položaja, već aktiviranjem mine rasprskavajuće usmerenog dejstva-MRUD na samoj pijaci). Da li su oni koji su Barnsu dodelili Pulicerovu nagradu znali da je ono što piše laž? Naravno da jesu, jer su Senat i Kongres SAD, UN i Savet bezbednosti tri dana pre donošenja rezolucije 757, kojom su Srbiji uvedene sankcije, bili obavešteni da su zločin u redu za hleb počinili muslimani.  I pored toga Amerikanci su pet godina štampali i prodavali po pet miliona primeraka dnevno ,,Njujork tajmsa“, da bi svaki taksista i konobar u Njujorku znao da su Srbi zločinački narod, a na pitanje zašto su zločinci nisu umeli da odgovore. ,,Istina koja nije rečena u pravo vreme, gora je od laži“ (Turgenjev), tako da njihov članak posle pet godina, u kom priznaju da su obmanjivali čitaoce, ničemu ne služi, pošto su oni objavljivani u tih pet godina već naneli nemerljivu štetu (o čemu više možete pročiatati ovde).

Da li je Roj Gatman, bivši dopisnik ,,Rojtersa“ u Beogradu, a kasnije dopisnik ,,Njujzdeja“ (Newsday) iz Zagreba i Sarajeva, znao da su srpski logori smrti samo preuveličana ,,ekskluziva“? Da li je 1991. znao da je granatiranje Dubrovnika, kojem je ,,lično prisustvovao“ u hotelskoj sobi u Herceg Novom, samo režirani incident?

Naravno da je znao, jer je bio agent CIA-e, što se otkrilo kad su Srbi zarobili britanskog plaćenika Roberta Alana Lofthausa u februaru 1993. godine na planini Majevici. On je tada priznao da je u satelitskoj komunikaciji sa američkim reporterom koji se zove Roj Gatman, koji mu je rekao da je agent CIA-e pod kodnim imenom ,,2-IC”. Izvori za Gatmanove reportaže o srpskim „masakrima“ i „masovnim silovanjima“ u BiH bili su Islamska zajednica, Tursko-Američko društvo žena, direktor televizije Tuzla dr Arif Tanović i pomenuti Lofthaus. Da li su onda oni koji su mu dali Pulicerivu nagradu znali da su njegove reportaže laž? Mislim da je odgovor na ovo pitanje nepotreban, jer ne da su znali, već su i učestvovali u kreiranju tih izveštaja.

Da ne zaboravimo još jednog dobitnika Pulicera, a to je Dejvid Roud, dopisnika bostonskog Kriščn Sajens Monitora (Christian Science Monitor). On je koristio izvore CIA-e, koja je  iz satelita locirala mesta oko Srebrenice na kojima su masakrirani muslimani. Valjda su ti sateliti sposobni da u ,,masovnim grobnicama“ kroz zemlju vide obrezana spolovila ubijenih, ne znam po čemu drugom bi znali. Roud je 1995. u Srebrenici našao „krv po zidovima i razbacana dokumenta nestalih“, ali ne i masovne grobnice koje je tražio po CIA-inom nalogu. Bez obzira što te grobnice nikada nisu pronađene, Roudu je za reportaže o istim uručena ,,prestižna“ novinarska nagrada.

Da su Amerikanci jednog Jozefa (Pulicera) odavno zamenili sa drugim Jozefom (Gebelsom), lako se može dokazati iz činjenice da je u Americi novac ,,Bog u opticaju“. Jozef Pulicer je svoje norme postavio u ,,Severnoameričkoj reviji“ još 1904.godine: ,,Ništa sem najviših ideala, najiskrenije želje da se radi pošteno, najdubljeg poznavanja problema, kao i iskrenog osećanja moralne odgovornosti, ne može da spasi novinarstvo od dodvoravanja poslovnim inetresima, od sebičnih interesa i sebičnih ciljeva suprotnih javnom dobru“. Nadam se da je iz prethodnog jasno da nagrada nije dodeljena Gatmanu, Barnsu i Roudu za postulate kojima je namenjena, odnosno za istinu, već upravo suprotno. Da li se takvo ponašanje može nazvati normalnim? Nisam psihijatar, ali mi nešto govori da je daleko od normalnog.

Da li je ostatak međunarodne zajenice znao da su ti izveštaji laž i prevara namenjeni satanizaciji kompletnog naroda? Ni ovde nije potreban odgovor, za one koji veruju u istinu primera je i previše, a zaluđenicima ionako nikakav dokaz nije dovoljan. Čak ni to da su izmasakrirani muslimani pronađeni živi i zdravi. Čak ni to da su engleski novinari u Trnopolju iz ograđenog dela snimali ljude koji su van žice. Čak ni to da je Peni Maršal ciljano izabrala baš Fikreta Alića da bi od njega napravila logoraša za svoju priču, iako su svi pored njega normalno uhranjeni, što joj je jedan od njih i potvrdio.

Čak ni to da ju je posle njene reportaže Radovan Karadžić ponovo pozvao da proveri svoje navode i priteranu dokazima ,,očisti svoju savest“, ali njoj je već tada bilo zabranjeno da razgovara sa bilo kim na temu Trnopolja. Čak ni to da je Ed Vulijami u prvobitnom izveštaju nije naveo ništa zastrašujuće, jer je njegove nade raspršio Inar Gnarić, musliman iz grupe van žice s kojim je razgovarao, rekavši mu da su u Trnopolje došli ,,iz bezbednosnih razloga“, a ne prisilno, dok je posle u knjizi ,,Doba pakla“ Trnopolje ipak nazvao koncentracionim logorom, jer, eto, ,,taj termin mu se učinio najpogodnijim“. Sa nabrajanjima svih tih gluposti bih otišao suviše daleko, a koga detaljnije ineteresuje neka uzme knjigu Dimitrija Ristevskog ,,Opšta rehabilitacija Srbije“, odakle crpim većinu navoda, pa neka pročita.

Šta je poenta? Poenta je da je svet teško duševno oboleo, a Zapadna ,,civilizacija“ naročito. Pored svega što sam do sada pročitao i što i dalje čitam, jednostavno nemam drugačiju definiciju. Kako se drugačije mogu objasniti tolike laži, zbog koga je jedan narod satanizovan u svetu, kome su zbog izmišljenih logora i zločina uvedene sankcije, da bi na kraju sa 3800 letova i fizički bio pokušan da se spali i izbriše sa teritorija na kojima je vekovima živeo? Kakva je to promena svesti izvršena kod ljudi kada na osnovu lažne slike mogu da poveruju da je Trnopolje koncentracioni logor, a Čelebić, u kom je bilo zatočeno 7700 Srba iz Konjica i okoline, od kojih je ubijeno 165, ,,događaj u uslovima okupacije“? Kakva je to ,,civilizacija“ koja poveruje u desetine i stotine hiljada silovanih muslimanki, od kojih se prijavilo 40 (računajući i babu i onu koja je rodila crnče), kada je samo u logoru čelebić silovano 130 Srpkinja (postupak za to u Hagu podignut samo protiv trojice muslimana i jednog krvata)? Kako neko ko sebe smatra racionalnim bićem može da poveruje u svedočenje Štefana Švarca povodom silovanja muslimanki, po kome je ,,Neidentifikovana hrvatska doktorica, u neimenovanoj medicinskoj ustanovi, vršeći obdukciju neidentifikovane muslimanke našla pseći zametak“, za šta je Švarc optužio Srbe? Kakvo je to zlo zavladalo kada CIA iz satelita vidi obrezana spolovila u grobnicama oko Srebrenice, a ne vidi 200 000 srpskih izbeglica iz Krajine u koloni dugoj 600km?

Jedini odgovor na ovo dala je psihologija, objašnjavajući da se ,,uzrok satanizacije ne nalazi u onom ko se satanizuje, već u onom koji nekog satanizuje“. Kada se to zna onda je lako razumeti zašto se Englezima, najgenocidnijoj naciji na planeti (Indija, Australija, Amerika, Kanada…), priviđa genocid u Srebrenici i zašto istrajavaju na rezoluciji po kojoj bi se kažnjavali svi koji taj genocid negiraju, Amerikancima, koji su istrebili 10 miliona Indijanaca, zabranili im jezik i kulturu, i Nemcima, koji su u svojim logorima ubili 6 miliona Jevreja. Jednostavno, potrebno im je nešto na šta će ukazivati kako bi skrenuli pažnju sa sopstvenih zločina.

,,Zlo ima biološku osnovu, jer se uvek završava zločinom, a agresivnost kojom se zločin vrši svojstvena je nižim oblicima života. Ili drugačije: agresivnost je svojstvena čoveku prepotopskog doba i, upravo radi te činjenice koju nauka nikada neće osporiti, koliko god se razvijeni Zapad besramno hvalio kulturom i civilizacijom, slobodom i ljudskim pravima, agresivno ponašanje kojem veoma često pribegava biološki ga locira daleko ispod civilizacijskog nivoa na kom su Srbi, jer Srbi nisu agresivni i kada se agresija nad njima vrši, već se samo brane, kako to prirodni zakoni i nalažu“ (citat iz pomenute knjige D.Ristevskog).

Prema tome, Srbi nemaju za šta da se bilo kome izvinjavaju i osećaju poniženim, naprotiv, mogu da se osećaju ponosnim što su se jedini usprotivili ,,Novom svetskom poretku“ i zlu koje se podvodi kao normalno ponašanje.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.